Teorije zavere

Tesla je bio ubijen?


Oto Skorcini, Hitlerov komadant jedinica za posebne namene u svojoj autobiografiji tvrdi da je jastukom ugušio velikog genija u njegovoj hotelskoj sobi na Božić 1943. godine.

U NOĆI 15. jula 1903. godine, Tesla je svojim izumima „zapalio“ nebo nad Njujorkom, a sjaj se razlivao i nad nepreglednim prostranstvima Atlanskog okeana. To je bio samo uvod u ono što bi verovatno usledilo da Tesla nije prekinuo sa ogledima.

Radi se o ovome. Naponska razlika između jonosfere i zemljine površine iznosi oko dva miliona volti. Teslina zamisao je bila da se ta razlika upotrebi za dobijanje električne energije i iskoristi u praktične svrhe. Naime, odašiljanjem različitih usklađenih (harmonijskih) titraja, Teslina kula bi mogla da uđe u međudejstvo sa dugotalsanim učestalostima jonosfere i tako je isprazni, kao što se prazne obični električni kondenzatori. Sreća je što je Tesla prvi došao do tih saznanja i pripremio ljude da se zaštite. Naime, ako bi se to pražnjenje izvršilo stihijski moglo bi doći do stravičnih posledica koje je slikovito opisao dr Velimir Abramović:

- Iz jonosfere odjednom bi se sručio visokoenergetski stub plazme velikog prečnika, možda i nekoliko stotina kilometara i sve na tom prostoru bilo bi uništeno, spaljeno na način kako se u biblijskim legendama opisuje propast Sodome i Gomore.

ZAGONETKE

U nizu zanimljivosti o Tesli, posebno je zagonetan razlog prikrivanja važnih pojava iz njegovog života. Proučavajući tu oblast dr Abramović je došao do neočekivanih otkrića. On smatra, kako piše u “Trećem oku”, da je od javnosti namerno sklonjen znatan deo Teslinog naučnog rada, zatim njegov lik na filmu, snimak glasa i jedini portret. Zagonetku produbljuje nekoliko podataka. Recimo, Tesla je više puta sniman, a najduže 1936. godine, kada je urađeno tri i po sata živog zvučnog filma povodom njegove osamdesetogodišnjice. U javnosti nema ni Teslinog glasa, mada je on radio baš kod Edisona i bio je jedan od prvih ljudi na svetu koji je mogao da koristi zvučni zapis. Nema ni portreta koji je naslikala grofica Sent Paralji, priznati portretista najpoznatijih Amerikanaca tog doba. Doktor Abramović dalje smatra da hiljade fizičara u svetu „sve svoje nade polažu u oživljavanje Teslinih zamisli i njegovih tehničkih rešenja koja bi trebalo da dovedu do ovladavanja vremenom u psihološkim, biološkim i fizičkim procesima.

Međutim, Tesla nije odbacio mogućnost da se ogledi nastave kad za to dođe vreme i o tome kaže:

„Moj projekat bio je odložen prirodnim zakonima. Svet za njega još nije bio spreman. Bio je isuviše ispred vremena u kome je nastao. Ali isti ti prirodni zakoni na kraju će prevladati i projekat će biti ponovljen uz pobedonosni uspeh“.

Tesla je, inače, usamljen i neshvaćen, poslednjih dvadesetak godina svog života proveo radeći na teorijama i projektima koji su bili daleko ispred vremena u kome je živeo.

„FILADELFIJSKI EKSPERIMENT“

Po dr Abramoviću, američku armiju su zanimale neke od tih teorija i bili su spremni da praktičnim projektima provere njihovu vrednost. Jedan od njih je i „Projekat Reinbou“, poznat kao „Filadelfijski eksperiment“. On se može povezati sa Teslinim nagoveštajima da se preko elektromagnetnih polja vrši pomeranje u vremenu i prostoru.Svrha projekta je bila da se brodovi učine „nevidljivim“ za radarska osmatranja.

Koja je Teslina uloga u tom „projektu nevidljivosti“?

Na Prinston univerzitetu je 1933. godine obrazovan „Zavod za napredne studije“ u kome su vodeći naučnici bili Albert Ajnštajn i Džon fon Nojman. Kada je 1936. godine „projekat nevidljivosti“ prebačen na Prinstonski univerzitet, Tesla je postavljen za direktora grupe koja je na njemu radila. Do 1940. godine, izvršene su uspešne probe na malim plovilima u vojnom brodogradilištu Bruklin. Time su stvoreni uslovi da se ogled izvrši sa razaračem „Eldrič DE-173“. Međutim, tokom razvoja programa došlo je do ozbiljnog razmimoilaženja između Tesle i fon Nojmana. Naime, Tesla je, svestan mogućih opsanosti za zdravlje i po život, bio protiv prisustva posade na brodu za vreme ogleda. Tim povodom došlo je u martu 1942. godine do svađe sa fon Nojmanom, posle čega se Tesla povukao iz projekta nevidljivosti. Desetak meseci posle toga Tesla je preminuo na pravoslavni Božić, 7. januara 1943.

SKORCINIJEVA TVRDNJA

Kao mladi saradnik, Al Bielek je učestvovao u „projektu nevidljivosti“. On tvrdi da je Tesla umoren „jer je mnogo znao“. Sa ubistvom je povezan i Hitlerov najsposobniji komadant jedinica za posebne namene, Oto Skorcini. Između ostalog on je organizovao hapšenje Hortija u Mađarskoj i uspešno spasavanje Musolinija u Italiji.

Posle rata dozvoljeno mu je da nesmetano boravi u Frankovoj Španiji. U svojim sećanjima Skorcini piše da je lično ubio Nikolu Teslu, ugušivši ga jastukom. Ovu sumnjivu tvrdnju, nacista potkrepljuje pričom da je više puta podmornicom dolazio i iskrcavao se u Ameriku.

Ipak preovladava mišljenje da je Tesla umro prirodnom smrću o čemu doktor Abramović kaže:

- Sama Teslina smrt bila je neka vrsta njegove lične svečanosti i više je ličila na svesno preseljenje duše u drugi plan postojanja, nego na smrt nekog običnog slavnog čoveka, zbunjenog i uplašenog pred samooslobođenjem. Na dva dana pred čas preseljenja duše, Tesla je prestao da radi i zatvorio se u hotelsku sobu tražeći da ga niko ne ometa. Kada su direktor hotela i sobarica najzad ušli, zatekli su ga elegantno odevenog kako leži mrtav ruku prekrštenih na grudima, potpuno spreman za odlazak…

Izvor: Novosti.RS

Iscenirana smrt Džima Morisona?



Rok and rol legenda Džim Morison preminuo je s 27 godina, a sahranjen je na pariškom groblju Pere-Lašiz. Sve oko njegove smrti bilo je misteriozno i zbunjujuće, a njegovi fanovi i danas više vjeruju u mitove nego u preranu smrt „kralja guštera“



Oficijelno, Džim Morison je umro u pet ujutro, 3. jula 1971. Godine, od srčanog udara. Kao što je njegova dugogodišnja djevojka Pamela Korson kasnije rekla policiji, večer prije je otišao okupati se u njihovom pariškom stanu, a ujutro, kad se probudila, zatekla ga je mrtvog u kadi.

Sve oko Morisonove smrti bilo je misteriozno i zbunjujuće. Nije ni čudo što su se nakon njegove smrti počele širiti razne glasine i sklapati teorije zavjere, od političkih do natprirodnih, tako da su mnogi vjerovatnijim našli mitove vezane za njegovu preranu smrt, nego priču o tome šta se zaista dogodilo.

Bizarne glasine su skoro odmah počele kružiti. U početku, svakako najodgovornija za to bila je upravo Pamela, koja je novinarima prvo rekla da Morison „nije mrtav, nego umoran, i da se odmara u bolnici“. Međutim, istovremeno je Parizom počela kružiti teorija da je preminuo od predoziranja heroinom, i to ne u svom stanu, nego u nekom opskurnom noćnom klubu „Rok'n'Rol Cirkus“. Slična je i druga verzija, samo ona glasi da je umro od predoziranja kokainom. On je, prema ovim legendama, prevezen u svoj stan i stavljen u kadu kako bi došao svijesti, ali, naravno, ovo niko nije imao posvjedočiti.

Iako je Korson i danima nakon njegove smrti tvrdila da je živ, pariški ljekar već ga je zaveo u knjigu umrlih kao - Džejms Morison, pjesnik. Kovčeg je zatvoren prije nego su o njegovoj smrti obaviješteni i Američka ambasada, ali i njegova porodica, a obdukcija tijela nikad nije napravljena. Tek šest dana kasnije, nakon malog pogreba na groblju Pere-Lašiz, menadžer Dorsa Bil Sidons je sazvao konferenciju za novinare, objavivši da je legenda r'n'r-a umrla od posljedica srčanog udara, koji je prouzrokovao tromb u krvi, a potpomogla moguća infekcija pluća.

Sumnje u ovakvu njegovu smrt pokrenuo je Los Anđeles Tajms, objavivši priču o tome zašto se toliko čekalo na vijest o njegovoj smrti. Neizbježno, u toj priči su izražene sumnje da je to zbog toga što se moralo naći vremena za zataškavanje cijelog slučaja. Napokon, teoretičarima zavjere kao potvrda da je oficijelna verzija daleko od istine, poslužila je i činjenica da su samo Pamela, nekoliko francuskih ljekara i nepoznati policajci vidjeli njegov leš. Nije ga čak vidio ni Sidons, koji je sjeo u avion za Pariz odmah nakon razgovora s Pamelom, koja je i njemu poricala da je Morison mrtav, a zatim brizula u plač.

Još se nekoliko nevjerovatnih detalja našlo pod lupom pristalica konspirativnih teorija. Jedan od njih, nad kojim su se mnogi zapitali, je kako je jedna američka rok zvijezda uspjela biti sahranjena na groblju Pere-Lašiz, starom francuskom groblju na kojem su pokopani velikani kao što su Balzak, Šopen, Molier i Oskar Vajld? Za neke je neobjašnjivo i sumnjivo bilo i to što je grob nekoliko mjeseci stajao neoznačen, bez nadgrobne ploče, a sve je dodatno zakuhao bubnjar Dorsa, koji je kad je obišao posljednje počivalište Džima Morisona izjavio da je „grobno mjesto prekratko“.

Pored teorije zavjere koja kaže da se predozirao u pariškom noćnom klubu, uskoro se izrodila i nova, ovaj put politička. Kao i za većinu slavnih osoba čiju smrt prate nagađanja, i za umiješanost u Morisonovu u jednom je trenutku optužen FBI. Sve je, prema pristalicama ove teorije, bilo zamišljeno da se uguši hipi pokret i radikalna ljevica, a kako kažu neki teoretičari, ljudi Edgara Huvera ne stoje samo iza smrti kralja guštera, već su odgovorni i za one koje su se dogodile ranije – navodna predoziranja Dženis Džoplin i Džimija Hendriksa. Naravno, pored nedostatka ikakvih dokaza o umiješanosti FBI-ja u njegovo ubistvo, ova teorija nije imala dug život i zbog toga što Morison nikad nije pristao podržati nijedan politički program, pa je pitanje – zbog čega bi ga htjeli smaknuti s lica zemlje?

Još jedna od konspirativnih teorija, koja svakako graniči sa naučnom fantastikom, razvila se iz okultnog, jer je Morison bio poznat po tome da je vjerovao da u njegovom tijelu živi duh Indijanca. Tako jedno od nadnaravnih „objašnjenja“ šta mu se dogodilo tog 3. jula glasi i da ga je ubila ljubavnica svojim vještičjim prekookeanskim moćima, i to čak iz Njujorka.

Kako su Džejms Riordan i Džeri Prohniki napisali u svojoj verziji Morisonove biografije „Brejk on Tru“, „njegov bizarni način života inspirirao je takvo razmišljanje“. Također, česta Morisonova nestajanja, kad niko nije znao gdje se nalazi, i prije su poticala glasine da je preminuo. Tako se i o njemu, kao i o mnogim drugim celebritijima kroz istoriju, pričalo da je govorio o tome kako bi volio pobjeći u srce Afrike ili na neko drugo misteriozno i izolirano mjesto, koje će mu donijeti slobodu od tereta slave. Rekao je tada svojim prijateljima da bi koristio pseudonim Mr. Mojo Risin, anagram njegovog imena korišten i u pjesmi „L.A. Vumen“.



Zato nije ni čudo što su prijave da je viđen počele pristizati odmah nakon njegove smrti, najprije iz Pariza, a zatim i Los Anđelesa, gdje se navodno Morison kretao po noćnim gej klubovima. Uposlenik Benk of Amerika u San Francisku tvrdio je da sređivao račune nekoga ko se predstavlja kao Džim Morison, a i liči na njega, iako je kasnije, kad su ga novinari kontaktirali, priznao da nije siguran da se radi o pjevaču Dorsa.

Svojevremeno je i klavijatirista Dorsa Mej Manzarek dodatno podgrijao sumnje teoretičara zavjera, rekavši da „ako je iko na planeti sposoban inscenirati svoju smrt, dobiti lažni certifikat koji potvrđuje smrt, potplatiti francuske ljekare, a zatim staviti pijesak u kovčeg - onda je to Morison“.

Također, zbog činjenice da je njegov otac Džordž Stiven Morison bio oficir američke mornarice, postoje verzije i da je frontman grupe Dors bio povezan s vladom SAD-a i tajnim službama. Teoretičar Tomasu Litlu je tako, pozivajući se na jedan skandinavski magazin, govorio i o „detaljima vezanim za planove francuske obavještajne službe da smakne Džima Morisona u Parizu“.

Tri godine nakon proglašenja njegove smrti, glasine o tome da je živ ponovo su se razbuktale kad je Kapitol Rekords objavio album „Fentoms Divajn Komedi“, u kojem su svirali nepoznati bubnjar , basista, klavijaturista – i pjevač čiji je glas neodoljivo podsjećao na Morisonov. Međutim, kasnije se otkrilo da je, zapravo, bilo riječ o glasu živuće legende Igija Popa.




(DEPO/BLIN)

Iza Kennedyjevog ubistva stoji CIA, Tito je bio sovjetski špijun, svetom upravljaju reptili, a elite polako stvaraju globalnu državu...

