Dzerom Dejvid Selindzer

Ђачке невоље великог писца



Кад је директор угледне њујоршке приватне школе 1932. године упитао тринаестогодишњег Џерома Дејвида Селинџера који га школски предмети највише занимају, он је кратко одговорио – драма и тропске рибе!


Сони Селинџер - Није био успешан у приватној, па су га уписали у војну школу.

    У захвалној беседи у Стокхолму, 8. децембра 2008. године, француски писац Жан-Мари Гистав ле Клезио, тадашњи добитник Нобелове награде за књижевност, рекао је, између осталог, да награду коју прима посвећује писцима који су га надахнули. Међу њима је истакао и америчког приповедача Џерома Дејвида Селинџера (1919–2010).
У ствари, кад је допутовао у Стокхолм како би присуствовао свечаној додели Нобелове награде, Ле Клезио је објаснио да је Селинџерово дело дубоко утицало не само на његово писање, већ и на њега као особу:
    „Мој највећи извор надахнућа био је увек Селинџер, а посебно његово ремек-дело ’Ловац у житу’. Помислите само да постоји неко ко је успео да се увуче у кожу четрнаестогодишњака. То је јединствен подухват у историји књижевности. Искрено речено, никада се нисам ’опоравио’ од тог искуства!”, рекао је, између осталог, Ле Клезио.
    Вратимо се седамдесетак година уназад, у време кад је будући славни писац романа „Ловац у житу” и „Френи и Зуи” имао тринаест година. Те, 1932, године, породица Селинџер – отац Сол, мајка Мирјам, старија сестра Дорис и Џером Дејвид, односно Сони – преселила се на њујоршку Парк авенију, у отмену градску четврт. Живели су у пространом стану, Парк авенија број 1133, у лепој згради на углу с Деведесет првом улицом. Осим што је купио велики стан и скупоцена кола, показујући да његов трговачки посао добро напредује, отац Сол донео је неопозиву одлуку да тринаестогодишњег Сонија испише из јавне школе и упише у скупу приватну школу...

Презирао друштвене игре

    Дошао је дан кад је будући ученик у угледној школи Мекбарни требало да разговара с директором о томе како ће његово школовање изгледати у будућности.
    Записи из тог времена – како наводи Селинџеров биограф Пол Александар – говоре да Сони током разговора није оставио нимало повољан утисак. Био је неспретан и потпуно збуњен. Показао се као сасвим неусредсређен тинејџер који је волео да се прави паметан, не знајући тачно чиме би се бавио. Кад га је директор упитао који га школски предмети највише занимају, Сони је спремно навео две ствари: драму и тропске рибе!
    Кад је почео да похађа Мекбарнијеву школу, млади Селинџер постао је новинар школског листа и предводник мачевалачке секције. Глумио је у две школске представе и, што је занимљиво, и у једном и у другом случају играо је женске ликове.
     С друге старне, обавезни школски предмети Сонија нису посебно занимали. Због тога је његов успех био углавном скроман. Тачније, школски успех Џерома Дејвида Селинџера био је далеко испод мерила школе коју је похађао. Међутим, рад у драмској групи на известан начин спасио га је од понављања. Прогледали су му кроз прсте и покушали да разумеју Сонијеву најважнију животну тежњу: да се бави необавезним стварима. У породици нико никад није могао да каже где је Сони и шта ради. Појављивао се само за ручак. Волео је да буде сам. Презирао је друштвене игре. Кад би га замолили да игра карте, обавезно би одбио.

Марљивост, шта је то?

    Пред крај распуста 1934. године, петнаестогодишњи Сони имао је тако лош успех у школи да су га замолили да се на јесен – не враћа. Из алгебре је био петнаести од осамнаест ученика, из енглеског седми од дванаест, латински – десети од дванаесторо ученика. Укратко, с таквим оценама није могао да настави школовање у Мекбарнијевој школи. Селинџеров отац покушао је да изглади ствар и обећао је директору да ће његов непослушни син покушати да похађа наставу у школи Менхасет.
    Испоставило се да је то била још већа пропаст! Зато су у Мекбарнију потврдили првобитну одлуку. После Сонијевог одласка, директор је у његово сведочанство написао следећу опаску:
    „Карактер: последње две године које је провео код нас био је под утицајем пубертета.
    Способности: велике.
    Марљивост: не познаје значење те речи!”
    На известан начин, потоњи писац остао је доследан својим навикама из детињства. Написао је књиге које су биле кључне за књижевност двадесетог века. Али кад је постао свестан да занимање за његову личност постаје претерано и да нема везе с њим, повукао се из јавности. Потпуно.
    „Стварно ми се смучио тај его, его, его. Мој и било кога другог.   Смучили су ми се сви који желе да стигну некуд, да нешто ураде за славу, све у свему, да постану неко ко је занимљив. То је одвратно”, проговорио је Џером Дејвид Селинџер кроз уста свог књижевног јунака у роману „Френи и Зуи”.

500 СТРАНА ЗА ИСТОРИЈУ

    Иако његов објављени опус није велики, дело Џерома Дејвида Селинџера кључно је утицало на књижевност друге половине прошлога века. Ево неколико основних података из његовог живота. Рођен је у имућној породици у Њујорку, 1. јануара 1919. године. Умро је у својој кући у брдима Корниша у Њу Хемпширу, 27. јануара 2010. године. Све што је објавио за живота, стало би у један том од 500 страна, истиче се у његовим биографијама. Али то није усамљен случај у историји да дело великана књижевности по обиму не буде велико.
    Променивши неколико школа, Селинџер је краће време студирао, потом учествовао у Другом светском рату. А онда је у познатом часопису „Њујоркер” 1948. године објавио причу „Перфектан дан за бананарибе”. Одмах је било јасно да је реч о посебном писцу. Роман о духовној и физичкој пустоловини седамнаестогодишњег Холдена Кофилда – „Ловац у житу” – објавио је 1951. године. Та књига одмах је постала бестселер. У ствари, већ више од педесет година ова књига је бестселер. Поред бројних пиратских издања, у свету је одавно објављено више од десет милиона примерака „Ловца у житу”. Ова бројка данас је свакако много већа. Име главног јунака Холдена Кофилда носи и један кратер на Месецу. Чувени италијански писац Алесандро Барико основао је школу креативног писања којој је дао име Холдена Кофилда, истичући да је Селинџер његов најомиљенији писац.
    Већ после објављивања ове књиге, Селинџер је исказивао жељу да нестане из јавног живота. Године 1953. објавио је збирку „Девет прича” (или „За Есме – с љубављу и мучнином”), а 1961. роман „Френи и Зуи”. „Високо подигните кровну греду, тесари”, назив је новеле коју је објавио 1955. године. Новела „Симор, увод” је његова последња објављена књига, а то је било 1959. године. Прича „Хапворт, 16, 1924.” појавила се у часопису „Нујоркер” у јуну 1965. године.
    Дакле, ако поштујемо жељу Џерома Дејвида Селинџера, нећемо више водити бригу о томе како је живео, него ћемо уживати у његовом делу и осетити оно о чему говори млади Холден у „Ловцу у житу”:
   „Оно што ме највише обара с ногу то је књига за коју, кад завршиш с читањем, пожелиш да је написао човек који је твој најбољи друг и да би могао да га цимнеш телефоном кад год ти се прохте. Додуше, то се не дешава често”.

СЕЛИНЏЕР, КО ТО БЕШЕ?

    Кад су светске новинске агенције 28. јануара ове године пренеле вест о смрти 91-годишњег писца Џерома Дејвида Селинџера, уредници једног нашег дневног листа ту вест су – бацили! Нису је ни сутрадан објавили. Тек дан касније... Сва је прилика да се ту није нашао нико ко је прочитао „Ловца у житу”. Можда их је ипак збунио податак да последњих педесетак година Селинџер ништа није објавио...
С друге стране, један наш познати књижевник, вероватно у намери да буде духовит, али и да с прекором укаже како Селинџер одавно ништа није објавио, рекао је:
   „Селинџер? Ко то беше?”
   У ствари, и необразовани новински уредници, као и сујетни писац, потврдили су да је Селинџер на известан начин успео у својој намери. Да једноставно збрише из јавности и до краја остане – недодирљив. Пошло му је за руком да добије рат против таблоида и претераног уплитања у његов приватни живот, али пре свега да покаже како признања јавности у суштини не значе увек и истинску (животну) вредност. „Мука ми је од недостатка храбрости да у потпуности будем нико”, написао је својевремено овај писац коме је „Забавник” посветио текст поводом прошлогодишњег Сајма књига, 23. октобра 2009. године.
    „Људи увек тапшу погрешним стварима”, речи су Селинџеровог јунака Холдена Кофилда.


politikin zabavnik.

Priča koja otvara ovu zbirku nosi čudan naziv: PERFEKTAN DAN ZA BANANA-RIBE. U storiji saznajemo nešto više o Simoru (kojeg Selindžer pominje u svom drugom delu, pod nazivom Simor: uvod), njegovom nervnom ustrojstvu i bračnom životu. Priča govori o dvoje ljudi koji imaju različite poglede na svet. Mjuriel, kao Simorova lepša polovina, je opuštena osoba sa optimističnim pogledom a svet, dok je sam Simor oličenje čudnovatosti i paranoje. Ova paranoja se vidi u nekoliko delova priče. Mjurijel, ipak, nije svesna paranoje svoga supruga iz razloga što se isti otuđio kada se vratio iz rata. Ne mogu se pronaći na istim talasnim dužinama, zbog čega Simor, pomalo napadno i čudno, počinje da uživa u društvu Sibil, devojčice od koje ustvari traži ljubav i razumevanje odrasle osobe. No, to je nemoguće; zbog toga glavni junak storije shvata da ne postoji niko ko bi ga mogao razumeti, što dovodi do potpune alijencijacije i usamljenosti. S tom činjenicom on ne može da se pomiri, te na kraju vrši samoubistvo.

