Zanimljivosti o piscima

Досадно!

Француски писац Марсел Пруст (1871-1922) био је очајан када је добио писмо у ком
познати издавач Марк Хумболт одбија да објави његово животно дело, роман „У
трагању за изгубљеним временом”.

„Драги мој пријатељу”, започео је своје писмо издавач, „можда сам ја потпуно без
мозга, али не видим због чега би некога занимало да прочита тридесет страна само да
би сазнао како се приповедач врти у кревету јер не може да заспи!”

Роман је касније објавио „Галимар” и то је једно од најславнијих дела француске
књижевности.

Прекратко

Џорџ Бернард Шо, ирски књижевник пореклом Енглез, добитник Нобелове награде за
1925. годину, одлучио је двадесетак година пре тога да се са супругом скраси у месту
Ајот Сент Лоренс у Хертфордширу. Касније је објаснио како се одлучио на тај корак:

-Посетили смо сеоско гробље и угледали један леп надгробни споменик на ком је
писало: „Џејн Евесли, рођена 1805. умрла 1895. године. Њен боравак на овом свету
био је нажалост сувише кратак”. Помислио сам да је место у ком се сматра како је
деведесет година живота премало право место за нас двоје!

Био је у праву. Џорџ Бернард Шо живео је 94 године. Од 1856. до 1950.

Дијета за привлачење пажње

Једном приликом чувеног енглеског песника Џорџа Гордона Бајрона (1788-1824) на
вечеру су позвали познаници код којих никада раније није био у кући. Тамо се
окупило велико и угледно друштво књижевника. На питање домаћина да ли би му
најпре пријала супа, Бајрон је рекао гласно како би га сви чули:
- Ја никада не једем супу!
- Волите ли рибу?
- Не, ја никада не једем рибу!
- Можда би вам пријало печење?
- Не, ја никада не једем печење!
- А бар чаша вина?
- Никада у животу нисам окусио вино! - грмео је песник.
Немајући више куд, домаћин је упитао песника шта обично једе за вечеру.
- Само двопек и воду! - одговорио је песник. На жалост, нису имали двопек, па је
попио воду у коју је сипао мало сирћета. Потом је љутито отишао.

Забринути домаћин срео је после неколико дана блиског Бајроновог пријатеља и
упиутао га:
- Зашто ме нисте упозорили како се храни лорд Бајрон?
Откад је на онако строгој дијети?
- Откако сте ви то почели да примећујете! Његово понашање имало је за циљ пре
свега да привуче пажњу присутних. И да знате: после вечере отишао је право у
оближњу крчму где се најео печења и напио вина.

Бујна машта

Док је болестан лежао на самрти, славни француски писац Оноре де Балзак
(1799-1850) био је незадовољан што о његовом здрављу брину неки непознати лекари
покушавајући безуспешно да му помогну.
-Нећу да ме ви лечите - викао је у бунилу болесни писац.
-Позовите доктора Бјаншона! - преклињао је Балзак.

Да ли је Бјаншон био неки славни лекар? У извесном смислу јесте. Био је јунак
Балзаковог романа - измишљена личност.

Sami organizuju svoje vreme, u večitoj su potrazi za inspiracijom, njihov je posao njihova potreba i napisane reči koje su ostavili i ostavljaju za sobom čitaće se do kraja sveta i veka. Koje su bile dnevne rutine velikih svetskih pisaca? Kako su i kada pisali?

Džek Keruak

„Imao sam ritual da pišem pod svetlom sveće. Kada počnem, zapalim je i ugasim kada završim. Iz jednog filma o Hendlu prihvatio sam i običaj da kleknem i pomolim se pre nego što počnem sa radom. A, sada prosto mrzim da pišem... Da li sam sujeveran? Počinjem da sumnjam na pun mesec i imam vezu sa brojem 9. Svakog dana u kupatilu radim stoj na glavi i devet puta stopalima dodirnem pod. To je ritual baš kao i molitva Isusu da mi sačuva energiju i razum za moju paralizovanu majku, moju ženu i ljubimce. OK?“, rekao je Džek Keruak u intervjuu 1968.



Suzan Zontag

„Početi sutra – ako ne danas. Ustaću svako jutro najkasnije u osam (ovo pravilo mogu da prekršim jednom sedmično). Ručaću samo sa Rodžerom (ne, ne idem da ručam negde napolju). Ovo pravilo mogu da prekršim jednom u dve nedelje. Pisaću svaki dan. Reći ću ljudima da me ujutru ne zovu telefonom ili se neću javljati kada zvoni. Trudiću se da ograničim večernje čitanje (mnogo čitam jer tako bežim od pisanja)...“ (deo je dnevnika Suzan Zontag iz 1977.)