Teorije zavere oduvek su imale svoje poklonike kojima su golicale maštu, a pojavom modernih medija postale su neraskidivi deo savremenog društva i kulture.

što su zapravo teorije zavere? Teorije zavere ili teorije urote pokušaji su da se objasni neki istorijski ili trenutni događaj kao rezultat tajnog delovanja elita, odnosno udruženja raznih moćnika, da bi ostvarili svoje skrivene ciljeve.

Teorije zavere postoje oduvek,no do pojave modernih medija, televizije i interneta, bile su poznate samo nekolicini entuzijasta. Pojavom televizije, a pogotovo interneta, postale su dostupne širokim masama. Cela tematika serije ''Dosjei X'' vrti se oko paranormalnog i tajnih elita koje to zataškavaju.

Isto tako, knjiga i film ''Da Vincijev kod'' bazirani su na potrazi za Svetim Gralom, odnosno Isusovim potomkom, a tumačenja o reptilima koji upravljaju svetom Davida Ickea postala su svakodnevica.

Neke teorije zavere donekle su osporene. Primer, nedavno su progovorila petorica bivših zaposlenika tajne vojne baze Area 51. Izlaskom u javnost bivši su zaposlenici potvrdili postojanje baze, ali su opovrgnuli da se vojska bavila kopiranjem vanzemaljske tehnologije. No, zagriženi pobornici urota ne veruju u to nego smatraju je reč o novom zataškavanju i obmani javnosti.


Net

Microsoft šalje skrivene poruke putem fonta Wingdings


Ova kontroverzna teorija nastala je još 1992. godine, nekoliko dana nakon puštanja u prodaju Windowsa 3.1. Naime, otkriveno je, ako se u fontu Wingdings upišu slova NYC, na ekranu će se ispisati simboli mrtvačke glave, Davidova zvezda te gesta 'palac gore'. Ti se simboli mogu protumačiti kao odobravanje ubijanja Židova, pogotovo onih koji žive u New Yorku.

Nadalje, nakon događaja 11. septembra otkrivena je još jedna poruka, doduše lažna, ali su mnogi bez zadrške u to poverovali. Iako su brojevi letova aviona koji su se zabili u WTC bili 11 i 175, netko se dosetio i lakovernicima podvalio lažni broj leta jednog od aviona 'Q33NY'. Ako se taj broj upiše u fontu Wingdings, dobije se jeziva najava samog događaja, avion koji leti prema neboderima, mrtvačka glava te Davidova zvezda.

Roswell

Teorija je to koja datira iz davne 1947. godine, o padu vanzemaljske letelice u američkom gradiću Roswellu u Novom Meksiku. Razvila se jer je američka vlada prvo potvrdila da se srušio ''nekakav tanjir'', a potom promenila izjavu da se srušio meteorološki balon.

Prema nekim novim podacima, u Roswellu je uistinu bilo zataškavanja. Naime, nije se srušila vanzemaljska letelica niti meteorološki balon, nego tajni špijunski balon kodnog imena Projekt Mogul. No, Edgar Mitchell, bivši astronaut iz misije Apollo 14, nedavno je izjavio kako je vlada naterala meštane Roswella da cute o padu i da se uistinu srušila vanzemaljska letelica.

Ubistvo američkog predsednika Johna F. Kennedyja


John F. Kennedy ubijen je u Dallasu 1963. godine. Nakon desetomesečne istrage pronađen je ubica Lee Harvey Oswald. Teoretičari zavera smatraju da je morao postojati barem još jedan atentator, a sumnjaju i u Oswaldove motive.

Oko ubistva 35. američkog predsednika tokom godina razvilo se mnogo teorija koje sugeriraju da iza atentata stoje različite političke opcije i državne agencije, od CIA-e i KGB-a, preko mafije pa sve do tadašnjeg potpredsednika Lyndona B. Johnsona, Richarda Nixona, Georgea H. W. Busha, a čak se i Fidel Castro našao na popisu osumnjičenih.

Svijetom upravlja rasa reptila


Začetnik ove teorije bivši je engleski vratar i BBC-ov reporter David Icke. On tvrdi da svetom upravlja rasa reptilskih vanzemaljaca koji mogu poprimati ljudski oblik te da se oni nalaze na svim vodećim državnim funkcijama.

Prema Ickeovom tumačenju, britanska kraljevska porodica, cela porodica Bush te mnogi drugi svetski vođe nisu ljudska bića nego reptili. Iako nema dokaza za svoje tvrdnje, David Icke putuje po svetu i održava govore, seminare, prodaje knjige te gostuje na televizijama.

Paul McCartney je mrtav


Prema urbanoj legendi, Paul McCartney umro je još 1966. godine, a članovi Beatlesa zamenili su ga sa dvojnikom. Pobornici ove teorije tvrde da se dokazi nalaze na mnogim Beatlesovim albumima. Navodno postoje poruke koje se mogu čuti ako se neke pesme puste unatrag, odnosno da su tragovi vidljivi na slikama s albuma i da reči u pesmama upućuju na to da je McCartney mrtav.

Glavni je dokaz cijele teorije fotografija na Beatlesovom albumu ''Abbey Road''. Naime, teoretičari su na toj fotografiji videli skrivenu simboliku jer je Paul McCartney bos i izgubio je korak s ostalim članovima sastava.

NASA je lažirala sletanje na Mesec


Mnogim se ljudima prvi koraci astronauta Armstronga na Mesecu 1969. nisu činili uverljivima i tako je nastala teorija da poseta Zemljinom satelitu nije ni bilo. Navodno je taj scenario osmislio pisac znanstvene fantastike Arthur Clarke, a režiju potpisuje CIA.

Pobornici ove teorije smatraju da put na Mesec nije mogao biti moguć zbog sledećih razloga: astronauti ne bi mogli preživeti ekstremnu radijaciju, kvaliteta snimljenih fotografija nemoguće je visoka, na fotografijama se ne vide zvezde, na svim fotografijama teren je identičan. Takođe, tokom dana je na Mesecu toliko vruće da bi se film u kameri otopio, nema kratera koji je trebao nastati nakon sletanja letelice, a na snimku je vidljivo da se zastava zaviorila, iako na Mesecu nema vetra.

Josip Broz Tito je bio sovjetski špijun


Da teorije zavera nisu samo rezervirane za Zapadne zemlje, potvrđuje i jedna 'domaća' urbana legenda.

Naime, prema nekim pričama, 'najveći sin naših naroda i narodnosti' poginuo je, a Kominterna je na njegovo mesto postavila dvojnika koji je bio špijun. I tu postoji više teorija. Jedna tvrdi da je Tito stradao u Rusiji 20-ih godina prošlog veka, a druga da je poginuo u bitci na Sutjesci, no u obe teorije zamenjen je sovjetskim agentom.

Prema nekim pričama, taj dvojnik bio je osiromašeni poljski plemić. Tome u prilog ide priča da Tita nakon rata meštani Kumrovca nisu prepoznali. Navodno 'pravi' Tito nije imao tri prsta desne ruke, a dvojnik je čak svirao klavir.

Smak sveta 2012. godine.


Znanstvenici su otkrili kako je Mayanski kalendar poprilično precizan u predviđanju kozmičkih događaja, odnosno ulozi planeta u tim događajima. Problem je u tome što u kalendaru posle 2012. godine nema više zapisa, odnosno predviđanje događaja tu prestaje.

Mnogi ljudi koji proučavaju taj fenomen sigurni su da će se dogoditi nešto važno, no ne znaju točno šta. Razna su predviđanja, od toga da će se ciklus vratiti na početak i početi ponovno od početka ili će doći do kozmičke kataklizme koja će izbrisati sav život na Zemlji.

Prema nekim teorijama, 2012. godine dogodit će se totalni nuklearni rat, a čovečanstvo će od izumiranja spasiti vanzemaljci.

S druge strane, neki veruju da će posle 2012. godine čovečanstvu ući u zlatno doba, u eru prosperiteta, blagostanja i trajnog mira.

No, sve u svemu, svi se zagovornici ove teorije slažu u jednom: svetske vlade znaju šta će se dogoditi, ali skrivaju istinu od građana.

Globalna financijska i gospodarska kriza namjerno je uzrokovana


Jedna od najnovijih teorija zavere jeste namerno rušenje ekonomije kako bi se uništio kolektivni imetak prosečnog čoveka. Prema teoretičarima, od polovine prošlog veka Amerikanci su svoj imetak držali u bankama, u mirovinskom osiguranju i nekretninama.

No, kako se tim novcem nije moglo manipulisati niti ga kontrolisati, elite su odlučile pronaći nove metode koje će im omogućiti upravljanje njime, a to je burza deonica. Polako su ljudi počeli ulagati u deonice, a ne u banke i mirovinsko. Tako su investicijske banke počele nicati.

Sledeći su korak bile nekretnine. Počeli su se davati hipotekarni krediti osobama koje nisu bile u stanju vraćati ih, a to je u konačnici dovelo do sloma tržišta nekretnina.

Oni koji su to isplanirali dobili su pozamašne financijske nagrade, ali su pritom milioni Amerikanaca ostali bez svojih dugogodišnjih ušteđevina, a vrednost njihovih nekretnina drastično su pale.

Novi svetski poredak



Ova je teorija 'majka svih teorija', njihovog jezgra, jer sve elite koje žele svojim zakulisnim igrama dograbiti moć kao krajnji cilj, imaju uspostavu novog poretka.

U srži su ove teorije tajna društva poput Bilderberga, Iluminata te Masona koja poput lutkara upravljaju poznatim ličnostima u politici, ekonomiji ili kulturi, a sve u cilju stvaranja jedne globalne policijske države.

Namerno uzrokovana globalna kriza te slabljenje vanskopolitičkog uticaja SAD-a, prema nekim tumačenjima, najnoviji su potezi za uspostavljanje globalne države. Zataškavanje NLO-a i vanzemaljaca takođe je njihovih ruku delo, a teoretičari kažu da to čine jer im je potrebna vanzemaljska tehnologija kako bi mogli upravljati celom svetskom populacijom.

No, na kraju krajeva, svako kriminalno delo, od pljačke banke i naručenog ubistva pa sve do afere Watergate, u čijem planiranju sudeluje više od jedne osobe, može se protumačiti kao urota.

Od čega je Lenjin zaista umro?
IZVOR: TANJUG

Vođa Oktobarske revolucije Vladimir Iljič Lenjin umro je od posledica stresa, naslednih faktora, a možda čak i od trovanja, tvrde jedan američki lekar i jedan ruski istoričar, opovrgavajući time opšteprihvaćenu teoriju da je komunistički lider umro od seksualno prenosive bolesti.



Dr Hari Vinters, neurolog sa Kalifornijskog univerziteta i ruski istoričar Lav Luri obavili su reviziju Lenjinove zdravstvene dokumentacije, a svoje nalaze će predstaviti na godišnjem skupu koji se održava na Univerzitetu Škole medicine Merilend i koji se bavi smrću poznatih ličnosti, kao što su to ranijih godina bili kralj Tut, Kristofer Kolumbo, Simon Bolivar i Abraham Linkoln.

Kako prenosi agencija AP, 53-godišnji sovjetski lider doživeo je nekoliko moždanih udara pre nego što je umro 1924. godine, ali je ostalo nejasno šta ih je izazvalo.

Tokom autopsije ustanovljeno je da su krvni sudovi u mozgu bili izuzetno tvrdi, što je teško razumljivo u Lenjinovom slučaju, budući da je bio relativno mlad i da nije imao nijedan od bitnih rizičnih faktora, kazao je dr Filip Makovijak, organizator konferencije.

"Lenjin nije bio pušač - nikada nije puštao pušače u svoje okruženje. Nije patio ni od dijabetesa, nije imao problema sa težinom, a tokom autopsije nije pronađen nikakav dokaz da je imao visok krvni pritisak", kazao je on, dodajući da je u vreme Lenjinove smrti, među Rusima postojala sumnja da je Lenjin umro od posledica sifilisa.

Dr Vinters, međutim, ističe da su nasledni faktori daleko više uticali na Lenjinovu preranu smrt, nego ova polna bolest.

Premda sifilis može da dovede do šloga, iz Lenjinovih simptoma i autopsije se može zaključiti da to kod njega nije bio slučaj, naveo je američki neurolog.

Budući da je Lenjinov otac, takođe, umro u 54. godini, stručnjaci pretpostavljaju da je kod obojice postojala predispozicija za stvrdnuće arterija.

Jedan od značajnih faktora rizika za moždani udar je i stres, a nema sumnje da je komunistički revolucionar bio izložen velikim količinama stresa, kazao je dr Vinters, podsećajući da je Lenjin bio stalno u opasnosti da bude ubijen.

Luri, stručnjak za rusku istoriju i politiku iz Sankt Peterburga, veruje, pak, da je Staljin oslabljenog Lenjina, nakon pretrpljenih moždanih udara, dokrajčio otrovom.

Sa ovom teorijom se slaže i dr Vinters, navodeći da je veoma moguće da je Lenjin otrovan.

Lenjinovo zdravlje se vremenom pogoršalo. Nakon jednog većeg moždanog udara, oduzela mu se jedna strana tela i izgubio je moć govora. Ipak, početkom 1924, Lenjin se dovoljno oporavio da bi proslavio novu godinu i otišao u lov.

Ruski istoričar sumnja da je Lenjin uvideo da je počinio grešku kada je podržao Staljinov uspon na vlast i počeo je da se okreće Lavu Trockom, što je Staljina nagnalo da ga otruje.

Uostalom, trovanje će kasnije postati jedan od Staljinovih omiljenih metoda za eliminaciju neprijatelja, kazao je Luri.

Vinters, koji je nanovo pregledao izveštaj patologa, kao i Lejinovu kliničku istoriju, kazao je da tokom autopsije nisu obavljeni toksikološki testovi koji su mogli da ukažu na trovanje.

Izveštaji iz tog vremena, takođe, pokazuju da je Lenjin bio aktivan i da je razgovarao nekoliko sati pred smrt.

"A, onda je doživeo seriju veoma jakih konvulzija, što je prilično neobično za osobu koja ima moždani udar", zaključio je Vinters.

Kenedi ubijen zbog vanzemaljaca?




