Horhe Luis Borhes

Nepoznata ulica


Golubijom polutamom
nazivali su Jevreji početak večeri,
kada senka još ne uspori korake,
a spuštanje noći se opaža
kao dolazak očekivane i drevne muzike,
kao prijatna padina.
U tom času kad svetlost
ima finoću peska,
put me je vodio nepoznatom ulicom
otvorenom u plemenitoj širini terase
čiji su gipsani venci i zidovi imali
nežne boje kao samo nebo
koje je pozadinu činilo uzbudljivom.
Sve - osrednjost kuća,
skromnost stubića i zvekira,
možda nada da će se pojaviti neka devojka na balkonu -
nadimalo mi je željno srce
kao bistra suza.
Možda je ovaj trenutak srebrnog sutona
preneo svoju nežnost na ovu ulicu
učinivši je stvarnom kao stih
zaboravljen i ponovo nađen.
Tek kasnije sam shvatio
da je ta ulica tuđa,
da je svaka kuća veliki svećnjak
u kome životi ljudi gore
kao usamljene sveće,
da svaki naš nepromišljeni korak
prolazi golgotama.

Priča o dvojici koji su sanjali

Arapski istoričar El Iksaki iznosi ovaj događaj:
Ljudi dostojni poverenja pričaju (ali samo je Alah sveznajući i milosrdan i ne spava) kako je u Kairu živeo neki čovek imalac velikog bogatstva, ali tako velikodušan i plemenit da ga je sva izgubio, izuzev kuće svoga oca, tako da je morao raditi za svoj hleb nasušni. Toliko je radio da ga jednog lepog dana uhvati san pod smokvom u njegovom vrtu. Ugledao je u snu jednog potpuno mokrog čoveka, koji izvadi iz usta zlatan komad novca i reče mu: " Tvoja sreća je u Persiji, u Isfahanu. Idi, potraži je".
Ujutru on se probudi, preduze taj dugi put i sukobi se s opasnostima pustinja, lađa, gusara, idolopoklonika, reka, divljih zverova i ljudi. Na kraju stiže u Isfahan. Noć ga zateče među gradskim bedemima, i on se opruži da spava u dvorištu jedne mošeje. Uz mošeju se nalazila nekakva kuća i, odlukom Boga svemogućeg, izvesna lopovska družina pređe preko mošeje i uđe u tu kuću. Ljudi koji su spavali probudiše se od buke koju su podigli lopovi i stadoše da dozivaju u pomoć. Susedi takođe počeše da viču, oficir na straži dotrča sa svojim ljudima, i razbojnici pobegoše preko terase. Oficir naredi da se izvrši pretres mošeje. Nađoše čoveka iz Kaira i tako ga izvoštiše bambusom da umalo nije umro. Dva dana kasnije on dođe svesti u zatvoru. Oficir naloži da ga odvedu k njemu i upita ga: " Ko si ti? I odakle si? " Čovek odgovori: " Ja sam iz slavnog grada Kaira i ime mi je Muhamed el Magrebi ". Oficir ga upita: " Šta te je dovelo u Persiju? " Ovaj nađe da će najbolje biti ako kaže istinu: " Jedan čovek mi je u snu naredio da dođem u Isfahan, jer je tu moja sreća. Evo me u Isfahanu, a sreća koju mi je obećao mora da su te batine kojima ste me tako štedro obasuli ".
Čuvši te reči, oficir se zasmeja toliko da mu se otkriše umnjaci, i najzad progovori: " Nerazumni i lakoverni čoveče, ja sam tri puta sanjao jednu kuću u Kairu iza koje se nalazi vrt, u vrtu sunčani sat, iza sunčanog sata maslina, iza masline izvor, a ispod izvora blago. Ja toj laži nisam poklonio ni najmanje vere. Ali, ti, koji si pored mazge i sotone, ti si lutao od grada do grada verujući samo u svoj san. Da te više nisam video u Isfahanu! Uzmi svoj novac i gubi se! "
Čovek uze svoj novac i vrati se u otadžbinu. Ispod izvora u svome vrtu (koji je sanjao onaj oficir) on otkopa blago. Tako ga Bog blagoslovi, nagradi i ushiti. Bog je velikodušan. Skriven.

Ulica sa ružičastim dućanom

Već oči zagledaju svaki početak ulice
a suša naslućuje blisku kišu.
Već su svi putevi blizu,
čak i put čuda.
Vetar donosi obamrlu zoru.
Zora je naš strah da postupamo drukčije.
I muči nas.
Hodao sam celu bogovetnu noć
i njen nemir me ostavlja
u ovoj ulici koja je kao i druge.
Evo opet na horizontu
spokojstvo ravnice
i utrina sa travuljinom i žicom
i dućan koji svetli
kao sinoć mlad mesec.
Kao uspomena blizak mi je ovaj dućan na ćošku
sa dugim coklama i obećanjem dvorišta.
Lepo je posvedočiti te, večna ulico,
jer sam u svom životu video tako malo stvari!
Već svetlost vazduh brazda.
Moje godine su prevalile puteve zemlje i vode,
a samo tebe osećam, mirna i ružičasta ulico.
Mislim, možda su tvoji zidovi začeli zoru,
dućane, što si čitavu noć osvetljen.
Razmišljam i, pred ovim kućama, nalazim reči
da ispovedim svoje siromaštvo;
nisam gledao ni reke, ni more, ni planinu,
već stekoh poverenje svetlosti Buenos Ajresa
i iskovah stihove svog života i smrti
od te svetlosti ulične.
Velika i napaćena ulico,
ti si jedina muzika za koju moj život zna.

