Hajdemo u bioskop - Filmska kritika

'Ti mene nosiš',
Prvi hrvatski film koji traje dva i pol sata, a odličan je!





Nenad Polimac

Redateljica Ivona Juka napravila je čvrsti ženski film koji se s glazbom Teha Tearda doima kao strani, a ne lokalni proizvod
Prvi cjelovečernji igrani film Ivone Juke “Ti mene nosiš” unosi važnu novinu u suvremenu hrvatsku kinematografiju - ambiciozno, ekstenzivno pripovijedanje.
Dosad su nam filmovi bili dugi jer su iz njih pravljene TV serije (“Duga mračna noć” Antuna Vrdoljaka), no u pravilu oni traju između 80 i 105 minuta, što se smatra normalnim u sredini u kojoj su budžeti skromni, a rokovi snimanja nastoje se svesti na minimum. Juka - koju znamo po odličnom “zatvorskom” dokumentarcu “Što sa sobom preko dana” i hrvatskom prilogu u regionalnom “ženskom” omnibusu “Neke druge priče” - nije se na to obazirala, skuckala je sredstva sa svih strana (dobila je i potporu Eurimagesa) i napravila film od 155 minuta.

Čupko u filmu

Možda je moglo kraće, ali ne puno, jer je ona krenula putem koji su početkom milenija utrli ovogodišnji oskarovac Alejandro Gonzáles Ińárritu i njegov tadašnji bliski suradnik, scenarist Guillermo Arriaga: prate se sudbine nekoliko likova među kojima naizgled nema osobite povezanosti, izvrću se prostorne i vremenske perspektive, ali se naposljetku sve složi u vrlo suvislu cjelinu.

Tako je i kod Juke. Ona u početku predstavlja svoje tri protagonistice: jedna je tinejdžerica Dora (debitantica Helena Beljan), koja obožava oca Vedrana (također debitant Goran Hajduković, poznat pod nadimkom Čupko, jedan od bivših vođa BBB-a), tetoviranog mačo tipa uvijek u problemima, pa valjda se zbog njega “fura” na Dinamo i Mamića, druga je Ives ( Lana Barić), redateljica na sapunicama, koja je također vezana na oca ( Voja Brajović), no taj je dementan, povremeno je i ne prepoznaje i luta izgubljen ulicama kad god mu se za to ukaže prilika, dok je treća producentica Nataša ( Nataša Dorčić), koja očekuje dijete, i ona ima oca, ali o njemu nešto više doznajemo u završnici, a i njihov odnos možemo svakojako tumačiti.

Prizor iz filma





Iako Nataša i Ives rade zajedno na sapunicama, sve tri junakinje imaju svoje priče i isprva je teško razabrati što ih uopće veže.

Rad s glumcima

Budući da je set sapunice najčešće poprište filma, bilo bi logičnije da je treća junakinja Dorina majka Lidija (Nataša Janjić), koja tamo radi kao šminkerica, tada bi se sve rutinskije povezalo, no kasnije ustanovite da to ne bi bilo u redu: Dora je fajterica, njezin je moto “Nema izdaje, nema predaje” pokupljen iz filma “300” i legende o kralju Leonidi i njegovim Spartancima prisiljenim da se bore do smrti s nadmoćnim perzijskim snagama u Termopilskom klancu, dok je Lidija preljubnica koja prijeti da će otjerati muža iz kuće ako se ne zaposli. Ives se također bori za svoga oca iako je već na rubu živaca zbog njegovih naglih promjena raspoloženja, a vrlo čvrsta je i Nataša, koja bi napravila sve za sigurnost curice koju očekuje.
Svaka od junakinja dobiva dramski prostor, Juka se bavi malo jednom malo drugom, čak i likovi oko njih - poput Dorina oca Vedrana i majke Lidije - povremeno figuriraju kao samostalni protagonisti, susreću se s drugima koje ne znaju (ali ih mi znamo) kao slučajni prolaznici, neki se dijelovi priča povremeno vraćaju unatrag kako bi se naknadno objasnio kontekst pojedinih situacija, ima tu i paralelnih montaža koje su bez očiglednog povoda utkane u tkivo filma (kao u “Čovjeku koji je pao na zemlju” Nicholasa Roega), ukratko, to je prilično zamršeno, ali zanimljivo tkanje na kakvo baš nismo navikli u hrvatskom filmu. Pritom je velika vrlina što u svemu tome nema pojednostavljivanja, naglašenih poruka ni karikiranja: u pitanju je slojevit autorski prosede koji bi bio još intrigantniji da je izostavljena nekolicina simboličnih scena. Ne bi škodio i ujednačeniji rad s glumcima, no što je - tu je. “Ti mene nosiš” varijanta je čvrstog ženskog filma kakve će vjerojatno Juka režirati i dalje, što je osvježenje za našu kinematografiju.