Jedno tek sada objavljeno pismo Džona Kenedija kojim je od sefa CIA tražio da mu pokažu tajna dokumenta o neidentifikovanim letećim objektima (NLO), 10 dana pred njegovo ubistvo, obnovilo je spekulacije da je predsednik ubijen da ne bi otkrio istinu o NLO.

Tajni memorandum je jedno od dva pisma u kojima je Kenedi tražio informacije o paranormalnim stvarima 12. novembra 1963. godine, a koje je CIA sada objavila po prvi put, piše danas Dejli mejl.

Pisac Vilijem Lester je rekao za list da mu je CIA dala pisma po zakonu o slobodi informacija nakon što je izneo zahtev istražujući za novu knjigu "Slavljenje slobode: JFK i nove granice".

Predsednikovo interesovanje za NLO neposredno pred njegovu smrt će verovatno podstaći sumnje pristalice teorije zavere ko stoji iza njegovog ubistva, objavio je list.

Istraživači misterije vanzemaljaca kažu da poslednja otkrivena pisma ukazuju da je predsednik mogao biti ubijen da ne bi otkrio istinu o NLO.

Predsednik Kenedi je pored prvog pisma agenciji CIA, u kome traži fajl o NLO, u drugom pismu upućenom administratoru NASA izrazio želju da sarađuje sa bivšim SSSR u zajedničkim aktivnostima u svemiru.

Lester smatra da je interes Kenedija za NLO bio podstaknut zabrinutošću zbog odnosa SAD sa bivšim SSSR. Jedan od razloga zabrinutosti je bilo to što je veliki broj NLO viđen nad današnjom Rusijom i pa se Kenedi plašio da bi Sovjeti mogli da pogrešno protumače NLO kao napad SAD, verujući da su to američke naprave, rekao je Lester.

"Ja mislim da je to bio jedan od razloga zbog kojih je Kenedi hteo da dođe do tih informacija i da ih izvuče iz nadležnosti NASA kako bi mogao da Sovjetima kaže: 'Glegajte to nismo mi, mi to ne radimo, mi ne provociramo'".

Teoretičari zavere kažu da ova pisma sada pojačavaju interes za jedan sporan dokument pod nazivom "spaljeni memo", za koji je jedan od istražitelja tvrdi da ga je dobio 90-ih.

Memo je navodno izvučen iz vatre prilikom spaljivanja dokumenata CIA i doturen istražiteljima NLO. U memorandumu se spominje ime "Lanser" što je bila šifra za Kenedija.

Na prvoj strani, direktor CIA navodno piše: "Kao što znate Lanser se raspitivao oko naših aktivnosti, što mi ne smemo da dopustimo. Molim dostavite vaša gledišta do oktobra. Vaše akcije o ovom pitanju su odlučujuće za dalji opstanak grupe".

Novi vlasnik "spaljenog memoa", koji je kupio 2001. godine, takođe, smatra da je Kenedi postavljao pitanja o NLO zbog kojih ga je CIA "uklonila".

Izvor: B92

Titanik – teorija zavere



Priča o najvećem, najluksuznijem i nepotopljivom brodu koji je potonuo na prvom putovanju ne prestaje da fascinira ljude.
Titanik je danas sinonim za katastrofu.
Napisan je veliki broj knjiga, snimljeno preko 100 TV i bioskopskih filmova i svi znamo priču – brod je udario u ledeni breg. Pitanje je da li se baš to dogodilo?

Odbrojavanje do katastrofe
Titanik je bio najveći brod na svetu.
Građen je dve godine u Belfastu. Bio je dugačak 269 metara. Ukupna težina broda bila je 66.000 tona, a maksimalna brzina 43 kilometra na sat.
Brod su pokretala tri propelera i imao je ukupno 46.000 konjskih snaga. Ukupno je bilo 159 peći u kojima se ložio ugalj.

Brod je imao četiri velika dimnjaka visine 18 metara.
Četvrti je služio za ventilaciju i napravljen je kako bi brod izgledao impresivnije. Brod je imao samo 20 čamaca za spasavanje u koje je moglo da stane 1200 ljudi.
Imao je i 16 komora u potpalublju i mogao je da plovi sa četiri poplavljene.

Na svoje prvo i poslednje putovanje Titanik je krenuo 10. aprila 1912. godine iz engleske luke Sautempton.
Na brodu se nalazilo ukupno 2208 ljudi, među kojima je bio veliki broj milionera i uglednih ličnosti tog doba.
Brod je trebalo da stigne u Njujork za sedam dana. Brodom je upravljao kapetan Edvard Smit koji je imao 40 godina iskustva u plovidbi i bio je najbolji kapetan kompanije Vajt Star Lejn.

Zvanična verzija je da je Titanik udario u ledeni breg
Zima 1911/1912 je bila najtoplija u prethodnih 30 godina. Zbog visokih temperatura došlo je do pucanja leda i neuobičajeno velikog broja ledenih bregova u severnom Atlantiku.

U subotu, 14. aprila u telegrafsku sobu Titanika počela su da stižu upozorenja o ledenim bregovima. U toku dana stiglo je 5 obaveštenja, ali kapetan nije naredio da se smanji brzina i Titanik je nastavio putovanje brzinom od 40 kilometara na čas.

Noć je bila vedra, bez vetra i mesečine što je smanjilo vidljivost.
Na straži u korpi na jarbolu bili su Frederik Flit i Redžinal Li. Nisu imali durbin, jer je greškom ostao u Sautemptonu. Poslednje upozorenje stiglo je oko 23 časa, kada je operator sa broda „Kalifornijan“ poslao upozorenje operateru Titanika Džeku Filipsu.

Filips je slao poruke putnika u Kejp Rejs u Kanadi, udaljen 800 kilometara, i iznenadna i glasna poruka sa Kalifornijana skoro ga je ogluvela. Umoran, Filips je operateru Kalifornijana iznervirano odgovorio: „Umukni, umukni, radim sa Kejp Rejsom“. Propala je poslednja prilika da se sudar spreči.

U 23:40 Frederik Flit je primetio ledeni breg. Bio je udaljen samo 400 metara. Prvi oficir Murdok je odmah zaustavio mašine i pokušao da skrene brod, ali je Titanik desnom stranom pramca udario u breg. Od trenutka kad je Flit video breg do udara prošlo je samo 37 sekundi.

Titanik je mogao da plovi sa četiri poplavljene komore, ali je breg oštetio pet.
Prvi čamac je spušten tek u 24:45, 65 minuta posle udara. U njemu je bilo samo 28 putnika. Pet minuta kasnije ispaljena je prva raketa.

Brod je očajnički slao SOS signale. Sa broda su se videla svetla broda u daljini, činilo se da je bio udaljen oko 8 kilometara.

Oficiri sa Titanika su pokušali da kontaktiraju brod svetlosnim signalima i raketama, ali brod nije odgovorio. Pretpostavlja se da je ovaj brod bio Kalifornijan, koji je poslao poslednje upozorenje o ledu. Kalifornijan je bio u blizini i oficiri su videli rakete sa Titanika, ali brod nije krenuo u pomoć.

Telegrafista Kalifornijana je legao na spavanje i oficiri nisu čuli SOS signal, a kapetan je mislio da ljudi na Titaniku slave i da zato ispaljuju rakete.
Kapetan je posle na svedočenju izjavio da brod koji su oni videli bio mali i da sigurno nije bio Titanik. Po njemu, udaljenost između dva broda bila je oko 30 kilometara.

Dva sata i četrdeset minuta posle udara, Titanik je potonuo sa 1500 putnika i članova posade. Spasilo se samo 700, iako je na čamcima bio mesta za 1200 ljudi. Četiri sata posle sudara, brod Karpatija je došao na mesto nesreće i spasao preživele putnike. Sa brodom su između ostalih potonuli kapetan Smit i konstruktor Titanika Endrjuz.

Mnoge teorije osporavaju zvaničnu verziju događaja.
Po nekima Titanik je trebalo da izdrži udarac u ledeni breg, dok druge teorije sugerišu da bi takav udarac potopio brod za mnogo kraće vreme. Teorija ima mnogo, ali mnoge se slažu u jednom ključnom detalju - Titanik nije udario u ledeni breg.

Brod koji nije potonuo
Jedna od najstarijih teorija je da Titanik nije potonuo te večeri, već njegov sestrinski brod Olimpik.

Malo je poznato da je 1910. godine porinut Olimpik koji je bio toliko sličan Titaniku da ih je bilo veoma teško razlikovati.
Sledeće godine u Sautemptonu Olimpik se sudario sa vojnom krstaricom Havk. Brod je bio teško oštećen i došlepan je u Belfast na popravku.
Mornarica je oslobodila sebe optužbi i Vajt Star Lejn je ostao bez novca od osiguranja.

Suočeni sa velikim gubicima, čelnici kompanije odlučili su da Titanik koji je tada bio skoro dovršen preprave u „Olimpik“, a da Olimpik „skrpe“ i preimenuju u Titanik. Zvanično, Olimpik je posle dva meseca popravke opet zaplovio i služio je narednih 25 godina.

Lažni Titanik je trebalo da bude potopljen u Atlantiku, jer bi popravka Olimpika predugo trajala i dovela do novih gubitaka. Putnike bi pokupili Kalifornijan i još jedan brod. Od članova posade u prevaru su bili uključeni kapetan Smit i prvi oficir Merdok, koji je kobne noći bio na mostu, iako nije bila njegova smena.

Robert Gardiner, autor knjige „Titanik – brod koji nije potonuo“ zaključio je da je plan pošao naopako. Titanik se sudario sa trećim brodom koji je ugasio svetla i verovatno bio oštećen zbog leda. Sudar se dogodio daleko od planiranog mesta potapanja.

Lažni Titanik je plovio teško oštećen i nije izdržao udarac.
Kapetan Kalifornijana je čekao da „Titanik“ dođe na pravo mesto kako bi krenuo u pomoć i zato nije odgovorio na pozive.
Gardiner sugriše da su svetla koja je posada videla dolazila sa trećeg broda i da ledeni breg nije postojao jer bi ga izviđači opazili mnogo ranije.

FED
Najinteresantnija teorija zavere dovodi u vezu Titanik i Federalne rezerve (FED), Centralnu američku banku koja je osnovana godinu dana posle nesreće.

U Džordžiji, na ostrvu Džekil, sedam uticajnih bankara sastalo se u leto 1910. godine. To su bili republikanski senator Nelson Oldrič, kao i predstavnici J.D. Rokfelera, J.P. Morgana i moćne banke Kuhn, Loeb & Co, za koju se pretpostavlja da ju je kontrolisala porodica Rotšild.

Na tom sastanku dogovoreno je osnivanje FED-a koje će finansirati spomenuti ljudi. Prvi pokušaj da se FED osnuje propao je u Kongresu 1911. godine.

Postavlja se pitanje – u kakvoj su vezi FED i Titanik?

Teorija zavere sugeriše da je brod potopljen kako bi se „uklonila“ tri velika protivnika osnivanja FED-a: Džon Džejkob Astor, Benjamin Gugenhajm i Isidor Štraus.
Sva trojica su poginula na Titaniku i interesantno je da je pogibiju svakog od njih prikazao Džejms Kamerun u svom hit-filmu.

Astor je bio u poslu sa nekretninama, Gugenhajm je bio rudarski magnat, a Štraus bivši kongresmen i suvlasnik robne kuće Macy's. Po ovoj teoriji zavere ova tri čoveka bila su protiv osnivanja FED-a i stavljanja ekonomije Amerike u ruke privatnih bankara.

Po zvaničnoj verziji, Astor je prvo mislio da brod nije u opasnosti, ali je došao do čamaca sa svojom trideset godina mlađom ženom koja je bila u petom mesecu trudnoće. Oficir je pusto ženu u čamac, ali je odbio da primi Astora. Astor je zapalio cigaretu, bacio ženi rukavice i mirno ostao na brodu.

Gugenhajm nije mislio da je u opasnosti i poslao je ljubavnicu i služavke u čamac. Kada je shvatio da će brod potonuti obukao je svečano odelo i navodno rekao „Obukli smo se najlepše i spremni smo da umremo kao džentlmeni“.

Isidor Štraus je sa ženom došao do čamaca, ali ona nije htela da ide bez njega. Umrli su zajedno i Kamerun ih je u filmu prikazao kako umiru zagrljeni u krevetu.

Ono što je mnogima sumnjivo jeste činjenica da su se tri veoma bogata i moćna čoveka tako lako pomirila sa sudbinom.

Knjiga „Futility“, napisana 14 godina pre nesreće upotrebljena je kao scenario za zločin. Morgan, jedan od zaverenika, kontrolisao je kompaniju Vajt Star Lejn i sredio je nesreću. Interesantno da je Morgan kupio karte za Titanik, ali je u poslednji čas otkazao putovanje.

Postoje dve verzije – po jednoj je kapetan Smit namerno vodio brod u katastrofu, a po drugoj brod je potonuo zbog podmetnute eksplozije u kotlarnici. Glavni zaverenik i organizator zločina bila je katolička crkva koja je preko jezuitskog reda kontrolisala Rokfelera, Morgana i Rotšilde. Kapetan Smit bio je jezuita i izvršio je svoj zadatak potopivši brod.

Istina ili gomila gluposti?
Prva teorija sugeriše da je potonuće Titanika prevara osiguranja koja je pošla naopako.
Titanik i Olimpik su zaista bili slični, ali kritičari kažu da prepravke na oba broda nisu mogle tako lako da se urade.

Preko 2000 radnika je radilo na Titaniku i neko bi verovatno progovorio.

Veliko pitanje je kako je „skrpljen“ brod išao velikom brzinom od 40 kilometara na sat. Pored toga velika zamerka se odnosi na samu prevaru. Plan zvuči mnogo komplikovano i rizično, a postojali su i mnogo lakši načini kao što je na primer požar u ukotvljenom brodu da se naplati osiguranje.

Najveći broj dokaza protiv ove teorije dolazi sa same olupine, koja je otkrivena 1985. godine. Kamere su snimile veliki broj delova sa broda – delove olupine, propelere, krmu i na svima je bio ugraviran broj Titanika.
Misteriozni brod koji su videli ljudi sa Titanika i nedolazak Kalifornijana nikada nisu objašnjeni, a ova teorija to objašnjava postojanjem trećeg broda.