Druga priča u nizu jeste storija UJKA VIGLI U KONEKTIKATU. U ovoj zbirci priča naglasak je stavljen na alijencijaciju čoveka, nezadovoljstvo životom, želju za promenom. Videli smo da i uvodna priča za temu obrađuje nešto od pomenutog, a Selindžer nastavlja tradiciju i sa ovom storijom. Priča govori o jednoj neplaniranoj pijanki dvaju žena, koje palamude o tome kakav bi im život bio da su napravile druge izbore u prošlosti. Tako Eloiza zamišlja svoj život sa starom ljubavi, Voltom, dok njena prijateljica klima glavom i uzdiše. Iako je naglasak stavljen na ove dve žene, volim da mislim da je ovo ustvari priča o Eloizinoj ćerki Ramoni i laganom otuđenju podmladka, koji mora da izmišlja prijatelje da bi našla nekog s kim bi se družila. Zašto stariji ljudi uvek istresaju frustracije na svojoj deci? To radi i Farington u Džojsovoj priči Prepisi, a to bogami radi i Eloiza u ovoj storiji.

Treća priča nosi naziv PRE POČETKA RATA SA ESKIMIMA. U ovoj storiji naglasak se stavlja na samoljublje, ali i na odnose između žena, na sklonost ka trpljenju kao i na narcizam određenih likova. Od svih priča u ovoj zbirci, ova nosi najviše simbolike, pa bih išao tako daleko da kažem da u ovoj priči ima simbola unutar simbola. Jednostavno, priča zahteva pažljivo čitanje, kojim ćemo primetiti da Frenklin, Selenin brat, ima osnovne cte Holdena Kolfilda, glavnog junaka Selindžerovog najpoznatijeg dela Lovac u žitu. Iako se, za ovako kratku priču, u fabuli pojavljuju četiri lika, samo dva nose i drže naraciju, što samo govori o tome kako Selindžer lepo i odmereno stavlja stvari na svoje mesto. Mnogi pripovedači bi našli kao manu Selindžerovo naglo završavanje storije, katkada objašnjavanje a ne pripovedanje, ali mogu reći da je, za mene, ova zbirka pravo osveženje jer se ne pridržava pravila što je čini svakako posebnom i obavezim štivom za svakog pisca kratkih priča.

Četvrta storija se zove ČOVEK KOJI SE SMEJE. Priča počinje naratorovim sećanjem na dane kada je bio u družini „Komanča“ i igrao bejzbol. Svaki put, kad bi se vraćali sa igrališta, njihov „Poglavica“ (student koji je bio zadužen da ih čuva) bi im pričao priču o Čoveku koji se smeje. Ovo je, ustvari, priča o rušenju mladalačkih snova i nadanja, o tome kako deca i sa devet godina počinju da uviđaju odnose između dvoje ljudi, njihove patnje, ali nadasve, uviđaju da ti odnosi na kraju nisu samo privatna stvar – sama storija koju priča student prava polako postaje depresivna i mračna i tako, kada njegovi ljubavni jadi dođu do tačke ključanja, storija koju on pripoveda dolazi do mračnog kraja. Na neki način, taj kraj trezni našeg naratora, otvara oči tom detetu. Zanimljivo postavljena storija, gde Selindžer, pripovedajući priču unutar priče, kazuje o tome kako treba pričati priču, kako su pripovedač i čitalac dva nerazmrsiva entiteta.

DOLE, KOD ČAMCA je peta storija po redu. U ovoj priči zapažamo tračak nade na kraju tunela, ali isto tako dosta simbolizma kojim majka vabi svoga sina da mu otkrije u čemu je problem, zašto isti beži od kuće i krije se, kada je „obećao da to nikada više neće raditi.“ Ona mora da igra po sinovljevim pravilima, pleše u ritmu njegove muzike i tako, kroz igru, da dođe do srži i odgovora koji traži. Kraj priče je, kao što sam pomenuo, lep i pobedonosan, problemi se rešavaju, suze predstavljaju katarzu malog deteta, a trka do kuće predstavlja već pomenutu pobedu.

ZA ESME – S LJUBAVLJU I MUČNINOM je najdraža priča autoru ovoga prikaza. „Tu nedavno, avionskom poštom, primio sam pozivnicu na venčanje koje će se održati u Engleskoj, osamnaestog aprila.“ Tako počinje storija, u kojoj narator objašnjava da bi rado pohodio svatove, ali zbog obaveza to ne može da učini. Ipak, odlučuje da napiše par redaka o mladoj, koju je upoznao pre šest godina. Ono što sledi je njegova storija o Esme, storija puna ljubavi i mučnine.

Ova priča ruši kanone i pravila kratke priče. U storiji je mnogo objašnjavanja, naročito u prvom delu, kada glavni junak upoznaje mlađanu Esme. Pre svega, kod čitanja ove storije vredi obratiti pažnju na naslov. Iz njega možemo da vidimo da je priča maltene pismo za Esme, čime pisac i njegovo stilsko umeće pripovedanja postaju deo veće šare, većeg klupka.

Dok se glavni junak u prvom delu priče predstavlja svojim imenom, u drugom delu, koji obuhvata deo iz naslova „S mučninom“ glavni lik kao da se stidi, te se predstavlja inicijalom X. Priča se prati i teče na čudan način, posve redak u pripovedanju, gde se osećaj realnosti povećava korištenjem smicalica. Selindžer u ovoj storiji ne piše o ljubavi na prvi pogled, nego o istim talasnim dužinama, priča o dve usamljene duše koje zajedno dele trenutak što nikad neće zaboraviti.

To je prvi deo priče.

U drugom delu, Selindžer ponovo obrađuje temu nervnog sloma tokom rata, čije fragmente koristi i ubacuje u priču da ispuni želju mlađane Esme („napišite priču za mene, neku punu mučnine“). Nekoliko godina je prošlo, junak je ogrezao u ratu, ne može da spava, hoda tankom linijom između ludila i normalnosti. U ovom delu, glavni junak X je predstavljen na mehanicistički, hladan način; no, ono što izdvaja Selindžera i ovu storiju jeste ubacivanje Esmine persone u Id glavnog junaka, koju isti prihvata kao svoju i iznalazi snage da se izbori sa mentalnim udarcima na svoje Ja. Ta Esme, njena razmišljanja, unose red u haos junakovih osećanja i misli, unose toplinu, čime Selindžer negira mehanicistički opis junaka u drugom delu ove priče. Zaista, sjajno napisano štivo i odlična razrada likova.

Sledeća priča u nizu je LEPA USTA I ZELENE MI OČI. Šta žena može da učini muškarcu, e-e-e-e-e! Nemoj jaranovu ženu, nikad! Iako je postavka storije ispričana u ove dve šture, uličarske rečenice, priča ima svoje naravoučenije i zaplet koji menja odnose između likova. Artur čovek koji sumnja da ga žena vara, palamudi preko telefona svom dobrom prijatelju Liju o tome kako mu žene nema kući. Sve bi ti bilo lepo i krasno, da se ista ne nalazi upravo kod Lija. Kroz čitavu priču, Li se napreže da uteši svoga prijatelja, laže ga, želeći da što pre okonča ovaj mučan razgovor. To se i dešava pri kraju priče ali, nakon završenog razgovora Artur ponovo zove Lija da mu kaže kako mu je žena stigla kući. Prostodušni Artur, spustivši slušalicu shvata da je svog „prijatelja“ previše gnjavio svojim problemima, tako da je, sada promenjenih uloga, Artur taj koji laže Liju čime mu izaziva grižnju savesti. Iako ova priča ne bi ušla u izbor najboljih od ovoga autora, svakako su u njoj dobro predstavljeni odnosi između likova. Mana priče jeste to što Arturova žena, koja sedi pored Lija, nije ništa drugo do neki objekat; ne progovara ništa, a o njoj saznajemo činjenice samo od Artura.

PLAVI PERIOD DE DAUMIER-SMITHA je osma priča po redu. Priča govori o dvadesetdevetogodišnjaku, koji se seli u Kvebek i tamo preuzima posao instruktora slikanja. Njegovi učenici, kada ih napokon dobije, nisu tu kraj njega; on ispravlja njihove radove i šalje ih poštom na date adrese. Njegovom oku prijaju slike sestre Irme, monahinje, kojoj glavni junak šalje pismo u kojem ju poziva da se posve preda slikanju.

U srži ove priče nalazi se buđenje života u glavnom liku, u slikaru koji na kraju storije shvata da život i ljudi koji ga okružuju nisu pozeri za slikanje, nisu stvari, nego osobe od kojih mu život znači, da njegovi postupci imaju posledice. To se naročito vidi na kraju storije, kada glavni junak gleda u izlog i uhvati pogled devojke koja radi unutra: ista pada, jer u njegovom pogledu vidi da je odmerava kao sliku, kao neko umetničko delo a ne živu stvar. Ovo ga navodi da shvati smisao, da postane human u pravom smislu te reči. Napokon može da sagleda stvari kod prizmu objektivnosti, i pomiruje se sa činjenicom da nije svako rođen za slikanje i da ta umetnost ili zvanje ne mora biti svakoj osobi na svetu njegova Meka i Medina.

TEDI je priča sa najjezovitijim krajem. Storija govori o istoimenom junaku, dečaku, koji je opčinjen smrću. „To će se desiti ili danas ili 14. februara 1958.“, kaže on. Mi ne znamo da li Tedi govori o smrti, ali smo, kako dolazimo do kraja romana, sve spremniji da u to poverujemo. Kad pogledamo retrospektivno, čak i kad Tedi na početku priče gleda kroz prozor u oljuštene kore od narandže, možemo da kažemo da isti uživa u neskladu i kraju. Priča nam govori o tome kako je čovekov život lak za uništiti, kako je krhak. Simor iz prve priče i Tedi iz ove storije liče jedan na drugog, gde se može reći da Tedi predstavlja mlađu Simorovu verziju, gde obojica hodaju međom genijalnosti i ludila i nose u sebi ogroman tanatos. Kraj priče, koja se završava vriskom, nam ne govori o tome ko vrišti i zašto; ali čitalac pomisli, nagnan volšebnim Selindžerovim umećem građenja atmosfere, na najgore. Pisac priču namerno ostavlja na klifhengeru – na čitaocu je da zaključi kraj, a znajući prosečnog čoveka, isti će uvek pomisliti na smrt, kraj, the end, iako nema posebnih činjenica koji tome idu u prilog.

Svakako zbirka za ljude koji žele da se bave pisanjem, za ljude koji žele da pročitaju nešto realno i da se sažive sa likovima, sa njihovim otuđenjem, problemima, u kojima se često i sami pronalazimo.

klub knjige

Pisma mladog Selindžera na izložbi u biblioteci Morgan



Foto: Morgan Library.