Strani majstori

Film je zahtjevno režiran, sa scenama koje nekad uključuju i 20-ak likova, izgleda izvrsno (kolorist je skandinavski majstor Norman Nisbet), a ima i prizora koje nikad niste vidjeli. U američkim nezavisnim filmovima nije novina da curice puše joint, no kad to rade naše klinke, i to na Dinamovu stadionu, ipak je to subverzivno. Kao i seks mlađeg muškarca s trudnicom koja je starija od njega, dok je poljubac preko palačinke najoriginalnija dosjetka.
Juka je nagovorila kultnog talijanskog glazbenika Teha Tearda da joj sklada glazbu. S njegovom zvučnom podlogom i Nisbetovim udjelom “Ti mene nosiš” doima se kao strani, a ne lokalni hrvatski proizvod.

Trailer filma





jutarnji.hr

Дирас у костиму бола


Филмом „Бол”, по роману чувене француске књижевнице, редитељ Емануел Финкел 
је показао да се литература и филм могу савршено слагати, што потврђују и
 једногласне позитивне критике



Филм Ема­ну­е­ла Фин­ке­ла „Бол“, адап­та­ци­ја исто­и­ме­ног ро­ма­на Мар­ге­рит Ди­рас, иза­звао је то­ли­ко оду­ше­вље­ње у Фран­цу­ској да су се де­се­ти­не ва­жних ме­ди­ја, од пи­са­них до елек­трон­ских, ве­о­ма по­хвал­но огла­си­ли. Филм се при­ка­зу­је у ви­ше од три сто­ти­не са­ла у це­лој зе­мљи, а кри­ти­ке су јед­но­гла­сне, што је ве­о­ма ре­дак слу­чај. Та­ко­ђе се рет­ко де­ша­ва да европ­ски фил­мо­ви кон­ку­ри­шу бо­га­тој аме­рич­кој про­дук­ци­ји, али ово­га пу­та фран­цу­ско-бел­гиј­ски „Бол“ их је над­ви­сио. То се мо­же про­ту­ма­чи­ти чи­ње­ни­цом да се фран­цу­ска пу­бли­ка уже­ле­ла сво­је ве­ли­ке књи­жев­ни­це, ко­ја је оста­ви­ла та­кво ин­те­лек­ту­ал­но на­сле­ђе да ће увек би­ти ак­ту­ел­на и да ће јој се увек вра­ћа­ти, као и ти­ме да се филм по­ја­вио у нај­по­год­ни­јем тре­нут­ку. 
Ре­ди­тељ Ема­ну­ел Фин­кел је ма­е­страл­но адап­ти­рао текст Ди­ра­со­ве и на­пра­вио ва­жан филм о Фран­цу­ској и ње­ној исто­ри­ји, фо­ку­си­ра­ју­ћи се на По­крет от­по­ра и се­ћа­ње.
