Dinastija Romanov

[You must be registered and logged in to see this image.]
[center]Carica sa svojim ćerkama i sinom /center]

97 years ago, in Yekaterinburg, bolsheviks executed the last Russian Imperial family. That night, eleven persons lost their lives. The Romanovs ( Nicholas II, Alexandra Feodorovna, their daughters Olga, Tatiana, Maria, Anastasia and son, Alexei) didn’t die alone. Eugene Botkin, Alexei Trupp, Anna Demidova and Ivan Kharitonov were shot along with them.

On 15 August 2000, the Russian Orthodox Church announced the canonization of the family.

[size=13][size=20][size=20]Чувене европске династије - Романови 

Цареви на три континента 

Владали су највећом земљом на свету 400 година, имали успоне и падове, срећу и несрећу, много светаца у својим редовима, а и данас се надају да ће доћи на власт 


На дан 12. августа 1905. године, звонила су звона по руским градовима, грували су топови, радосна вест ширила се целом царском Русијом: рођен је престолонаследник. Након четири кћери, цар Никола II Александрович Романов и његова супруга Александра најзад су добили дуго очекиваног сина, Алексеја. Али, само неколико месеци касније, срећни родитељи схватили су сурову истину: дечак је боловао од хемофилије, наследне и неизлечиве болести крви, која је била позната у породици његове мајке. Од тог доба, цео живот царске породице био је посвећен борби за здравље царевића. Његова мајка, сестре, послуга, лекари, непрекидно су бдели над дечаком који је, и приликом најмање повреде у игри, могао да искрвари. У почетку романа „Ана Карењина” Толстој је написао: „Све срећне породице међусобно су сличне. Свака несрећна породица несрећна је на свој начин”. Несрећа се увукла у цареву породицу и пратиће је све до трагичног краја, у лето године 1918... 


Успон Романових 
Цар Николај II био је осамнаести владар Русије од 1613. године, године када је на руски трон сео први цар из породице Романов. Романови потичу из бојарске (племићке) породице, чији се први познати предак звао Андреј „Кобила” који је живео на двору московског владара у 14. веку. Његови потомци звали су се Захарини-Јурјеви, касније Романови. 
Звезда над родом Романових јаче је заблистала онога дана 1547. године када се руски цар Иван IV Грозни оженио Анастасијом Романовом. Анастасија је умрла млада, а Иван, луд од бола, сумњајући да су му обожавану жену отровали, почиње страховладу која му је донела надимак Грозни. Након изумирања владарског рода Рјуриковича, велику руску државу захвата раздобље нереда и нестабилности („смутно време”), које је окончано тек када је рођак бивше царице Анастасије, седамнаестогодишњи Михаил Фјодорович Романов, син тадашњег московског патријарха Филарета, изабран за цара. 
Михаил и његов син и наследник цар Алексеј, средили су и учврстили руску државу, али то су ипак биле осредње личности. 

