Najveći ratnici u povijesti, junaci i zločinci

Бенито Мусолини

За ралзику од мистерије која је везана за смрт Адолфа Хитлера, крај Бенита Мусолинија била је неоспорна. "Фашистички Дуче" владао је Италијом од времена када је изабран за премијера 1922. године док није збачен с власти и затворен 1943. године.

[You must be registered and logged in to see this image.]

На Хитлерово лично наређење група немачких командоса ослободила је Мусолинија, који је после тога водио италијанску Републику изван домашаја савезника. Док су западни савезници напредовали ка северу, Мусолини је покушао да избегне у Швајцарску. Ухваћен је и убијен од стране комунистчких партизана близу језера Комо 1945. године. Његово тело обешено је наглавачке у Милану.

"Мусолини, човек који је посадио рак који се проширио изван његове родне земље у Немачку, Шпанију, Централну Европу и Балкан. Његово уклањање може се схватити, у неком смислу, као прелиминарна операција отклањања малигности која још погађа човечанство", писало је у издању Тајма 1943. године.

Пол Пот

[You must be registered and logged in to see this image.]

У четворогодишњој владавини Пола Пота, кампања терора, кроз убиства, мучења, изгладњивање и болести, довела је до смрти скоро четвртине од седам милиона становника Камбоџе. Када је освојио власт 17. априла 1975. године као премијер је наредио повратак у аграрно друштво, на силу испразнивши градове.

Градско становништво и ученији људи избачени су из домова и натерани на присилни рад у затворима попут злогласног Туол Сленга, где су људи сортирани и уписивани пре него што би били послати на "поља смрти". Стотине хиљада интелектуалаца је убијено, а процењује се да је 1.7 милиона људи умрло од 1975. до 1979. године.

Најзад је вијетнамска војска 25. децембра 1978. године напала Камбоџу и, упркос противљењу Кине и САД, заузела је престоницу Пном Пен и натерала Пола Пота на бекство. Упркос рушењу режима, све до 1997. године Пол Пот предводио је Црвене Кмере, када су га се његови следбеници одрекли и одредили му кућни притвор. Умро је 15. априла 1998. године.

Иди Амин

[You must be registered and logged in to see this image.]

Самопроглашени доживотни председник владао је Угандом много краће него што се надао, али је и осам година његовог мандата било испуњено корупцијом, ужасним кршењима људских права, етничким прогоном у ком су десетине хиљада становника индијског порекла протеране и масовним убиствима.

Након што се, услед параноичног страха и неразумног понашања, дистанцирао од многих својих следбеника крајем 1970-тих година Амин је остао усамљен на власти. Група његових људи окренула се против њега и, потпомогнута од стране танзанске војске и уганданских избеглица, збацила га са власти.

Побегао је у Либију, где му је уточиште пружио Моамер Гадафи. Тамо је остао неколико година пре него што се пребацио у Саудијску Арабију где је, и даље љут због издаје и без икакве гриже савести, остао до своје смрти 2003. године.

Мобуту Сесе Секо

Архетип афричког диктатора Мобуту Сесе Секо, испрва војни официр, освојио је власт у Конгу склонивши популистичког левичарског вођу Патриса Лумумбу. Концентришући сву власт у својим рукама изградио је високо централизовану земљу. У својој председничкој палати владао је челичном песницом, а широм света постале су познате приче о непотизму и корупцији у бившој белгијској колонији.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Годинама потпомаган за Запада, јер Заир је један од највећих прималаца америчке помоћи и улагања, Мобуту је владао четири деценије, упркос бројним извештајима о злоупотребама и кршењу људских права.

Крај Хладног рата условио је Мобутуа да започне политичку реформу. Међутим, за Мобутов пад била је потребна комбинација гневног народа и војне победе оружаних снага верних Лорену Кабили. Убрзо након збацивања са власти 1997. године Мобуту је умро од рака простате у изгнанству.

Николаје Чаушеску

[You must be registered and logged in to see this image.]

Апсолутистички владар који је 24 године био на челу Румуније, руководио је репресивним режимом познатом по тајној полицији која је важила за најстрашнију организацију тог типа у Варшавском блоку. Током 1970-их проћердао је десет милијарди долара позајмица са запада, а 1981. године је поставио циљ враћања дуга до краја деценије.

