Филм, као најмодернија уметност, у великој мери зависи од науке и технологије. Настаје и развија се у уској вези са развојем индустријске технологије, оптичке илузије и тежњом за представљање покрета. Први филм настао је пре више од сто година. Његови творци су браћа Лимијер. Први филм приказан је у Паризу, 28. децембра 1895. године. Трајао је свега неколико минута и представљао је долазак воза на железничку станицу. Приликом пројекције људи су, видевши да им воз иде у сусрет, почели да вриште и беже по сали, не знајући да је то само пројектовано на платну. Исти филм је у Србији приказан шест месеци касније, 1896. Године, у кафани браће Савић код палате Албаније, "Код златног крста".

У почетку, филмови су били кратки, неми (безвучни) и црно-бели.Унапређењем технологије, унапређен је и филм. Крајем 20. века настали су први филмови савремене технологије који делују реалније у односу на њихове претходнике. Тамо где су некада коришћени каскадери, пиротехничари, стручњаци за специјалне ефекте, данас се користе компјутерске симулације. Тако је филм унапређен и модернизован

Успон европске кинематографије, која је почела да се развија открићем покретних слика прекинут је избијањем Првог светског рата, када је филмска индустрија са растом Холивуда цветала у Сједињеним Државама. Али по престанку рата почиње да се развија уметнички филм који има веома активан однос према стварности, према друштву и унутрашњим последицама које збивања у окружењу остављају на човека. Већ у немим филмовима Чарлија Чаплина и Бастера Китона, који су хуморно интонирани, садржана је и мрачна слика света. Проналаском звучног филма те могућности се увећавају и филм постаје важно уметничко изражајно средство.



Развој и тематика уметничког филма

Претходницoм уметничких филмова смaтрa сe дeлo Сергеја Ејзенштајна - Оклопњача Потемкин (1925) уметнички филмови су такође под утицајем филмова шпанских авангардних стваралаца попут Луиса Буњуела и Салвадора Далија француског писца и режисера Жaнa Кoктoa (нпр. Крв песника, такође из 1930). Oд 1920. филмски умeтници залажу сe за идеју да филмовe трeбa поделити нa зaбaвнe - усмерена ка масовној публици и озбиљнe – умeтничкe филмoвe нaмeњeнe интелектуалнoj публици. Meђу првe филмoвe кojимa сe признaje пoсeбнa умeтничкa врeднoст (пo мишљeњу Aлфрeдa Хичкoкa) спaдajу филмови италијанског неореализма, руски уметнички филмови, нeмaчки eкпрeсиoнистички (Maн Рej) и фрaнцуски aвaнгaрдни филмoви (Рeнe Клeр и Maрсeл Дишaн).





Доба након Другог светског рата обележили су филмови италијанског неореализма.
Крeдo нeoрeaлистичнoг биoскoпa, прe свeгa Рoбeртa Рoсeлиниja, биo je живoт сирoмaшних умeстo глaмурa. Нeoрeaлизaм кojи je пoтeкao из Итaлиje, нeпoсрeднo у пoслeрaтнoм пeриoду, симбoличнa je рeнeсaнсa мeдиja. Умeстo пoмпe и глaмурa Хoливудa, нeoрeaлистичку eстeтику oдрeђуje рeдукциja - "сирoмaшни" биoскoп кojи прикaзуje цeлo бoгaтствo људскoг искуствa. Рoбeртo Рoсeлини увeo je нoвo рaздoбљe у итaлиjaнскoм филму дeлoм "Рим, oтвoрeни грaд“, 1945. гoдинe. Oд 1949. снимиo je шeст филмoвa сa швeдскoм глумицoм Ингрид Бeргмaн. Нajпoзнaтиjи je "Стрoмбoли". Нeoрeaлизaм je биo узoр зa вишe нoвoхoливудских рeжисeрa 70-их гoдинa (Скoрсeзe, Кaсaвeтeс), кao и зa дoкумeнтaрни рeaлни филм или дoгму 95.
Тематика и проблематика неорелизма, која је била заснована на социјалим и на економским недаћама поступно се премешта ка психолошким садржајима. Тај филмски тренд, чији је најистакнутији представник Федерико Фелини назван је - неореализам душе. Није зато необично да је истакнути мотив првог Фелинијевог самостално режираног филма „Бели штрајк“ (1952) била баш илузија, човекова заокупљеност нечим испразним. У том смислу још је одређеније прво његово ремек-дело, ( на фестивалу у Венецији награђен Сребрним лавом) филм „Дангубе“ (1953). Радњом у Фелинијевом родном месту филм приказује празнину живота материјално осигураних људи, људи чији материјални стандард не прати и одговарајући духовни стандард. Фелини приказује људе који су нагло остали без циљева који помажу ољуђењу, а тај губитак вредног смисла живота биће тема и многих његових каснијих филмова. Тако ће се драматичнија верзија те теме појавити у идућем Фелинијевом филму, његовом најславнијем из тог раздобља - филму „Улица“ (1954.) за који ће добити први од четири будућа Оскара за најбољи страни филм.Њeгoви нajпoзнaтиjи филмoви су „Слатки живот“ (1959.) „Сатурикон“ (1969.), „Рим“, „Град жена“, „Кловнови“, Казанова, „Плови брод“и „Амаркорд“ из 1973. године. У „Амаркорду“ говори о свом детињству и за тај филм добија четвртог Оскара за најбољи страни филм.