„Бол“ Ди­ра­со­ве је ауто­би­о­граф­ски ро­ман у ви­ду днев­ни­ка ко­ји је во­ди­ла за вре­ме ра­та и у ко­ме је опи­са­ла хап­ше­ње и де­пор­та­ци­ју свог му­жа Ро­бе­ра Ал­те­ма, чла­на По­кре­та от­по­ра, ин­тер­ни­ра­ног у ло­гор. У тек­сту је урав­но­те­жен од­нос фик­ци­је и ауто­би­о­граф­ског. Тај део из жи­во­та слав­не књи­жев­ни­це ка­да она че­ка по­вра­так из ло­го­ра та­да­шњег му­жа, по­кла­па се са суд­би­ном же­на ко­је су осу­ђе­не на ду­го и не­из­ве­сно че­ка­ње. У фил­му је при­ка­за­но вре­ме уочи осло­бо­ђе­ња и на­кон ње­га („рат ни­је пре­ста­јао да се за­вр­ша­ва”), по­вра­так у ре­ал­ност, от­кри­ће раз­ме­ра не­мач­ких зло­чи­на, по­вра­так пре­жи­ве­лих ро­би­ја­ша из ло­го­ра… 
Док је још Фран­цу­ска би­ла под не­мач­ком оку­па­ци­јом (ју­на 1944. го­ди­не), Мар­ге­рит (ту­ма­чи је Ме­ла­ни Ти­је­ри) очај­на, оче­ку­је ве­сти од свог му­жа. Она је и љу­бав­ни­ца Ма­ско­ла Ди­о­ни­зи­са (Бен­жа­мен Би­о­ле), при­ја­те­ља свог му­жа. Му­чи је пи­та­ње ка­ко да са­зна не­што о му­жу. У ту свр­ху ре­ди­тељ је ко­ри­стио и дру­гу ње­ну при­чу о то­ме ка­ко се су­пру­га, да би по­мо­гла свом му­жу, пре­пу­сти­ла сум­њи­вим су­сре­ти­ма с од­врат­ним аген­том Ге­ста­поа, ко­га сјај­но игра Бе­ноа Ма­жи­мел. Он је за­љу­бљен у њу, во­ли ње­не књи­ге, она ми­сли да га је при­до­би­ла. Али ка­да јој у јед­ном тре­нут­ку агент по­ка­зу­је фо­то­гра­фи­ју Фран­соа Ми­те­ра­на, она се пра­ви да га не по­зна­је. Та­да је схва­ти­ла да се он њо­ме слу­жи да из­да оста­ле чла­но­ве от­по­ра, и уда­љу­је се од ње­га и вра­ћа иш­че­ки­ва­њу. 
Глав­ни адут „Бо­ла“ у филм­ској вер­зи­ји је глу­ми­ца Ме­ла­ни Ти­је­ри ко­ју је Фин­кел иза­брао да игра ве­ли­ку да­му фран­цу­ске књи­жев­но­сти, мла­ду Ди­ра­со­ву. Круп­ни пла­но­ви ње­ног ли­ца су ту да по­сред­ством ње­га чи­та­мо, као у књи­зи из ко­је се ла­ко пре­по­зна­ју мо­но­ло­зи, на­пи­са­ни са сна­гом и не­ми­ло­срд­но­шћу, ко­ји су лајт­мо­тив фил­ма. Они се чу­ју у off-у. Кри­ти­ка је ис­та­кла да глу­ми­ца ни­ма­ло не по­ку­ша­ва да ими­ти­ра мо­дел, Ди­ра­со­ву, да би се пре­по­зна­ла спи­са­те­љи­ца, не­го да ова­пло­ћу­је же­ну ко­ја че­ка сво­га му­жа. То чи­ни, оце­њу­је кри­ти­ка, са ве­ли­ком драм­ском сна­гом, спе­ци­фич­ним ки­не­ма­то­граф­ским је­зи­ком, оства­ру­ју­ћи та­ко пра­во умет­нич­ко де­ло. 