Jedna od najlepših biblioteka na svetu, koja poseduje neke od najvrednijih rukopisa, starih i retkih knjiga a osnovao ju je američki bankar i finasijer Pjerpoint Morgan, najavila je da će 10. septembra biti otvorena izložba neobjavljenih pisama književnika Dž. D. Selindžera upućenih Mardžori Šird od 1941. do 1943. godine, prenosi B92.

Izložba koju su njeni autori nazvali „Nemoj odustajati“ otkriva, kako su rekli organizatori, jednu nepoznatu sliku Selindžera, koji je posle globalnog hita romana „Lovac u raži“ postao osobenjak. Naime u tim pismima upućenim mladoj Kanađanki koja je imala literarnih ambicija, Selindžer otkriva mladog čoveka koji još uvek balansira između cinizma i nade.



Foto: Dž. D. Selindžer

Pisma su bila među kompletom važnih dokumenata koje je biblioteka Morgan kupila u aprilu ove godine. To su rukopisi koji bacaju novo svetlo na Selindžerovo literarno stvaralaštvo, u kojima on pominje pisce koji su uticali na njega i njegovu ličnost na početku karijere.

Među devet pisama koja će biti prvi put izložena očima javnosti do 12. januara 2014. godine najzanimljivije je ono u kome Selindžer govori o svojoj prvoj verziji priče o Holdenu, dečaku koji je iz internata došao kući za Božić.



Foto: Mardžori Šrid. Toronto. nytimes.com

Leta 1941. kada je Selindžer uputio prvo pismo Širdovoj, imao je 22 godine, a ona mu se obratila pošto je čitala njegove kratke priče koje je već objavljivao u časopisima i koje su je oduševile.

Njene opaske su se veoma svidele mladom autoru koji je pokazao spremnost da joj se u pismima poverava šta radi i tako testira neke svoje nove ideje. Tako je u pismu iz novembra 1941. prvi put naveo da je napisao priču u kojoj je glavni lik mladi Holden koji će postati i junak „Lovca u raži“. Priču je prihvatio da objavi „Njujorker“ i zatražio čitavu seriju što je veoma laskalo Selindžeru.

U jednom pismu u kome se Širdova žalila da joj je priču odbio „Njujorker“ kolega ju je ohrabrio da ne odustaje.

Ova prepiska se odvijala tokom perioda koji je Selindžer proveo na obuci kao vojnik i iz nje se vidi da je smatrao da je to dosadno i zbunjujuće. On će docnije biti prebačen u Veliku Britaniju i učestvovati u invaziji na Normandiju.

U nekim pismima se može pratiti koliko se muči oko serije priča o Holdenu ali i da oseća da su neke druge priče koje misli da imaju kvaliteta sklonjene na stranu, i u jednom času cinično konstatuje da „misli da će sasvim omanuti sa pisanjem“.

Širdova je preminula početkom ove godine u 95. godini, a ovu prepisku je čuvala u kutiji za cipele u dnu ormana. Kada je zbog starosti prešla da živi u staračkom domu, kutiju sa prepiskom je poverila jednom članu porodice koji je odlučio da je ponudi biblioteci Morgan koja već godinama prikuplja rukopisnu građu o ovom književniku.

Izvor: B92

Biografija otkriva tajne: Ceo život lovac u raži

Dragan Bogutović,autor

Obimna biografija "Selindžer" dejvida šildsa i šejna salerna osvetljava pola veka dobro čuvane tajne velikog američkog pisca: Najveća ljubav ostavila ga je zbog Čaplina. Posle Drugog svetskog rata bio je lovac na naciste, a oženio se Nemicom koja je bila saradnik Gestapoa


Knjiga, koja se kod nas pojavila pre nekoliko dana, u izdanju kuće Admiral Books, nastala je na osnovu višegodišnjeg istraživanja i ekskluzivnih razgovora sa više od 200 ljudi sa pet kontinenata: Selindžerove braće po oružju iz Drugog svetskog rata, članova njegove porodice, bliskih prijatelja, ljubavnica, komšija, izdavača i ljudi sa kojima je imao tajne veze. Prvi put su objavljena i njegova pisma koja otkrivaju piščeve intimne stavove o ljubavi, književnosti, veroispovesti, ratu, smrti. Pred čitaocima su i ekskluzivne fotografije, kao i izvodi iz dnevnika, pisama, memoara, sudskih zapisnika, kao i vojnih podataka sa kojih je nedavno skinuta oznaka poverljivosti.
Potekao iz imućne porodice s njujorške Park avenije, Džerom Dejvid Selindžer rođen je 1919. sa neprijatnom manom (problemom sa jednim testisom) što je ostavilo dubok trag na čitav njegov život. Bio je polaznik vojne akademije, a zatim loš student na jednom koledžu u Njujorku, ali veoma darovit pisac, što je pokazao svojim prvim pričama objavljenim u uglednim časopisima. Te 1941. doživeo je prvu i neprebolnu ljubav sa Unom O’Nil, ćerkom dramskog pisca i nobelovca Judžina O’Nila. Govoreći da su njegova prava deca likovi iz njegovog komada, O’Nil je Unu ostavio kada joj je bilo tri godine, zbog čega je ona dugo patila. Između svoje 16. i 18. godine ona se zabavljala sa poznatim karikaturistom Piterom Arnom i Orsonom Velsom, a onda se pojavio Selindžer. Njena lepota i izuzetna gracioznost oborila ga je s nogu.

DUHOVI STVORIVŠI svoj privatni svet u kom je mogao sve da kontroliše, Selindžer je iščupao besprekornu, besmrtnu mladost iz patnji Drugog svetskog rata. A onda, kada nije mogao sve da kontroliše, kada se nakupilo previše patnji da bi ih ljudsko biće sazdano tako tanano kao on moglo da izdrži, potpuno se predao Vedanti, pretvorivši drugu polovinu svog života u ples sa duhovima. Više nije imao ništa nikome da kaže, pišu Šilds i Salerno.
Odlazili su u muzeje, bioskope, pozorišta, večerali u kafeima i restoranima ali je vezu prekinuo njegov odlazak u vojsku. Dok je bio na obuci slao joj je duga ljubavna pisma na koja je odgovarala istom merom osećajnosti. Želeći da joj ćerka postane filmska zvezda, majka ju je 1942. poslala u Holivud gde je srela Čarlija Čaplina i tek što je napunila 18 godina udala se za 54-godišnjeg genijalnog komičara. Vest o tome Selindžer je pročitao u novinama i gotovo doživeo slom od koga se nikada nije u potpunosti oporavio.
Drugi još već udarac čekao ga je na frontu: kao vodnik u 12. pešadijskom puku učestvovao je u pet krvavih kampanja na evropskom ratištu 1944. i 1945. Njegovi drugovi svedoče da je bio izuzetno hrabar borac, a jedno vreme radio je i kao kontraobaveštajac isleđujući ratne zarobljenike i ponekad se nalazeći na ničijoj zemlji između saveznika i Nemaca. Kada je zajedno sa vojnicima ušao u Kaufering 4, pomoćni logor uz Dahau, suočivši se sa do tada neviđenim zlom, otišao je u bolnicu u Nirnbergu na psihijatrijsko lečenje.
Tokom rata i za vreme hospitalizacije Selindžer je nosio sa sobom rukopis prvih šest poglavlja romana o Holdenu Kolfildu koji će kasnije, 1951, prerasti u knjigu "Lovac u raži". Prethodno, u maju 1945. oženio se, u Nemačkoj, Silvijom. Tada je radio kao specijalni agent - lovac na naciste koji su se krili, da bi se, ironijom sudbine, kasnije pojavili podaci koji govore da mu je supruga bila doušnik Gestapoa. Iako su raniji biografi tvrdili da je posle samo godinu dana Silvija podnela tužbu za razvod braka, autori knjige su utvrdili da je to bio Selindžer jer je, najverovatnije, saznao čime se ona bavila.

U svom drugom braku, emotivno duboko oštećen i gotovo otupeo, Selindžer se neprestano udaljavao od porodice. Nedelje i nedelje provodio je u svom izdvojenom bunkeru, u kome je pisao, a ženi Kler i deci Metjuu i Margaret govorio je: "Nemojte me uznemiravati, osim ako ne izbije požar". Posle 12 godina, brak je završen razvodom 1967.
Selindžer je, ističu autori biografije, bio izvanredno kompleksno i duboko kontradiktorno biće. Nije bio, kako se mislilo, povučen u poslednjih 55 godina svog života.
SUSRET SA HEMINGVEJOM JEDNA od velikih priča u istoriji književnosti jeste ona o susretu Ernesta Hemingveja i Selindžera u Parizu 1944. Hemingveja, koji je u to vreme imao tretman kao Tolstoj u Rusiji, mladi tamnokosi narednik Selindžer potražio je u hotelu "Ric". Rekao mu je koliko se divi njegovim delima i kasnije pričao prijateljima kako je slavni pisac veoma prijatan i velikodušan, nimalo impresioniran sopstvenom veličinom. Uspostavili su veoma dobar odnos i Ernest se ponudio da pogleda neke njegove priče. Pošto je pročitao "Poslednji dan poslednjeg odsustva" Hemingvej je izrazio divljenje prema peru mladog kolege. Selindžer se vratio u svoju jedinicu u stanju blagog ushićenja i nikada nije krio da je on imao ogroman uticaj na njegov stil pisanja.
Krio se od javnosti, ali je mnogo putovao, imao mnogo ljubavnih veza i doživotnih prijateljstava i u ogromnim količinama konzumirao proizvode popularne kulture - na televiziji je mogao da gleda bilo šta. Veliki događaj u njegovom životu, po značaju odmah iza rata, bilo je upoznavanje hinduizma Advajta Vedante, religioznog i filozofskog učenja u kojem je pokušao da nađe izlaz iz unutrašnjih dilema i patnje koje su ga razdirale.
Posle njegove smrti 2010. supruga Kolin i sin Metju postali su saizvršioci Književnog trusta Dž. D. Selindžera koju je osnovao za života. Morala se poštovati njegova izričita želja da nikada ne bude dozvoljeno da se prema romanu "Lovac u raži" snimi film. Iako brojni očevici svedoče da je pisao svakog dana i imao sef u kom je držao nedovršene rukopise, u Selindžerovom legatu odbijaju da to priznaju. Ipak, Šild i Salerno na osnovu dugih istraživanja uspeli du da dođu do podataka da je slavni pisac napisao i odobrio za objavljivanje nekoliko dela. Među njima je "Porodica Glas" u kojoj je pet novih priča, "Priručnik" za Vedantu sa kratkim pričama, gotovo basnama, utkanim u tekst, jedan roman, ljubavna priča iz Drugog svetskog rata zasnovana na Selindžerovoj komplikovanoj vezi sa prvom ženom i novela, u formi dnevnika kotraobaveštajnog oficira iz Drugog svetskog rata. Objavljivanje ovih dela će otpočeti iduće godine i trajaće do 2020.
Ipak, najviše će zauvek ostati upamćen po "Lovcu u raži" koji je prodat u više od 65 miliona primeraka i prodaje se i dalje svake godine u 600.000 primeraka.
- "Lovac" je postao književna himna generacije. Buntovna omladina iz pedesetih godina 20. veka najednom je pronašla svoj glas - pišu autori biografije.
- Holden je bio buntovnik generacije kojoj je buntovnik očajnički trebao. Bio je Džems Din pre Džemsa Dina i kul pre nego što je izmišljen termin "kul". Bio je ikona nemira, nezadovoljstva, pobune, suprotstavljanja uvreženom stanju. Selindžer je prvi uticao na stvaranje kontrakulture i njegova tvorevina, Holden, ne samo što je bio prvi bitnik, već isto tako i figura koja je nadahnula hipi-generaciju.

