Živorad Nastasijević

[You must be registered and logged in to see this image.]

Портрет Живорада Настасијевића, аутор: Милош Голубовић, 1917. године


Живорад Настасијевић (Горњи Милановац, 1893 — Београд, 1966) је био српски сликар, фреско сликар и иконописац.

Рођен је у породици где су и његова браћа били уметници, Момчило Настасијевић, Славомир Настасијевић и Светомир Настасијевић. Њихов отац, Никола Лазаревић, доселио се с мајком из Охрида у Брусницу као шестогодишњак. У знак захвалности према ујаку Настасу Ђорђевићу (градитељу горњомилановачке цркве Свете Тројице) код кога је изучио градитељски занат, одриче се мајчиног презимена и од ујаковог имена прави ново презиме, Настасијевић.[1]

Живорад Настасијевић је завршио уметничку школу у Београду 1910. године, као ученик Ђоке Јовановића, Ристе Вукановића и Марка Мурата[2]. Студије сликарства је наставио у Минхену код професора Грабара 1913-1914. али је то морао да прекине због избијања Првог светског рата. Као многи српски уметници прве половине XX века Настасијевић је добровољно ступио у ђачки батаљон Степе Степановића, прешао преко Албаније и преболео тифус. За време рата учествује прво као борац до 1917., а потом као ратни сликар Врховне команде[3][4]. После рата школовање наставља у Паризу 1920-1922. године на Академији Grande Chaumiere код професора Касталучија (Claudio Castelucho). По повратку у земљу узео је активног учешћа у културним збивањима:

1920-21. био је члан Ладе.
1923. Члан Групе шесторице: Бијелић, Добровић, Кршинић, Настасијевић, Росандић, Стојановић.
1924. Члан Групе четворице: Добровић, Бијелић, Миличић, Настасијевић.
1927. Један је од оснивача уметничке групе „Зограф"[5].
1936. поново постаје члан Ладе, у чијим редовима остаје до смрти.

У току школовања излагао на изложбама Уметничко-занатске школе. По завршеним студијама први пут излагао 1912. на Четвртој југословенској изложби. На почетку уметничког формирања, на њега као сликара пресудно су утицали школовање на михенској Академији и дружење са сликаром Костом Миличевићем, те се у том делу његовог опуса примећује утицај импресионизма. Након одласка у Париз, где се детаљније упознао са ликовном уметношћу и делима старих мајстора, он се окреће сликању празних, напуштених београдских предела који по атмосфери личе на магијски реализам, као и митолошким мотивима.

Године 1927. заједно са Васом Поморишцем био је иницијатор и покретач уметничке групе „Зограф“,[1] која је требало да представља неку врсту опозиције прогресивној и модернистички оријентисаној групи "Облик“. Уметници који су били чланови „Зографа“ залагали су се за афирмацију средњовековне уметности и изграђивање националног стила на темељу средњовековног наслеђа и традиције.

Живорад Настасијевић бавио се, између осталог, и фреско сликарством и иконописом. Извео је фреске у згради Уметничког павиљона у Београду (које су уништене за време Другог светског рата), иконостас цркве Богородичног покрова у Београду[6], фреске у сали зграде Народне банке у Скопљу, фреске у одборничкој сали Београдске општине, фреске у Успенској цркви у Панчеву[7][8], фреске у цркви Костурнице у Крупњу[9], фреске у неколико породичних капела на Новом гробљу у Београду.

Умро је у Београду 1966. године.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Мотив са Рудника (1941.)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Венера (женски акт), 1925

[You must be registered and logged in to see this image.]

Напуштени плуг 1918

[You must be registered and logged in to see this image.]

Vrbe na Savi, 1910.