Румунија је била једина земља у Европи где је глад била широко распрострањена, а неухрањеност уобичајена појава. Поред свега, Чаушеску је наставио са програмом "мондернизације" који је укључивао изградњу зграде Парламента, највеће цивилне административне зграде на свету.

У децембру 1989. године, док су протести против државне репресије и лоших животних услова захватили Букурешт, Чаушеску и његова жена Елена побегли су из престонице, али их је полиција, ипак, пронашла и ухапсила. На дан Божића исте године осуђени су на смрт за злочине против државе и убијени

Слободан Милошевић

Судбоносног дана средином октобра 2000. године стотине хиљада Срба је, паљењем зграде парламента и затварањем државне телевизије, јурнуло на седишта моћи Слободана Милошевића. "Што је много, много је", викали су одлучни да пониште намештене изборне резултате и прекину његову владавину.

Пркосни владар, чији је национализам допринео подели Југославије и вишегодишњем крвавом рату, није желео да призна пораз. Међутим, масовне гробнице и ратни злочини повезани са његовом владавином довели су га пред међународни суд. Суђење је трајало пет година, све до његове смрти 2006. године.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Главни тужилац Трибунала Карла дел Понте рекла је за Тајм тада: "Његова смрт пре пресуде била је велики ударац за моју канцеларију, за све жртве које су злочини за које је био оптужен погодили и за уложене напоре у нашој борби да то казнимо. Изгубили смо шансу да покажемо свету шта се стварно догодило у Југославији".

Жан Клод Дувалије

[You must be registered and logged in to see this image.]

Жан Клод "Бејби Док" Дувалије постао је најмлађи председник на свету када је преузео власт над Хаитијем после смрти свог оца Франсоа 1971. године. На почетку своје владавине Дувалије је покушао да уведе одређене реформе, али је до краја своје владавине, углавном, користио све методе очевог диктаторског режима.

Док је Дувалије уживао у раскошном животу милиони Хаићана живели су у потпуном сиромаштву. Због великих народних протеста 1986. године, био је приморан да са женом побегне у Француску. Међутим, 2011. године Дувалије се вратио на Хаити тврдећи да жели да помогне у изградњи земље после земљотреса и сузбијању епидемије колере. Сада се очекује подизање оптужнице против "Бејби Дока" за корупцију и проневеру.

Фердинанд Маркос


[You must be registered and logged in to see this image.]


У септембру 1972. године после пропалог покушаја атентата на једног од његових главних помоћника, Фердинанд Маркос прогласио је ванредно стање на Филипинима. Маркос, који је изабран за председника 1964. године, намерно је преувеличавао претњу комунистичких револуционара и искористио је за затварање медија и хапшење неколико политичких противника.

На почетку његове владавине инфлација је пала, а државни приходи су порасли. Упркос томе широко распрострањена корупција, укључујући одливање милијарди долара државног новца на Маркосове тајне рачуне, поткопала је његов легитимитет. Убиство његовог главног политичког противника Бениња Акуиња 1983. године ујединило је и покренуло опозицију.

На изборима 1986. године Маркос је покушао на све начине да победи, користећи насиље, застрашивање и принуду. На мети све већих критика из иностранства и великог народног незадовољства Маркоса напуштају и најближи сарадници, а филипински владар бежи из земље. Умро је три године касније на Хавајима.

Хосни Мубарак

По неким тврдњама Хосни Мубарак је преживео шест атентата. Али 11. фебруара вишенедељни протести коначно су збацили египатског председника са власти. Бивши командант египатског ваздухопловства Мубарак је почео своју политичку каријеру 1975. године као потпредседник земље. Шест година касније постао је председник, након што је дотадашњи шеф египатске државе Анвар Садат убијен.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Мубарак је наставио исту политику добрих односа са САД, што му је донело милијарде долара помоћи у замену за добре односе са Израелом и држање исламистичких елемената под контролом. Четири пута је побеђивао на изборима, али је тек на оним из 2005. године дозволио друге политичке кандидате.

Упркос чињеници да му се здравље погоршало почетком широких протеста Мубарак није желео да преда власт. Око 850 људи је убијено у демонстрацијама. Сада је оптужен за издавање наредбе да се насилно угуше протести, али је наставак суђења неизвестан због нарушеног здравственог стања.

Фулгенсио Батиста

[You must be registered and logged in to see this image.]