У касним педесетим, француски филмски ствараоци почели су да производe филмове који су били под утицајем италијанског неореализма и холивудскoг филмa; oвaj стил критичари називају француски нови талас. Припaдници Нoвoг тaлaсa одбијали су дa ствaрajу класичне филмске форме и унoсили су нoв младалачки дух у европски уметнички филм. Многи су такође ангажовани у социјалнополитичким превирањимa, правећи радикалне експерименте рaскидajући сa трaдициoнaлнoм филмскoм фoрмoм. Неки од најзначајнијих пионира међу њимaбили су Франсoa Трифo, Жан-Лик Годар, Ерик Ромер, Клoдa Шaбрoл.
Уметнички филмови често се баве унутрашњим драмaмaа која се одвија у психи једног лика, као што су психолошки проблеми који се односе на индивидуални идентитет и трансгресивнасексуална или социјална питања, моралне дилеме, или личне кризе.
Филмски научник Дејвид Бордвел истакао је академску дефиницију "уметничког филма" у чланку под називом „Уметнички биоскоп“, 1979., као нечега што је у супротности са мејнстрим филмовима класичне холивудске продукције. Мејнстрим филмови се баве моралним дилемама или кризом идентитета, али ти проблеми су обично решени до краја филма. У уметничким филмовима, дилеме се испитују на мисаони начин, али обично без јасног решења на крају филма. Протагонисти у уметничким филмовима се често суочавају са сумњом, унутрашњим расулом или отуђењем и уметнички филм често описује унутрашње дијалоге, мисли, кроз секвенце снова и фантазија. У неким уметничким филмовима, редитељ користи и апсурдне или наизглед бесмислене акције да изрази свој филозофски став, као што су чинили егзистенцијалисти.
Велики допринос светској кинематографији у уметничком смислу, дали су јапански филмски ствараоци. Они су произвели велики број филмова који прекидају са конвенцијама. Филм Акира Куросаве „Рашомон“ (1950), први јапански филм који се широко приказивао на Западу, приказује контрадикторна сведочења четири сведока једног силовања и убиства. Године 1952. Куросава је снимио „Икиру“, филм о бирократама у Токију који се боре да нађу смисао живота. Филм „Прича о Токију“ (1953) у режији Иасујиро Озу истражује друштвене промене савременог доба. То је прича о једном остарелом пару; они путују у Токио да посете своју одраслу децу, али откривају да су деца превише заљубљена у себе да би проводила много времена са старим родитељима. „Седам Самураја“ (1954) Акира Куросаве, прича причу о селу које запошљава седам самураја без господара, да би их бранили од бандита. „Пожари на равници“ (1959), Кон Ичикава, истражује јапанско искуство у Другом светском рату. „ Угетсу“ (1953), Кењи Мизогучи је прича смештена у крај 16. века, прича о сељацима чије се село нашло на путу једне војске. Годину дана касније, (1954) Мизогучи режирао „Саншо“ о полицајцу који прича причу о двоје аристократске деце продате у ропство; он се бави озбиљном темом губитка слободе; филм представља изузетно уметничко, визуелно остварење.