Jedan od četvorice bezmerno nadarene braće Nastasijević (Momčilo pisac, Svetomir kompozitor i Slavomir pisac) uz koje su bile i dve sestre (Slavka profesor fizike i Darinka istoričar), Živorad je ušao u nacionalnu istoriju umetnosti kao jedini slikar svoga vremena koji je našao put da ostvari uspešan spoj nacionalnog identiteta i globalnih, svetskih, tokova u umetnosti.
Osnivač grupe "Zograf" (1927), jedinog autohtonog srpskog pokreta u likovnoj umetnosti 20. veka, koji ni do danas nije dobio mesto koje zaslužuje, jer se u vreme kada je nastao nije uklapao u koncept koji su sledili umetnici zapadnih delova Kraljevine Jugoslavije, a ni u državnu poliitku potiskivanja svega što je nacionalano u duhu stvaranja nove zajednice, Nastasijević je dočekao da ga šezdesetih godina označe kao kozervativnog, nazadnog, da je "pokušao zaustavljanje ekspanzije kao univerzalnom".

[You must be registered and logged in to see this image.]

Deferdarova kapija, 1911.

Prema njenoj oceni, uspeo je da u svom zografskom razdoblju odredi i sebe i prostor u kome deluje i ujedno da se ne otuđi od sveta, već da mu ponudi samosvojne domete.
"Nastavljajući ono što su započeli prethodnici, nije se kretao u začaranom krugu, nego je tražio i nalazio nove izlaze, produžio umetnički tok, održao kontinuitet, podstakao na razmišljanje, predao umetnost mladima, obavezao nove naraštaje da pronađu odgovore i steknu svest o trajanju", zaključila je Miljkovićeva.

Da bi Beograđani doživeli reprezentativni susret sa najboljim periodom Nastasijevićevog stvaralaštva ( 1923-1943), posle 44 godine koliko je prošlo od retrosperktivne izložbe, u Galeriji Kulturnog centra grada, posle umetnikove smrti, sakupljeno je 27 slika iz fundusa beogradskog Narodnog muzeja, Legata braće Nastasijević iz Gornjeg Milanovca i privatnih kolekcija.

Živorad Nastasijević - „Cvetom iznad, korenom ispod nacionalnog"

[You must be registered and logged in to see this image.]

Živorad Nastasijević je jedan od najosobenijih srpskih slikara - tragalaca za očuvanjem i usaglašavanjem nacionalnog identiteta i globalnih, svetskih tokova u umetnosti. Autor izložbe i kataloške studije, istoričar umetnosti Ljubica Miljković, naziva ga „modernim tradicionalnistom" koji „nije išao ka apstrakciji i futurizmu, kao Bijelić, Petrov i Radović, nego je stvarnom davao metafizičku dimenziju". Takođe, ona zapaža da „i ono malo što je uradio tridesetih i početkom četrdesetih, dokazuje da se kretao svojim putem, ali da je ostao na magistrali magijskog i poetskog realizma, donekle i intimizma".

Živorad Nastasijević rođen je 1893. godine u Gornjem Milanovcu. U Umetničko-zanatskoj školi u Beogradu, kod profesora Marka Murata, stekao je osnovno likovno obrazovanje. Slikarstvo je studirao na Akademiji u Minhenu (1913-1914), a posle Prvog svetskog rata usavršava se u Parizu. Bio je član grupe „Četvorica" i „Šestorica", jedan od osnivača grupe „Oblik" i Društva umetnika „Zograf", zatim član „Lade" i jedan od osnivača ULUS-a. Prvi put je izlagao na IV Jugoslovenskoj umetničkoj izložbi u Beogradu 1912. godine, a potom na mnogim smotrama jugoslovenskih umetnika i samostalno, kod nas i u inostranstvu. Slikao je predele, gradske motive, portrete, mrtve prirode, aktove, mitološke, religiozne i istorijske kompozicije; izveo je više zidnih dekoracija i fresaka, kao i scenografije za dve opere i ilustracije za nekoliko knjiga i narodnih pesama. Umro je u Beogradu 1966. godine.