Владар Кубе у два наврата, Фулгенсио Батиста владао је у првом мандату као ефикасан лидер, а други пут као брутални диктатор. Батиста је први пут преузео власт 1933. године и ојачао своју позицију кроз спонзорисање и организовање великог броја јавних радова и уређивање војске и јавне службе.

Када му је истекао мандат 1944. године отишао је са Кубе у иностранство. Осам година касније предводио је државни удар. У својој другој владавини владао је по потпуно другачијем обрасцу. Сву власт је држао у својим рукама, преузео је контролу над парламентом, медијима, образовању и свим економским секторима. Коначно је збачен са власти у драматичној марксистичкој побуни предвођеној Фиделом Кастром 1959. године.

Антонио Салазар

[You must be registered and logged in to see this image.]

Упркос чињеници да је увек била у сенци репресивног режима Франсиска Франка у суседној Шпанији, владавина Антонија Салазара у Португалу још се узима као једна од најауторитарнијих у Европи. Чврсти конзервативни националиста, неки би рекли фашиста, Салазар је владао од 1932. до 1968. године, задржавајући визију Португала као империјалне силе због пространих колонија у Јужној Африци.

Салазаров режим, назван Друга република, омогућио је стабилност и економски раст, али је истовремено репресијом гушио сваки отпор и опозицију. Опозиција је покренула побуне против његовог режима 1960-их година у Мозамбику и Анголи. Неколико година касније Салазар је претрпео излив крви у мозак и постепено је 1968. године склоњен са власти. Његов режим владао је земљом још шест година све док левичарска популистичка побуна, названа "Каранфил револуција", потпомогнута групом официра није коначно збацила са власти Другу републику.

Алфредо Строснер

У типичном јужноамеричком државном удару Алфредо Строснер, тада официр у војсци, освојио је 1954. године власт у Парагвају и на челу те државе остао до 1989. године. О једном од диктатора са најдужим стажом Тајм је после његовог пада написао: "Диносаурус међу деспотима, Строснер је апсолутним ауторитетом владао дуже него било који владар западне хемисфере. Једини са дужим стажом је севернокорејски Ким Ил Сунг".

[You must be registered and logged in to see this image.]

Попут осталих латиноамеричких аутократа Вашингтон је његовом режиму пружао пуну подршку због пропагирања антикомунизма. Строснер је држао земљу у готово сталном "стању опсаде" чак четири деценије, а мучења, киднаповања, полицијска бруталност и убиства постале су главне одлике режима.

Коначно, 1989. године војни генерали, уплашени да ће Строснер за наследника поставити свог сина, кокаинског зависника, збацили су га са власти. Умро је у изгнанству у Бразилу 2006. године.

Augusto Pinochet Ugarte ili Augusto Pinoče (25. 11. 1915., Valparaiso - 10. 12. 2006) je bio bivši diktator u Čileu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Rodio se u Valparaisu, a zbog svoje je vojne službe često putovao po zemlji. Ima petero djece.

Bio je vođa četvoročlane vojne hunte koja je 11. 9. 1973. s vlasti svrgnula socijalističkoga predsjednika Allendea. Njene prve godine su obilježene masovnim hapšenjima, mučenjima i brutalnim likvidacijama ljevičara.

Predsjednik Čilea bio je od 1973. do 1990. godine. Njegov Čile i Argentina Jorgea Videle bile su na rubu otvorenog rata zbog pograničnih otoka. Ipak sukob se smirio razumnim dogovorima. Miru je najviše pridonio izaslanik pape Ivana Pavla II.

Pinochetov režim je, s druge strane, proveo radikalni program neoliberalnih ekonomskih reformi pod pokroviteljstvom Čikaške škole i poznatog ekonomista Miltona Friedmana. Tom programu se pripisuje procvat čileanske ekonomije i prosperitet zbog koga je Čile 1980-ih odudarao od ostalih zemalja Latinske Amerike.

Nakon silaska s vlasti je 1998. godine uhapšen u Londonu pod optužbom za mučenje španskih državljana. Iz zdravstvenih razloga mu je dozvoljen povratak u Čile, gdje su se protiv njega do smrti vodili komplicirani sudski postupci.

Kim Džong Il

[You must be registered and logged in to see this image.]


