Antologija Srpske price za decu

Pregled svih stranica


Antologija Srpske price za decu
Priredio Slobodan Z. Markovic

Antologija najpoznatijih srpskih priča za decu (bajke, basne, pripovetke), od najstarijih vremena do danas. Autori su Zmaj, Branko Ćopić, Dragan Lukić, Grozdana Olujić, Ljubivoje Rsumovic, i mnogi drugi.

Malo sam "prelistala " Antologiju, bas je dobra.
Samo jos da deca i roditelji nadju vremena da je citaju.

Српски народ је веома наклоњен деци. Имати више деце Срби сматрају великим породичним благословом. Немања и његова супруга Ана имали су два сина и неколико кћери. Онда су престали да добијају децу дуго времена, иако су желели да их још имају. Почели су да се усрдно моле Богу да их обрадује и трећим сином, "који ће бити разонода нашој души, наследник наше владавине и потпора у нашој старости.". Своје молитве поткрепили су заветом да ће, иако им Бог испуни жељу после тога наставити свој живот као брат и сестра, а не више као муж и жена. И Господ Бог, по величини своје доброте, подари им мушко чедо.

Оно је заиста било чудо од детета, лепо и бистро. На крштењу му дадоше име Растислав, скраћено Растко. Што је Растко више растао све је више био вољен, не само од својих постаријих родитеља, већ све уже родбине и целе државе. Срећни родитељи гледали су дете са нежном љубављу и светачким поштовањем, као да га нису они родили, већ као да је послато са неба. Посетиоци и многи други говорили су о њему: "Ово ће дете бити нови знак свету.". Као дечак, Растко је био васпитаван од најбољих учитеља, које су љубимцу могли да пронађу његови драги родитељи. И у учењу и у владању он је био понос и радост својих наставника. Када је напунио петнаесту годину, Немања му даде једну покрајину, да би стекао искуство у управљању и администрацији. (1) Младом принцу додели отац неколико искусних државника и официра, да га упућују у принчевским дужностима и војним вештинама. Исто тако му додели неколико племићских синова да му праве друштво у спорту и разоноди.

Растко је ревносно и пажљиво пратио упутства својих старијих. Није избегавао ни по неке од пристојних разонода са својим млађим друговима. Чинио је то увек умерено, никад претерано. Научио је да цени вредност одмора и спорта. Увек љубазан, отворен и живахан, он је са друговима ишао на јавне игре, безазлене представе, лов и нарочито на војне вежбе. Међутим, никад није учествовао у прекомерним задовољствима, вечерњим гозбама или у неумерености у јелу и пићу.

Речено је за њега да се никад није смејао, али је увек био насмејан. Својом уздржљивошћу често би посрамио своје необуздане другове. Он их није укоревао речима или љутитим погледом; његов лични животни пријем био је довољан прекор за њих.

Уместо да троши време на сујетне разоноде, он је читао озбиљне списе са пергамента, које му је отац набављао, нарочито оне о религији и историји. Редовно је присуствовао богослужењима у цркви, молио се, постио и давао милостињу сиротињи. Сви су се дивили његовој чедности. Био је омиљен због необичне племенитости. Богате поклоне које је примао од родитеља и народа брзо би делио својим службеницима, учитељима и друговима, не задржавајући ништа за себе.

Чак и у својој раној младости Растко је волео да дубоко и дуго размишља о вери, што је необично за младе особе. Ово не значи да он није волео да ради. Напротив, био је веома вредан и извршавао је своје дужности најсавесније. Али после рада, у слободним часовима, најрадије је волео да размишља о великим тајнама човекова битисања и судбине. Велики кинески мислилац Конфучије рекао је: "Лако је радити, тешко је мислити." Према томе, има много више радника него мислилаца међу синовима човечијим. Српски принц је био увек спреман за рад и наклоњен размишљању. Ове две урођене особине створиле су најмудрије и најјаче личности у историји.

Такав је био краљевић Растко, син Немањин, нежна грана великог храста.

Грбава Јула
Славуји су већ били завршили свој свеноћни славопој Творцу када се велико сунце почело помаљати на истоку. Велико сунце, божанство свих паганских митологија, јављало се као велика бакарна тепсија из Кујунџи махале, да на свој начин продужи онај славопој Богу.

Ако си ти, лепо сунце Божије, мислило, да си најранији ранилац и најтачнији будилац успаваног Сарајева, преварило си се. Пре тебе отац Калистрат је увелико прославио свога Створитеља, стојећи пред иконом и читајући причастне молитве пред литургију. Није био ни довршио кад неко удари звекиром на врата.

Навикнут на манастирски обичај, да посетилац пред вратима каже: "Господе Исусе Христе Боже наш помилуј нас", он очекну да чује ове речи, да би он рекао "Амин". Но кад се куцање продужи без речи, он упита:

- Ко је?

- Ја сам, оче свети, отвори ми. Неки женски глас.