Selindžer, književni pustinjak

Dž. D. Selindžer, za koga se svojevremeno tvrdilo da je najznačajniji posleratni američki pisac, ali koji je okrenuo leđa uspehu i udvoricama, postavši neka vrsta književne Grete Garbo, poznat po tome što nije želeo da bude poznat, umro je u sredu u svojoj kući u Kornišu, gde je preko 50 godina živeo odvojeno od sveta. Imao je 91 godinu.
Firma koja zastupa Selindžera, Harold Ober Associates, objavila je ovu vest, uz napomenu da se radi o prirodnoj smrti. „Iako je u maju slomio kuk, bio je odličnog zdravlja sve do naglog pogoršanja posle Nove godine. Nije imao nikakve bolove neposredno pre smrti, ni dok je umirao.“
Selindžerov ugled počiva na nevelikom, ali vrlo uticajnom opusu: romanu „Lovac u žitu“ i zbirkama „Devet priča“, „Freni i Zui“ i „Podignite visoko krovnu gredu, tesari i Simor: Uvod“. „Lovac“ je objavljen 1951. i već je prva rečenica, pomalo u duhu Marka Tvena, ukazivala na novi smeli pravac u američkoj književnosti: „Ako vas stvarno zanima sve ovo, verovatno ćete prvo hteti da saznate gde sam rođen, kakvo je bilo moje bezvezno detinjstvo, šta su moji radili u životu pre nego što su me dobili i još masu takvih gluposti a la Dejvid Koprefild, ali nisam baš raspoložen da se upuštam u te stvari“.^[1]
Iako neki, posebno nastavnici i bibliotekari, nisu znali šta da misle o knjizi, „Lovac“ je postao bestseler, a narator i glavni junak, Holden Kolfild, tinejdžer koga su izbacili iz škole, postao je najpoznatiji američki književni mangup posle Haklberi Fina. Sa svojim ciničnim, žargonskim tonom, saosećanjem za pubertetlije, i snažnim, ali otuđenim osećanjem za moral i nepoverenjem prema svetu odraslih, ovaj roman je pogodio žicu hladnoratovske Amerike i ubrzo stekao kultni status, posebno među mladima. Čitanje „Lovca“ je nekad predstavljalo ključnu stepenicu u odrastanju, skoro podjednako važnu kao dobijanje vozačke dozvole.
Roman je ostao prijemčiv do danas, iako neke od Holdenovih briga danas deluju staromodno. Godišnje se još uvek proda 250.000 primeraka ove knjige. Mark Dejvid Čepmen, koji je 1980. ubio Džona Lenona, rekao je da se objašnjenje toga što je uradio može naći u „Lovcu u žitu“. Filip Rot je 1974. napisao: „Reakcija studenata na dela Dž. D. Selindžera znak je da on, za razliku od većine drugih, nije okrenuo leđa vremenu, već da je uspeo da ukaže na današnji sukob identiteta i kulture.“
Mnogi kritičari su više cenili zbirku „Devet priča“, objavljenu 1953, koja je uticala na pisce poput Rota, Džona Apdajka i Harolda Brodkija. Priče su se odlikovale svojim oštroumnim socijalnim zapažanjima, savršenim dijalozima (Selindžer, koji je koristio kurziv skoro kao muzičku notaciju, nije bio majstor književnog, već govornog jezika) i time što su srušile sve što je ostalo od tradicionalne arhitekture pripovetke – staru strukturu početka, sredine i kraja – i kreirale arhitekturu emocija, u kojoj priča dobija sasvim novi pravac malom promenom tonaliteta ili ironičnim komentarom. Apdajk je rekao da se divi „toj zen-otvorenosti koju te priče imaju, i tome što se ne zatvaraju naglo.“
Selindžer je takođe usavršio veliku veštinu književne ironije – sposobnost da saopšti to što misli, a da kaže što manje, ili čak nešto sasvim suprotno. Orvil Preskot je 1963. napisao u New York Times-u: „Retko je u istoriji književnosti, ako je ikada, nekoliko pripovedaka izazvalo toliko rasprava, kontroverzi, hvalospeva, osporavanja, mistifikacija i interpretacija.“
Kao mladić, Selindžer je žudeo za ovakvom pažnjom. Tokom studija hvalisao se svojim spisateljskim talentom i ambicijama, i upućivao razmetljiva pisma Vitu Barnetu, uredniku časopisa Story. Ali uspeh mu je, kad ga je jednom osetio, ubrzo dosadio. Rekao je urednicima časopisa Saturday Review da mu se „smučila“ njegova fotografija na koricama „Lovca u žitu“ i zatražio da se slika izbaci iz narednih izdanja. Dao je instrukcije svom agentu da spali sva pisma čitalaca. Selindžer, koji je živeo u 57. ulici na Menhetnu, 1953. godine je zauvek pobegao od književnog sveta, odselivši se na imanje od 36 hektara u šumovitom delu Korniša. Po svemu sudeći, ispunjavao je Holdenovu želju da sebi sagradi „kolibicu od para koje sam zaradio i da tamo proživim ostatak života,“ daleko od „bilo kakvih glupavih razgovora sa bilo kime.“
Retko je putovao, osim povremeno na odmor u Floridu ili da poseti Vilijama Šona, skoro jednako velikog otuđenika i nekadašnjeg urednika časopisa New Yorker. Izbegavajući uobičajeni Šonov sto u restoranu hotela Alginquin, nalazili su se pod satom starog hotela Biltmore, koji je bilo sastajalište mnogih studentskih generacija.
Nakon selidbe u Nju Hempšir, Selindžer je objavljivao sve ređe, da bi ubrzo potpuno prestao. Materijal iz „Freni i Zui“ (1961) i „Podignite visoko krovnu gredu, tesari“ (1963) već je prethodno bio objavljen u New Yorker-u, a poslednje što je od njega štampano bila je pripovetka „Hapworth 16, 1924“ koja je zauzela skoro čitavo izdanje New Yorker-a od 19. juna 1965.
Selindžer je 1997. pristao da Orchises Press, mala izdavačka kuća iz Aleksandrije u Virdžiniji, objavi „Hapworth“ kao knjigu, ali se u poslednjem trenutku predomislio. Nikad nije štampao ostale objavljene pripovetke u zbirci, niti je dopuštao da se štampaju u udžbenicima ili antologijama. Jedna pripovetka, „Ujka Vigili u Konektikatu“, pretočena je u film „Moje ludo srce,“ koji je bio toliko loš da Selindžer nikada nakon toga nije prodao filmska prava.

Prijateljstvo pa izdaja
U jesen 1953. sprijateljio se sa lokalnim tinejdžerima i pristao na intervju, navodno za školsku rubriku u lokalnom dnevniku Claremont Daily Eagle. Međutim, članak je objavljen kao glavna priča i Selindžer se toliko uvredio da je prekinuo kontakte sa tinejdžerima i podigao ogradu visoku dva metra oko svog imanja. Posle toga je retko komunicirao sa novinarima, osim 1974. kada je, u pokušaju da spreči izdavanje zbirke pripovedaka, rekao novinaru Timesa:„Neobjavljivanje pruža veliko spokojstvo, mir. Obljavljivanje užasno narušava moju privatnost. Volim da pišem. Obožavam. Ali pišem samo za sebe i svoje zadovoljstvo.“
Ipak, što je više tražio privatnost, sticao je sve veću slavu, naročito nakon što se 1961. pojavio na naslovnici Time-a. Godinama je slanje izveštača u Nju Hempšir u potragu za Selindžerom bilo novinarski sport. Selindžer je kao mladić imao tužno, melanholično lice i duboke izražajne oči, ali sada, na malobrojnim fotografijama koje su se pojavile, izgledao je ispijeno i bolesno. Kao lik sa El Grekovog platna. Mnogi su tvrdili da je trošio više vremena i snage na izbegavanje sveta nego što većina ljudi troši na normalan život, i njegova otuđenost je samo pospešivala mit koja se stvarao oko njega.
U zavisnosti od gledišta, radilo se o ludaku ili o američkom Tolstoju koji je samu tišinu pretvorio u najelokventniji oblik umetničkog delovanja. Neki su bili ubeđeni da objavljuje pod pseudonimom. Jedno vreme, krajem sedamdesetih, pričalo se da je on Vilijam Varton, autor romana Birdy. Na kraju se ispostavilo Da je Vilijam Varton pseudonim pisca Alberta Duema.
Britanski književni kritičar Ian Hamilton je 1984. predložio Selindžeru da napiše njegovu biografiju. Sasvim očekivano, Selindžer je to odbio, uz opasku da je „pretrpeo dovoljno eksploatacije i ugrožavanja privatnosti za jedan ljudski vek“. Hamilton je ipak napisao knjigu, i 1986. Selindžer je pokrenuo sudski proces da spreči korišćenje citata i parafraza iz neobjavljenih pisama. Slučaj je dospeo do Vrhovnog suda, i na iznađenje mnogih, Selindžer je dobio tužbu, mada ga je to koštalo privatnosti. (U junu 2009, tužio je i Frederika Koltinga, pisca i izdavača iz Švedske, koji je, kako se tvrdilo, napisao nastavak „Lovca u žitu“. U julu je federalni sud trajno zabranio izdavanje knjige.)
Selindžerova privatnost je dodatno ugrožena 1998. i 2000. objavljivanjem memoara Džojs Mejnard, sa kom je bio u vezi deset meseci 1973, kada je gđica Mejnard bila brucoš, a potom i objavljivanjem memoara njegove ćerke, Margaret. Neki su optuživali obe žene da žele da izvuku korist iz svoje bliskosti sa Selindžerom, a Selindžerov sin Metju napisao je u pismu nedeljniku New York Observer da je njegova sestra „neuravnotežena“ i da ne prepoznaje čoveka iz njenog opisa. Ipak, obe knjige su legendi o Selindžeru dale pomalo jezivi „hauardhjuzovski“ ton.
Selindžer je voleo da komanduje i bio je seksualno manipulativan, kako tvrdi Džojs Mejnard u svojoj knjizi. Bio je opsednut zdravim životom i homeopatijom, kao i svojom ishranom (smrznuti grašak za doručak, nedopečeni hamburger od jagnjetine za večeru). Margaret Selindžer kaže da je njen otac bio patološki samoljubiv i da je zlostavljao njenu majku, a homeopatiji i opsednutosti hranom dodala je dugi spisak drugih interesovanja: zen budizam, vedanta hinduizam, hrišćansku nauku, sajentologiju i akupunkturu. U knjizi tvrdi da je Selindžer pio sopstveni urin i da je satima sedeo u orgonskoj kutiji.
Ali da li je pisao? To pitanje je mučilo selindžerologe, a u nedostatku pravih dokaza, kružile su razne glasine. Godinama nije napisao ni reč. Ili je, poput junaka Kubrikovog filma „Isijanje“, stalno ispisivao jednu te istu rečenicu. Ili je, kao Gogolj pred kraj života, napisao mnogo, ali na kraju sve spalio. Džojs Mejnard misli da je u sefu držao bar dva romana, ali ih nikada nije videla.