Kim Džong Il, najtajnovitiji svetski lider, vođa Severne Koreje, najstariji član predsedničke dinastije, čovek čije je rođenje po tamošnjem predanju pre 69 godina predvidela jedna lastavica, život je okončao prozaično - preminuo je u vozu od posledica srčanog udara.
Kao i svaki veliki komunistički vođa koji je do kraja vladao gvozdenom pesnicom, ostavio je svoje podanike u bolu i suzama.

A koliko je čovek koji je retko napuštao svoju zemlju bitan faktor u svetskim okvirima govore reakcije koje su usledile na vest o njegovoj smrti. U susednoj Južnoj Koreji, koja je u veoma zategnutim odnosima sa Severom, vojska i policija su stavljene u stanje pripravnosti, a Pentagon, CIA i Stejt department održali su hitne sastanke. Vlada Japana formirala je krizni štab i najveći Kimov saveznik Kina odmah je reagovala uputivši telegram saučešća...

Jedan od svetskih lidera s najdužim stažom na čelu zemlje (vlada od 1994. godine) nikad nije zvanično imao funkciju šefa države pošto je njegov otac Kim Sung Il, posthumno, imenovan za večnog predsednika. Retko se obraćao javnosti, skoro nikada nije putovao u inostranstvo.

Najvažnije godine

- 1941. rođen 16. februara (ruska verzija)
- 1942. rođen 16. februara
- 1950-1953 Korejski rat, Kim se školuje u Kini
- 1964. diplomirao na Univerzitetu „Kim Sung Il"
- 1974. otac ga imenuje za naslednika
- 1980. predsednik Nacionalnog komiteta za odbranu
- 1994. nasleđuje oca
- 2000. u Pjongjang prvi put stiže južnokorejski predsednik
- 2002. priznaje da razvija nuklearni program
- 2005. saopštio da raspolaže atomskim oružjem
- 2006. prva nuklearnu probu
- 2010. torpedovao južnokorejski ratni brod, poginulo 46 mornara

Kim Sung Il bio je osnivač Severne Koreje. I Kim je, poput oca, nazivan „dragim vođom", „vrhovnim vođom", „naš otac", „general", hvaljen kao heroj, mudar državnik.
Poput svih revolucionara, i on ima život u kojem je sve počev od rođenja obavijeno velom misterije. Prema službenoj biografiji, rođen je 16. februara 1942. godine u tajnom pobunjeničkom logoru na planini Paektu, u severnom delu zemlje. SSSR je, međutim, raspolagao podatkom da je Kim rođen 16. februara 1941. godine u sibirskom selu Vjatskoe, blizu Habarovska, gde je njegov otac, zajedno s drugim komunističkim pobunjenicima koji su se borili protiv japanske kolonizacije Koreje, bio na vojnoj obuci.

Školovao se u Kini i u svojoj zemlji, gde je diplomirao političku ekonomiju. Otac ga je imenovao za naslednika kada je imao 32 godine dajući mu sve više i više funkcije u političkom životu zemlje. A kada je osamdesetih došao na čelo Nacionalnog komiteta za odbranu i postao vrhovni komandant Korejske narodne armije, mogao je da kaže da ima (skoro) svu vlast u zemlji.

Tokom predsedničke karijere suočavao se sa umiranjem, kako na Zapadu tvrde, miliona ljudi od gladi, koja je bila uzrokovana što poplavama, što sankcijama. Za vreme njegove vladavine Severna Koreja je objavila da ima nuklearno naoružanje, zbog čega uz Iran predstavlja američkog neprijatelja broj jedan.
Na Zapadu su ga optuživali i da pribavlja novac otmicama japanskih državljana, trgovinom drogom i falsifikovanjem stranog novca, opisivali su ga kao čoveka koji je voleo žensko društvo i dobra pića. A Južna Koreja da je naredio bombaški napad 1983. godine u Burmi u kojem je ubijeno 17 visokih južnokorejskih zvaničnika, i za obaranje putničkog aviona kada je poginulo svih 115 putnika.
Zvanično je imao ćerku i tri sina. Zapadni mediji navode da je imao još troje dece s ljubavnicom.


press.

Francisco Bahamondé Franco

[You must be registered and logged in to see this image.]