Пуна титула Руског цара: 
„Император и аутократ све Русије, цар Москве, Кијева, Владимира, Новгорода, Казана, Астрахана, Пољске, Сибира, Херзона и Грузије, Господар Пскова, Велики кнез Смоленска, Литваније, Волињије, Подолије и Финске, Кнез Естоније, Ливоније, Курландије и Семигалије, Самогитие, Бјелостока, Карелије, Твера, Јонгорије, Перма, Влацка, Болгарије и других земаља, Господар и Велики кнез Нижњег Новгорода, Черњигова, Рјазања, Полоцка, Ростова, Јарослава, Белозера, Удорие, Обдорије, Кондие, Витебска, Мстислава и целе Северне Области, Господар и Суверен земаља Иверије, Карталиније, Кабардиније, и провинција Јерменије, Господар Киркасијана и Планинских кнежевина, Господар Туркестана, Наследник Норвешке, Војвода Шлезвига, Холштајна, Стормарна, Дитмархена, и Олденбурга. Врховни бранилац и заштитник догме Руске Православне цркве” 
Живот Петра Великог 
И ко зна колико би још Русија остала заостала, полудивља земља, оптерећена наслеђем дуготрајне монголске власти, на далеким границама Европе, да се није појавио владар изузетне снаге и способности, један од највећих владара не само руске него и целокупне светске прошлости - Петар Велики. 
Петар је постао цар са десет година, 1682. године, као сувладар старијег, умно ограниченог полубрата - Ивана В. Тада је Русијом стварно владала њихова сестра Софија. Напунивши седамнаест година, Петар је успео да преузме власт и пошаље сестру у манастир. Од тада почиње једна од најбржих и најсвеобухватнијих реформи у историји, која је заосталу Руску царевину претворила у савремену државу, способну да буде велика сила Европе и Азије. Нема области руског друштвеног и државног живота коју нису дотакле Петрове реформе: од промене војске, изградње морнарице, новог календара и правописа, реорганизације цркве, унапређења пољопривреде, економије, пореза, државне управе, па до промена у одећи, јелу, понашању двора и бојара и ставу према женама (које су до тада, по старом византијском обичају, живеле у посебним просторијама и углавном се нису појављивале у јавности). Себе је прогласио за „императора све Русије”, уз дотадашњу титулу „цара”. 
Цар Петар уводио је европске обичаје и сурово се обрачунавао са старим навикама. Наредио је да сви бојари (племићи) морају да обрију браде, а оне који то не би прихватили, силом је бријао. 
Био је оштар, често суров и немилосрдан према онима који су му се опирали или покушавали завере. Тако је погубио и властитог сина и наследника - царевића Алексеја. Није водио много рачуна о наслеђеним титулама и положајима. Унапређивао је и истицао способне сараднике, ма ког порекла они били. 
Петар је и физички био огроман - права сила од човека. Био је висок више од два метра и веома крупан и имао је неизмерну снагу. Његове пијанке, које би без престанка трајале више дана и ноћи, биле су легендарне. Уз себе је увек носио дебелу царску палицу која би му често послужила као батина за кажњавање, од које ни племићи, ни министри нису бивали поштеђени. Волео је физички рад. Градио је бродове, копао, израђивао топове. Путовао је тајно на Запад, у Холандију, Немачку, Енглеску где се, на лицу места, по лукама и бродоградилиштима, војним касарнама и радионицама, упознавао са последњим решењима европске технологије и организације. 
У настојању да осавремени Русију, довео је многе образоване странце. У Москви је настао прави мали град пун Немаца, Холанђана, Шкота, од којих су многи засновали породице и заувек остали у Русији. 
И многи српски досељеници напредовали су у Петровој служби. Херцеговачки племић Сава Владисављевић постао је царски дипломата и гроф. О његовом животу писао је Јован Дучић. Гроф Сава поклонио је цару Петру малог роба афричког порекла. Потомак овог дечака био је и највећи руски песник Александар Пушкин, који је о тој згоди написао причу „Арапин Петра Великог”. Један други Србин, по имену Захарије Орфелин, у доба царице Катарине Велике написао је прву руску историју живота и владавине Петра Великог. 
Сачуване су многобројне анегдоте о Петровом неусиљеном, па и необичном понашању. Када су посланици енглеског краља дошли у једну холандску луку да пренесу поруку свог владара, обавештени су да ће их Петар примити на врху највећег бродског јарбола. Иако су се плашили висине, енглески амбасадори на крају су били присиљени да се некако попну уз јарбол до корпе у којој се налазио цар. Између многих хобија, Петар је волео да се бави и зубарским послом. Прегледао би зубе својим бојарима и одмах чупао сваки покварен, од којих је затим правио личну збирку. 
Петар је водио бројне ратове настојећи да затвореној, континенталној Русији отвори приступ мору. На југу, борио се да од Турака одузме Азов. На северу, ратовао је против тада моћне Шведске и на Балтику, усред мочвара и леда, изградио, уз огромне напоре и људске жртве, нову руску престоницу Петроград - „прозор у Европу”, „Венецију севера”. 
Петар Велики умро је 1725. године, у педесет трећој години, исцрпљен од неумереног живота и натчовечанских напора да своју земљу промени. Након његове смрти наступило је доба несигурности. Цар није одредио наследника, па су се неколико деценија смењивали цареви и царице које су на престо доводили високи дворани или војна гарда. Тако су постали владари: Петрова удовица - некадашња пољска служавка (царица Катарина I), затим његов унук (цар Петар II), па потомци његовог брата Ивана V (царица Ана, Иван VI), а затим Петрова кћерка, царица Јелисавета Петровна (владала 1741-1761), која је дуже владала. 