Detinjstvo i mladost
Džerom Dejvid Selindžer je rođen na Menhetnu na Novu godinu 1919, kao drugo od dvoje dece. Sestra Doris, koja je umrla 2001, godinama je radila kao nabavljač haljina za Bloomingdale’s. Kao i Glasovi, i deca Selindžerovih su bila iz mešanog braka. Otac Sol, bio je Jevrejin, rabinov sin, ali dovoljno asimilovan da se bavi uvozom sira i šunke. Njihova majka, Mari Džiliš, bila je poreklom Irkinja, rođena u Škotskoj, ali je promenila ime u Mirijam kako bi se više dopala svekrvi i svekru. Porodica je živela u Harlemu kada je Selindžer rođen, ali pošto je firma Sola Selindžera dobro poslovala, preselili su se prvo u 82. ulicu, a zatim na Park Aveniju.
Iako nikad nije bio naročito dobar učenik, Selindžer, koga su u to vreme zvali Soni, pohađao je progresivnu školu Makbarni na Gornjoj zapadnoj strani Menhetna. (U molbi za upis je kao oblasti interesovanja naveo dramaturgiju i tropske ribe.) Ali ponavljao je posle dve godine i 1934. su ga poslali u vojnu akademiju Valley Forge u Pensilvaniji, koja mu je kasnije poslužila kao inspiracija za Holdenovu školu Pensi. Selindžer je bio kapiten mačevalačkog tima, a postao je i urednik književne rubrike školskog godišnjaka Ukršteni mačevi. Napisao je i himnu škole, koja je bila iskreni pastiš devetnaestovekovnoj osećajnosti ili ironično remek delo:
Ne skrivaj suze ovog zadnjeg dana, U tuzi tvojoj nek ne bude srama, Što ne šetaš više sivim stazama, Što više ne igraš tu igru. Četiri su godine radosne prošle – da li će ta vremena ostati nam draga, Uživaj u ovim kratkim danima, Ostalo ih je još svega par.
Nakon nekoliko dosadnih nedelja provedenih na Univerzitetu u Njujorku, Selindžer je 1937. otputovao sa ocem prvo u Austriju, pa zatim u Poljsku, a plan je bio da ga otac uputi u trgovinu šunkom. Pošto je shvatio da to nije za njega, vratio se u Ameriku i proveo jedan semestar na Ursinus koledžu u Koledžvilu u Pensilvaniji. Vršnjaci ga se sećaju kako šeta studentskim gradom u crnom kaputu i govori kako će napisati Veliki američki roman.
Najtrajnija avantura sa visokim obrazovanjem za Selindžera je bila večernja škola na univerzitetu Kolumbija 1939, gde mu je predavao Vit Banet, i pod njegovim pokroviteljstvom je uspeo da proda jednu pripovetku, „Mladi ljudi“, časopisu Story. Nakon toga je prodao priče novinama Esquire, Collier’s i The Saturday Evening Post – sve su to bili konvencionalni radovi, sa malo originalnosti.
Nakon nekoliko odbijanja, Selindžer je 1941. konačno objavio pripovetku u New Yorker-u, što je u to vreme bio najveći cilj svakog ambicioznog pisca. Pripovetka se zvala „Mala pobuna kod Avenije Medison“, i kasnije će poslužiti kao jedna od scena u „Lovcu u žitu“. Ali urednici časopisa su se premišljali, navodno zabrinuti jer se priča mogla protumačiti kao ohrabrivanje dece da beže iz škole, i držali pripovetku pet godina – što je čitava večnost, čak i za New Yorker – da bi je konačno objavili 1946, negde na poslednjim stranicama broja.
U međuvremenu, Selindžera su mobilisali. Služio je u kontraobaveštajnoj jedinici pri četvrtoj pešadijskoj diviziji, a zadatak im je bio da ispituju nacističke dezertere i simpatizere. Bio je stacioniran u Tivertonu, gde se odvija radnja pripovetke „Za Esme – s ljubavlju i mučninom“ – verovatno najupečatljivije od „Devet priča“. Šestog juna 1944. iskrcao se na plažu Juta, a kasnije učestvovao u Ardenskoj bici.
Hospitalizovan je 1945. zbog „borbenog zamora“ – što je često bio eufemizam za nervni slom – i nakon oporavka ostao u Evropi i po završetku rata, tragajući za funkcionerima nacističke partije. Oženio se Nemicom, ali brak nije potrajao – radilo se o doktorki o kojoj su biografi otkrili vrlo malo podataka. Zvala se Silvija, kako kaže Margaret Selindžer, ali ju je Selindžer uvek zvao Saliva (sline).

Drugačiji pisac
Vrativši se u Njujork, Selindžer se uselio kod roditelja i, kako ni tokom rata nije prestajao da piše, nastavio karijeru. „Savršen dan za bananaribe“, jednostavna, misteriozna i Selindžerova najpoznatija pripovetka, objavljena je u New Yorker-u 1948, i nagoveštavala je, ispostaviće se tačno, da je Selindžer postao sasvim drugačiji pisac. Kao i mnogi drugi pisci, on u New Yorker-u nije video samo novine, već i svoj dom, sprijateljivši se sa urednikom, Vilijamom Šonom, koji je i sam bio povučen i agorafobičan – srodna duša. Selindžer je 1961. Šonu posvetio „Freni i Zui“, napisavši:
Molim svog izdavača, mentora i (Bog mu pomogao) najprisnijeg prijatelja Vilijema Šona, geniusa domusa „New Yorkera“, navijača svih autsajdera, zaštitnika neproduktivnih, branitelja beznadno bombastičnih, najpreteranije skromnog od svih bogomdanih velikih umetnika-urednika, da prihvati ovu naoko prilično neuglednu knjigu.
Kao mladi pisac, Selindžer je bio neka vrsta zavodnika, i zabavljao se, između ostalih, sa Unom O’Nil, ćerkom Judžina O’Nila i budućom ženom Čarlija Čaplina. Godine 1953. upoznao je Kler Daglas, ćerku britanskog kritičara Roberta Langdona Daglasa, u to vreme devetnaestogodišnju studentkinju sa Radklifa, koja je dosta podsećala na Freni Glas (ili obrnuto): venčali su se dve godine kasnije. (Gđica Daglas se u međuvremenu udala i razvela.) Margaret je rođena 1955, a Metju, koji je sada glumac i filmski producent, 1960. godine. Ali brak je ubrzo krenuo pogrešnim tokom, i gđa Daglas je 1966. zatražila razvod, tvrdeći da bi joj „ostanak u braku ozbiljno narušio zdravlje i ugrozio razum“.
 Veza sa gđicom Mejnard, u to vreme brucoškinjom s Jejla, počela je 1972, nakon što je Selindžer pročitao njen članak u New York Times-u pod naslovom „Osamnaestogodišnjakinja se priseća svog života“. Živeli su zajedno, ali veza je naglo prekinuta posle 10 meseci, kada joj je Selindžer saopštio da ne želi decu. Neko vreme, tokom osamdesetih, Selindžer je bio u vezi sa glumicom Elejn Džojs, a krajem te decenije oženio je znatno mlađu negovateljicu Kolin O’Nil. O tom braku se ne zna mnogo, jer je gđa O’Nil prihvatila muževljev kodeks privatnosti.
Selindžer je za sobom ostavio sina Metjua, gđu O’Nil i ćerku Margaret, kao i troje unučadi. Njegovi zastupnici u saopštenju za medije navode: „U skladu sa njegovom beskompromisnom životnom željom da štiti i brani svoju privatnost, neće biti memorijalnog skupa, i porodica traži da se poštovanje pema njemu i njegovom delu u ovom periodu iskaže i njima, pojedinačno i kolektivno.“
„Selindžer je govorio da u ovom svetu živi, ali da nije njegov deo,“ kaže se još u saopštenju. „Njegovo telo više nije tu, ali porodica se nada da je on i sada sa onima koje voli, bilo da se radi o verskim ili istorijskim ličnostima, ličnim prijateljima ili književnim likovima.“
Što se tiče porodice Glas, Selindžer je po svemu sudeći nastavio da piše o njima. Džojs Mejnard kaže kako je videla čitave police svezaka posvećenih porodici. U Selindžerovim delima, porodica Glas se prvi put pojavljuje u „Savršenom danu za bananaribe“, gde Simor, najstariji i najvoljeniji sin, oduzima sebi život na medenom mesecu. Likovi za koje ćemo kasnije saznati da su članovi porodice Glas pojavljuju se nakratko u „Devet priča“, ali porodična saga zaista počinje da se razvija u „Freni i Zui“, „Podignite visoko krovnu gredu, tesari“ i „Hapworth“, noveli koja je na prvi pogled pismo koje sedmogodišnji Simor piše sa kampovanja, gde vidimo da on već čita na nekoliko jezika i žudi za gđom Hepi, ženom vlasnika kampa.
Čitaoci takođe saznaju ponešto o roditeljima, Lesu i Besi, izmučenim bivšim zabavljačima, i o Simorovoj braći i sestrama, Freni, Zuiju, Badiju, Voltu, Vokeru i Bubu, o stanu Glasovih na gornjoj zapadnoj strani Menhetna, o kvizu na radiju u kojem su deca učestvovala. Retko je kada u književnosti neka porodica opisivana sa toliko ljubavi i detalja.
Možda i sa previše ljubavi, kako su pojedini kritičari prigovarali. Objavljivanje „Freni i Zui“ podelilo je čak i najvernije Selindžerove čitaoce. Džon Apdajk je u časopisu Times Book Review napisao: „Selindžer voli Glasove više od dragoga Boga. Previše ih i isključivo voli. Skriva se u njima. Voli ih na uštrb umetničke umerenosti“. Drugi čitaoci nisu voleli sve prisutniji istočnjački misticizam u sagi, to kako je Simor, iz kasnijih prepričavanja, prerastao iz suicidalnog mladića u genija, u proroka, pa čak i u sveca.
Ali u članku iz 2001. za New York Review of Books, Dženet Malkom tvrdi da su se kritičari prevarili u vezi sa Selindžerom, kao što kratkovidi savremenici nisu razumeli Tolstoja. Upravo one stvari na koje se ljudi žale, tvrdi gđa Malkom, jesu to što čini Selindžera velikim piscem. To što se Glasovi (kao i njihov tvorac) ne snalaze u svetu i jeste poenta, piše ona, i to govori isto toliko o tom svetu koliko o ljudima koji se u njemu nisu najbolje snašli.
 