Španjolski političar i diktator Francisco Bahamondé Franco rođen je 4. prosinca 1892. u mjestu El Ferrol, u sjeverozapadnoj španjolskoj pokrajini Galiciji. Njegov otac, Nicholas bio je mornarički časnik. Majka mu je bila Pilar Bahamondé. Kao i većina modernih diktatora Franco je bio sjajan govornik i pobožna osoba. U prvim razmišljanjima o vojnoj karijeri namjeravao se pridružiti mornarici, ali na kraju se ipak odlučio za pješadiju. Na vojnu se akademiju upisao 1907. u mjestu Toledo, a diplomirao je u srpnju 1910. kao potporučnik. Dragovoljno se javlja za službu u španjolskim kolonijama, te je ubrzo premješten u Španjolski Maroko 1912. godine. Od 1928. do 1931. godine zapovjednik je Vojne akademije u Zaragozi. U službi je brzo napredovao jer je pokazivao zavidno poznavanje ratnih vještina. S 23 godine postao je najmlađi bojnik u španjolskoj vojsci, a iste godine je i ranjen. Već s 30 godina zapovjednik je španjolske Legije stranaca, da bi s 33 godine postao najmlađi general u tadašnjoj Europi. Nakon smirivanja rudarske pobune u u Asturiji 1934. postao je zapovjednik Glavnog stožera 1935. godine. Prema pričama suboraca i suradnika bio je introvertna osoba, ali veoma brižna za svoje vojnike.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nakon gušenja pobune domorodačkog stanovništva u Maroku postao je narodni junak, ali ga je u veljači 1936. ljevičarska španjolska republikanska vlada, koja je provodila antimilitarističku politiku, premjestila u službu na Kanarske otoke. Narednog srpnja pridružio se drugim desničarim časnicima u ustanku protiv republike. Dana 18. srpnja 1936. Francov proglas o pobuni javno je obznanjen. U tom proglasu Franco je objavio vojni ustanak, te je istog jutra pobuna započela. Za 24 sata cijeli protektorat Maroko bio je u njegovim rukama. Nakon toga odlučio je osvojiti Madrid u kojem je bilo sjedište vlade i time preuzeti vlast u cijeloj Španjolskoj. Ta pobuna, nakon njegove odluke da osvoji cijelu Španjosku, prerasla je u španjolski građanski rat. General José Sanjurjo, glavni urotnik umro je ubrzo nakon izbijanja pobune i tada je Franco postao vođa pobunjenika. U to doba Francova propaganda prikazivala je svoga vođu kao modernog katoličkog križara. U listopadu iste godine imenovan je državnim poglavarom i generalisimom tj. vrhovnim zapovjednikom fašističke vojske.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Godine 1937. Franco je zabranio sve političke stranke izuzev pobunjeničke Falange. On je postao šef stranke i uzeo si titulu El Caudillo (španj. Vođa). Naredne godine (1938.) Franco je oformio vladin kabinet i postao premijer. Dana 1. travnja 1939. Francove trupe osvojile su Madrid i time je završen građanski rat. Za vrijeme trogodišnjeg građanskog rata Franco se pokazao kao nemaštovit ali uspješan vođa, čije su trupe napredovale polako ali sigurno. Za vrijeme građanskog rata Franco je proširio svoju moć u nacionalističkom političkom životu i pretvorio Falangu u službenu političku stranku u službi svoje vlade. Deseci tisuća egezkucija za vrijeme rata i u godinama koje su dolazile garantirale su stabilnost Francovom autoritativnom režimu. Nakon građanskog rata Franco je postao državni poglavar, premijer, vrhovni zapovjednik vojske i predsjednik fašističke stranke. Sve to pokazuje njegovu želju da svu moć zadrži u vlastitim rukama. Godine 1923. oženio se s Carmen Polo i s njom je imao kćerku.