Немица - велика руска царица 
Али, Петрово дело није могло бити угрожено. Русија се даље развијала и ширила, посебно у време царице Катарине II Велике. Занимљиво је да други владар Русије с придевом „Велика” не само да није припадала породици Романов, него није била ни Рускиња. 
Како се уопште догодило да једна немачка принцеза из мале владарске породице Анхалт-Церпст завлада целом Русијом? Катарина Алексејевна, рођена као Софија од Анхалт-Церпста, дошла је у Русију као невеста руског наследника, будућег цара Петра III. Као и свака страна принцеза удата за руског принца, Катарина је настојала не само да прихвати православље и научи језик, него да постане већа Рускиња и од самих Руса. Интелигентној, окретној принцези ово је успело преко сваког очекивања. Била је сушта супротност од свог неспретног мужа. 
Унук Петра Великог војвода Карл Петер Улрих од Холштајн-Готорпа, иако по мајци Ани Немац који је преузео православље и узео име Петар Фјодорович Романов, није имао ниједну особину свог чувеног имењака. Петар III био је уображен, приглуп и несимпатичан до те мере да је једино чињеница да царица Јелисавета није имала других блиских рођака могла да оправда њен избор да овакву особу одреди за наследника. 
Треба нагласити да историју руске породице Романов чине, у ствари, две различите династије. Прави Романови Русијом су владали од 1613. године па до 1762. године, када је умрла кћерка Петра Великог - царица Јелисавета. Од тада, па до краја царевине, Русијом влада династија чији је пуни назив Холштајн-Готорп-Романов. Војводе од Холштајн-Готорпа, преци по мушкој линији цара Петра III и његових наследника, владали су провинцијом око које су се вековима спориле Данска и Немачка. Они су припадали млађој грани куће Олденбург, која је владала Данском од 1448. године. Ова породица је у појединим раздобљима, поред царске Русије и Данске, владала и Шведском, Норвешком и Грчком. 
Како то да су руски Романови имали тако мало потомака и поред великог броја деце коју су поједини цареви оставили? На пример, цар Алексеј Михаилович имао је петнаесторо, а Петар Велики једанаесторо деце. Међутим, у то време смртност деце била је велика. Осим тога, у 16. и 17. веку у царској породици постојао је обичај да се женска деца - царевне - шаљу у манастир, чиме су се, вероватно, избегавали нежељени претенденти на престо. 
После неколико месеци власти, Петар III убијен је 1762. године. Уместо њега, за владара Русије изабрана је његова заводљива и бистра супруга. Под управом Катарине II и њених бројних сарадника и љубавника, Русија је постала једна од најмоћнијих европских земаља. Држава се развија културно и економски и шири на рачун својих суседа: Пољска је подељена, Турска два пута побеђена. Русија осваја Крим од Татара и добија луке на Црном мору. Катарина сања о освајању Цариграда. Интелигентна Катарина дописивала се с највећим напредним умовима тога доба - од Волтера до француских „енциклопедиста” - иако је у својој земљи избегавала да уведе сувише напредне новине. Радије је владала на апсолутистички начин Петра Великог, што је остала особина Руске царевине готово све до њене пропасти. 
У доба царица Јелисавете и Катарине бројни Срби емигрирали су из Аустрије и населили руске равнице. Једна област Русије тада је названа Нова Србија. Многи Срби постали су руски војници и официри. Један од Катарининих „миљеника” - Симеон Зорић - био је српског порекла. Запамћен је као оснивач прве руске (војне) кадетске школе.[/size][/size][/size]

Године 1796. Катарину Велику наследио је њен и Петров једини син - цар Павле И. Велики број Катарининих савременика сумњао је да је Павле уопште син цара Петра III. Ипак, он је личио на Петра, посебно по неурачунљивом понашању које је довело до још једне војне побуне и до царевог убиства 1801. године. На престо је дошао Павлов син Александар И, у чије је доба, 1812. године, Русија водила рат епских размера са Наполеоновом војском, описан у роману Л. Н. Толстоја „Рат и мир”.