Иако су бол и че­ка­ње основ­на нит фил­ма, уз при­чу ти­пич­но ди­ра­сов­ску о вер­но­сти и искре­ној пат­њи због љу­ба­ви, у фил­му, као и у књи­зи и у жи­во­ту, она во­ли дру­гог, Ди­о­ни­зи­са, са ко­јим ће по­сле ра­та има­ти и де­те. Раз­ди­ру је сум­ње, али и кри­ви­ца. Са стра­хом за­ми­шља по­вра­так му­жа, пу­ши ци­га­ре­ту за ци­га­ре­том, стал­но на иви­ци из­ме­ђу жи­во­та и смр­ти, сни­ма­на у ста­њу не­ког по­лу­сна, у ко­ме по­не­кад ви­ди са­му се­бе ка­ко хо­да и нер­во­зно че­ка. То удва­ја­ње је по­себ­но ва­жан и успе­шан део ре­ди­тељ­ског при­сту­па, ко­ји про­ме­ну ње­ног рас­по­ло­же­ња пра­ти ам­би­јен­тал­ном све­тло­шћу. За­ни­мљив је и де­таљ са сјај­ним ко­сти­ми­ма кроз ко­је се пра­ти ду­би­на ње­них рас­по­ло­же­ња, али и сва­ки пут при­ла­го­ђе­ним са­мим си­ту­а­ци­ја­ма. Кроз цео филм је она без шмин­ке, али у мо­мен­ту осло­бо­ђе­ња има и цр­ве­ну блу­зу и цр­ве­ни кар­мин на усна­ма.
По­себ­но до­бар и ва­жан део фил­ма је­сте по­след­њи су­срет у ка­фа­ни аген­та и књи­жев­ни­це, где се ви­ди ка­ко страх на­пу­шта јед­ну и пре­ла­зи на дру­гу стра­ну. Осе­ћа се не­мач­ки по­раз, иако ће упра­во у том тре­нут­ку још би­ти уби­ја­ња. Та­да се по­ја­вљу­ју пр­ви за­ро­бље­ни­ци и бек­ство Не­ма­ца. Са­мо спа­са­ва­ње Ан­тел­ма од­ви­ја се у стра­ху да не бу­де уби­јен, као и да не умре од сла­бо­сти, јер га до­но­се као кр­хо­ти­ну и же­на не­ма сна­ге да га ви­ди та­квог. 
Фин­ке­лов филм је фре­ска јед­ног бур­ног и не­срећ­ног вре­ме­на. Кроз ово јед­но че­ка­ње осе­ћа се и ви­ди че­ка­ње то­ли­ких же­на, од ко­јих не­ке ни­су до­че­ка­ле сво­је му­же­ве или де­цу. Јед­на од нај­бо­љих епи­зо­да у фил­му ве­за­на је за јед­ну мај­ку, Шу­ла­мит Адар, ко­ја упор­но че­ка сво­ју кћер­ку, иако је до­би­ла вест да је умр­ла у ло­го­ру. Фин­кел је умео да пре­не­се на екран сна­гу и искре­ност ка­рак­те­ри­стич­не за де­ло Ди­ра­со­ве, па се мо­же го­во­ри­ти о два ни­воа фил­ма: пр­ви је ја­чи­на осе­ћа­ња, а дру­ги фан­та­сти­чан књи­жев­ни дух Мар­ге­рит Ди­рас. Ако су не­ке сце­не по­не­кад ду­гач­ке или се по­на­вља­ју, ако те­шка осе­ћа­ња ко­ја пред­ста­вља и ши­ри мо­гу ду­бо­ко да нас уз­не­ми­ре, то зна­чи да је ре­ди­тељ упра­во по­сти­гао циљ. Омо­гу­ћив­ши да се свет ви­ди по­сред­ством по­гле­да и ре­чи ве­ли­ке књи­жев­ни­це, он је од „Бо­ла“ на­пра­вио бли­ста­ву при­зму кроз ко­ју се гле­да свет у ру­ше­ви­на­ма и по­ка­зао да се ли­те­ра­ту­ра и филм мо­гу са­вр­ше­но сла­га­ти.