Barbarsko ponašanje Francovih vojnika tijekom građanskog rata toliko je zgrozilo talijanskog vojnog savjetnika Cantalupa da je on svom nadređenom grofu Cianu poslalo izvješće u kome tvrdi kako će iživljavanje Francovih vojnika (npr. masovno streljanje kod Milaga) samo nepotrebno produljiti rat. Kada je grof Ciano to na sastanku s Francom iznio Franco se odrekao bilo kakave osobne odgovornosti tvrdeći kako je teško kontrolirati situaciju na terenu. Tvrdeći pri tome kaku su svi masakri zaustavljeni osim spram onih koji su označeni kao nekontrolirani elementi. No, bolje se nije ponašao ni za vrijeme borbi u Maroku. Naime, njegovi su vojnici za zarobljenike uzimali stanovnike marokanskih sela te su im odjsecali glave i potom ih izlagali na javnim mjestima. Duquesa da la Victoria, filantropkinja koja je organizirala skupinu medicinskih sestara dobrovljki dobila je 1922. poklon od Legije - košaru ruža usred koje su bile odjsečene glave dvojice Marokanaca. Kada je general Prime de Rivera posjetio Maroko 1926. izvršio je inspekciju jednog bataljuna Legije stranaca kojom je zapovijedao Franco, a oni su ga dočekali s odsječenim glavama domorodaca nataknutim na bajonete svojih pušaka. U borbama na tlu Afrike kao i kasnije u samoj Španjolskoj prakticirao je mučenje i ubijanje zatvorenika. Njemu na dušu stavlja se odgovornost za smrt dva milijuna ljudi tijekom građanskom rata, kao i za vrijeme njegove vladavine Španjolskom nakon građanskog rata.

Njegovu vladavinu obilježila je vojna diktatura koju je organizirala Falanga. Njegov režim bio je institucionalizirani autoritativni sustav. U doba građanskog rata bio je brižan i sistematičan lider, ali pobjedu od 1. travnja 1939. može zahvaliti njegovim bolje opremljenim i uvježbanim trupama. Franco nije izravno bio umiješan u 2. svjetski rat jer ga je šokirala invazije Njemačke na katoličku Poljsku te je zadržao neutralnost. Iako su se njegove trupe borile u Sovjetskom Savezu na strani Sila osovine. Tajni dokumenti koji su objavljeni 1946. otkrivaju da je Franco održavao bliske veze sa Silama osovine planirajući otvorenije pridružiti im se u ratnom pohodu. Poslije poraza Sila osovine nosio je etiketu zadnjeg od fašističkih diktatora, te je bio izoliran od strane Ujedinjenih naroda. Kako je hladni rat dostizao svoj vrhunac Francova oporba bivala je sve tiša. Godine 1953. sklopio je pakt o vojnoj pomoći sa Sjedinjenim Državama što je omogućilo Španjolskoj povratak u međunarodnu zajednicu. Španjolska je 1950-ih i 1960-ih godina učinila neke ustupke i napustila posve totaliranu politiku zamjenivši je prirodnom demokracijom, Falanga je maknuta iz centra političkog života tako da je Franco mogao tvrditi kako ta stranka više nema političke moći. On tada više nije zavisio od Falange, preimenovane u Nacinalni pokret, već od nekoliko političkih obitelji koje su se kretale od desnog centra do krajnje desnice. Franco je balansirao između te dvije grupacije sukobljavajući ih kako bi sebi osigurao mjesto suca u njihovim razmiricama u svakodnevnom političkom životu, a time i glavninu vlasti u svojim rukama.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Španjolski parlament je 1947. proglasio Španjolsku kraljevstvom, te je Franco izabran za doživotnog vladara s pravom biranja svog nasljednika. Iste godine Rimokatolička vjera proglašena je državnom religijom. Godine 1954. Franco se dogovorio s princom Juanom, trećim sinom kralja Alfonsa XIII i pretedenta na tron, da će njegov najstariji sin, 16-godišnji Juan Carlos zasjesti na tron nakon što Franco napusti vlast. Šezdesetih godina Francovo zdravlje se pogoršava., a 1973. odriče se svoje uloge predsjednika španjolske vlade, no i dalje ostaje državni poglavar, vrhovni zapovjednik oružanih snaga i vođa Falange. Kada se Franco u lipnju 1974. razbolio, te se njegovo zdravstveno stanje pogoršalo još više u listopadu 1975. njegove ovlasti prenešene su na princa Juana Carlosa de Bourbona. El Caudillo preminuo je u Madridu 20. studenog 1975. Na dan Francove smrti Juan Carlos je postao kralj.

Između samih Španjolaca nije postignut konsezus o Francovoj ulozi u španjolskoj povijesti. Njegovi simpatizeri ističu da je zaslužan za mir nakon građanskog rata i ekonmski bum 1960-ih godina. Njegovi protivnici spočitavaju mu represivni režim i tvrde da bi do ekonomskog rasta došlo i bez Franca na čelu države.

moljac.hr

Како је настрадао плаћеник Медичијевих?