Династија Холштајн-Готорп-Романов
Током 19. века руска царска породица Холштајн-Готорп-Романов постаје све бројнија. Цар Павле I за собом је оставио четири одрасла сина, од којих су неки имали знатно потомство, а двојица владали Русијом (Александар I и Никола I). У следећој генерацији четири сина цара Николе I (цар Александар II и велики кнежеви Константин, Николај и Михаил) оставили су потомство које постоји све до наших дана. Потомци Александра II, његов син цар Александар III и унук Никола II, владали су Русијом до 1917. године.
Иако су власт и наслеђе у породици постали стабилнији, руски цареви 19. века нису успели да у довољној мери измене и унапреде руско друштво и привреду. То је на крају довело до Октобарске револуције у току Првог светског рата и до пада царевине.
У почетку, сви чланови царске породице уз титулу царско величанство носили су назив велики кнез или велика кнегиња. Крајем 19. века, број великих кнежева прешао је двадесет, па је цар Александар III решио да титулу ограничи само на царске синове и унуке (по мушкој линији) или царске кћери. За остале потомке Романова остала је титула кнез од Русије. Али, број легитимних чланова царске породице крајем 19. и почетком 20. века почео је да се смањује. Наиме, правилником о династији, који је увео још цар Павле И, било је предвиђено да се члан царске породице може венчати, уз царево одобрење, само са особом једнаког положаја. Такав брак сматрао се за династијски. У супротном, склапан је само морганатски брак. Потомци из тих морганатских бракова нису сматрани пуноправним члановима породице Романов, нити су били могући наследници руског престола. Они су као ближи царски рођаци добијали другачије презиме - Романовски - уз додатак презимена мајке.
Последњи руски цар Никола (руски Николај) II био је човек кога је властити отац - прерано преминули Александар III - сматрао исувише меким за владара. Био је нежан и затворен, донекле уображен и веома везан за помало хистеричну и мистици склону супругу, човек који није био дорастао да управља једном огромном државом у драматичним тренуцима Првог светског рата и револуције. Ништа у њему није било од силине и строгости Петра Великог.

Крај Романових
Углед царске породице био је посебно нарушен појавом Распућина, брадатог, неуредног „мужика” и загонетног исцелитеља, који је успео да придобије царичино поверење јер је повремено могао да утиче на смањење болова царевића Алексеја. Међутим, чудновати исцелитељ Распућин понашао се скандалозно и, не бирајући начин, злоупотребљавао је свој утицај на двору, па су га неки цареви рођаци на крају убили како би спасли углед монархије.
Након избијања Октобарске револуције 1917. године, Никола II одрекао се престола и заједно са својом породицом - супругом и петоро деце - стављен је у притвор. После годину дана кућног притвора и сељакања по разним крајевима Русије, цела царска породица, заједно са четворо верних пратилаца, била је на мучки начин погубљена у Јекатеринбургу, граду на Уралу. Остаци царске породице били су скривени у окну једног напуштеног рудника, где су остали осам деценија - све до 1991. године. Тада су нове власти демократске Русије цару Николи и његовој породици приредиле свечану, државну сахрану. Истовремено, Руска православна црква целу царску породицу прогласила је за мученике и свете.
У току револуције убијено је много чланова породице Романових - чак њих седамнаест, међу којима царев брат Михаил, царичина сестра, царев стриц и бројни рођаци. Ипак, већина Романових успела је да напусти Русију. Занимљиво је да се неколико година после убиства царске породице појавила прича да је једна од царевих кћери, велика кнегиња Анастасија, успела да се спасе и побегне из Русије. Током 20. века неколико жена тврдило је да је царева кћи Анастасија, о чему је направљен и холивудски цртани филм.
Најближи преживели царев брат од стрица - велики кнез Кирил Владимирович, прогласио се у избеглиштву 1918. године за поглавара породице Романов и цара. Након његове смрти, 1938. године, титулу претендента на престо преузео је његов син Владимир, а затим Владимирова кћи велика кнегиња Марија Владимировна Романова, рођена 1953. године. Међутим, њено полагање права на престо Романова оспорава „Удружење припадника царске породице Романов”, које има шез-десетак мушких чланова, од којих неколицина сматра да има већа права на руски престо него једна жена.
Као да су заборавили пример њиховог великог претка - царице Катарине II.