Оста­ће мо­ре, оке­а­ни и чи­та­ње

На фран­цу­ској те­ле­ви­зи­ји, 1985. го­ди­не, Мар­ге­рит Ди­рас је на пи­та­ње ка­ко ви­ди сто­ле­ће ко­је до­ла­зи ре­кла: „Ми­слим да ће се чо­век пот­пу­но уто­пи­ти у ин­фор­ма­ци­ја­ма. У стал­ним ин­фор­ма­ци­ја­ма о свом те­лу, те­ле­сној суд­би­ни, о свом здра­вљу, жи­во­ту сво­је по­ро­ди­це, о сво­јој пла­ти, о до­ко­ли­ци. То ни­је да­ле­ко од ко­шма­ра.” Пред­ви­де­ла је да ће екра­на би­ти на сва­ком ме­сту, као и да ни­ко­га не­ће би­ти да чи­та, за­то што ће сви гле­да­ти те­ле­ви­зи­ју… По њој, две­хи­ља­ди­тих не­ће би­ти свр­хе да се пу­ту­је, по­што ће свет мо­ћи да се оби­ђе за осам или пет­на­ест да­на. „У пу­то­ва­њу по­сто­ји вре­ме пу­та. Не ра­ди се о то­ме да се ви­ди бр­зо, не­го да се гле­да и жи­ви у исто вре­ме.” Али ни­је ви­де­ла све цр­но: „Ипак ће оста­ти мо­ре, оке­а­ни и по­том чи­та­ње. Љу­ди ће по­но­во све то от­кри­ти. Јед­ног да­на чо­век ће чи­та­ти и све ће се из по­чет­ка по­но­ви­ти.”
politika.rs

Антологијски рефрен несрећне љубави

(О филму „Звезда је рођена“ редитеља Бредлија Купера. Главне улоге:
Бредли Купер, Лејди Гага, Сем Елиот, Ендрју Дајс Клеј, Дејв Шапел)

Прошло је више од четрдесет година од последње верзије филма о успону
музичке звезде и њене трагичне љубавне приче назване врло популистичким
називом „Звезда је рођена“, назив који је често употребљавана фраза о талентима
који рапидно доживе своју славу, али заједно са њом плаћају и цех несрећне
љубави и животног разочарења.



Cедамдесетих година је ову музичке драме режирао Френк Пирсон, а главне улоге су тумачили у то време славни Барбра Стрејсенд и Крис Кристоферсон. У овој верзији имамо редитеља, уједно  и главног глумца, Бредлија Купера који је, једноставно, заблистао пуним светлом. Направио је свој изванредан редитељски деби, а у исто време одиграо фантастичну улогу меланхоличне музичке звезде која тоне у алкохол и у љубав са младом и талентованом певачицом. Драматуршки предложак Вилијама Велмана и Роберта Карсона је промењен у складу са временом дешавања. Тако овде имамо славног музичара Џека, који налик на Бруса Спрингстина, жари и пали Америком својим хитовима и концертима и који једне вечери одлучи да не оде кући после концерта, него да мало прошета по баровима. Тако улази у један од њих где главне нумере изводе трансвестити, али између њих он налети и на певачицу изузетног талента и  невиђеног шарма. Наравно, он се заљубљује у ту певачицу која се зове Ели, позива је да наступи с њим на његовом следећем концерту, и чак јој уступа авион на коришћење. Одавде креће прича пуна одличне музике и страсти, суочавања са недефинисаним породичним односима са братом и борбом са алкохолом коју музичар Џек на жалост не успева да добије.

.................

pulse, Saso Ognenovski

...........