Čarls Magrat

„Људи увек тапшу погрешним стварима”, речи су Селинџеровог јунака Холдена Кофилда.

Lovac u žitu

Školske vlasti tražile su i zabranu ovog romana jer se smatralo da potencira ono što kvari omladinu -alkohol, *********, upuštanje u seksualne odnose ...
Prvo englesko izdanje tog romana, objavljeno 1951. godine, ubrzo je prevedeno na mnoge jezike - a kod nas je to bio jedan od najpopularnijih romana za mlade, tokom 60-ih i 70-ih, a i danas je rado čitan. Na srpsko-hrvatskom je (u periodu 1958-2008) objavljen oko deset puta (nekad: Lovac u žitu - nekad Lovac u raži - što je tačniji naslov: "rye" je „raž"). Neki američki listovi su ovaj roman, inače, svrstali u 100 najboljih romana 20. veka, objavljenih na engleskom.
Svoju popularnost duguje glavnom junaku Holdenu Kolfildu, koji je bio blizak tadašnjoj generaciji mladih, a kroz njega je pisac uobličio i jednu tipičnu „krizu odrastanja", kao i kritički stav alternative, otpora autoritetu i neuklapanja, koji će doživeti ogromnu ekspanziju kod mlade generacije širom sveta, krajem 60-ih.
Inače, naslov romana vezan je za jednu od Kolfildovih fantazija, u kojoj se on pojavljuje u ulozi odrasle osobe koja brine o deci. Stalno zamišljam mnogo male dece kako se igraju u jednom velikom polju raži... a nikoga u blizini... osim mene. A ja stojim na ivici jedne grozne provalije. Dužnost mi je da ulovim (uhvatim) svakoga ko se zaleti prema provaliji... ako trči ne gledajući kuda ide... Znam da je to ludo, ali je to jedino što bih zaista želeo da budem.
Glavni zaplet je vezan za vreme pred božićne praznike, kad Holden biva izbačen - zbog loših ocena - iz internata koji je pohađao (u Pensilvaniji). Posle toga odlazi u Njujork, gde mu žive roditelji, ali im se ne javlja, jer se boji njihove reakcije, pa ne odlazi kući nego u hotel u Njujorku, gde provodi nekoliko dana. Za to vreme se suočava s noćnim životom: s taksijima, turistima, barovima i prostitutkama. Tih dana sreće i bivšu devojku, Seli, ali ne nailazi kod nje na razumevanje. Posle različitih epizoda javlja se i roditeljima. Ovi ga šalju u posebnu ustanovu na psihoterapiju. Brat ga često posećuje. To mu pomaže, pa se uskoro vraća porodici i nastavlja da živi normalnim životom.
Radnja romana ne teče hronološki, nego se tok radnje prekida razmišljanjima i Holdenovim unutrašnjim monolozima, o životu, svetu, ljudima koji ga okružuju, njihovim nedorečenostima, kao i suočavanjem sa lažnošću (phoniness) u ljudskim stavo-vima i odnosima.
Mnogi čitaoci su se identifikovali sa glavnim junakom koji je kritičan prema vladajućoj kulturi, a roman je bio interesantan, jer na duhovit način izlaže različita iskustva glavnog junaka, kao i zbog jezika prožetog žargonom, umesto pročišćenog književnog jezika, što je u ono vreme bila novina.
Roman je tokom nekoliko decenija bio predmet mnogih kontroverzi (jedno vreme 1960-1980 - i zabranjivan od školskih vlasti), jer se smatralo da potencira ono što kvari omladinu - alkohol, *********, upuštanje u seksualne odnose - ili ulični žargon.
Polovinom 60-ih zaista je nastao talas napuštanja škola i porodica (drop outs - oni koji su „ispali" iz uobičajenih institucija: škole i porodice), uzimanja narkotika itd., ali ne pod uticajem ovog romana, nego nekih društvenih okolnosti (hipi pokret, osnivanje komuna itd.). Ali, Holden je nekima izgledao kao neko ko je pokrenuo taj trend. Delom pod pritiskom tih debata, Selindžer se oko 1965. povukao iz metropole (rođen je u Njujorku, 1. januara 1919), u malo mesto, u državi Nju Hempšir i nadalje izbegavao publicitet i javno pojavljivanje, ali je nastavio da piše.
Tokom pedesetak godina od vremena objavljivanja, različiti autori su hteli da realizuju filmsku, ili TV verziju romana, ali dogovor o tome nikad sa autorom nije postignut.

Nakon Lovca u žitu mislilo se da nitko više neće uspjeti napisati toliko okrutno iskrenu, a ipak toplu priču o odrastanju kao što je ona o Holdenu Caulfieldu, glavnom liku mnogima omiljenog romana. Ipak, sreća ili možda muza opet se nasmiješila autoru kultne knjige. Franny i Zooey priča je o bratu i sestri, o natprosječnoj, disfunkcionalnoj obitelji, o životu, odrastanju, preuzimanju odgovornosti i o mnogočemu drugom. Obavezno štivo svakog filozofa. Freni je "ženski lovac u žitu", jer je u istom duhovnom procepu kao i Holden Kolfild, i mada se njena životna prekretnica razrešava na drugi način, u osnovi samog 'prosvetljenja' je ponovo ljubav u najširem smislu. "Freni i Zui" je inovativna knjiga, napisana u formi dijaloga između glavne junakinje i njenog brata, koji postepeno vodi katarzi i razrešenju. Freni i Zui je najznačajnije djelo ovog pisca o porodici Glas. Obje priče i Freni i Zui su kao i većina Selinžerovih priča objavljene u Nju Jorškom magazinu,1955 i1957. 1961 su ukomponovane u jednu novelu. Freni i Zui su dva člana porodice Glas. Prva priča o Freni Glas je nešto kraća od druge. Druga priča je o njenom starijem bratu. Kada njegova sestra doživljeava slom, napušta studije i vraća se kući, on je uz nju i pomaže joj da to prevaziđe. Većina tema iz ‘’Freni i Zui’’ su u skladu sa Selindžerovim životom. Njegovo duboko interesovanje za studije budizma i drugih istočnih religija, te njihovi centralni koncepti ovdje imaju glavnu ulogu. U ovom djelu se može vidjeti i ideja Selindžerovog spajanja istočnih religija I kršćanstva. I Freni i Zui pokazuju sličnosti između različitih učenja, posebno sto se tiče stalnog moljena. U noveli se može naći mnogo argumenata za potrebu privatnosti, tj da se umjetnik može brinuti samo za njegovu vlastitu umjetnost, ali ne i za njen prijem od strane drugih. Oni se mogu posmatrati kao psihološki razlozi i kao Selindžerovo opravdanje svog načina života. On ujedno prikazuje život slavnih i bolesti koje taj život prate.


LIKOVI
Freni Glas je junakinja prvog dijela novele koji se zove ‘’Freni’’. Ona je dvadesetogodišnja studentica , inteligentna i pohađa Yale. Ona je takođe najmlađi član porodice Glas, ujedno je i najosjetljivija . Od naizgled ljubazne i osjetljive djevojke ona postaje žrtva duševnog sloma koji traje nekoliko dana. Kada ode u posjetu njenom momku Laneu na Harvard suočava se sa svojim problemom. Freni je glumica koja se razočarala u koledž društveno i akademski..

Zui Glas glavni lik u dijelu ‘’Zui’’ . On ima 25 godina i pomaže svojoj sestri prilikom duševnog sloma. On je televizijski glumac. Ujedno je i član porodice Glas koji najbolje izgleda.

Besie Glas je majka u porodici. Ona i njen muž Les su bivše zvijezde. Ona ohrabruje djecu u njihovoj intelektualnoj potrazi ali prema sebi nije toliko naklonjena. U stanu stalno nosi ogromni kimono. Ponaša se kao tradicionalna irska majka.