Druga teorija polazi od velike međunarodne zavere kako bi se stvorila moćna finansijska institucija koja će upravljati Amerikom.
Sastanak na ostrvu Džekil zaista se dogodio i njemu su prisustvovali svi navedeni ljudi. FED jeste formiran ubrzo posle potonuća Titanika i Morgan je zaista bio vlasnik Vajt Star Lejna.

Kapital u FED-u je privatni, ali je pod kontrolom američke vlade.
Ono što je često predmet podsmeha jeste veza između katoličke crkve i Titanika.

Teoretičari zavere polaze od toga da su se Gugenhajm, Astor i Štraus lako odrekli svog života, ali ne postoji čvrsti dokaz koji povezuje ovu trojicu milionera i neuspešno osnivanje FED-a 1911. godine.

Ono što ne prestaje da muči ljude jesu veliki propusti koji su se desili na brodu i koji najblaže rečeno deluju neverovatno.

Verovali ili ne
Brod nije imao dovoljno čamaca za spasavanje.
Zvuči neverovatno, ali Titanik je imao 4 čamca više od propisanog broja! Početkom XX veka bilo je uobičajeno da brodovi imaju malo čamaca za spasavanje.

Verovalo se da ako dođe do nesreće, čamcima će se ljudi prevesti na drugi brod jer je pomorski saobraćaj na Atlantiku bio gust.

Čamci su bili poluprazni. Putnici su mislili da je brod nepotopljiv i nerado su napuštali toplotu broda da bi ušli u nesigurne čamce.

Najbolji brod svog vremena krenuo je na putovanje bez durbina!
Mnogi sugerišu, namerno.
Istraživači National Geografic-a izvršili su eksperiment u istim uslovima u kojima je potonuo Titanik.

Zaključili su da osmatrači zaista nisu mogli da uoče breg ranije i da im durbin ne bi mnogo pomogao. Tada je bilo uobičajeno da se pučina posmatra golim okom, a da se durbin koristi tek kad se nešto primeti jer je vidno polje durbina veoma malo.

Kapetan nije smanjio brzinu uprkos opasnosti od bregova. Paradoksalno, on je postupio po pravilima. Tada je bilo uobičajeno da brodovi ne smanjuju brzinu kada je opasnost zbog leda kako bi se brodovi što brže udaljili od opasnosti.

Da li je brod trebalo da izdrži udarac u ledeni breg?
Titanik je bio izgrađen od čeličnih ploča koje su mogle da izdrže udarac, ali slaba tačka bili su gvozdeni zakivci koji su spajali ploče. Oni nisu izdržali i voda je prodrla između ploča.

Na kraju...
Zvanična istraga nije nikoga osudila.
Došli su do zaključka da je brod potonuo kao posledica niza nesrećnih okolnosti i pravila koja su važila u to vreme.

Uskoro su uvedene ledene patrole, svaki brod je morao da ima dovoljno čamaca za sve putnike i uvedena je jedinstvena signalizacija i danonoćno dežuranje telegrafista.

Da li je Titanik namerno potopljen?
Teorije zavere obično zvuče neverovatno i dok neki ljudi slepo veruju u njih, drugi ih odbacuju kao najobičnije budalaštine. Mnoge od ovih teorija zasnivaju se na nepotpunim podacima i pretpostavkama, ali se često čini kao da tu „nečega ima“.

Nijednu teoriju zavere ne treba olako odbaciti. Samo treba da pogledamo dokaze i odlučimo u šta ćemo da verujemo.

Princeza Dajana



Princeza Dajana je tragicno poginula u saobracajnoj nesreci zajedno sa svojim prijateljem multimilionerom Dodijem Fajedom i telohraniteljem 31. avgusta 1997. godine. Iako zvanicni izvestaj govori da su agresivni paparaci kao i vozac koji je bio pod dejstvom alkohola krivi za udes, postoje mnoge "teorije zavere" koje govore drugacije. Najrasprostranjenija je tvrdnja da je britanska tajna sluzba MI6 iscenirala nesrecu kako bi prikrila atentat na Dajanu.

Kurt Kobejn



Za svakog fana Nirvane, samoubistvo clana ove grupe Kurta Kobejna 1994. godine bila je neprijatna vest. Neki tvrde da je pevac u stvari ubijen i ukazuju na dokaze tj. da je u njegovom organizmu bilo toliko heroina da jednostavno ne bi mogao da se sluzi sacmarom, kao i to da na njegovim rukama nisu pronadjeni tragovi baruta.

Merlin Monro



Zvanicno, uzrok smrti ove dive 1962. godine bilo je samoubistvo pilulama za spavanje. Medjutim, njena navodna veza sa Dzonom Kenedijem naterala je fanove da pomisle da je Merlin Monro u stvari ubijena. Bez obzira na uzrok, jedno je sigurno, Merlin je verovatno vise poznatija danas nego za vreme zivota.

Elvis Prisli



Iako samo najveci ljubitelji teorije zavere tvrde da je Elvis bio namerno "sklonjen", mnogi i dalje veruju da je on u stvari ziv. Prema njima, Elvis Prisli je ceznuo da pobegne od reflektora i uradio je upravo to. Koristeci svoja znatna novcana sredstva uspeo je da izlazira svoju smrt i zivi svoj zivot dalje daleko od spoljnog sveta.

Natali Vud



Jedna od najcudnijih holivudskih smrti bila je smrt Natali Vud, koja je umrla 29. novembra 1981. u 43. godini zivota. Zajedno sa svojim muzem, Robertom Vagnerom, jedrili su iz Los Andjelesa ka ostrvu Katalina. Medjutim, prilikom pristajanja, Natali je ispala iz camca i udavila se. Nije jasno zasto je njen muz nije pokusao spasiti, i po vidjenju svedoka, zasto je uzvik za pomoc dosao bas od njega.

Brus i Brendon Li



Nakon postizanja slave u SAD, kao sto je to uspeo u rodnom Hong Kongu, Brus Li je bio spreman da postane velika zvezda. Medjutim, 1973. godine, naizgled nepobedivi borac izgubio je svest nakon uzimanja analgetika i nikada se nije probudio. Dvadeset godina kasnije, njegov sin Brendon Li umire na prilicno bizaran nacin. Prilikom snimanja, u pistolju u kome se trebao nalaziti "corak" opalio je iznenada pravi metak i Brendon na licu mesta ostaje mrtav. Od tada se spominje kletva koja prati porodicu Li.

Ana Nikol Smit



Manje od godinu dana nakon sto joj sin Danijel umire od smrtonosne kombinacije lekova, forenzicari otkrivaju da je isti uzrok kriv za smrt Ane Nikol Smit. Nakon svega ovoga sledi duga istraga u kojoj je utvrdjeno da postoji mogucnost da su njen advokat i trenutni momak Hauard Stern bili umesani u zaveru protiv nje, odnosno da su je namerno trovali narkoticima kako bi im ona prepisala svoje bogatstvo. Medjutim, niko nikada nije optuzen za njenu smrt.

Sid Vicius i Nensi Spungen



Kada Je Nensi, devojka basiste grupe Seks Pistols Sida Viciusa pronadjena izbodena na smrt oktobra 1978. godine, Sid je priznao ubistvo iako tvrdi da se te noci uopste ne seca. Neki su tvrdili da je ona ubijena od strane treceg lica, kao posledica neuspesne kupoprodaje droge, i to sve za vreme dok je Sid bio u "stanju nirvane". Roker je uhapsen, ali je pusten uz kauciju. Februara 1979. pre nego sto se na sudu utvrdilo ko je zaista ubio Nensi, Sid je pronadjen predoziran i time je tajnu odneo zauvek sa sobom.

izvor: funnywebpark.blogspot.com

Kako piše časopis "Time", jedna od misterioznih smrti je i ona Boba Krejna, zvijezde popularne humoristične serije "Hoganovi heroji" iz šezdesetih godina prošlog vijeka. Najpoznatiji će, ipak, ostati po tome što je bio žrtva krvoločnog ubistva koje se dogodilo 1978. godine.



Krejn je glumio i režirao predstavu u Skotsdejlu kada je, navodno, nazvao svoga dobrog prijatelja, video-snimatelja Džona Henrija Karpentera, i rekao mu kako je njihovo prijateljstvo gotovo. Sljedećeg je dana pronađen u stanu, pretučen do smrti predmetom koji nikada nije pronađen, ali se vjerovalo kako je riječ o stalku za kameru. Karpentera, koji je Krejna, zavisnika od seksa, često snimao u njegovim "poduhvatima", osumnjičen je za ubistvo, ali zbog nedostatka dokaza nije optužen. Slučaj je ponovo otvoren 1990. godine, a na suđenju 1994. godine Karpenter je oslobođen.

Ogromnu pažnju je privukla saobraćajna nesreća u kojoj je 1997. godine u Parizu poginula 36-godišnja britanska princeza Dajana, kao i njen ljubavnik Dodi al Fajed i njihov vozač.
U početku su za smrt teretili paparace koji su ih pratili, ali kasnije se pokazalo kako je vozač bio pod uticajem alkohola i pilula. Ali, tu teorijama zavjere nije bio kraj. Dodijev otac Mohamed al Fajed je 1998. tvrdio kako je sudar djelo tajne službe MI6, prema nalogu princa Filipa. Ove optužbe 2006. odbacio je francuski sud, a 2008. porota je utvrdila kako su glavni uzroci nesreće nemarnost vozača i paparaci.

Zvijezde repa Tupak Šakur i Notorious B.I.G. ubijeni su u razmaku od godinu dana, prvi 1996. u Las Vegasu, a drugi 1997. u Los Anđelesu, oba u pucnjavama u vožnji. Zbog sličnosti slučajeva i poznanstva žrtava, često se sumnjalo kako su ubistva povezana. Bigijeva porodica, kao i on sam, uvijek su poricali umiješanost u Tupakovo ubistvo. Do danas niko nije uhapšen.

Relativno svjež slučaj je onaj bivše "Playboyeve" zečice s duplerice Ivet Vikers, čije je mumificirano tijelo pronađeno u njenom stanu u Los Anđelesu. Policiju je pozvao njen komšija nakon što je primijetio veću gomilu nepročitane pošte u sandučiću i paučinu na vratima. Zbog mumificiranosti, policija nikad nije utvrdila tačan datum smrti, a moguće je da je bio i godinu dana prije pronalaska. Mrtvozornik je utvrdio kako je uzrok smrti srčani udar.

Puno poznatija od Vikersove nije ni Aneka Di Lorenco, takođe glumica i manekenka, koja je za svoje karijere imala problema s mentalnim zdravljem. Marinci su u zalivu Kamp Pendlton pronašli njeno tijelo koje je bilo tako tanko da su isprva mislili da je riječ o tinejdžerki. Imala je slomljen vrat i kičmu, što je bacilo sumnju na moguću nasilnu smrt.

Najpoznatija među preminulim manekenkama je En Nikol Smit, koja je, kao i njen sin Danijel, pronađena mrtva pod nerazjašnjenim okolnostima. Viši inspektor Istražne kancelarije na Bahamima je proglasio smrt Danijela "sumnjivom". Bivša "Playboyeva" zečica svog je 20-godišnjeg sina pronašla mrtvog u svojoj bolničkoj sobi u Nasauu, gdje je rodila djevojčicu. On je navodno preminuo od srčanog udara u posjeti svojoj majci i novorođenoj sestri u njihovoj bolničkoj sobi. Pokušaji da ga ožive su bili bezuspješni. Mjesec dana nakon njega, preminula je i En. Ona je bila nepismena djevojka iz Teksasa.

Karijeru je izgradila kao "Playboyev" model, ali se proslavila udajom za naftnog milijardera. Vjenčali su se 1994. godine, kada je Smith imala 26, a J. Hauard Maršal 89 godina.
"Playboyeva" zečica En Nikol Smit, kao i njen sin Danijel, pronađeni su mrtvi pod nerazjašnjenim okolnostima

Nakon njegove smrti 1995, pokrenula je tužbu kako bi se domogla polovine od 1,6 milijardi dolara, koliko je Maršal ostavio iza sebe. Ubila ju je zavisnost od ksanaksu i metadonima. Bivši partner i dvoje doktora godinama su starleti davali jake lijekove pomoću lažnih recepata. Hauard K. Štern i doktori Sandip Kapor i Kristin Eroševič optuženi su da su ovisnoj osobi prepisivali i davali lijekove. Obdukcijom je potvrđeno da je En podlegla koktelu antidepresiva, metadona, antibiotika, tableta za mršavljenje i lijekova protiv bolova.

Od predoziranja su navodno još umrli glumci Hit Ledžer, Britani Marfi, dok je nesrećnog glumca Brendona Lija, sina legendarnog kung-fu majstora Brusa Lija, na snimanju filma "Vrana" pogodio pravi metak umjesto ćorka.

Majkl Džekson

Doktor pokojnog kralja popa Majkla Džeksona Konrad Marej ponovo je na sudu gdje će pokušati dokazati kako je muzičar sam uzeo kobnu dozu propofola. Marej ne može dokazivati nevinost, jer je već osuđen ne četiri godine zatvora. Marej je pripremao kralja popa za seriju od 50 povratničkih koncerata 2009. dajući mu hirurški anestetik propofol da mu pomogne da zaspi. Tužioci su opisali Mareja kao sebičog doktora koji je pristao da za 150.000 dolara mjesečno svake noći daje propofol intravenozno Džeksonu u njegovom domu, što etičan doktor ne bi nikada učinio.

nezavisne.com

MISTERIOZNA SMRT JURIJA GAGARINA

Iako ima preko 30.000 stranica, izveštaj o pogibiji Jurija Gagarina ne pruža odgovor na osnovno pitanje - šta se dešavalo u poslednjim trenucima života prvog čoveka u kosmosu. Gotovo četrdeset godina kasnije, pokrenuta je inicijativa da se iz tajnih arhiva Kremlja izvuku dokumenta koja bi trebalo da rasvetle tajnu smrti prvog kosmonauta.

Greška pilota, sudar sa meteorološkom sondom, upad u vazdušnu struju drugog aviona, gubitak svesti pilota-instruktora, diverzija, pilotiranje pod dejstvom alkohola.…Ovo je nekoliko od mnogo verzija pogibije Gagarina. Koja je od njih prava još uvek se ne zna, ali je sasvim moguće da je jedna ili kombinacija nekoliko njih, najbliža onome što se dešavalo na sivom zimskom nebu iznad Kiržača, istočno od Moskve, tog kobnog jutra 27. marta 1968.