И поред тога што траје више од два сата, филм „Звезда је рођена“ има врло густу драматургију и режиран је  са великим умећем. То је, у ствари оно што изненађује. Бредли Купер, глумац кога највише знамо по лаким комедијама као што су  „Мамурлук“ и „Америчка журба“ овде се појављује као занатски врло слојевит редитељ. Кад не би видели његов резиме,  помислили би да му је ово десети филм, а не његов редитељски деби у којем води филм са врло истанчаном смислом за развој ликова. То значи да је он са овим филмом постао несвакидашњи спој ерудитивног редитеља и талентованог глумца. Могу рећи да сам донекле и очекивао да ће он бљеснути пре свега као глумац, кад добије своју одговарајућу улогу, гледајући га у позоришту на Бродвеју у Бут театру како одлично игра главну улогу у класичном комаду Бернарда Померанса „Човек слон“ у режији Скота Елиса. Одличан позоришни глумац који је овог пута добио шансу да покаже своје мајсторство и као редитељ и као главни филмски глумац. Филм је импактан са својом режијским надахнућем, са одлично снимљеним и вођеним сценама, као и са добро изнијансираним ликовима. Он гради свој лик меланхоличног славног музичара са великом смислом за психолошки добро прецизиране трауме. Његов Џек носи на себи терете несређених породичних односа, зависности од алокохола и терет континуиране усамљености коју разбија млада и шармантна певачица коју он случајно среће у бару.



....................

...............
Бредли Купер савршено пева нумере, а с друге стране одлично дочарава гунђавог и увек погнуте главе човека коме појава Ели мења цео животни ток. Лејди Гага као екстравагантна певачица двадесет и првог стољећа у овом филму блиста и као одлична глумица. Лик наивне Ели,  девојке која дању ради у ресторану, а ноћу пева у бару трансвестита. она гради са великом дозом емоција врло студиозно, и изненађује својом компкатношћу и озбиљношћу. Заједно су врло уиграни и имресивни пар. На том нивоу је и епизодни лик Џековог брата, Бобија који тумачи не много присутан глумац Сем Елиот. Доста старији брат с којим Џек има нерачишћене односе појављује се као његов анђео заштитник у свакој ситуацији знајући да се његов брат повремено предаје алкохолу и постаје болно меланхоличан. Сем Елиот ову улогу игра у свом грубом маниру задртог каубоја који се у овој урбаној улози изванредно сналази.



Одличној екипи глумаца ове врло успешне љубавне саге придружују се и сценариста „Фореста Гампа“ Ерик Рот чија је рука и те како видљива с обзиром на то што је прича у филму испричана са великом транспарентношћу без непотребних флешбекова и других сценаристичких лупинга. Заједно са Бредлијем Купером и Вилом Фетерсом он констриуше причу која је чисто емотивна и искрена и то је један од најбитнијих  разлога да се овај филм вине у висине. Метју Либатик, директор фотографије кога највише познајемо по филмовима Дарена Аронофског, овом филму даје један документаристички шмек који је, рекао бих, тачка на „и“. Изузетно продуктиван, овај његов начин мишљења подиже ниво реалности приче чинећи је врло доступном и блиском гледаоцу.




Све у свему филм „Звезда је рођена“ је показао изузетне уметнике као што су Бредли Купер и Лејди Гага, не зато што су досад били анонимни, него зато што су нас одушевили невероватним глумачким и режијским талентом. Филм ће, верујем,  ући у анале америчког филма као једна од најбољих верзија ове приче којој се на сваких пола века врате редитељи и сценаристи не би ли направили нешто другачије од онога што је већ виђено.

pulse

Odlican film, pogledajte ga...
Ako imate traume od clana porodice, ili nekog bliskog,  koji je bio alkoholicar,
ne gledajte film.
Surovo je prikazan pad coveka koji je zavisnik od alkohola.

Dirljiva prostodušnost i omaž ženama: Zašto je “Roma” trebalo da dobije Oskara (a zašto nije)

Kada je Alfonso Kuaron rekao da je “Roma” njegov “najličniji film dosad”, očekivalo bi se da je reč o tihoj, unutrašnjoj, eliptičnoj drami. I “Roma” zaista, donekle, odgovara tom opisu. Ovaj film je, međutim, i grandiozna, epska priča; više portret jednog vremena i mesta, nego specifičnog lika koji nosi priču.

Roma je fundamentalno priča o dve žene: jedna je uzdržana i tiha Kleo (koju igra Jalica Aparisijo, sa delikatnošću i stoicizmom), mlada žena urođeničkog porekla koja radi kao sluškinja u jednoj meksičkoj porodici više srednje klase; druga je sinjora Sofija.