1960.

Деценија након 1960. била је важан период у уметности филма. Остварује се велики број иновативних филмова који су довели до уметничког ослобађања европске кинематографије. Жан Лик Годар снима филм „Без даха“ (1960) у којем користи иновативне визуелне и техничке ефекте (посекотине, скок са камером у рукама...) Годар је водећа фигура француског Новог таласа, режисер који наставља да иновира и истражује током целе деценије, предлажући потпуно нови стил снимања филмова. „Жил и Џим“, Франсоа Трифоа, анализира сложен однос три појединаца кроз иновативан сценарио, монтажу и технику снимања.
Италијански редитељ Микеланђело Антониони помогао револуцију у режији, са филмовима као што су „Ноћ“ (1961), комплексно испитивање једног пропалог брака које се бави питањима као што су аномија и стерилност; „Помрачење“ (1962), о младој жени која није је у стању да формира чврст однос са својим младићем због његове материјалистичке природе; „Црвена пустиња“ (1964), његов први филм у боји, бави се потребом јунака да се прилагоде савременом свету, и “Blow up” (1966), његов први филм на енглеском језику, која испитује питања перцепције и реалности тако што прати младог фотографа који покушава да открије да ли је фотографисао убиство.
Шведски режисер Ингмар Бергман почео је после 1960. са камерним комадима попут „Зимска светлост“ (1963) и „Тишина“ (1963), који се баве темама емоционалне изолације и недостатка комуникације. Његови филмови из друге половине деценије, као што су „Личност“ (1966), „Стид“ (1968), и „Страсти“ (1969), баве се идејом филма као уметничког дела. Интелектуални и визуелно експресивни филмови Тадеуша Конвицког, као што су „Задушнице“ ( 1961), а посебно „Салто“ (1962), подстичу дискусију о рату и растућим егзистенцијалним проблемима обичних људи.
Федерико Феллини, у филму „Долче вита“ (Сладак живот)(1960) приказује ноћи и сванућа у Риму како их види један циничан новинар. Године 1963. Фелини је снимио „Осам и по“, истраживање о брачним и духовним тешкоћама.
1961. Снимљен је филм редитеља Алена Реснеа, „Прошле године у Мариенбаду“ који је извршио велики утицај на режисере тог времена.
Роберт Бресон је познат по свом натуралистичком стилу и елиптичнеости у филмовима „У Балтазару“ (1966) и „Мушет“ (1967).
Шпански редитељ Луис Бунуел такође је знатно допринео развоју филмске уметности , својим шокантним надреалистичким сатира попут филма „Виридијана“ (1961) и „Анђео уништења“ (1962).





Руски редитељ Андреј Тарковски снимио је чувени филм „Андреј Рубљов“ (1966), портрет руског средњевековног иконописца истог имена. Ово је филм је о уметничкој слободи и могућности и неопходности стварања уметности под присмотром репресивног ауторитета. Скраћена верзија филма је приказана на 1969. Канском филмском фестивалу, где је освојио FIPRЕSCI награду.



На крају деценије, Стенли Кјубрик снимио је филм „Одисеја у свемиру 2001“ (1968).Задивио је публику својим научним реализмом, пионирским коришћењем специјалних ефеката и необичним визуелним приказом.
У совјетској Јерменији, Сергеј Парајанов је режирао филм „Боја нара“, који је забрањен од стране совјетских власти, а такође дуго недоступан на западу.
У Ирану, Дариуш Мехрјуи снима филм „Крава“ (1969), о човеку који је полудео након смрти своје вољене краве. Овим је започео нови талас иранске кинематографије.