Pre nego što pređemo na analizu nekih od ovih verzija, opisaćemo ukratko šta se dešavalo u životu Gagarina pre i posle njegovog istorijskog kosmičkog leta.



Prvi u kosmosu

Jurij Aleksejevič Gagarin, prvi čovek u kosmosu, je rođen 9. marta 1934. u Gžatsku (Smolenska oblast), ali je odrastao u selu Klušino, u porodici kolhoznika. Srednju školu je završio u Gžatsku, gde se posle rata preselila njegova porodica. Godine 1951. završio je zanatsku školu i postao livac, posle čega je pohađao Saratovski industrijski tehnikum koji je završio 1955. Tamo, u lokalnom avioklubu, Gagarin je napravio prve korake u nebo. Te iste, 1955. godine, upisao je u Orenburgu Čkalovljevo vojno vazduhoplovno, učilište koje je završio 1957. prvi u klasi. Zatim je služio kao pilot-lovac Severne flote, odakle je 1960. prešao u kosmonaute. Priča o Gagarinu kao vrhunskom pilotu, koja je deo njegove oficijelne biografije, naravno nije tačna. Istina je da su za kosmonaute birali dobre, ali ne i vrhunske pilote. Nedavno su objavljena sećanja njegovog prvog instruktora letenja koja Gagarina opisuju kao pilota koji je imao problema tokom svoje letačke karijere. Konačno, komandanti garnizona koji su dostavljali spiskove pilota-kandidata za kosmonaute, sigurno nisu želeli da ostanu bez svojih najboljih pilota, tako da su na informativne razgovore sa oficirima iz Moskve odlazili piloti koji nisu pripadali samom vrhu sovjetske pilotske škole. Konačno, u većini slučajeva glavnu ulogu u izboru kosmonauta imale su, pored pilotskih, ljudske i „partijske“ osobine. Kao pilot-kadet pedesetih godina, Gagarin je vaspitavan u strogom duhu komunističke discipline. Jedne noći, kao dežurni čete u kojoj je služio, on je, na primer, žurno prijavio pretpostavljenom odsustvo nekoliko pilota, inače njegovih drugova. Usledila je stroga kazna pilotima, ali i njihova osveta – „ćebovanje“ - koje umalo Gagarina nije koštalo života. Bez svesti odveden je u bolnicu gde su lekari jedva uspeli da ga povrate.

Sve u svemu, Gagarin je postao kosmonaut, ali se ničim nije izdvajao od 20 prvih kosmonauta. Čak, kada se stave na papir uporedne karakteristike svih kosmonauta, onda se vidi da je u svim etapama pripreme Gagarin, po svojim dometima, uglavnom bio negde na sredini. U stvari, teško je naći ijednu etapu treninga za koju se može reći da je u njoj Gagarin bio broj jedan. Možda, boravak u surdokomori. Kažu da je Gagarin bio jedan od retkih koji nije imao problema da provede dve nedelje u totalnoj izolovanosti. Međutim, padobranski skokovi, centrifuga, termokomora, fizičke vežbe,teorija, poznavanje konstrukcije kosmičkog broda i rakete... u svakoj od ovih disciplina bilo je boljih kandidata od Gagarina. Konačno, kada je trebalo odlučiti koga poslati prvog u kosmos, Jurija Gagarina ili Germana Titova (koji je po mišljenju mnogih bio superiorniji kandidat), prevagnulo je, između ostalog i to što je Titov imao ime koje se Hruščovu nikako nije dopadalo: „Šta je ovo? Je l’ ovaj Nemac?“ – pitao je Hruščov iznenađen imenom Titova kada su mu pokazali fotografije i biografije kandidata za prvi kosmički let.

Gagarin je kao prvi čovek poleteo u kosmos 12. aprila 1961. u brodu „Vastok“. Kada je lansiran imao je čin poručnika, a kada se vratio na Zemlju 108 minuta kasnije, preskočivši kapetanski, unapređen je direktno u čin majora. Posle istorijskog leta u kosmos, Gagarin je, po drugi put krenuo na put oko sveta, ali ne u kosmičkom brodu. Posetio je nekoliko desetina država (ali ne i Srbiju), gde su mu priređeni veličanstveni prijemi. Već 1964. u 30. godini života, dobija čin pukovnika.

Nikolaj Kamanjin, koji je u Vazduhoplovnim snagama SSSR rukovodio programom kosmičkih istraživanja (a čiji ćemo čuveni dnevnik, kao i u slučaju pogibije Komarova, često konsultovati), pod pritiskom državnog i vojnog vrha, zabranio je Gagarinu da leti na borbenim avionima, a o ponovnom letu u kosmos nije bilo ni reči. Gagarin je godinama, kao komandant Odreda kosmonauta u Zvezdanom Gradu, obavljao poslove vezane za organizaciju pripreme sovjetskih kosmonauta. Konačno, septembra 1965. Kamanjin je dozvolio da se Gagarin vrati pripremama za let u kosmos na jednom od prvih brodova nove serije „Sajuz“. Imenovan je za dublera Komarova u prvoj misiji „Sajuz“, ali je mnogo onih koji su verovali, da u slučaju da Komarov nije mogao da poleti, Gagarina nikada ne bi pustili da zauzme mesto u prvom „Sajuzu“.



Ponovo u pilotskoj kabini
Jurij Gagarin - prvi čovek u kosmosu

Paralelno sa obukom za let u kosmos, Gagarin je avgusta 1966. uspeo da ubedi Kamanjina da mu dozvoli da se vrati letenju na borbenim avionima. Takođe, molio je da mu se obnove padobranski skokovi, što mu je Kamanjin obećao, ali kao deo priprema za njegov drugi let u kosmos. Najverovatnije da se Gagarin osećao neprijatno u društvu kolega kosmonauta koji su se obučavali za letove u kosmos, a uz to leteli redovno na borbenim avionima. Tu, u Odredu kosmonauta, posebno među onima koji su došli posle Gagarina, bilo je pravih asova letenja, kosmonauta koji su ranije bili instruktori, čak i probni piloti. A Gagarin je u svojoj letačkoj knjižici imao svega oko 250 časova provedenih za komandama šest različitih tipova aviona. Za njega kao prvog kosmonauta sveta, legendarnu ličnost koja je dobijala činove preko noći (u jesen 1967. već mu se smešio i generalski čin) - uz to bio je zamenik načelnika Centra za obuku kosmonauta - ne leteti mora da je bio težak i neprijatan osećaj. Čak je bio spreman da podnese ostavku na mesto zamenika načelnika Centra za obuku kosmonauta da bi imao više vremena da leti. Kamanjin je to razumeo, znao je da je za pilota lovca najteže kada ne može da leti, tako da mu je dozvolio povratak letenju na borbenim avionima. Ali je tražio od Gagarina da što pre završi Vazduhoplovnu akademiju i postane inženjer-pilot.

Kako od dana kada je postao kosmonaut marta 1960. nikada nije leteo kao pilot borbenih aviona, za Gagarina je pripremljen program trenažnih letova sa iskusnim instruktorom, pukovnikom Vladimirom Serjoginom, na školskim dvosedim avionima tipa MiG-15. U međuvremenu, posle pogibije Komarova, Gagarinu je rečeno da su njegove šanse da ikada ponovo poleti u kosmos praktično jednake nuli.

Krajem februara 1968. Gagarin je diplomirao na Vazduhoplovnoj akademiji „Žukovski“ i postao inženjer. Krajem marta trebala su da uslede njegova dva poslednja trenažna leta na avionu MiG-15, sa instruktorom Serjoginom, posle čega bi, u istom danu, obavio prvi samostalni let na avionu MiG-17. Upravo tada, za vreme poslednjeg trenažnog leta 27. marta 1968. pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima, došlo je do nesreće u kojoj je Gagarin poginuo. Smrt prvog kosmonauta je jedna od misterija koja i sada, gotovo četiri decenije kasnije, zaokuplja pažnju javnosti. Poslednje minute njegovog kratkotrajnog života (imao je 34 godine), o kome se do tada praktično znalo sve, ostale su nerasvetljene.

Tih poslednjih dana marta 1968. kako to često biva, kao da je Gagarin nešto predosećao. Njegova supruga Valentina koja je u to vreme bila u bolnici, rekla je da je iznenada Gagarin pozvao kod kuće foto-reportere i zamolio ih da naprave seriju snimaka. I stvarno, časopis „Aganjok“ je objavio poslednje fotografije Gagarina u porodičnoj atmosferi, sa dvema ćerkama, suprugom... Takođe, rekao je supruzi da neće moći dan pre poslednjeg trenažnog leta da je poseti u bolnici; pa ipak, došao je i ostao sa njom ceo dan. „Kao da je došao da se oprosti sa mnom...“ rekla je ona kasnije.

Izjutra, 27. marta 1968. Gagarin je umesto kolima, na aerodrom Čkalovskaja došao autobusom, skupa sa drugim kosmonautima, što je bilo dosta neobično. Jedan od njih je kasnije ispričao kako je Gagarin zaboravio propusnicu i, iako su ga kolege ubeđivale da njega zna ceo svet i da mu ne treba propusnica za aerodrom, kada je već autobus krenuo, zamolio je vozača da stane da bi se vratio po propusnicu. Za sujeverne pilote i to je bio loš predznak.

Kada je stigao na aerodrom, posle kraćeg medicinskog pregleda i konsultacije sa Serjoginom, Gagarin je saslušao raport dežurnog tehničara o stanju aviona MiG-15 kojim je trebalo da leti, i popeo se u prednju kabinu, ali Serjogina još nije bilo. Pojavio se nekoliko minuta kasnije, vidno nervozan posle nekog neprijatnog telefonskog razgovora. Sa kim je Serjogin to pričao pre kobnog leta i sada je tajna.

Zadatak pilota je bio vrlo jednostavan. Oni su trebali da obave let po krugu na visini od oko 4.000 metara, u oblasti grada Kiržač, istočno od Moskve. Trajanje leta trebalo je da iznosi do trideset minuta. Vreme nije bilo komplikovano za pilotažu; dva sloja oblaka su se nalazila na nebu, prvi na visini od 700-1.200 metara, a drugi na 4.800 metara. Vidljivost ispod oblaka i između dva sloja oblaka iznosila je više od deset kilometara.



Posada ne odgovara na pozive Kontrole

Postavši kosmonaut Gagarin gotovo osam godina nije leteo na avionima. Ovde ga vidimo pored trenažnog aviona MiG-15 kada mu je dozvoljeno da se vrati letačkoj obuci

MiG-15 broj 625 je poleteo u 10:19h. Nekoliko minuta avion je leteo obavljajući najjednostavnije manevre, da bi u 10:25 h Gagarin javio da je spreman da obavi glavni zadatak. Samo pet minuta kasnije, na iznenađenje kontrolora leta Gagarin je javio da je zadatak obavljen i da traži dozvolu da okrene avion „po kursu 320 stepeni“ i vrati se na aerodrom. Po planu, za ispunjenje zadatka trebalo je dvadeset, a ne samo pet minuta. Ali, znajući da iza Gagarina sedi Serjogin, koji je bio komandant letačkog puka i koji je bez konsultacija sa Kontrolom mogao da menja plan trenažnog leta, rukovodilac leta, inače potpukovnik po činu, nije želeo da se buni. Zbog čega je trenažni let skraćen za čitavih 15 minuta još jedna je od enigmi kojoj, što je takođe vrlo zanimljivo, komisija koja je istraživala uzroke nesreća nije poklonila posebnu pažnju. U 10:30 h veza sa avionom je izgubljena. Kontrolori su i dalje pokušavali da uspostave vezu, ali odgovora sa aviona nije bilo. Za to vreme redari su i dalje pratili avion, sve do 10:43 h, kada je avion nestao sa radarskog ekrana. Tada je avion bio udaljen oko 30 km od aerodroma.

Odmah je u nebo podignut transportni avion IL-14 i nekoliko helikoptera. Oni su više od četiri sata pokušavali da pronađu delove aviona, ali bez uspeha. Konačno, u 14:50 h pilot helikoptera Mi-4 je javio da vidi delove Gagarinovog aviona 64 km od aerodroma Čkalovskaja, u šumskoj oblasti oko tri kilometra od naselja Novoselovo. Spasilačke ekipe su odmah tamo upućene. Na ovom mestu otvaramo dnevnik generala Kamanjina koji je među prvima stigao na mesto nesreće:



“Naš helikopter je sleteo na rubu šume, nekih 800 metara od mesta pada aviona. Dubina snega je bila više od jednog metra, tako da smo se sa mukom probijali. Kada smo stigli tamo je već bilo oko 30 ljudi. Avion je pao u gustu šumu pri brzini od oko 700-800 km/h. Krila, trup, rezervoari i kabine rasparčani na sitne delove bili su razbacani u pojasu 200 puta 100 metara. Mnoge delove aviona, padobrana i odeće pilota videli smo na visokim granama breza. Kroz izvesno vreme pronašli smo delove gornje vilice sa jednim zlatnim i jednim srebrnim zubom. Lekari, koji su bili sa nama, rekli su da pripadaju Serjoginu. Još uvek nismo našli nijedan detalj koji bi ukazao da je Gagarin takođe poginuo, ali su nade da je on preživeo udes bile sve manje i manje. Uskoro pronađena je planšeta (plan leta - prim. G.I.) za koju se verovalo da pripada Gagarinu, što je moglo da posluži kao osnova da je i on mrtav, ali ona je mogla da ostane u kabini aviona i posle njegovog katapultiranja.