Везе царске породице Романов и династија Карађорђевић и Петровић Његош
Три принцезе из наших династија биле су удате у породицу Романових.
Кћи српског краља Петра I Карађорђевића Јелена (рођена 1884) удала се 1911. године за кнеза Ивана Константиновича Романова, праунука цара Николе И. У браку, за који се каже да је склопљен из љубави, рођено је двоје деце - Всеволод и Катарина. Кнез Иван страдао је од бољшевика 1918. године, а кнегиња Јелена умрла је у Ници 1962. године. Всеволод је умро не оставивши потомке. Кћи Катарина удала се за италијанског маркиза Фараче ди Вилафореста, са којим је имала две кћери и сина, од којих и седморо унучади.
Црногорски краљ Никола I Петровић Његош удао је своје две кћери за велике кнежеве Романов. Две сестре из Црне Горе, Милица и Анастасја, удале су се за унуке цара Николе И. У историји царске породице познате су по чињеници да су баш оне фаталног Распућина упознале са царем и царицом, чиме су нехотице утицале на касније драматичне и трагичне догађаје. Старија, Милица рођена је 1866. године на Цетињу, а умрла 1951. године. Са великим кнезом Петром Николајевичем, за ког се удала 1889, имала је троје деце: сина Романа и кћерке Марину и Надежду. Романов син Николај, кнез Романовски-Шереметјев, рођен 1922. године, шеф је „Удружења чланова породице Романов” и теоретски један од могућих претендената на царски престо. Међутим, он нема мушких потомака. Анастасја Петровић Његош рођена је 1868. године и умрла 1935. Анастасјин други муж велики кнез Николај Николајевич био је врховни командант руске војске у Првом светском рату.
У обрнутом смеру, поједини чланови породице Романов преци су чланова династије Карађорђевић. Последњи југословенски краљ Петар II, преко мајке Марије од Хоенцолерна, у четвртом колену потомак је руског цара Александра II Николајевича Романова. Према томе, он је и потомак Петра Великог у деветом колену.

Душко Лопандић

Последњи руски цар Николај Други Романов рођен је 6. маја. 1868. године (по старом календару), на дан Светог Јова Многострадалног. Ступио је на престо после смрти свог оца, цара Александра Трећег, 20. октобра 1894. године. За цара крунисан је, 14. маја 1896. године, у Саборној Цркви Успења Пресвете Богородице у московском Кремљу. Супруга цара Николаја постала је принцеза Алиса Хесенска, унука енглеске краљице Викторије. Принцеза Алиса, тј. будућа руска царица Александра Фјодоровна, родила се 25. маја 1872. године (по старом календару), у Дармштату. Николај и Александра венчали су се 14. новембра 1894. године. У царској породици рођене су четири кћери: Олга, Татјана, Марија и Анастасија. На дан 30. јула 1904. године, царски пар је добио дуго очекиваног сина, наследника руског престола, царевића Алексеја. Цар Николај је велику пажњу поклањао потребама Православне цркве. Даровао је велике прилоге за изградњу нових цркава, па међу њима и за храмове који су се налазили изван Русије. Током година његове владавине, број парохијских цркава увећао се за више од 10.000, отворено преко 250 нових манастира. Цар је посебно уважавао Светог Серафима Саровског за чију се канонизацију упорно залагао и присуствовао 1903. године, а Свети отац Јован Кронштатски заузимао је у царевом срцу посебно место. Царски пар се одликовао дубоком религиозношћу.

Обавезна посета богослужењима недељом и празником, као и упражњавање свих постова, били су нераскидиви део њиховог живота. Свој положај врховног главнокомандујућег на почетку Првог светског рата, цар Николај је посматрао као испуњење своје моралне и државничке дужности пред Богом и народом. На дан 2. марта 1917. године, државна скупштина и издајници из највише војне команде проморали су цара Николаја Другог да се одрекне престола. Када се одрекао власти, цар се надао да ће они који су желели да се он удаљи, знати како да рат доведу до победе и да неће уништити Русију.