Истрага гробнице ратника Медичијевих познатог под именом Ђовани дале Банде Нере (Ђовани Црних Трака), рођеног као Лодовико де Медичи 1498. године, изазвала је нова питања о смрти чувеног плаћеника.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Ђовани је, како преноси лист "Археологија", рано у животу стекао незавидну репутацију - са 12 година прогнан је из Фиренце због убиства. Његов темперамент помогао му је да напредује у војсци до чина капетана под водством папа Лава X и Клемента VII. Надимак Ђовани дале Банде Нере стекао је пошто је својим инсигнијама додао црне траке због жалости за смрћу Лава X 1521. године.

Ђовани је, наводно, погинуо када га је 1526. године погодило топовско ђуле. Због тежине повреда, десна нога му је одсечена изнад колена и преминуо је убрзом потом, највероватније од гангрене која је била последица операције.

Остаци ренесансног ратника недавно су ексхумирани из капеле Медичијевих у Фиренци и стање кости показало је да извештаји о његовој смрти нису тачни - костуру је недостајао само доњи део ноге и стопало, док је колено било сачувано.

Скелет тренутно испитују стручњаци са Универзитета у Пизи.
"Већ смо сазнали да је био снажан човек, висок 172 центиметра, који је од адолесценције носио тежак оклоп и често био на коњу", рекао је палеопатолог Ђино Форнакјари. "Даљим проучавањем надамо се да ћемо успети да разјаснимо како је заправо Ђовани рањен, какав хируршки захват је истрпео и како се живело у доба Медичијевих".


dnevnik.rs

Najveći diktatori novije istorije
Autor: MONDO

Diktatori, vladari koji primenjuju silu i stalan progon političkih neistomišljenika kako bi ostali večno na vlasti, postojali još u Starom veku.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Foto: Guliver/Getty Images/Thinkstock Ilustracija

Ipak, novija istorija beleži plejadu vladara koji su sistematski kršili ljudska prava i ostali zapamćeni po nezamislivoj brutalnosti. Nažalost, neki od njih su do nedavno bili na vlasti, a neki su još živi.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Foto: plhits

Adolf Hitler (1889-1945)

Ovaj čovek, čija je moć počela da raste tridesetih godina prošlog veka, odgovoran je za neke od najvećih užasa u istoriji ljudskog društva. Pod njegovom komandom eliminisano je 11 miliona ljudi, od kojih su šest miliona bili Jevreji. Njegova ekspanzionisitička politika dovela je do Drugog svetskog rata u kome je život izgubilo između 50 i 70 miliona ljudi. Hitler je sam okončao svoj život izvršivši samoubistvo 30. aprila 1945, kako ne bi pao u ruke vojnika Crvene armije koji su ušli u Berlin.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Foto: all-photo.ru

Josif Visarionovič Staljin (1878 – 1953)

Rodom Gruzijac, ovaj sovjetski lider na vlast je došao posle Lenjinove smrti 1924. godine. Saveznik SAD i Velike Britanije u ratu protiv nacističke Nemačke važio je za paranoičnog vladara koji se brutalno razračunavao sa političkim neistomišljenicima i mogućim političkim konkurentima.

Prema nekim podacima pod Staljinom je stradalo između 14 i 20 miliona ljudi. Većina njih je umrla u gulazima, ili je ubijena tokom velikih čistki tridesetih godina 20. veka. Za vreme Staljinove vladavine milioni ljudi su deportovani ili su bili primorani da napuste zemlju i žive u egzilu.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Foto: Cambodiatribunal

Pol Pot (1925 – 1998)

Lider Crvenih Kmera zaveo je diktaturu u Kambodži koja je trajala od 1975 do 1979. godine. Smatra se odgovornim za jedan od najvećih genocida u novijoj ljudskoj istoriji. Tokom njegove krvave vladavine Kambodžom oko milion ljudi je umrlo od gladi, u zatvorima, radnim logorima ili je ubijeno. Pod njegovom vlašću stradala je četvrtina kambodžanskog stanovništva. Kada je izgubio rat protiv Vijetnama 1979. beži sa sledbenicima u džunglu na granici s Tajlandom, gde je i umro, ili je otrovan 1998. godine.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Foto: Wikipedia

Idi Amin (1925 – 2003)

Idi Amin, treći predsednik Ugande smatra se odgovornim za smrt oko 250.000 ljudi. Njegovu vladavinu obeležavaju etnički sukobi, likvidacije bez sudskih procesa, tortura i visok nivo korupcije.