Brzo je padao mrak, tako da su raskopavanja tokom noći i bez komisije za havarije bila nemoguća. Javio sam Brežnjevu i Kosiginu da je Serjogin poginuo i da je smrt Gagarina takođe vrlo verovatna, ali da ću o konačnoj sudbini Gagarina javiti tek narednog jutra, 28. marta, posle detaljne pretrage rejona u kome je avion pao...“



Gagarin identifikovan po mladežu

Urne sa pepelom Vladimira Serjogina (levo) i Jurija Gagarina položene su u zidine Kremlja


Malo je bilo onih iz spasilačke ekipe koji su te noći spavali. Ministarstvo odbrane je odmah formiralo komisiju koja je zasedala tokom noći i proanalizirala svu dostupnu dokumentaciju. Intervjuisani su očevici, komandanti, inženjeri, rukovodioci letova, kontrolori. Kosmonaut Nikolajev je potvrdio da je pronađena planšeta pripadala Gagarinu jer je on lično video kada je Gagarin u nju crvenim nalivperom upisao plan leta. Iako to nije bio dovoljan dokaz, članovi komisije su gotovo potpuno bili ubeđeni da je Gagarin poginuo. Naređeno je da se sa prvim zracima Sunca 28. marta pretraga terena nastavi jer je još uvek tinjala nekakva nada da se Gagarin ipak katapultirao i da je možda negde duboko u snežnoj šumi...

U praskozorje članovi komisije su se okupili na aerodromu Čkalovskaja i u dva helikoptera krenuli ponovo prema mestu nesreće. Oko osam izjutra na jednoj grani breze, na visini 10 -12 metara primećena je nekakva tkanina. Ispostavilo se da je to bio komad gornjeg dela Gagarinove pilotske jakne u čijem je džepu pronađen neoštećen kupon za doručak koji je pripadao Gagarinu. Tako je, po generalu Kamanjinu, definitivno ustanovljeno da je Gagarin poginuo. Međutim, kosmonaut Leonov koji je takođe učestovao u iskopavanjima, kaže nešto drugo. Po njemu, delovi tela pilota koji su pronađeni smešteni su u dve posude; teško je bilo razaznati delove tela, tako da se nije znalo čak ni to da li su to delovi samo tela Serjogina ili i Gagarina. Na vrhu, Leonov je primetio deo skalpa sa komadom uva na njemu; iza uva na skalpu je bio mladež. Leonov je tog trenutka definitivno znao da je Gagarin mrtav. Samo nekoliko dana ranije njih dvojica su bila na šišanju; tada se Gagarin šalio sa bricom da pazi na njegov mladež iza uva.

Uveče, 28. marta u prisustvu članova porodice, svih kosmonauta i visokih oficira vazduhoplovstva, ostaci tela Gagarina i Serjogina su kremirani. Sledećeg jutra 29. marta urne sa pepelom izložene su u Krasnozemjanskoj sali Kremlja kroz koju je prošlo više od 40.000 ljudi. Tada su, u jednoj izdvojenoj prostoriji Brežnjev i Kosigin razgovarali sa kosmonautima. Istovremeno, na televiziji general Kamanjin i kosmonauti Bikovski, Leonov i Popovič su nastupili evocirajući svoja sećanja na prvog čoveka koji je leteo u kosmos.

Dok je oko urni bila počasna straža sastavljena od najviših rukovodioca države, generala, maršala, kosmonauta, iskopavanja su nastavljena. Iz jame nastale usled udara aviona, između ostalih delova izvučen je njegov motor, osnovni deo prednje kabine i mnogi drugi detalji. Odmah je ustanovljeno da je motor u trenutku udara aviona bio čitav, znači eliminisana je verzija da je avion eksplodirao u vazduhu. Pronađeni su ručni satovi pilota, ali u takvom stanju da je bilo nemoguće odrediti vreme kada su stali, tj, kada je avion udario u zemlju što je za nalaze komisije bilo veoma važno. Ono što se do tada znalo bilo je da je avion leteo do 10:43 h, do kada je bio praćen radarima.

Narednog dana, 30. marta, stotine hiljade ljudi bilo je u povorci koja je pratila urne sa pepelom dva pilota. U 14:30 h one su stavljene u zidine Kremlja sa jednostavnim crnim tablicama na kojima su napisana imena pilota i datuma rođenja i smrti. Sahranjen je Jurij Gagarin, čovek koji je obeležio jednu epohu i čije je ime zauvek utisnuto u istoriju čovečanstva.




Zaključci Komisije i gnev kosmonauta

Kosmonauti su prvi posumnjali u zaključke istražne komisije. Na ovom snimku iz 1965. vidimo ih skupa sa generalom Kamanjinom. U prvom redu- sede s leva na desno: Leonov, Terješkova, Kamanjin, Gagarin, Nikolajev i Titov. U drugom redu stoje – Feoktistov, Bikovski, Jegorov, Bjeljajev, Popovič i Komarov.

Odmah je formirana specijalna državna komisija u kojoj su bili maršali Ustinov, Jakubovski, konstruktor Mikojan, ministar Smirnov i još nekoliko generala i političara. Ona je formirala četiri podkomisije za proveru letačke pripremljenosti posade i organizacije trenažnih letova, za tehničku analizu sakupljenih delova aviona MiG-15 i ocene njegove ispravnosti, za proveru organizacije letačke obuke kosmonauta Centra za obuku i pripreme završnog materijala koji je trebalo da bude prezentovan Centralnom Komitetu SSSR. U svakoj podkomisiji bilo je 12 do 16 ljudi, među kojima je bilo i predstavnika KGB, Vlade i Centralnog komiteta. U radu podkomisija učestvovali su i kosmonauti, oficiri vazduhoplovstva i predstavnici civilnih organizacija gde su izrađivani delovi aviona.

Vrlo brzo je ustanovljeno sledeće:

• Na osnovu analize 92% pronađenih delova aviona, on je bio u ispravnom stanju. Njegov motor je u trenutku udara u zemlju radio sa obrtajima od 9.000 do 10.000 što je dovoljno za horizontalni let.
• Piloti nisu pokušali da se katapultiraju.
• U krvi oba pilota nije bilo adrenalina – znači da piloti do zadnjeg časa nisu bili pod nekim strahom.
• Na osnovu dva avionska merača vremena i ručnih časovnika Gagarina i Serjogina još uvek nije bilo moguće odrediti tačno vreme nesreće - 10:32 h, tj. 50 sekundi posle zadnjeg kontakta Gagarina sa kontrolom leta, ili u 10:44 h.
• Avion Gagarina je naglo počeo da gubi visinu kada ga je od zemlje delilo 3.500 metara.
• U zoni letenja, levo od Gaga¬rinovog, istovremeno bilo je nekoliko mlaznih aviona, dok je na manjoj visini grupa novih kosmonauta uvežbavala padobranske skokove.

Šta je to moglo da dovede dva pilota da leteći vrlo jednostavnom putanjom, naglo počnu da gube visinu i da ne uspeju da isprave avion? Budući da su detalji ispitivanja godinama sakrivani od javnosti, počele su da kruže različite priče o razlozima pogibije. Analize stručnjaka kažu da je avion na visini od 3.500 metara upao u spiralu i da je Gagarin svo vreme pokušavao da izvuče letelicu iz spirale koja ju je vodila prema Zemlji. Sve se odigralo veoma brzo, piloti nisu imali vremena ni da se uplaše (nije bilo adrenalina u njihovoj krvi). Trebalo im je svega 400 metara visine da isprave avion, odnosno oko dve sekunde vremena... Kada su krila aviona presekla visoke grane stoletnih breza, sve je bilo gotovo.

Izveštaj o pogibiji Gagarina i Serjogina od 30.000 stranica (29 tomova), završen je jula 1968. U njemu je uzrok katastrofe ostao nerazjašnjen, ali je kao najverovatniji razlog navedeno da je “usled naglog zaokreta pilota zbog oblaka ili meteorološke sonde (u izveštaju stoji izraz “vazdušna lopta” – pim. G.I.), došlo do ulaska aviona u kritični režim, što je dovelo do njegovog pada”.

Prvi su reagovali kosmonauti. Njih petorica (Nikolajev, Popovič, Bikovski, Titov i Bjeljajev) su poslali pismo maršalu Ustinovu, sekretaru Centralnog komiteta KPSS, u kome kažu da nalazi četvrte podkomisije koja je formulisala razlog nesreće nisu osnovani. U pismu, između ostalog stoji:

“Proverom meteoroloških uslova ustanovljeno je da između prvog i drugog sloja oblaka nije bilo nikakvih oblaka. Da ih je i bilo, zbog čega bi piloti naglo reagovali u susretu sa njima? Po važećim pravilima, oni su dužni da mirno prođu kroz njih koristeći instrumente... Konačno, kako su mogli probni pilot prve klase Serjogin, koji je leteo za vreme veoma složenih meteoroloških uslova, i Gagarin koji je imao iskustvo leta kroz oblake pomoću instrumenata, da zbog straha od ulaska u oblak naprave tako nagli zaokret i upadnu u spiralu?

Po našem mišljenju, to je neracionalna i neosnovana verzija, koja baca senku na naše slavne pilote.

Pored toga, nejasno je zbog čega nije uzeta u obzir ocena ponašanja aviona i posade od momenta poslednje radioveze do momenta pada aviona, koju je predočila grupa pilota-eksperata predvođena zaslužnim probnim pilotima Sjedovim, Iljušinom i drugim. Ovi specijalisti u zaključku navode:

„... Objašnjenje kretanja aviona po trajektoriji koju je predočila grupa koja je istraživala dinamiku leta, nikako se ne može objasniti dejstvom posade koja je bila u svesnom stanju. Takvo kretanje aviona moguće je kada usled nekog faktora dođe do privremenog gubitka radne sposobnosti posade u vazduhu.“

„U procesu istraživanja uzroke katastrofe“, stoji dalje u pismu kosmonauta, „ustanovljeno je da je do tako naglog pada pritiska u kabinama Gagarinovog aviona (minus 0,01 kg/cm2, normalni pritisak je +0,1 do 0,12 kg/cm2) moglo doći samo usled gubitka hermetičnosti... U vezi toga što je pad pritiska u kabinama prouzrokovan razhermetizacijom potrebno je proučiti sve uzroke koji su mogli da dovedu do toga.

Obavljeni eksperimenti ukazuju da je do razhermetizacije kabina moglo da dođe usled:

• pucanja stakla kabina usled sudara sa meteorološkim balonom ili nekim drugim spoljašnjim predmetom ili
• eksplozije koja se desila u, ili oko kabine.“

Oni takođe navode da zaključci komisije da je staklo kabine aviona polomljeno kada je on udario u drveće sa svoje desne strane nisu tačni, jer sa te strane nije bilo drveća. Uz to, činjenici da je pronađeno samo 62 % staklenog dela kabina na mestu nesreće nije pridodata ozbiljna pažnja. Konačno, očevici tvrde da su čuli eksplozije na avionu, a među njima se nalaze čak i kosmonauti Leonov i Popovič. Sve u svemu, kosmonauti veruju da je usled nečega došlo do trenutne razhermetizacije kabina aviona u vazduhu, gubitka svesti pilota i pada aviona.

Tako su pisali avgusta 1968. kosmonauti, ali odgovora na njihova pitanja nije bilo. Izveštaj je završen, predat CK KPSS i stavljen u arhivu. Šta je izazvalo upad MiG-15 u spiralu je pitanje koje međutim do sada još uvek nema konačnog odgovora. Avion je udario u meteorološki balon, upad u vazdušni vrtlog traga drugog mlaznjaka, niski oblaci, sudar sa pticama, greška pilota... Čak se pričalo da je Gagarin upravljao avionom pod dejstvom alkohola.

Verzija da je Gagarin bio pijan lansirana je od ljudi iz njegove neposredne blizine. Čak je i kosmonaut Leonov, posetivši Gagarinovu suprugu u bolnici, netaktično skupa sa rečima utehe, rekao kako svi znaju koliko su Gagarin i Serjogin voleli da popiju. Znalo su da su oba pilota bila na jednoj proslavi dva dana pre nesreće, ali očevici tvrde da ni Gagarin ni Serjogin nisu pili. „To je potpuni apsurd“, kaže probni pilot Stjepan Suhanjin, član jedne podkomisije. „Gagarin je pre leta imao dve medicinske kontrole, u Centru za pripremu kosmonauta i na aerodromu.“ Konačno, u krvi oba pilota nije bilo tragova alkohola.

static.astronomija.co.rs

Ruslana Korshunova

Ruslana Korshunova je bila kazaški model ruskog porekla. Rođena je drugog jula 1987. godine u Kazahstanu, a preminula je 28. juna 2008. godine, četiri dana uoči svog 21. rođendana. Njena smrt je proglašena samoubistvom, što je privuklo veliku pažnju ljudi širom sveta, a evo i zašto.



Koršunova je otkrivena 2003. godine kada je magazin “All Asia” objavio priču o lokalnoj školi nemačkog jezika u gradu Almati, u Kazahstanu, koju je pohađala Ruslana. Debi Džouns (Debbie Jones) iz modne agencije Models 1 je zapazila ovu tada petnaestogodišnju buduću manekenku i primila je u ovu modnu agenciju koja je bila odskočna daska i današnjim velikim imenima iz modne industrije kao što su: Kejt Mos (Kate Moss), Naomi Kembel (Naomi Campbell), Sindi Kraford (Cindy Crawford) i mnogim drugim. Nadimak joj je bio Zlatokosa (Rapunzel) zbog njene predivne duge kose. U svojoj daljoj karijeri Ruslana je bila član jedne od najvećih modnih agencija IMG iz Njujorka, ali i Beatrice iz Milana, Traffic Models iz Barselone, Marilyn Models i iCasting Moscow koja je njena matična modna kuća iz koje se razvila u manekenku i modela. Koršunova je pozirala za naslovne strane francuskog, poljskog i ruskog “Elle“ magazina. Takođe je pozirala za kampanje kao što su: Blugirl by Blumarine, Clarins, Girbaud, Kenzo Accessories, Marithé & François, Max Studio, Moschino, Pantene Always Smooth, Paul Smith i Vera Wang donji veš.



Pored svega što smo nabrojali, postavlja se pitanje : Zašto bi jedna lepa, uspešna, bogata i naizgled srećna i ispunjena mlada dama sebi oduzela život skočivši sa devetog sprata svog stana na Menhetnu ?



Naime, samo nekoliko sati pre svoje smrti njen bivši dečko sa kojim je ostala u odličnim odnosima Artem Perčenok (Artem Perchenok), je dovezao do njenog stana nakon što su zajedno odgledali film. On lično nije mogao da veruje da se tako nešto dogodilo. Na početku je negirao i pokušavao da nađe neki logičan odgovor kojim bi opravdao ono što se desilo. Takođe, Ruslana se tek vratila u Njujork sa modnog dešavanja u Parizu i činilo se nemoguće da je vidno zadovoljna manekenka samo nekoliko sati kasnije poželela da izvrši samoubistvo.