Цар није желео да због њега буде проливена макар и једна кап руске крви. Иако је, како се њему чинило, прихватио једино исправно решење, цар је преживљаво тешке душевне патње: „ Ако сам ја сметња за срећу Русије и ако ме све друштвене силе које су сада на њеном челу моле да напустим престо, ја сам спреман да то учиним, спреман сам не само да се одрекнем царства, него и да свој живот дам за Отаџбину,“ говорио је Цар. Већина оних који су били сведоци последњег периода у животу царских мученика говори о заточеницима тоболског губернаторског, а касније јекатеринбуршког Ипатијевског, дома као о људима који су страдали али су, и поред тога, без обзира на све друге увреде, водили побожан живот.

У ноћи између 3. и 4. јула 1918. године, извршено је злочиначко убиство царске породице. Заједно са царском породицом, убијене су и слуге које су пратиле своје господаре у изгнанство: доктор Ј. С. Боткин, царичина собарица А. С.Демидова, дворски кувар И. М. Харитонов и лакеј А. Ј. Труп.

Поштовање царске породице, које је започео још Патријарх Тихон у заупокојеној молитви и у беседи на парастосу убијеном цару у Казањској Саборној цркви у Москви, и то само три дана после свирепог убиства, наставило се током читавог совјетског периода руске историје, упркос суровим прогонима безбожне власти. Свештеници и мирјани узносили су Богу молитве за упокојење убијених страдалника, чланова царске породице. Посебну вредност представљају публикације које садрже сведочанства о чудима и благодатној помоћи која је уследила после молитве царским мученицима. Оне говоре о исцељењима, о сједињењу растављених породица, о заштити црквеног наслеђа од расколника.

Руска Загранична Црква је, 1981. године, канонизовала царску породицу, заједно са мноштвом других новомученика побијених од стране комунистичке власти. Московска Патријаршија је такође то учинила и 2000. године уврстила породицу Романов у календар Цркве. ( Ј. Ј. Алферјев: „Житија и служба Цара Николаја Другог“- Линц, 2006.)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Царица Aлександра Фјодоровна Романов

Александра рођена је 6. Јуна 1872. у Дармштату, у Немачкој. Њени родитељи били су Луис IV, велики војвода од Хесе - Дармштата и принцеза Алис, ћерка краљице Викторије. Имала је плаву косу и плаве очи као дијете. Управо због тога имала је надимак "Sunny" али ,касније, њен тен тамни након што јој мајка умире од дифтерије 1878.

Први пут упознаје свог будућег мужа на сестрином венчању када је имала само 12 година. Провели су доста времена заједно причајући и размјењујући цвеће. Међутим, проћи ће још пет година пре него што се поново сретну. Са 17 година Александра одлази у Петерсбург да посети сестру и зета. Поново се среће са Николајем и рађа се љубав. Николај је проси на свадби његовог брата Ернија и Александра одбија али ускоро прихвата. Венчање је одржано 26. Новембра 1894. Венчање је било још увек праћено успоменом на Николајевог оца, цара Александра. Александра ће рећи да је дан венчања оличавао сахрану гдје је она уместо црне носила белу хаљину. На почетку заједничког живота , младенци бирају Александрову палату за свој дом.

1895. Александра остаје трудна са првом кћерком-Олгом. Касније на свијет долазе још три кћерке: Татјана , Марија и Анастасиа.

Иако је јако много волела своје кћерке Александра је жељела сина који би наследио руски трон. 12. Августа 1904. Алексеј је рођен срећан и здрав. Међутим, касније се установила да Алексеј има крвни поремећај- хомеофилију. Један удар могао је да проузрокује велику бол и смрт због непрестаног крварења. Болест је пренесена преко мајке и Александру је ова вест сломила.

Постала је веома побожна и константно се моли за чудо које ће да излечи Алексеја. Покушала је све да пронађе лек за сина, али сви покушаји су били безуспјешни. Када је сибирски монах успио да излечи један Алексејев напад, Александра је мислила да је пронашла спасиоца. Присуство овог младог монаха у ужем кругу Романових довело је до опадања Александрине популарности међу Русима који су вјеровали да Александра проживљава љубавну везу са Распућином. Тврдње су биле неосноване. Међутим, при избијању Првог светског рата царица све више губи на популарности међу руским народом јер је била рођена Немица и сматрана за шпијуна. 1917. Русију је захватила револуција и читава Александрина породица стављена је под кућни затвор. 1918. царска породица стријељана је у Сибиру од стране својих чувара бољшевика. Александра је убијена са 46 година

ОЛГА НИКОЛАЈЕВНА РОМАНОВА

Олга је на свет дошла 3. новембра 1895. године и била је најстарија кћерка Николаја и Александре. Описивали су је као «дивно дијете», дебељушкасто али лепо са дугом, бајном косом. Била је на оца са плавом косом и плавим очима. Била је најученија међу принцезама и изузетно интелигентна. Ипак, Олга је понекад била тврдоглава, па је, с време на време, улазила у конфликт са осталим члановима породице.