Lesi Glas je otac porodice. On se ne pojavljuje direktno ni u jednoj priči

Buddy Glas je pripovjedač koji prigovara da ima pravo na sekciju ‘’Zui’’. On je drugo dijete po starosti u porodici. Međutim u vrijeme kada on priča priču on je najstariji jer je Seymour koji je bio strariji od njega izvršio samoubistvo. On se smatra krivim zbog pretjeranog religioznog podučavanja Freni i Zui. On je pisac i učitelj. Mogu se uočiti neke sličnosti između ovog lika i samog Selindžera.

Lane Coutell je dečko od Freni. On predstavlja mnogo onoga što Freni ne može više podnijeti. Kada ona želi razgovarati s njim o svom slomu, on reaguje kao da se njega to ni najmanje ne tiče. On ustvari tada izistira da ona pročita papir na kojem je on dobio dobru ocjenu.

KRATAK SADRŽAJ
FRENI-DIO 1
Na željezničkoj stanici Lane Coutell čeka Freni Glas, koja dolazi sa još jednom djevojkom. One dolaze zbog fudbalskog meča koji se održava na fakultetu koji pohađa Lane. Dok ih čeka on čita jedno pismo koje mu je Freni poslala. U pismu ona objašnjava svoje nezadovoljstvo pjesnicima i ponavlja mu da ga voli. Prijatelj ga prekida u čitanju. Tada i vlak stiže. Lane i Freni imaju nešto kao neugodan sastanak. On je pita za knjigu koju drži u ruci ali ona se pretvara da to ne čuje. Govori mu da joj je nedostajao i shvata da ga laže. Zatim odlaze u restoran gdje studenti obično večeraju. Lane joj pakazuje esej iz kojeg je dobio dobru ocjenu. Ona ga upozorava da govori kao većina ljudi, kao prosječan čovjek. Ti ljudi, objašnjava ona, su diplomirani studenti koji pomažu na njenim časovima. Oni književnost previše savršeno predstavljaju i tako je uništavaju. Freni se zatim izvinajava i govori kako se čudno osjeća. Objašnjava da nekad poželi da se te godine nije vraćala u školu. Osjaća se kao da tamo svi radije uništavaju književnost nego što je stvaraju. Lane je ubjeđuje da ona tamo ima dva najbolja pjesnika, međutim ona tvrdi da to nisu ‘’pravi pjesnici’’. Kada je Lane upita šta je to ‘’pravi pjesnik , ona odgovara da bi neko bio pravi pjesnik on mora ostaviti, izgubiti nešto prelijepo, vrijedno za njega. Freni dodaje da bi ona samo voljela da tamo ima neko koga bi mogla poštovati. Tada se počinje loše osjećati, izvinjava se i odlazi u kupatilo. Lane je uznemiren ali se pretvara da mu je jednostavno dosadno.

FRENI-DIO 2
U kupatilu Freni se počinje znojiti. Plače kratko vrijeme, sve dok ne pogleda svoju malu zelenu knjigu. Kada se vratila iz kupatila tvrdi da joj je mnogo bolje, ali da ipak nije gladna. Kada joj Lane saopštava planove za vikend, ona govori kako se ne sjeća nikog od njegovih prijatelja. To ga uzrujava naročito kada Freni kaže da ih ne može zapamtiti zato što svi izgledaju, pričaju i rade isto. Zatim dodaje da nisu takvi samo njegovi prijatelji nego da i sve žene rade isto čak i kada pokušavaju da budu drugačije od ostalih. Lane počinje da brine za nju. Kaže da je odustala od igre u kojoj je trebala biti. Kaže da je razlog tome i grozan tekst koji bi morala da govori. Ona ne želi više da bude sa ljudima koji imaju veliki ego. Lane joj kaže da se možda samo plaši konkurencije. Freni se ponovo počinje znojiti. Kada uzme torbicu da izvadi maramicu u ruke joj ponovo dolazi zelena knjiga. Lane je ponovo pita kakva je to knjiga. Freni mu odgovara da se knjiga zove ‘’ Put hodočasnika’’. To je religiozni tekst o siromašnom čovjeku iz Rusije koji je naučio da izgovara ‘’Isusovu molitvu’’. Ova molitva se sastoji od stalnog ponavljanja molitve ‘’gospode Isuse Hriste imaj milosti za mene’’ sve dok to ne postane dio tvog otkucaja srca. Poslije toga izgovaraš molitvu čak i kada to ne pokušavaš. Freni se sviđa ta ideja jer smatra da se tako može očistiti srce, ali i misli. Ona govori da sličnih molitvi ima i u drugim religijama. Freni sada postaje vrlo emotivna. Njemu je pomalo dosadno i on joj odgovara da nauka ne stoji iza te ideje. Ona ponovo ide u kupatilo kada se vratila, njemu je ponovo bilo dosadno, i predlaže joj da se cijelo popodne odmara, te da je on kasnije posjeti. Lane odlazi da joj donese vode, a ona se počinje moliti.

ZUI-DIO1
Ova priča počinje sa uvodom izmišljenog autora , Budija Glasa. Budi je najstariji živi brat kojeg Freni i Zui imaju. On je pisac i učitelj. On govori čitaocima da je priča ‘’stvarni kućni film’’- kućni film u pisanoj formi. On dodaje da Zui vjeruje da će to biti mistična priča dok on, Budi vjeruje da će to ipak biti ljubavna priča. Poslije tog uvoda Budi za sebe govori u trećem licu. U rano jutro jednog ponedjeljka u novembru 1955 god Zui sjedi u kadi, u stanu gdje je odrastao, i čita četiri godine staro pismo od Budija. Budi mu je pisao o majci, zatim da bi se Zui trebao ozbiljnije posvetiti glumi. Zatim se izvinjava ako su ih on i Sejmour previše učili o budizmu i drugim religijama dok su još bili djeca. Budi piše da se boji kako Zui previše zna o ljepoti da bi bio glumac. Nijedna produkcija nije posebno lijepa, i on se plaši da će taj nedostatak ljepote da povrijedi Zuija. Zatim Budi naglašava da pismo piše na treću godišnjicu od kako je Sejmour izvršio samoubistvo. Svi iz porodice su žalili za njim jer su ga vidjeli kao pravog genija i pjesnika. Pismo se nastavlja Budijevim pričanjem o tome kako je on stigao na sahranu starijeg brata sa pogrešnim izrazom na licu. On kaže da je žena u avionu pričala smiješnu priču , i on nije mogao drugačije da se ponaša. Sejmourova udovica nije bila zadovoljna. . Zatim se Budi vraća na pravi razlog pisma: on želi objasniti zašto su Sejmour i on dali Freni i Zuiju tako ozbiljno obrazovanje iz religije. Kaže da su on i stariji brat došli do zaključka da u životu se nije najbitnije baviti ‘’poznavaljem’’ nego ‘’nepoznavanjem’’. Umjesto nastojanja da Freni i Zui upute na put da pokušaju sve naučiti, oni su se nadali da će kroz svoje religiozne lekcije objasniti da nauka nije najvažnija stvar. Budi završava pismo govoreći bratu da radi šta želi, da glumi ako mora ali da ipak da sve od sebe.

ZUI-DIO 2
Kada je Zui završio ponovno čitanje pisma , razmišljao je kratko o tome i onda pokupio skriptu. Dolazi njegova majka Besie koja pita da li smije ući. Zui navuče zavjese od tuša i ona ulazi, govoreći da ne bi trebao toliko dugo ostajati u kupatilu. On je odmah neraspoložen. Ona sjeda u svom kućnom ogrtaču. Pita ga da li je razgovarao sa svojom sestrom. On odgovara da nije, ali da je noć prije toga razgovarao sa njom dva sata. Besie se zatim žali što joj Budi još nije telefonirao. Besie komentira da je naslov njegove predstave neobičan i da on nikada ne misli da je nešto lijepo ili neobično. Zui odgovara vrijeđajući njen ukus. Majka mu zatim govori da je zabrinuta za Freni i njihovog oca Lesa koji neželi priznati da nešto nije uredu sa Freni čak i kada ona teško može prestati plakati. Raspravljaju se i oko toga što on nije razgovarao sa sestrom. Zatim prestaju sa svađom i pisac opisuje njene oči: one su govorile o gubitku njenog najumiljatijeg sina (Sejmoura) i njenog najveselijeg sina (Waltera). Ali njena djeca su mrzila gledati u njene oči čak i sa njihovom tragičnom ljepotom jer je ona uvijek pričala samo o praktičnim stvarima. Konačno Besi napušta kupatilo. Zui se tušira. Besi se vraća da ga pita da li bi trebala zamoliti njihovog brata Vakera, koji se sveštenik, da razgovara sa Freni. Besie zaključuje da je on previše emotivan. Zatim govori da je i Lane zabrinut za Freni, te da on misli kako je njen problem njena zelena knjiga. Zui joj govori da je knjigu uzela iz Sejmourove sobe. Zui dodaje da mu je muka od pričanja i razmišljanja o Sejmouru i Budiju. Besi spominje ideju da Freni nađu psihologa. Ali Zui je protiv toga i govori da je to užasna ideja. Zui joj objašnjava ‘’Isusovu molitvu’’ i šali se sa njom nakratko. Konačno kada mu kaže da su sva njena djeca bila sretnija dok su bila mlađa ona odlazi i ostavlja ga samog.