Kuaron tka priču oko pukotina u kući koja počinje da naprsava pod pritiskom. Iz tih naprslina kuljaju tenzija i disfunkcionalnost i anksioznost i sve sluti na nesreću.

Popločani prilaz kući, isti onaj koji Kleo brižljivo poliva vodom i briše u uvodnim scenama, skoro ritualno je prekriven psećim izmetom. Pater familias, Antonio (Fernando Grediaga), lekar, parkira svoj Ford Galaksi na tom prilazu s fanatičnom pažnjom koja na određeni način upućuje na njegovu sopstvenu nesreću.
Nakon što Antonio napusti Sofiju, Kleo će reći Ferminu da je trudna dok gledaju film u bioskopu, a on će otići do toaleta i više se nikada neće vratiti.

“Šta god ti rekli, mi žene smo uvek same”, Sofija govori Kleo.

“Roma” u krajnjoj instanci i jeste Kuaronov omaž ženama, ponajviše njegovoj dadilji Libo po kojoj je sačinjen lik Kleo.

Kuaron sasvim suptilno pripoveda i o rasnoj dinamici i klasnim tenzijama u Meksiku sedamdesetih godina, međutim, politička konotacija je sasvim implicitna. Niko nikada u filmu ne raspreda o politici, a ona je, sa druge strane, ipak sveprisutna i iz prikrajka oblikuje živote glavnih junaka, a da je oni nisu ni svesni.

Netfliks optužuju – pošto polaže prava na “Romu” za prikazivanje na digitalnoj platformi, a bioskopsko prikazivanje ograničava na ekskluzivno partnerstvo sa jednim bioskopskim lancem – da poništava big-screen identitet filma, i to je, možda, jedina ravan na kojoj kritizerima može dati za pravo: “Roma” treba da se gleda na velikom platnu.

Da je “Roma” osvojila Oskar za najbolji film, to ne bi bilo bez presedana samo u smislu da će Kuaronovo ostvarenje ući u istoriju kao prvi strani film koji je odneo glavnu zlatnu statuu, već bi se Netfliks ustoličio kao prva striming platforma ovenčana prestižnom nagradom. Ovog puta, i pored sveg ulaganja, nije uspeo.

U prilog Kuaronu išla je i činjenica da je konkurencija ove godine prilično neubedljiva. Raznovrsna, doduše: jedan mjuzikl, jedna superherojska priča, jedan biografski film. Međutim, kada u jednoj godini imate “Birdman”, “Whiplash” i “Boyhood”, postavka za 2019. zaista deluje nekako nedoraslo.
Čak i da vam niko ne kaže da je Kuaron zadirao u svoja sećanja, svoje detinjstvo, da stvori iz njih autentični portret jedne porodice i jednog grada, bude jasno posle nekoliko kadrova (koje bi lako mogli da potpišu Tarkovski ili Antonioni) da ovakav uradak nije mogao nastati bez korena u intimnosti i nežnim, dečijim fantazijama i opažanjima.

Kuaron iscrtava svoja sećanja s bolnom preciznošću i detaljnošću jednog bildungsromana. I taj njegov ultimativni lični testament nije samo plod nostalgije, već pokušaj da se prošlost predstavi kroz prizmu sadašnjosti, kao objektivno iskustvo sagledano sa razumevanjem koje nosi odraslo doba.

Rodžer Ebert je jednom rekao: “Što je određeniji film, sve je univerzalniji, jer što bolje razume likove pojedinačno, to se više odnosi na sve”, i to je ravan na kojoj “Roma” uspeva da se približi gledaocima, da ih uvuče o priču o Kleo, a da im govori o njima samima.

Možda je “Roma” briljantan film i zbog svoje jednostavnosti, čak neke dirljive prostodušnosti. Sačinjena kao amalgam tragedije, komedije i apsurda, ubedljiva je u svojoj lepoti.

Piše Margita Milovanović

Nedeljnik