Vuk

Tajnovit i siv u konačnoj polutami,
ostavlja tragove na obali bezimene
reke što mu je utolila
žeđ ždrela i čije vode
ne ponavljaju zvezde. Noćas
vuk je usamljena senka,
traga za ženkom i hladno mu je.
To je poslednji vuk Engleske.
Tor i Odin to znaju. U svojoj visokoj
kuli kamenoj kralj je odlučio
da satre vukove. Već je iskovano
moćno železo tvoje smrti.
Saksonski vuče, uzalud si se rodio.
Nije dovoljno biti krvožedan. Ti si poslednji.
Proći će hiljadu godina i jedan starac
sanjaće te u Americi. Ni od kakve koristi
neće ti biti taj budući san.
Sada te opkoljavaju ljudi koji u šumi
pratihu tragove koje si ostavljao,
tajnovit i siv u konačnoj polutami.

Čitalac

Neka se drugi hvališu stranicama koje su napisali
ja se gordim onima koje sam pročitao.
Biće da nisam bio filolog,
da nisam ispitivao deklinacije, načine, tegobne
promene glasova,
d koje se stvrdnjava u t,
ekvivalentnost g i k,
ali tokom svih svojih godina propovedao sam
strast prema jeziku.
Moje noći su ispunjene Vergilijem;
to što sam znao i zaboravio latinski
jeste svojina, jer zaborav je
jedan od oblika pamćenja, njegovo neodređeno podzemlje,
tajnovito naličje pare.
Kad su se u mojim očima izbrisali
dragi tašti prividi,
lica i stranica,
bacih se na učenje gvozdenog jezika
kojim su se moji preci služili da opevaju
mačeve i samoće,
a sada posle sedam vekova,
iz Ultima Thule
dopire mi tvoj glas,
Snori Sturlusone.
Mladić, pred knjigom, podvrgava se određenoj disciplini
i to čini umesto određenog znanja;
u mojim godinama svaki poduhvat je pustolovina
koja se graniči sa noći.
Neću dovršiti dešifrovanje starih jezika Severa,
neću zaroniti željne ruke u Sigurdovo zlato;
posao kojeg sam se latio beskonačan je
i pratiće me do kraja,
ne manje tajanstvenog od sveta
i mene, šegrta.

РАЗАПИЊУ МЕ

Распињу ме
а ја морам бити крст и клинови.
Варају ме а ја морам бити лаж.
Пале ме а ја морам бити пакао.
Моја су храна све ствари,
Тачна тежина свемира,
понижење, клицање.
Морам оправдати
оно што ме рањава.
Није важна моја срећа
или моја несрећа.
Ја сам песник.

PACTAHAK

Између мене и моје љубави треба подићи
три стотине ноћи као три стотине зидова
а море ће бити чаролија међу нама
Остаће ми тек успомена
Ох, вечери муком заслужене
ноћи проведене с надом да те угледам
поља мојега проласка, небески своде
што га управо проматрам и губим...
Коначна попут мрамора
твоја ће одсутност испуњавати тугом
и друга касна поподнева.

СРЕЋА

Онај што грли жену је Адам.
Жена је Ева.
Све се дешава први пут.
Видео сам нешто бело на небу.
Кажу ми да је то Месец,
али шта могу учинити са једном речи
и једном митологијом.
Прибојавам се дрвећа - тако је лепо.
Мирне животиње ми прилазе да им кажем имена.
Књиге у библиотеци немају слова.
Кад их отворим, навиру.
Кад прелиставам атлас, оцртавам облик Суматре.
Онај који пали шибицу у мраку проналази ватру.
Из огледала нас гледа онај други.
Онај што посматра море види Енглеску.
Онај што изговара Лилијенкронов стих ушао је у битку.
Сањао сам Картагину и легије које су је опустошиле.
Сањао сам мач и вагу.
Благословена нека је љубав у којој нема онога
који поседује ни оне која је поседована, већ
се обоје једно другом предају.
Благословен нека је ружан сан који нам открива
да можемо створити пакао.
Онај што сиђе на реку саишао је на Ганг.
Онај што гледа пешчани сат види распадање царства.
Онај што се игра бодежом слути Цезарову смрт.
Онај што спава је сви људи.
У пустињи сам видео младу Сфингу
коју тек што су исклесали.
Нема ничег старог под сунцем.
Све се догађа први пут, али на вечни начин.
Онај што чита моје речи измишља их.

ТРЕНУЦИ САМО

Када бих свој живот могао поново да проживим
покушао бих у следећем да направим више грешака,
не бих се трудио да будем тако савршен,
опустио бих се више.

Био бих глупљи него што бејах, заиста
врло мало ствари бих озбиљно схватао.
Био бих мањи чистунац.

Више бих се излагао опасностима, више путовао,
више сутона посматрао, на више планина попео,
више река препливао.

Ишао бих на још више места на која никад нисам отишао,
јео мање боба, а више сладоледа,
имао више стварних а мање измишљених проблема
Ја сам био од оних што је разумно и плодно
проживео сваки минут свог живота: имао сам, јасно,
и часака радости.

Али када бих могао назад да се вратим,
тежио бих само добрим тренуцима.
Јер, ако не знате, живот је од тога сачињен,
од тренутака само; немој их пропуштати сада.

Ја сам био од оних што никада никуда нису ишли без
топломера, термофора,
кишобрана и падобрана;
кад бих опет могао да живим,
лакши бих путовао.

Када бих поново могао да живим,
с пролећа бих почео босоног да ходам
и тако ишао до краја јесени.
Више бих се на вртешци окретао,
више сутона посматрао и са више деце играо,
када бих живот поново пред собом имао.

Али, видите, имам осамдесет пет година,
и знам да умирем.