1970.
У раним седамдесетим годинама двадесетог века, режисери су шокирали публику насилним филмовима као што је „Паклена поморанџа“ (1971), / Стенлија Кјубрика, брутално футуристичко истраживање омладинских банди и „Последњи танго у Паризу“ (1972), сексуално експлицитан и контроверзан филм Бернарда Бертолучија“, којим се разбијају табуи о сексуалности.
Међутим, остали режисери правили су више интроспективне филмове, као што је чинио Андреј Тарковски у свом медитативном научнофантастичном филму „Соларис“ (1972) који је наводно представља совјетски дочек 2001. Године 1975. Тарковски је режирао још два филма која су побрала одличне критике у иностранству, „Огледало“ и „Сталкер“, „Иваново детињство“ којим је освојио златног лава на фестивалу у Венецији 1962.
Теренс Малик, који је режирао „Пустињски предео“ (1973) и „Дани Раја“ (1978), дели многе особине са Тарковским , као што дуги кадрови природних лепота, евокације сликама и поетски наративни стил.
Друга карактеристика уметничких филмова после 1970. била је повратак изразито бизарним ликовима и сликама које обилују опсесијама и агонијом главног лика. У немачком новом таласу запажен је филм „Ожер, гнев Божији“ (1973) Вернера Херцога. Ту је и филм „Света Гора“ (1973) Алехандра Јодоровског (психоделични филм о патуљку без ногу и без руку и алхемичару који тражи митско острво Лотус), потом „Таксиста“ (1976), Мартина Скорсезеа, и Кјубрикова „Паклена поморанџа“ којим се истражује отуђеност и насилност становништва у друштву које пропада. Сличан приступ налазимо и у надреалистичким филмовима Дејвида Линча и делима Џона Касаветеса која се баве критиком америчке ексцентричности.

ПРЕПОРУЧУЈЕМО:

HAIR Коса и APOCALYPSE NOW Aпокалипса данас, филмови о апсурдности ратовања.
ONE FLEW OVER THE CUCKOO'S NEST Лет изнад кукавичјег гнезда - филм који жигоше болест друштва у којем су паметни у лудници, док луди руководе и уређују правила и норме.

1980.



Године 1980. Режисер Мартин Скорсезе шокирао је публику која је навикла на блокбастер авантуре Стивена Спилберга и Џорџа Лукаса, жестоко суровим реализмом свог филма „Разјарени бик“ . Филм Ридлија Скота „Истребљивач“ (1982) означен је као брзи акциони филм, а може се посматрати и као уметнички научнофантастични филм, заједно са „Одисејом 2001. у свемиру“ (1968). „Истребљивач“ истражује теме егзистенцијализма: шта значи бити човек. Средином те деценије, јапански редитељ Акира Куросава, у филму „Ран“(1985), реализам користи да прикаже брутално, крваво насиље јапанских самурајских ратовања у 16. Веку. „Ран „ је заснован на Шекспировој драми Краљ Лир, у којој старог краља издају вољене кћери. Сергио Леоне је такође супротставио брутално насиље са емоционалном супстанцом у својој епској причи о животу мафијаша у филму „Било једном у Америци“.
Многи режисери након 1980. Опредељују се за интелектуално трагање, истражујући филозофске и етичке проблеме. Филм Анджеја Вајде, „Човек од челика“ (1981) (који је освојио Златну палму на Канском филмском фестивалу 1981.) представља критику пољске комунистичке власти. Други пољски редитељ Кшиштоф Кјешловски режирао је ТВ серијал „Десет божијих заповести“ 1988. Ово је својеврсна морална слагалица, меланхолично филмско истраживање етичких проблема савременог друштва. Два филма из овог серијала театрално су названи „Кратки филм о љубави“ и „Кратки филма о убијању“.
Није само Кјешловски био режисер који је превазишао разлику између филма и телевизије: Ингмар Бергман је снимио „Фани и Александар“ (1982) који је приказан на телевизији у проширеној петочасовној верзији.
Године 1989 Вуди Ален је снимио, по речима критичара Њујорк тајмса Винсента Канбија, свој „највећи и најозбиљнији забавни филм до сада" „Злочини и преступи“.Филм обједињује више прича о људима који покушавају да пронађу моралну и духовну једноставност у животу и суочавају се са тешким проблемима и дилемама пред изборима које праве.
Француски режисер Луј Мал изабрао је други морални пут истражујући и драматизујући своја стварна животна искуства из детињства . Филм „Збогом децо“ осликава депортације француских Јевреја у концентрационе логоре током нацистичке окупације за време Другог светског рата.
Вим Вендерс приступа животу са духовне тачке гледишта. Његов филм „Крила чежње“ (1987), приказује једног "палог анђела" који живи међу људима; филм је освојио Златну палму на Канском филмском фестивалу.
Године 1982. експериментални редитељ Годфри Ређо снима необичан филм без дијалога „Koyaanisqatsi“, који наглашава уметничке и филозофске аспекте филма . Овде доминирају успорено време и фотографија; смењују се градови и пејзажи који стварају својеврсну визуелно тонску песму.
Други приступ који користе редитељи током 1980-их био је усмерен на стварање бизарних, надреалних алтернативних светова. Мартин Скорсезе је режирао трилер-комедију „После радног времена“ (1985) која осликава авантуре збуњеног човека у надреалном свету ноћи када се случајно суочи са мистериозним знаковима. Дејвид Линч снимио је „Плави сомот“(1986), црни филм у стилу трилера. Филм је препун мистерије, симболике и метафора о поларизованим световима које насељавају искривљени карактери који се крију у подземљу малог града. Постао је изненађујуће успешан с обзиром на своју изразито унемиравајућу тематику.
Питер Гринвеј запажен је након филма „Кувар, лопов, његова жена и њен љубавник“ (1989). Ово је необична фантазија - црна комедија о ханибализму и екстремном насиљу са интелектуалном темом : критика "елитне културе" у Великој Британији током владавине Маргарет Тачер.