Međutim, određene poruke i statusi koje je ostavljala na pojedinim internet sajtovima su mogli da naslute da se Ruslana na emotivnom planu ne oseća baš najbolje.

“Izgubljena sam. Da li ću ikad pronaći sebe ?”


“To boli, kao da je neko uzeo deo mene, onda ga pocepao, nemilosrdno gazio sve više i bacio ga.”



Svakako ne izgledaju kao statusi jedne ispunjene i srećne osobe koja je u potpunosti zadovoljna svojim životom. Prijatelji kažu da je u to vreme imala bolove u stomaku, ali ako uzmemo u obzir da je život kakvim je ova mlada manekenka živela iscrpljujuće težak koliko je i prividno lep, i najmanja stvar nas čini da se osećamo nezadovoljnim pa možda i nepoželjnim. Njena majka, Valentina Kutenkova (Valentina Kutenkova) nije mogla da poveruje u ćerkino samoubistvo. Takođe je izjavila da joj se ćerka godinu dana pre poverila o određenim problemima na poslu i o tome kako želi da napusti posao modela. Pored toga ističe kako je posle njene izjave, sa njom sve bilo kako treba. Ono što takođe budi sumnju jeste to što je nakon samoubistva njena kosa bila znatno kraća. Mogla je opasti ali se nije mogla skratiti sama od sebe. Krajevi su bili nejednaki, kao da ih je neko amaterski skratio na brzinu. Takođe, njeno telo je pronađeno mnogo dalje od balkona sa koga je pala, kao da je u njenom stanu bio još neko koji je možda gurnuo ili nasilno bacio. Međutim, po izjavama brojnih svedoka, nijedno sumnjivo lice nije bilo primećeno na dan njene smrti. Sve ukazuje na samoubistvo, iako postoje brojni sumnjivi pokazatelji koji bi mogli uputiti i na suprotan odgovor. Policija je zatvorila slučaj sa zaključkom da je reč o samoubistvu. Koršunova je sahranjena sedmog jula 2008. godine u Moskvi.



Činjenica je ta da je slučaj zatvoren i da posle duge istrage nisu pronađeni dokazi o ubistvu Koršunove. Ipak, ostaju pitanja koja smo na početku postavili: Zašto bi se bilo koja mlada osoba ubila uoči svog 21. rođendana ? Šta je u njoj probudilo želju da skočivši sa zgrade oduzme sebi život ne ostavivši nikakvu poruku svojim najbližima ? Da li se jednostavno radi o samoubistvu ili je ovo slučaj koji nije trebalo zatvoriti zato što postoji nešto ispod same površine ? Nažalost, odgovor na ova pitanja nećemo dobiti. Ostaće samo još jedna u nizu brojnih misterioznih smrti poznatih ličnosti. Ono što nam preostaje je da se iznova i iznova pitamo: Zašto ?






wannabemagazine.com

10 najvecih teorija zavere - prevara svih vremena



Sam pojam teorija zavere predstavlja pokusaj da se javnost obmane i uveri da je nesto lazno u stvari stvarno. Sledi izbor 10 najvecih teorija zavere ikada.

Fotografija cudovista iz Loh Nesa

Drevna skotska legenda govori da u vodama jezera Loh Nes zivi dzinovsko morsko cudoviste. 1934. godine, pukovnik Robert Vilson, ugledni britanski hirurg, rekao je da je primetio da se nesto veliko krece kroz vodu i uslikao to. Na fotografiji se video dugacak vrat neke zivotinje, ili bolje reci cudovista, kako se pomalja iznad vode. Ova fotografija je narednih nekoliko decenija smatrana jedinim i najrelevantnijim dokazom o postojanju neke cudne zivotinje u jezeru Loh Nes. To je trajalo sve do 1994. godine, kada je izvesni Kristijan Spurling, neposredno pred svoju smrt u 90.-oj godini priznao umesanost u zaveru sa doktorom Vilsonom, u stvaranju sada vec nasiroko poznate fotografije.

Hitlerov dnevnik od 6 miliona dolara

22. aprila 1983. godine, nemacki casopis "Der Stern" je objavio da je pronasao najveci nacisticki artefakt ikada: Dnevnik vodjen od strane Hitlera licno. Casopis je tada platio 10 miliona nemackih maraka (6 miliona dolara) za 60 malih knjiga koje su predsatvljale svojevrsne spise firera . Medjutim, dve nedelje kasnije, otkriveno je da su "dnevnici" cista laz i izmisljotina i da su ispisani na modernom papiru uz koriscenje modernog mastila, a uz to su puni istorijskih netacnosti. Najocigledniji primer je bio monogram na naslovnoj strani, gde je umesto AH (Adolf Hitler) stajalo "FH". Dnevnike je zapravo napisao Konrad Kudzao, ozloglaseni stutgartski falsifikator Hitlerovih dela, koji je za ovo dobio 42 meseca zatvora.

Jevrejski plan za svetsku dominaciju

"Protokoli Zionskih mudraca" je tekst koji je pokusao da opise jevrejski plan za globalnu dominaciju svetom. Nakon prvog objavljivanja u Ruskom carstvu 1903. godine, brojne nezavisne istrage su pokazale da je dokument prevara. Izmedju ostalog ovaj dokument je "tvrdio" da je Boljsevicka revolucija u stvari jevrejska zavera kako bi postigli svoj cilj. Takodje, oni su postali deo nacisticke propagande za opravdavanje progona Jevreja. "Protokoli" su bili obavezno stivo svih tadasnjih nemackih studenata. Danas, mnoge arapske vlade finansiraju stampanje novih verzija protokola, koji se uce u skolama kao istorijske cinjenice. U Siriji, "protokoli" su trenutno medju najprodavanijim knjigama, a drzavna televizija koja je pod kontrolom vlade, povremeno objavljuje mini serije vezane za njih.

Ajdaho, americka drzava sa izmisljenim imenom

Ajdaho je mozda jedina drzava sveta cije je ime rezultat prevare. Kada se biralo ime za novu teritoriju, ekscentricni lobista Dzordz M. Viling, je predlozio ime "Ajdaho", sto je na starosedelackom jeziku navodno znacilo "dragulj planina". Kasnije je otkriveno da je Viling sve to izmislio, i originalna Ajdaho drzava je preimenovana u Kolorado. Na kraju je kontraverza zaboravljena, a modernom Ajdahu je dato bas to "izmisljeno" ime kada je drzava zvanicno oformljena 1863. godine.

Slike sa autopsije vanzemaljca nakon pada leteceg tanjira u Rozvelu

5. maja 1995. godine, Rej Santili, londonski filmski producent, javnosti je prvi put predstavio slike sa "autopsije vanzemaljca". Telo je naime pripadalo vanzemaljcu, koji se sa NLO-om srusio u Rozvelu 1947. godine. Fotografije su u sekundi obisle svet. Patolozi su se tada zainteresovali o tehnikama potrebnim za tu autopsiju. Medjutim, uskoro je otkriveno da je sve prevara. Na zidu sobe u kojoj se obavljala navodna obdukcija, visio je znak upozorenja koji nije postojao sve do 1967. godine, dve decenije od navodnog dogadjaja.

Fosil koji je osramotio britanske paleontologe

Takozvani "Covek iz Piltdauna" je u stvari ostatak lobanje i vilicne kosti pronadjene 1912. godine nedaleko od Piltdauna, u engleskom okrugu Saseks. Fragmenti su ukazivali na do sada nepoznat oblik ranog coveka. Nakon rekonstrukcije od strane Britanskog muzeja, tvrdilo se da je bas to nedostajuca karika izmedju majmuna i coveka, posto je utvrdjeno da je to kombinacija covekolike lobanje, sa majmunolikom vilicom. 1953. godine, 41 godinu kasnije, konacno se utvrdilo da se radi o falsifikatu: pronadjeni fosil je u stvari lobanja coveka iz srednjeg veka, 500 godina stara vilica orangutana i zubi simpanze, vesto ukomponovani. Identitet falsifikatora se do danas nije otkrio.

Katolicki papa za koga se ispostavilo da je zensko

Prema legendi: Dzon Anglikus, englez koji je ziveo u devetom veku, otputovao je u Rim, gde je postao kardinal, a nakon smrti pape Lea IV 853. godine, on je jednoglasno izabran za papu. Kao papa Jovan, vladao je dve godine, sve do 855. Medjutim, kada je jednom prilikom putovao za Lateran, zaustavio se pored puta i na zaprepascenje svih, rodio malog decaka. Ispostavilo se da je papa Jovan u stvari papa Jovanka. Takodje prema legendi, kada je narod Rima saznao za to, vezali su mu noge i vukli ga konjima sve dok nije umro. Prema drugoj legendi, poslat je u daleki manastir da okaje svoje grehe, a sin kojeg je rodio postao je navodno Ostijski biskup. Do danas nije utvrdjeno da li je prica o papi Jovanu istinita.

"Sahovska masina" koja je pobedila Napoleona

Cuvena prica o prvoj masini za sah koju je konstruisao Volfgang fon Kempelen 1769. godine. Prvo ju je predstavio na dvoru austrijske kraljice Marije Terezije 1770. godine, a kasnije je sa njom krenuo na sedmogodisnju "turneju" po Evropi. Navodno je masina pobedila Napoleona i Bendzamina Frenklina. Medjutim, ispostavilo se da je "masina" u stvari vesta iluzija i predstavljala je veliku kutiju u kojoj se krio sahovski majstor, te je shodno tome i dobijao sve te partije.

Kupovina katolicke crkve od strane Majkrosofta

1994. godine internetom (koji je tada bio u povoju), su pocela da kruze saopstenja za javnost o tome kako je Majkrosoft kupio katolicku crkvu. Izjavu je navodno dao sam Bil Gejts i u njoj se navodilo da je religija rastuce trziste koje ce "u kombinaciji sa Majkrosoftom pruziti sirem krugu ljudi vise zabave, kao i veci stepen ucenja". Prema uslovima sporazuma, Majkrosoft bi stekao ekskluzivna prava na elektronsku verziju biblije i svete tajne bi konacno objavio onlajn. Medjutim, vest se toliko prosirila da je sam Majkrosoft 16. decembra 1994. morao da izda zvanicno obavestenje u kome su svi navodi o kupovini crkve lazni i netacni. Ovo je bila prva internet prevara koja je dostigla masovnu paznju, a autori su ostali nepoznati.

Marsovska invazija koja je uplasila svet

"Rat svetova" je radio adaptacija poznatog romana H.G. Velsa, od strane Orsona Velsa, na radiju tokom specijala za Noc vestica 30. oktobra 1938. godine. Adaptacija je bila toliko uverljiva da su mnogi slusaoci pomislili da je to u stvari live prenos invazije marsovaca. Nazvana je jednom od "najvecih medijskih prevara svih vremena", iako nije bila jedina. "Dnevni listovi objavili su paniku, ljudi su napustali domove, dok su drugi bili svedoci borbe u daljini. Nekoliko ljudi je navodno pohrlilo da vidi "dogadjaje" u Nju Dzersiju, ukljucujuci i nekoliko naucnika sa univerziteta Prinston." - ovo su samo neke od recenica koje je Orson Vels u zivom programu citao, a koje su na smrt izbezumile ljude. Medjutim, interesantno je da, iako je ovaj program kasnije stekao ogromnu popularnost, kasnija emitovanja istog su takodje izazvala slicnu paniku. 1944. godine, emitovanje u Cileu izazvalo je masovnu paniku, uz mobilizaciju trupa od strane samog guvernera. 12. februara 1949. emisija je emitovana u Kitu, u Ekvadoru i uspanicila desetine hiljada slusalaca. Medjutim, kada su saznali sa prevaru, besni slusaoci su zapalili radio stanicu i kancelarije El Komercija, vodeceg novinskog lista u zemlji. Tom prilikom poginulo je dvadeset ljudi.

izvor: 2spare.com

DA LI JE ŠEKSPIR BIO - ŠEKSPIR




Pitanje o tome da li je neko drugi napisao dela Vilijema Šekspira prvi put je ispitivano sredinom 19. veka kada je već Šekspir važio za jednog od
najvećih pisaca svih vremena. Mnogi tvrde da je Šekspir bio samo figura koja je trebalo da zaštiti identitet pravog autora ili autora koji iz nekog razloga nisu želeli ili nisu hteli da prihvate javno priznanje za svoja dela. Šekspirova biografija, a posebno njegovo ponizno poreklo i opskuran život, izgledaju nespojivo sa njegovom poetskom eminencijom i njegovim velikim ugledom.
Rodio se 1564. godine u Stratfordu, roditelji su mu bili, izgleda, nepismeni i ne zna se da li je išao u školu? Kuća Džona Šekspira u Stratfordu smatra se za Šekspirov rodni dom. Ovo domaćinstvo održavano je tokom trajanja njegove karijere u Londonu. Stratford je mesto od oko 1.500 stanovnika, 160 kilometara severozapadno od Londona. Stratford je u to vreme bio centar odgajanja ovaca i trgovine vunom. Anti-Šekspirovske pristalice prikazuju Stratford kao mesto kome nedostaje okruženje za stvaranje genija i opisuju Šekspira kao nepismenu neznalicu.
U 18. godini oženio se Anom Hezevej koja je bila osam godina starija od njega i sa njom je imao troje dece. Napustio je rodni grad, otišao u London i tamo, na kraju postao glumac. Vremenom je stekao akcije pozorišta 'Gloub', a savremenici su ga smatrali piscem nekoliko pozorišnih komada. Nekoliko godina pre smrti, vratio se u Stratford, kupio je imanje, pozajmljivao novac uz kamatu, sastavio testament i u njemu ni jednom jedinom rečju nije pomenuo svoje knjige i pozorišne komade! Umro je 1616. godine.