Vladao je Ugandom od 1972. do 1979. godine, kada je pobegao iz zemlje pred invazijom Tanzanije sa kojom je ušao u rat godinu ranije. Utočište mu je pružila Libija, a potom Saudijska Arabija, gde je i umro 2003. godine.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Foto: AP Photo

Augusto Pinoče (1915 – 2006)

Diktator koji je na vlast došao vojnim udarom 1973. godine i vladao Čileom skoro dve decenije. Samo u prve tri godine njegove vladavine uhapšeno je više od 100.000 ljudi. Čileanci su Pinočea svrgnuli s vlasti plebiscitom 1990. godine.

Pinoče se s početkom 21. veka našao i pred licem pravde zbog počinjenih zločina, ali su sudije procenile da mentalno nije u stanju da učestvuje u procesu.

Pinoče je preminuo 3. decembra 2006. godine od srčanog udara, okružen porodicom.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Foto: Wikipedia

Fransoa Divalije, zvani Papa Dok (1907 – 1971)

Haićanski diktator vladao je najsiromašnijom američkom državom od 1957. do smrti 1971. godine. Tokom njegovog terora oko 30.000 Haićana pobijeno je, dok je veći deo obrazovanog stanovništva izbegao u inostranstvo. I posle smrti, njegova politika terora nastavila je da živi, jer ga je na predsedničkom mestu nasledio sin – Žan Klod Divalije (Bejbi Dok) koji je terorisao Haiti do 1986. godine, kada je svrgnut u narodnoj pobuni. Od tada je živeo u Francuskoj u egzilu, da bi se u zemlju vratio godinu dana posle stravičnog zemljotresa na Haitiju. Od tada se povlači po sudovima i brani od optužbi za korupciju, krađu državnih fondova i druge malverzacije.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Foto: Conservapedia

Francisko Franko (1892 – 1975)

Ovaj španski diktator dočepao se vlasti 1939. godine u Španskom građanskom ratu da bi državom vladao sve do smrti 1975. godine. Za vreme njegove diktature sprovođena je represija nad disidentima koji su hapšeni i slani u radne kampove, osuđivani na dugogodišnju robiju, koja je neretko uključivala i prinudni rad, pa i egzekuciju. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka Frankov režim postaje nešto liberalniji, ali će Španija postati demokratska država tek posle njegove smrti .

[You must be registered and logged in to see this image.]
Foto: AP Photo

Sadam Husein (1937 – 2006)

Irački diktator koji je na vlast došao 1979. godine smatra se odgovornim za smrt između pola miliona i milion ljudi. Njaviše su stradali Kurdi kojih je za vreme njegove vladavine pobijeno između 70 i 300.000 .

Husein je svrgnut s vlasti invazijom združenih snaga SAD i Velike Britanije na Irak 2003. godine. Suđeno mu je, a 2006. godine proglašen je krivim za smrt 148 šita stradalih ranih osamdesetih godina XX veka, zbog čega je osuđen na smrt. Obešen je 30. decembra 2006. godine.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Foto: AP Photo

Čarls Tejlor (1948 - )

Bivši predsednik Liberije na vlast je došao 1997. godine. Odgovoran je za kršenje ljudskih prava, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti u građanskom ratu u susednom Sjera Leoneu i svojoj zemlji tokom Drugog liberijskog građanskog rata koji je trajao od 1999. do 2003. godine. Njemu je u Hagu, u Tribunalu za ratne zločine u Sjera Leoneu, prošle godine izrečena kazna od 50 godina zatvora, čime je postao prvi bivši predsednik neke države koji je osuđen za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti pred međunarodnim sudom.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Foto: Kingsaacademy

Mengistu Hajle Mariam (1937 - )

Ovaj vojni diktator mučio je Etiopljane. Komunističkim vojnim udarom svrgava monarhiju i dolazi na vlast 1974. godine. Tokom sedamdesetih godina sprovodi zločinačku kampanju koja je u istoriji zabeležena pod nazivom Etiopski crveni teror, tokom koje je ubijeno oko 500.000 ljudi. Mengistu je pobegao u Zimbabve 1991. godine, a u domovini mu je, u odsustvu, izrečena smrtna kazna za genocid 2006. godine. Mengistu i dan danas mirno živi u Zimbabveu, gde je pre tri godine objavio i memoare.


Autor: MONDO