Henri Miler

„JUTRA – ako sam mamuran, pišem teze ili postavljam, a ako sam u dobrom stanju, pišem.
POSLE PODNE – radim po sekcijama i pratim plan po delovima bez forsiranja. Pišem dok ne završim deo u celini.
VEČERI – viđam se sa prijateljima i čitam u kafeima. Istražujem kvartove koje ne znam. Ako je vlažno, idem peške. Ako je suvo, vozim bicikl. Pišem ako sam raspoložen i slikam ako sam prazan ili umoran. Pravim planove, pišem beleške, korekcije. Trebalo bi preko dana da nađem vremena za muzeje ili šetnje kako bih pravio skice u vozu, parku ili kafeu.
...Bibilioteka jednom nedeljno zbog preporuka.“, napisao je Henri Miler 1932.



Simon de Bovoar

„Ujutru sam uvek u nekoj žurbi iako generalno ne volim početak dana. Popijem čaj i počnem da radim oko deset. Radim do jedan. Onda se vidim sa prijateljima, a u pet se vraćam na posao do devet. Ako mi dobro ide, pola sata odvojim da pročitam što sam dan pre pisala i korigujem. Moram da pročitam ranije napisano da bih hvatala nit...“ (deo intervjua iz 1965.)

Ernest Hemingvej

Pisao je stojeći, u papučama većim nekoliko brojeva. Pisaća mašina i sto su mu bili u visini grudi.
„Kada pišem knjigu ili priču, počnem rano pre jutarnjeg svetla. Niko me ne uznemirava, hladno je i pisanje me zagreje. Pišem do momenta kada znam o čemu ću dalje pisati, kada sam „u materiji“. Stanem i do sutra „preživljavam“ to što ću staviti na papir. Kada stanem, prazan sam kao kada vodim ljubav sa nekim koga volim. I ništa me ne može povrediti i ništa se ne može desiti i ništa nema značenje do sutra kada ću opet pisati. Teško je samo sačekati do sutra...“, pisao je Hemingvej.



Don DeLilo

U intervjuu iz 1993. priča o svom dnevnom rasporedu:
„Pišem ujutru oko četiri sata, a onda idem na trčanje kako bih prodrmao jedan svet i u njega ubacio novi. Ptice, insekti, sitna kiša...pravi su intermeco. Vraćam se i pišem još dva-tri sata bez pauze za užinu ili kafu ili cigaretu. Ostavio sam cigarete. Kuća je mirna i prostor je čist. Volim da gledam u Borhesovu sliku na zidu koja me podseća na pisca koji nije gubio vreme radeći gluposti. Odvlači me od letargije i skretanja sa pravca i drži u svetu umetnosti i magije... „

Haruki Murakami

„Kada radim na romanu, ustajem u četiri. Pišem pet ili šest sati. Posle podne trčim 10km ili preplivam 1.5km (nekad i jedno i drugo). Idem u krevet u devet. Ovaj ritam pratim svakog dana bez izuzetka. Ponavljanje je veoma važno. Ono je forma hipnoze. Tako hipnotišem sebe kako bih dospeo do dubljih stanja uma...“



Anaiz Nin je svoj način rada kratko opisala:
„Priče pišem ujutru, a dnevnik uveče. ..“
„Pišem svakodnevno. Najbolje pišem ujutru...“.





Bizlife.

Branislav Nušić , najduhovitiji čovek Balkana, kako ga je nazvala

evropska kritika,izazivao je graju i smeh gde god bi se pojavio.

Tako je jednom za vreme demonstracija hteo na konju da uđe u Ministarstvo spoljnih poslova.

Kada ga je poslužitelj Jova kumio i molio da to ne čini, on mu je uzvratio: “More pusti, Jovo, nije ovo ni prvi ni poslednji konj koji ulazi u Ministarstvo inostranih dela!”

Svemu je pronalazio smešnu stranu i šalio se kako na tuđ,

tako i na svoj račun. Međutim, kada je 1915. godine na

bojištu izgubio sina Strahinju-Bana,

smeha je u njegovom srcu nestalo. Podigao mu je spomenik

knjigom “Devetstopetnaesta”

i tek nakon desetak godina počeo opet da stvara.

Tada su i nastali njegovi najbolji

pozorišni komadi: “Gospođa ministarka”, “Mister dolar”,

“Ožalošćena porodica”, “Dr”,

“Pokojnik” i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.

Jovan Dučić se nikada nije ženio, ali pratile su ga u stopu priče o

brojnim vezama i vanbračnoj deci.

Malo je poznato da je svom velikom kolegi i prijatelju,

Aleksi Šantiću preoteo verenicu,

iz hira ili kratkotrajne zaljubljenosti to niko nikada nije saznao.

Dučić je nakon odlaska u diplomatiju prekinuo svaki kontakt sa tom devojkom, ostao je i bez nje i bez prijatelja.

Pravo ime Branka Radičevića bilo je Aleksije .