UZBUDLJIV ŽIVOT

Prvo što pada u oči jeste da nije sačuvano ni jedno njegovo pismo, ni jedan originalni rukopis njegove knjige! Ni jedan dokument ne potvrđuje njegovo obrazovanje! Oni koji tvrde da je Šekspir postojao i da je bio veliki pisac, pozivaju se na šest njegovih potpisa na nekim pravnim dokumentima. Potpisu su pronađeni na jednom ugovoru o kupovini kuće, oko hipoteke na jedno pozorište i na testamentu (čak četiri potpisa). Oni datiraju između 1612. i 1616. godine. Ovi potpisi se često navode kao dokaz njegove nepismenosti, a potpisi su bili sledeći:

■ Villm Shakp
■ Viliјam Shaksper
■ Vm Shakspe
■ Viliјam Shakspere
■ Villm Shakspere
■ Viliјam Shakspeare



U proteklih stotinjak godina bilo je i onih tragača za istinom koji su tvrdili da nijedan od tih potpisa, ili tek možda jedan, jeste Šekspirov, a da ostali pripadaju beležniku Frensisu Kolinsu. Upada u oči da su ovi potpisi, koji datiraju nekoliko dana pred njegovu smrt - različiti. Razlika je očigledna i tvrdilo se da je tog čoveka potpisao beležnik jer je on, u stvari, bio polupismen. Ako je tako, kako je onda mogao napisati ukupno 37 drama i 154 soneta.

ČUDNOVATI SPOMENIK



Gotovo sva Šekspirova dela pokazuju izuzetan talenat, ali i obrazovanje. Autor tih komada dobro je upućen u tajne antičke književnosti, rimskog i engleskog prava, geografije, viših stranih jezika, pitanja državne uprave... Kako to onda povezati sa gorenavedenim potpisima? Barem, kako kažu 'šekspirolozi', 12 dela mogu se, od onih 37, svrstati u prava remek dela. Da li je moguće da to napiše jedan čovek? On je, onda, neosporno bio genijalan i izuzetno obrazovan, čak neverovatno obrazovan. Pri tome, stručnjaci su navodili da se u Šekspirovim delima javlja ukupno 21.000 reči što je veoma neobično, čak i za današnja merila. U njegovo doba i veoma obrazovani ljudi nisu koristili više od pet hiljada reči, a vokabular od 5-6 hiljada reči i danas se smatra bogatijim.
U tome postoje i mnoge druge protivrečnosti. U 'Mletačkom trgovcu' na primer, pisac je strasno osudio i razobličio zelenaštvo, a onaj Šekspir iz Stratforda, pred kraj života izdavao je novac i zelenašio. Detaljne analize Šekspirovih drama otkrile su još nešto: pisac je uglavnom otvoreno izražavao simpatije za aristrokate i visoki stalež i sa druge strane, prezir prema prostom narodu. Ako je verovati onim poznatim biografskim činjenicama, on je bio pripadnik običnog naroda. Odakle kod njega upravo suprotno raspoloženje?
Šekspirova smrt u ono vreme prolazi nezapaženo. Neki njegovi savremenici, koji su ga pominjali, uglavnom govore o njemu kao glumcu. Njegov zet, doktor Hol, koji je pisao dnevnik i koji je sačuvan, ne pominje ni jednom jedinom rečju da je njegov tast pisao pozorišne komade. I to tako poznate i popularne. Njegovi portreti izazivaju sumnju, pa čak i spomenik na groblju. Tim pre što se kasnije otkrilo da se sa tim spomenikom nešto događalo i da je na njemu slika čoveka koji nema nikakve veze sa portretom Šekspira koji je danas dobro poznat?

OTVORENE SUMNJE



Veliki pisci, poput Bajrona i Dikensa otvoreno su sumnjali u Šekspirovo autorstvo. A tu su bile i druge istaknute javne ličnosti, uključujući: Volta Vitmena, Marka Tvena, Helen Keler, Henri Džejmsa, Sigmunda Frojda, Čarlija Čaplina, Orsina Velsa,... koji su takođe sumnjali u autorstvo Šekspirovih dela. Ako nije bio taj bradati čovek iz Stratforda, čija je slika bila na prvom spomeniku autoru drama? Ko je to onda bio? Kandidata je bilo više. na prvom mestu je bio Frensis Bejkon (slika), jedna tajanstvena ličnost, poznat kao filozof i državnik. U Bejkonovim delima i u Šekspirovim komadima ima dosta neverovatnih podudarnosti i upadljivo sličnih misli. O tome postoje danas različite verzije i stavovi. 'Bejkonovci' su uglavnom nastojali dokazati da je Bejkon bio pisac poznatih dela pod Šekspirovim imenom, tražeći u tim pozorišnim komadima šifre koje bi to potkrepile. Bejkon je, naime, poznat i kao autor jedne šifrovane knjige koja, čini se, na pravi način nije do danas pravilno protumačena?
Ovim pitanjem se posebno pozabavio pre nekoliko decenija Viljem Fridman, čuveni američki kriptolog, koji je ovakve ili slične hipoteze razbio. On je, verovao je, dokazao da Bejkon nije nikako mogao napisati dela koja su, kako se verovalo, Šekspirova. Ako nije Bejkon, ko je onda?
Danas je na tom spisku 'mogućih pisaca' više od pedeset imena. Još u 19. veku javilo se i ime grofa Retlanda. Oni koji su prihvatili ovu pretpostavku otkrili su da je on učio u Italiji, da se tamo družio sa Dancima i da su dvojica od njih imali prezimena Rozenkranc i Gildenstern. Takva imena, poznato je, nose ličnosti iz 'Hamleta'. Zna se, ipak, da je Retland bio mlađi od Šekspira i to znači da je on neke od drama morao napisati kada je ima petnaestak godina. A u to je teško poverovati. Drugo ime koje se najčešće pominje jeste ime Edvarda de Vere (slika). On je, međutim, umro 1604. godine, a neke drame su se pojavile posle ovog datuma. Ko je onda njih napisao?



Nije u svemu tome jasno zašto je tajnu autorstva trebalo čuvati toliko dugo, dela pripisivati drugome, a onda sve to 'režirati' čak i toliko godina posle smrti i sve do pojave prvih sabranih dela 1623. godine? To je ključna misterija. Pitanje je, može se reći, za sada još uvek otvoreno.
Vrlo malo se zna o ličnom životu Šekspira i praznine u njegovoj biografiji tretiraju se kao posredni dokazi protiv njegove pogodnosti kao autora 'njegovih dela'. Ovaj nedostatak biografskih informacija ponekad se uzima kao pokazatelj organizovanog pokušaj od strane vladinih zvaničnika da obriše sve tragove Šekspira iz istorijskih zapisa i da se sakrije identitet o istinskom autoru, ili čak suprotno da se saktrije pravi identitet Vilijama Šekspira. Da ovo zadnje navedeno ima vrlo jake osnove, pokazaće ovo što sada sledi!

AGENT TAJNE POLICIJE

Još jedna misterija vezana za Šekspira obelodanjena je kao rezultat arhivskih istraživanja dvojice istoričara, Grema Filipsa i Martina Kitmana. Po tim istraživanjima, Viljem Šekspir je bio agent tajne policije Kraljice Elizabete Prve. Njegov zadatak bio je da izveštava o raspoloženjima katolika i stranaca koji su boravili u Engleskoj i neprekidno stvarali mreže zavera protiv kraljice-protestantkinje. Šekspir je, navodno, bio u sastavu grupe koju je formirao šef obaveštajne službe kraljice Elizabete, ser Frensis Vilsinghejm. Grupa se sastojala od dramatičara, pisaca i glumaca. Agenti su prisluškivali razgovore stranaca po pabovima, ali su crpeli informacije i iz beseda aristrokata koji su vodili boemski život. U sastavu te mreže nalazili su se i poznati dramatičar Kristofer Marlo i mecena Šekspira lord Stendž i drugi 'javni predstavnici kulture'.



Viljem Hol - takav je pseudonim imao Šekspir u dokumentima tajne policije nije igrao samo ulogu informatora. Koristeći svoj ugled u Evropi, on je, ne izazivajući sumnju, putovao u razne zemlje i dostavljao tajne poruke kraljici Elizabeti. Najčešće su to bila putovanja u Holandiju i Dansku. Na jednom takvom 'službenom' putvanju Šekspir je posetio Prag i predao dvorskom alhemičaru Kelmi tajnu poruku od državnog sekretara Velike Britanije.
Za takva Šekspirova putovanja izdvajano je po 25 funti, što je bilo sasvim dovoljno ne samo za prijatno putovanje, već i za podmićivanje činovnika dotične zemlje. Tajne usluge koje je obavljao, donosile su Šekspiru velike honorare. Po mišljenju istraživača, u piščevim ambarima u Stratfordu odvijale su se burne komercijalne transakcije. Na svojim putovanjima Agent Šekspir sećao se ne samo državnih stvari, već i sopstvene koristi.
Ipak, trgovinske operacije u Stratfordu Šekspir je navodno obavljao preko posrednika - jer otkud bi pesnik i lutalica mogao imati toliki novac?
Ova Šekspirova uloga u tajnoj policiji možda je i ključna stvar koja baca svetlo na pravog autora 'Šekspirovih dela' i još više produbljuje misteriju vezanu za njega, jer ako je Šekspir imao tako opsežno delatnost u tajnoj službi, može se zaključiti da je on imao vremena da napiše samo nekoliko soneta i eventualno jedan pozorišni komad, a ne i sva ona remek dela koja mu se pripisuju!


Konoplja

Obitelj Nikole II

Obitelj Nikole II., posljednjeg ruskog cara navodno je pogubljena od strane komunističkih vojnika 1918. godine. No, kada su nađeni posmrtni ostaci carske obitelji, među njima su nedostajala tijela njihovo dvoje djece.

Ovaj misterij doveo je do toga da su brojne žene počele sebe prozivati izgubljenom djecom, pa je tako napoznatijom prevaranticom postala Anna Anderson, koja je tražila prava na svoje nasljedstvo punih 40 godina.

Nakon njezine smrti obavljene su pretrage, te je dokazano kako njezin DNK nije povezan s onim carske obitelji. Prije dvije godine pronađena su dva tijela, te je dokazano kako su oba pripadala carevoj obitelji.

Amelia Erhart

Amelia Erhart poznatija je po tome što je postala prvom ženom koja je sama, upravljajući zrakoplovom, preletjela Atlanski ocean. međutim, Amelia se odvažila i 1937. godine odlučila preletijeti svijet, te se prilikom tog podviga njezin avion srušio. od tada potiječu nagađanja o tome gdje je njezin avion zapravo srušen, te je nedugo nakon toga proglašena nestalom, a kasnije i mrtvom.

No kako to već biva, mnogi ljudi vjeruju kako je nesreću doživjela prelijećući preko japanskog teritorija i to namjerno, zbog toga jer je željela stvoriti sebi novi identitet. S druge strane, javljale su se osobe koje su tvrdile kako su vidjeli Erhartovu u šetnji Japanom, dok drugi vjeruju da su je japanske vlasti dale zarobiti, te da je nakon toga pogubljena.

Kapljica Puškina

Bi li ruski klasik preživio ranjavanje u dvoboju da je pravilno liječen? Je li u pitanju velika dvorska zavjera?

Znanstvenici su na pragu rješavanja jednog od najvećih misterija u povijesti ruske književnosti: je li mrlja od krvi na Puškinovom kauču stvarno njegova? Naime, opće je poznato da je Puškin poginuo u dvoboju s Georges d’ Anthèsom, no manje je znano da je Puškin umro dva dana poslije samog dvoboja u svom stanu od posljedica ranjavanja u trbuh. Inače, već više od 150 godina Rusi optužuju Nataliu Aleksandrovnu Puškinu, rođ. Gončarovu, da je glavni krivac za preranu smrt muža genija, ne samo zbog dvorske intrige s barunom d’ Anthèsom, već zato što od same udaje uopće nije marila za Aleksandrov talent te ga je smatrala bezvrijednim piskaralom. Naime, barun d’ Anthès, koji je bio oženjen Natalijinom sestrom Jekaterinom Gončarovom, bio je, kako se tada govorilo, ’svjetski čovjek’ čija bi jedna podignuta obrva ili muževno potezanje brka uzrukovalo jače udaranje srca i brže mahanje lepezicama među ženama na dvoru. Natalia, Helena carskoga dvora koja si je svojom ljepotom priskrbila cijelu četu poštovatelja, uključujući i samog cara, sve je više vremena posvećivala intrigama na dvoru, dok je Puškin, bijesan zato što je dobio najnižu moguću dvorsku titulu od cara, morao intenzivno pisati ne bi li održavao takav lifestyle svoje Natalie.



Sve je vodilo u smjeru katastrofe te je bio dovoljan jedan trač, nikada dokazan, da Puškin potpuno izgubi živce i izazove dokonog baruna na dvoboj kako bi sprao ljagu s časnog imena svoje žene. Dvoboj je ostavio obojicu protagonista ranjenima, no Puškin je bio taj koji je ranama i podlegao. Zli jezici su odmah ustvrdili kako jedino Natalia nije bila pogođena u ovom dvoboju te se ubrzo preudala za ‘pravog muškarca’, generala Petra Petroviča Lanskoya.



Spomenute mrlje na kauču oduvijek su se pripisivale Puškinu, no tek su se sada našli ljudi koji su odlučili provjeriti autentičnost navoda. Ipak, jasno je da su šanse da je to zaista krv literarnog boga stvarno male, budući je Puškinov stan već dugo u funkciji muzeja te je kao takav ugostio tokom godina bezbroj posjetitelja. Stručnjaci iz petrogradskog Biroa za medicinsku analizu već su uzeli 27 otaraka iz kauča, kao i jedan krvni uzorak. Testovi bi, nadaju se stručnjaci, mogli pokazati da je Puškin mogao preživjeti ranu da je ona pravilno liječena u medicinskoj ustanovi, a upravo je Puškinovo liječenje kod kuće bilo jedno od glavnih argumenata teoretičarima zavjere koji misle da je Puškinu cjelokupan slučaj namješten kako bi se elita konačno rješila opasnog književnika (Puškinov sprovod je također argument koji ide u prilog toj teoriji budući da je pokopan usred noći na malom imanju kako ne bi došlo do nereda). Juri Molin, zamjenik šefa biroa koji radi na testiranju rekao je kako je zasad utvrđeno jedino da je riječ o krvi muškarca i da je velike starosti, a krv mora još biti uspoređena s krvlju koja je ostala na Puškinovu kaputu koji je nosio na dvoboju, tako da ćemo konačne rezultate ovog književnog CSI-a morat pričekati još neko vrijeme.

Izvor: Booksa n.s.