Калистрат се прекрсти и отвори врата.

Пред њим се појави једно женско створење, омалено и грбаво, веома грбаво. Млада женска, богато одевена, шареном марамом повезана. Али грба - грба је била уочљивија од свега од ње и на њој, као да је грба носила њу а не она грбу.

- Добро јутро, оче. Опростите што вас тако рано узнемирујем, али ето, морам.

Приђе и немарно целива руку духовнику, па продужи:

- Данас ћете ви, после свете службе, венчати један пар, је ли истина?

- Истина је, одговори духовник. Ја их још нисам видео, али ми је речено да их венчам.

Тада млада жена трже пиштољ испод хаљина, показа га духовнику и викну:

- Дошла сам да вам кажем, да када их ви будете венчали, ја ћу овим пиштољем пред олтаром убити младожењу. Он је верен са мном, а сада се венчава с другом. Немојте се изненадити. Ова грбава и накарадна Јула ће то учинити, макар после и себи живот прекратила.

- Али кћери моја, поче Калистрат... али то је црква, и венчање је одређено, и три су оглашења била у цркви, а Митрополит је мени наредио да дођем из Милешева и заступам болесног пароха. Ја не знам ништа о препрекама. Зашто ниси раније уложила протест, када је свештеник питао у цркви: има ли ко што против овог брака?

Одговори жена јаросно:

- Узалуд су моји протести. Двојица су мене изневерили, и ја сам протествовала без успеха. Ово је трећи. Сада ћу ја протествовати не женским речима и сузама него ево овим пиштољем.

И очи јој се засијаше као у лавице. Збуњен и узбуђен монах милешевски нађе се у чуду. Прибравши се рече:

- Седи, кћери моја златна, седи ето овде на миндерлук, па ми опричај сву повест твоју.

Девојка се нервозно и нагло спусти на миндерлук, па отпоче причати:

- Дуга је повест мога живота, оче, али ја ћу је укратко исказати. Моји су родитељи умрли и све своје имање оставили мени. То имање је велико: и земља и шума и куће и дућани и новац. Али шта ми све то вреди кад сам грдоба као нико у свету! Више личим на камилу него на људско биће.

Ту се девојка загрцну, али задржа сузе, и продужи:

- Знајући каква сам грдоба и ругоба, ја сам се била помирила са горком судбом и решила, никад се не удавати, чак и кад би се нашао неко да ме запроси. Али нађе се један нечовек који укрсти свој пут са мојим. Радио је у трговини мога оца, па га отац отпустио због пијанства. Поче ми ласкати као тобож некој лепотици: О, како имаш анђелско лице! Како су ти дивне плаве очи као два Божја неба! Како су ти руке нежне као пролећне лале! Па та бујна руса коса! И слична глупа ласкања без краја, и то из дана у дан.

Старац монах тек сад пажљивије погледа у лице девојке, и учини му се, да овај њен несуђеник није ни мало претеривао. Али тешка грба кварила је све, и била је слична чворновитом дрвету, у коме је урамљено мало сјајно огледало.

- Знала сам ја, да су то само ласкаве речи, али годиле су ми. Коме живоме не годе ласке? И људима исто као и коњима и псима. Нарочито мени, осамљеној ругобној сиротици. Па кад ме је запросио, ја сам дала пристанак. Од тада па за три месеца ја сам му давала новаца и кад је тражио и кад није. Наједном га нестане из Сарајева. После чујем, да се оженио негде у Аустрији неком распуштеницом. Нека му је на срећу... Други је био један студент медицине из Боке Которске кога сам издржавала све док није завршио школу и постао доктор.

Ја сам проводила лето у Приморју, и често сам одлазила у кућу његових сиромашних родитеља у близини Херцег Новог. И њих сам ја обилато помагала; кућу им правила, дугове одужила, стоку набавила и многе дарове дала. Када је он дипломирао, решисмо да се венчамо у славном српском манастиру Савини. У одређени дан ја сам дошла у цркву са мојом наном, старицом дворкињом, која је у нашој кући проживела дуже него ја, и која ми је потпуно заменила моју покојну мајку. Авај, ми дошли а он није дошао! Свештеник се распита за њ, и сазна, да је он прошле ноћи отпутовао незнано куда, а родитељима заповедио, да не иду у цркву. "Ово се још никад није догодило у овом манастиру!" узвикнуо је духовник, покрио лице рукама, и као и сам постиђен удаљио се од нас. А ја сам три дана плакала у крило моје миле нане, докле нисам исцедила и последњу сузу из мога срца.

Када је Павле Сарајлија читао ову повест о бокељском доктору, доктор Сумрак је зарио главу у руке и гласно је јецао, што су присутни приписивали његовом болећивом срцу.

- Ви журите, оче? упита девојка.

- Не, не, ја пажљиво слушам, одговори отац Калистрат. До литургије има још пуна два сата.