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]

Živorad Nastasijević (1893-1966) - Glava mladića

Живорад Настасијевић

[You must be registered and logged in to see this image.]

Живорад Настасијевић почео је пут сликара 1905. године у Београду, у Уметничко-занатској школи, а наставио га у Минхену, на Крфу, у Бизерти, Солуну и Паризу. Сваки од ових градова осећа се у његовим сликама.
Ако се изузму Београд, где је отишао због школовања, и Минхен и Париз, у којима је био захваљујући стипендији, сва остала његова измештања диктирале су тадашње политичке околности.

У Минхен је дошао пред почетак Првог светског рата. Тада је тамо било пуно наших, младих, који су учили сликарство. Кад су једног од њих, Косту Јосиповића, након атентата на Франца Фердинанда изударали студенти вероватно зато што је из земље из које је и атентатор, Живорад је то схватио као опомену па је спалио сва писма која је добио од својих.

„То сам урадио зато што је Гаврило Принцип скоро сваки дан долазио код мојих у Београд, и увек кад су ми они писали и он би понешто дописивао са пуним потписом, а имао сам и неколико дужих писама од њега.”

Да је исправно поступио, показало се сутрадан: два агента полиције претражила су му цео стан. Успео је да преко Варшаве и Одесе, Дунавом стигне до Неготина. Слике које је радио у Минхену морао је да остави.
Нису сачувани ни радови из Првог светског рата. Живорад је био један од 1300 каплара.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Приликом повлачења наше војске, на путу до Крфа, коњ натоварен сандуком с његовим радовима пао је у провалију а с њим и Живорадови цртежи и скице будућих слика. На Кајмакчалану је оболео од тифуса па је пребачен у Солун а одатле у северну Африку, у Бизерту. Отуд се на његовим сликама појављују једни од првих трагова неевропских земаља у српском сликарству.

После ослобођења, а у таласу српског пријатељства с Француском, нашим ратним савезником, Живорад се са стипендијом нашао у Паризу. Међутим, као да није био одушевљен Паризом онолико колико се то свуда око њега очекивало. Он је „гледао своја посла” и није „обраћао пажњу на све могуће измове”.

Није му пријала ни атмосфера тада омиљене кафане „Ротонда”. Записао је да се тамо „сви скупљају, нарочито увече.Критичари сваке врсте воде прву реч.



Почеше већ јавно да брбљају како треба спалити музеј Лувр, јер то више није потребно. Видим јасно да критике о изложбама и концертима не одговарају стварности, и да се то све намешта по кафанама”. Зато је Париз на његовим сликама празан, без људи, као кулиса.

Београд је први пут видео радове Живорада Настасијевића 1919. године на „Изложби ратних сликара и вајара”. Био је то велики догађај за тек ослобођену земљу, па је разумљиво што је политички карактер изложбе превладао уметнички.

„Успех изложбе био је велики. Публика је по цео дан масовно долазила. Неке групе Војвођана долазиле су са заставама”, записао је Живорад, подсмевајући се друштву, али и чињеници да су његову каријеру готово на сваком кораку обележавале политичке околности.

Настасијевић припада корифејима српске уметности познатим по сликању предела завичаја. Јован Бијелић је овековечио Босну, Сава Шумановић Срем, Иван Радовић Банат, Милан Коњовић Бачку, а Лубарда црногорски крш. Свестан да небо над Авалом и над Монмартром није исто и да је другачији залазак сунца на Калемегдану него на Сени, Настасијевић је сликао шумовите брежуљке, пропланке и реке у које се огледају облаци и обале, питомина и благост Шумадије. Живорад је као и његова браћа покушавао да измири национално са универзалним. Залагао се да уметност одражава простор у коме настаје, односно да се никада не прекине спој са прецима. Није заговарао да српска уметност преузима истрошене моделе из иностранства, него да очува и човечанству понуди своје вредности – Љубица Миљковић, кустос Народног музеја у Београду



srpsko blago