Kako je velikom Dostojevskom bilo u zatvoru, opisao je u drugom

pismu svome bratu, iz februara 1854. godine: “Koliko sam iz tamnice poneo

narodnih likova i karaktera! Koliko skitnica i razbojnika, uopšte, svega

tamnog i zlosrećnog. Biće dovoljno za čitave tomove. Kakav neobičan svet!

U celini, to vreme za mene nije bilo izgubljeno. Ako nisam upoznao Rusiju,

onda sam narod ruski sasvim dobro upoznao, tako dobro da ga malo njih zna kao ja.”

Branislav Nušić šetao se u zatvorskom dvorištu zajedno sa ubicama, lopovima i kockarima.

To je bilo zanimljivo iskustvo za jednog pisca. Posle ovih šetnji, dobijao je kao jedinu lektiru Bibliju, čije je stranice tako dobro proučio, kako je kasnije pričao,da je mogao da drži crkvene propovedi.

Remarkov rukopis za roman “Na zapadu ništa novo” bio je odbijan

čak 14 puta.Inače , ovaj roman je za 18 meseci prodat

u tri i po miliona primeraka.

Bodleru se nije sviđala sopstvena boja kose , pa ju je

bojio u zeleno.

Gete je bio zaljubljive prirode i veliki ljubitelj žena ,

i to ne samo u mladosti nego do kraja života.




Šekspir je bio neradan i raspusan , sklon skitnji i

porocima…Često je bio nazivan plagijatorom.

Agata Kristi je za vreme Prvog svetskog rata radila u

bolnici , gde je i stekla ogromno znanje o otrovima

koje će kasnije vešto koristiti u svojim delima.

Inače , ona je odustala od karijere pijanistkinje zbog

svoje preterane stidljivosti.

Bodler je bio opsednut ženskim stopalima.




Viktor Igo se poštuje kao svetac u vijetnamskoj religiji.



Za zgražavanje je svakako podatak da je pisac Luis Kerol

(“Alisa u Zemlji čuda”) , koga dugo prati epitet pravog

dečjeg pisca , bio sklon fotografisanju nagih devojčica.

Hans Kristijan Andersen , bio je veliki hipohondar.

Njega je intimno više od svega plašila misao da

bi ga greškom mogli živog sahraniti !

Zato je ceo život po džepovima držao ceduljice na kojima

je pisalo : samo se čini da sam mrtav !

Konfučije je bio toliko opsednut ružama , da je

posedovao biblioteku od 600 knjiga o njihovom

uzgajanju.

Vuk Karadžić je u svom “Rječniku” omaškom

ispustio reč “guslar” , mada su guslari mnogo

doprineli njegovoj slavi.

Čarls Dikens morao je da bude okrenut ka severu
pre nego što bi mogao da napiše reč.

Po delima Šekspira do sada je snimljeno preko 800 filmova.



-Puškinu nije rasla brada.



-Tolstojeva supruga je njegov rukopis knjige

“Rat i mir” svojeručno kopirala čak 7 puta.

Mark Tven je kao veoma mlad učio za brodskog
krmanoša.Prolazeći svakodnevno kroz neki tesnac ,

kapetan mu je često govorio “Mark twain” (na eng. zabeleži dva ).

Kad je kasnije postao humorista , setio se toga merenja pa je uzeo

pseudonim Mark Twain , po kojem ga i danas svi znaju.

Jedini dramski pisac koji je umro glumeći svog junaka
je Molijer. U komediji ” Uobraženi bolesnik” , on je umro

na sceni igrajući uobraženog bolesnika.

Za svoj roman “Derviš i smrt ” Meša Selimović je rekao
da je roman o njegovom bratu.Baš je taj roman Mešina jedva

čujna pobuna protiv društva i atak na sebe zbog kukavičluka

i ćutanja kada je o njegovom bratu bila reč.

Naime , i Meša i njegov brat u Drugom svetskom ratu

borili su se na strani partizana , i u ratu stekli mnoge

počasti.Negde pred sam kraj rata Mešin brat je optužen za krađu i preki

sud ga je po kratkom postupku osudio na smrt.Meša se zbog

toga nikada nije žalio Partiji.


(Osuđeni nesrećnik uzeo je iz neke napuštene kuće krevet , da njegova supruga , koja je tada bila pred porođajem , ne bi spavala na podu).

Kad je Puškin slomio obe noge, morao je da se kreće
na točkovima. Puškinovi prijatelji voleli su da ga izazivaju

i hvataju za te točkove. Puškin se srdio i posvećivao

prijateljima pogrdne stihove. Te je stihove nazivao “erpigarmima”.



-Sedi Puškin u svojoj sobi i razmišlja: “U redu, ja sam genije.

Gogolj je takođe genije. Ali i Tolstoj je genije, i Dostojevski ,

pokoj mu duši, takođe genije! Pa gde je tome kraj ?