- Хвала вам, сад ћу завршити. После она два жалосна искуства ја сам почела мрзети све мушкарце као варалице и лицемере. И дала сам реч нани, да више нећу ни помислити на брак, па да ме неким чудом и царски син запроси. Али нажалост подлегох и трећем искушењу, па се верих и са овим трећим. Комшија и газдашки син, с којим сам одрасла и у црквену школу заједно ишла поче ми се удварати. Ја га најпре одлучно одбијем. Знала сам га ја добро. Цело га је Сарајево знало. Он је више волео дружити се с Турцима него са Србима. Ибраим, син хоџе из Бегове џамије, био му је најприснији друг у пијанчењу и коцкању. Њих два били су се побратимили, па још и зарекли, да ће један другом бити стари сват на свадби. Кад год је бивао неки џумбус у Сарајеву, знало се да су ту умешани Вуле и Ибраим. Њих није сједињавао ни крст ни полумесец но биртија и шаркија. Ја га, оче, одлучно одбијем. Знала сам да је чапкун и коцкар. Сам је говорио, да би за ноћ могао прокоцкати цело Сарајево и два села више. Осећала сам да ме он не воли, али ја се лудо заљубих у њега. Једне ноћи он изгуби на картама. Потражи, да му препишем један дућан. Ја то одмах учиним. Он продаде дућан и искупи се од апса. Толико сам била залуђена, да би му цело имање дала кад би заискао. А он се није устезао да иште сваки дан. Најзад смо се верили и испитали. А гле данас, он се венчава с другом! Али ја вам дајем реч, да он неће жив скинути венац с главе. Убићу га у цркви, да се цело Сарајево потресе, и све варалице жена уплаше. А и да се ... да се тај ваш Бог опамети, па да не загађује овај свет стварањем хуља и лупежа.

- Кћери моја, узвикну Калистрат, ти хулиш на Бога. Шта ти је Бог крив?

- Ја више не верујем да постоји добри Бог. Постоји само неки зли Бог, који помаже гажењу добра и напредовању зла. Некада сам свим срцем веровала у доброга Бога, и молила се, и певала у црквеном хору као најбољи сопран. Али су ме неправде људске одбиле и од цркве и од Бога. Зато ћу ја данас узети улогу Бога правде, извршићу праведну освету, и цркву вашу попрскаћу нечистом крвљу једног вероломника. Ја хоћу да се осветим и за себе, грбаву Јулу, и за све грбаве девојке, чију несрећу несавесни људи усугубљавају.

- Умукни и не хули више! повика духовник. Постоји добри Бог правде, у кога си ти правилно веровала, као и твоји родитељи, док се ниси уплела у мреже сатанских људи. Постоји Бог, али постоји и Сатана, противник Божији. Бог је дао људима слободу, да се определе за Њега или за његовог противника. Није добри Бог крив што су се твоји заручници упрегли у јарам Сатанин, нити теби што си се лакомислено с њима дружила и у њих заљубљивала. Него покај се за богохулне речи, које си изговорила данас у свету недељу, и то преда мном, старим слугом Божијим.

- Нити се кајем нити одустајем. Данас ћу ја бити бог над животом оног вероломника и - мојим. Опростите ме, оче, за узнемирење.

Поклони се и изиђе.

Калистрат брзо написа хартију и посла младенцима, да их он не може данас венчати. Јула није о том знала.

Имам нешто да ти кажем
У једној бајци говори се како су се Ветар и Сунце кладили око тога ко ће од њих скинути шешир неког пролазника.
Ветар, убеђен да ће однети победу, дуну снажно – али пролазник навуче шешир дубље. Затим је дунуо још снажније, али је пролазник, ради сигурности, ставио на шешир и своју руку, како би га још јаче учврстио.

Ветар није успео.
Дошао је ред на Сунце. Загрејало је и Ветар и Земљу. Загрејао се и пролазник и не прође дуго те он скине свој шешир.

И тако је Сунце добило опкладу.

* * *

Да! Силом и бесом, нервозом и виком ништа се не постиже. Напротив; тиме само раздражујемо и другог. И он се затвара и повлачи. С топлином љубави све успева. Љубав је једини пут да стигнемо до жељеног резултата. Једини начин да поразимо зло у другом. Једини начин - љубав, да се превазиђе сваки мрачан и тежак тренутак. Једини начин понашања. Једини начин да се приближиш другоме. Једини кључ да отвориш нечије срце.

Једини начин да другог разоружаш, једини начин - љубав, да га умириш. Једини начин да буде прихваћен твој савет.

Љубав је једини начин да неког мотивишеш. Једини начин да другог приведеш покајању.

Да! Љубав, било као разумевање или мук, било као повлачење или као осмех, било као мирноћа или понуђено извињење, љубав је истинска сила.

Љубав!

Не само да је много јача од Ветра, него је и немерљиво јача од смрти.