Изузетно блиска са својом 18 месеци млађом сестром Татјаном, зато су биле прозване «Велики пар», јер се сестре нису одвајале. Обема је додељен пук војске које су принцезе имале право да контролишу. Када је почео Први свјетски рат , Олга је постала свесна незадовољства који је руски народ осјећао према њеној породици. Заједно са мајком прошла је болничку обуку и као медицинска сестра лечила рањене војнике.

Након што су Романови стављени у кућни притвор постала је мање весела и тиха. Имала је скоро 23 године када је стрељана.

Татјана Николајевна Романов

Била је Велика књегиња од Русије, друга кћерка цара Николаја II и његове жене Александре Фјодоровне. Рођена је 11. јула 1897. године, а умрла је са само 21 годином, 17. јула 1918. године, када су њу и њену породицу стрељали бољшевици. Татјану Романов су често описивали као најлепшу Цареву кћерку. Била је омиљена својој мајци, Царици Александри. Свог најбољег пријатеља је видела у својој старијој сестри Олги, са којом је делила собу и "титулу" Великог пара. Њима је касније, додељен пук војника Елизаветских девојака и дат ранг пуковника. У време Револуције, Татјана је заједно са мајком и сестром Олгом неговала рањене војнике попут праве болничарке. Свом млађем брату Алексеју била је као друга мајка у Тоболску, селу где је породица Романов била заточена неколико месеци. Бринула је о њему када мајка није била у тој могућности. Након што је добила мале богиње, нагло је смршала и променила се. Када су је стрељали, имала је само двадесет и једну годину.

МАРИЈА НИКОЛАЈЕВНА РОМАНОВ

Марија је рођена 14. Јуна 1899. и била је трећа руска принцеза у породици Николаја и Александре. Ова принцеза била је прави анђео породице а уједно и Николајева миљеница. Права лепотица са дугом смеђом косом и великим плавим очима које су у породици биле познате као «Маријине зделице» Изузетно љупка и топла девојка изјавила је да јој је жеља да се уда за руског војника и има 20 деце. Остале сестре нису је сматрале правом сестром, јер је била толико добра да никада није упадала у невоље. Николај је често говорио за Марију де се боји да јој не нарасту крила..

Заједно са Анастасијом делила је собу и ове две сестре биле су познате као «Мали пар». Осјећала се и велика доминација енергичне Анастасије над најмирнијом принцезом. Марија је била пунија девојчица у детињству али након напада богиња постала је јако мршава. Изузетну храброст показаће за време боравка у Сибиру пре стрељања. Било јој је 19 када је убијена.

Анастасија је рођена 5. Јуна 1901. и била је најмлађа кћерка Николаја и Александре. Имала је смеђу косу и плаве очи и била enfant terrible породице у којој је глумила клауна. С обзиром да је имала три старије сестре све до тада већ је било виђено и она је преузела улогу забаве у породици. Заједно са Маријом делила је собу. Њих две су биле «Мали пар породице «. Захваљујући својој енергичности и ентузијазму Ансатасија је имала велик утицај на своју омиљену сестру. Била је јако мршава и ниска али за време кућног притвора Романових постала је дебља и ментални развој најмлађе принцезе био је јако успорен. Иако је тада проживљавала тешке тренутке успевала је, још увијек, дa забави и растерети своју породицу својим маштовитим представама.

Већина људи заиста верује да је Анастасија погинула у својој 17. години на стрељану Романових у Сибиру. Али, постоје претпоставке да је преживела. Иако су се провела многа истраживања и јавност била заиста заинтересована за ову мистерију , судбина Анастасије остаће неразрешена мистерија 20. века.