1990.
Током 1990-их, режисери инспирисани успехом филмова је „Плави сомот“ и „Кувар, лопов, његова жена и њен љубавник“, окренули су се према стварању филмова о алтернативним бизарним световима и елементима надреализма. Године 1990., јапански редитељ Акиро Куросава у филму „Снови“ приказује своја маштовита сањарења у низу вињета које се крећу од идиличних сеоских пејзажа до ужасних визија измучених демона и изопачен приказа после нуклеарног рата који је погодио Јапан. Године 1991., режисери Јоел Коен је Бартон Финк, освојили су Златну палму на Канском филмском фестивалу, својом загонетном причом о писцу који се сусреће низ бизарних ликова, укључујући и једног романсијера алкохоличара, злостављача и серијског убицу.
Други редитељи током деведесетих истражују филозофске проблеме и теме као што су идентитет, срећа, смрт и егзистенцијализам. Они истражују болне теме изгубљеног идентитета, раскида са светом, усамљености и изолације у метафорички представљеној „ бетонској џунгли" модерног велеграда. Филм овог раздобља има много сличности са француским Новим таласом.
Филм иранског редитеља Даријуса Шокова „Седам службеника“ (1996), спада међу најоригиналније високо уметничке филмове деведесетих. Годину дана након њега, Абас Киаростами освојио је Златну палму филмом „Укус трешања“ (1997), о човеку који покушава да унајми особу која ће га сахранити након што почини самоубиство. Филм је сниман у минималистичком стилу, са дугим кадровима, у лежерном темпу, и дугим периодима тишине.
Неколико филмова 1990-тих истражује егзистенцијалистички оријентисане теме везане за живот, срећу и смрт. Фил Роберта Алтмана „ Кратки рез“ (1993) истраживао теме о срећи, смрти и неверству пратећи траг десет паралелних и испреплетених прича. Филм Кшиштофа Кјесловског, „Двоструки живот Веронике“ (1991) је драма која говори о теми идентитета са политичког аспекта. То је политичка алегорија подели на Исток и Запад у Европи. Филм Дарена Аронофског „Пи“ (1998) о параноидном математичком генију који трага за миром је невероватно сложен и двосмислен филма испуњен потрагом за суштином. Филмска трилогија Кјешловског „Три боје“ (1992-4) бави се истраживањем свакодневног живота, егзистенцијалне борбе, духовних преиспитивања и односа обичних људи.
У целини посматран, филм двадесетог века покушава да нађе одговоре или бар да постави суштинска питања о свему што чини човека и његов живот у времену које полако заборавља на све што је у животу истински важно. Друштвени развој ставља полако али сигурно човека и његове потребе на маргине, свет се дехуманизује и живот губи смисао. Филм покушава да на непосредан начин суочи савременог човека са самим собом онолико колико је то уметност у стању.




Gnjigomnogoljupci.