ZUI- DIO 3
Freni spava na kauču u dnovnoj sobi njihovog stana. Prozor ove sobe je okrenut školi za djevojke. Zui ulazi sa cigaretom i budi sestru. Ona je imala grozan san kako se davi sa posudom za kafu na dnu bazena, dok ljudi stoje okolo i gledaju. Kada izađe iz bazena niko joj ne želi pomoći. Freni priča bratu o svom profesoru religije, za koga misli da je mrzi jer ona ne reaguje kada je on fin i ljubazan. Zui pita Freni kako su njihovi roditelji mogli dobiti djecu kakva su oni. Ona ga pita da li je dobio svoju skriptu, on odgovara da jeste. Razgovaraju o glumi. Zui ima ponudu da radi na filmu u Francuskoj, ali ne želi da napusti Nju Jork. Dok to priča Freni se sjeća da je uništila dan sa Laneom. On joj govori da moraju zapamtiti da ne grde druge ljude nego sami sebe. On dodaje kako misli da su ih Budi i Sejmour pretvorili u ‘’nakaze’’. Zui nastoji da kaže kako je razočaran u televiziju. Freni kaže kako zvuči kao da je ona razočarana. Ona nastoji da skrije svoje razočarenje ali više ne može. Kaže da je željela steknuti mudrosti na fakultetu, ali da je ne uspijeva pronaći. On je pita da li je to što želi od ‘’Isusove molitve’’ i dodaje da je to loše, kao kad bi neko tako želio doći do odjeće i hrane. Freni mu govori da je zabrinuta zbog razloga zbog kojih želi naučiti tu molitvu, ali da ne zna šta drugo da radi. Ona kaže da bi željela razgovarat sa Sejmourom . Gledajući vani, Zui ugleda prelijepu scenu mlade djevojke sa psom. On je uznemiren jer ljudi stalno odlažu sve lijepo u svom životu. On joj govori kako Bog radi loše stvari ljudima koji svijet nazivaju ružnim. Zui pita Freni da li može sa njom razgovarati nakratko. Freni se slaže. Zui joj govori da je on jednom želio probati ‘’Isusovu molitvu’’, ali ipak nije. Na kraju on ima problem s tim kako izgleda da ona mrzi i prezire profesore o kojima govori. Zui joj govori da to ne bi trebalo biti lično. Zui takođe misli da ona ne razumije Isusa. On misli da ga ona želi predstaviti više ljubaznog nego što to on ustvari jeste. On dodaje kako misli da je to najinteligentniji lik u Bibliji. Zui se kratko izvinjava i napušta sobu.

ZUI-DIO 4
Kada je Zui napustio sobu on je naišao na Besie, koja se pita zašto je njen sin toliko uzbuđen. On je ignoriše i ulazi u Sejmourovu i Budijevu staru sobu. Tamo čita nekoliko citata iz različitih knjiga svjetske literature, koji su uredno postavljeni preko cijelih vrata. Onda čita iz Sejmourovog dnevnika mnogo ispisanih kartona. On spušta kartone i sjedi oko pola sata. Onda uzima Budijev privatni telefon i okrene glavni broj telefona u njihovom stanu. Prekrije maramicom slušalicu i čeka. Freni i Besie su u dnevnoj sobi. Telefon zvoni. Besie se javlja ali odmah daje telefon Freni govoreći da ja zove Budi. Freni se javlja na telefon iz roditeljske sobe. Budi tj Zui je pita kako se osjeća. Freni kratko govori o Zuiju. Kaže da on priča u prazno i da je to uništi. Zui joj zatim govori da ne prestaje sa molitvom ako to stvarno ne želi. Ali da joj on ima još par stvari reći. Kada je Freni odlučila da uči molitvu nije otišla do nekog ko to zna da je nauči nego se vratila kući. Pa bi se moglo zaključiti da ona želi pomoć porodice. I da Freni ne razumi da joj Besie sa svojom pilećom supom nudi svetu ishranu. Zui joj govori da su je on i Budi vidjeli prošlog ljeta kako igra i da je zaista bila dobra. Govori joj da iskoristi svoje ludo obrazovanje kako bi postala sjajna glumica. On vjeruje da ona, kao i on, želi da je zapamte po nečem. I kaže ako je namjeravala da glumi da to i učini. Zui joj govori da ne treba brinuti o glupostima publike. Na kraju to i nije njen posao. Zui joj objašnjava da je jednom kada je on bio na ‘’To je mudro dijete’’ Sejmour mu je naredio da mu očisti cipele. Kako je to bio glup šou i kako je publika u studiu bila takođe glupa on je odbio da to uradi. Ali brat mu je rekao da to uradi za ‘’debelu damu’’. Zui je tada uradio ono što je brat tražio od njega i zapamtio je ideju o debeloj dami. Freni odgovara da je Sejmour i njoj takođe rekao za ‘’debelu damu’’Zui tumači da debela dama može biti svako. Svaka osoba, bez obzira koliko sebična ili glupa bila, onda zaslužuje naše poštovanje. I ‘’debela dama’’ onda nije samo svaka normalna osoba nego i Isus Hrist takođe. Nakon ovog otkrića Freni i Zui prekidaju telefonski razgovor. Freni liježe sa smijškom na licu, gledajući u plafon, i ubrzo zaspi.

STIL
Vecina novele čini dijalog, između Freni i njenog dečka, Freni i njenog brata, dijalozi između članova porodice Glas. Takođe većina djela je pisana u prvom licu, a likovi se jedan drugom obraćaju direktno. Kako god, zbog njihove inteligencije i težnje da se ide dalje, dijalozi između djece iz porodice Glas ispunjavaju mnoge stranice. Ustvari drugi dio novele tj. Zui je gotovo cijeli u formi dijaloga sa samo par stranica pričanja u trećem licu. Taj dio je pisan kao priča čiji je autor Budi Glas. Radnja cijele novele traje preko dva sata, a odvija se u dva različita dana i podudara se u strukturi sa dva nejednaka dijela. Kvalitet je određen prema činjenci da se prvo pojavio dio ‘’Freni’’ kao kratka priča u jednom magazinu u Nju Jorku, a tek kasnije je objavljen drugi dio.

TEME:
Selindžer nudi novi pogled na aktuelne teme tog doba. Dok mnogi kritičari vjeruju da je organizovana religija glavna tema ovog djela, postoje i oni koji tvrde da je individualna prosvjećenost sa svojim uspjesima i padovima dominantna. Kroz djelo se provlači i tema američke porodice gdje se nudi sistem na kome se diskusija o religiji i prosvjećenosti zasniva. Kroz duševni slom i oporavak Freni Glas Selindžer prikazuje uspjehe ne samo u misticizmu i religiji, nego i porodične uspjehe, uspjehe slavnih, uspjehe u obrazovanju itd..Naravno tema religije je jedna od najvažnijih međutim u uvodu u dio ‘’Zui’’ Budi govori da je ovo i priča o ljubavi koliko i o religiji. O ljubavi prema živim bićima i prema cijelom čovječanstvu. Ljubav je takođe važan elemanat i u porodici Glas. Iza ljubavi presudna tema je porodica. Zui govori Freni da su zbog njihove braće postali ‘’nakaze’’ jer su ih braća učila previše dok su još bili premladi. Ali da li su joj njihova braća takođe pomogli da izađe iz krize. Kroz Sejmourove lekcije i Zuijevim imitiranjem Budijeva glasa Freni dobija dovoljno potpore da nastavi dalje.

IDEJA
Jedna od pouka iz ovog djela može biti i da se uz pomoć porodice sve može prebroditi, i da se svi problemi mogu riješiti.
Trebamo poštovati sva živa bića na ovome svijetu čak i kada nam se neki od njih baš i ne sviđaju. To na kraju djela zaključuje i sam Zui i to savjetuje svojoj sestri
U porodici Glas su djeca mnogo inteligentnija i imaju mnogo više talenta nego roditelji. Ali djeca i dalje podsjećaju jedni druge da se roditelji moraju poštovati i voljeti zbog svega što oni jesu i zbog svega što rade za svoju djecu.
Da se u religiji i vjerovanju može tražiti put za bolji život.

SIMBOLIZAM PREZIMENA GLAS:
Prezime Glas ima više značenja. Na našem jeziku Glass znači staklo. Staklo je nevidljivo, a djeca iz porodice Glas imaju mnogo skrivenih, nevidljivih tajni. Budi se ponaša kao da zna mnogo više o Sejmourovom samoubistvu nego što priznaje. Njima takođe fali povjerljivosti. Budi je npr otišao tako daleko da nema svoj telefon u kući. Staklo je takođe reflektivno, ono odbija svjetlost. A djeca iz porodice Glas su žrtve svog sopstvenog ega, posebno Freni i Zui,. Konačno staklene su kutije u kojima se čuva tečnost. U praktičnom značenju, djeca Glas drže i pohranjuju sve što dođe na njihov put, sve uvlače u sebe. Staklo takođe zadržava vodu,, a voda je važna asocijacijacija vezana za Zuija koji se kupa, brije, znoji, lovi ribu,. U mogućem mitologijskom načinu pisanja Selindžer bi Zuija predstavljao kao kralja lovaca na ribe. Kao spasioca koji čovječanstvo spašava od suhog, oskudnog kraja.

Obimna biografija "Selindžer" dejvida šildsa i šejna salerna osvetljava pola veka dobro čuvane tajne velikog američkog pisca: Najveća ljubav ostavila ga je zbog Čaplina. Posle Drugog svetskog rata bio je lovac na naciste, a oženio se Nemicom koja je bila saradnik Gestapoa
PROŠLE godine, a tri posle smrti jednog od najzagonetnijih umetnika 20. veka, pisca kultnog romana "Lovac u raži", nastala je obimna biografija "Selindžer". Autori Dejvid Šilds, pisac bestselera i Šejn Salerno, režiser i producent, uspeli su prvi put da osvetle poslednjih pola veka velikog pisca čiji je život bio obavijen misterijom, čemu je i sam ponekad doprinosio.
Knjiga, koja se kod nas pojavila pre nekoliko dana, u izdanju kuće Admiral Books, nastala je na osnovu višegodišnjeg istraživanja i ekskluzivnih razgovora sa više od 200 ljudi sa pet kontinenata: Selindžerove braće po oružju iz Drugog svetskog rata, članova njegove porodice, bliskih prijatelja, ljubavnica, komšija, izdavača i ljudi sa kojima je imao tajne veze. Prvi put su objavljena i njegova pisma koja otkrivaju piščeve intimne stavove o ljubavi, književnosti, veroispovesti, ratu, smrti. Pred čitaocima su i ekskluzivne fotografije, kao i izvodi iz dnevnika, pisama, memoara, sudskih zapisnika, kao i vojnih podataka sa kojih je nedavno skinuta oznaka poverljivosti.

Potekao iz imućne porodice s njujorške Park avenije, Džerom Dejvid Selindžer rođen je 1919. sa neprijatnom manom (problemom sa jednim testisom) što je ostavilo dubok trag na čitav njegov život. Bio je polaznik vojne akademije, a zatim loš student na jednom koledžu u Njujorku, ali veoma darovit pisac, što je pokazao svojim prvim pričama objavljenim u uglednim časopisima. Te 1941. doživeo je prvu i neprebolnu ljubav sa Unom O’Nil, ćerkom dramskog pisca i nobelovca Judžina O’Nila. Govoreći da su njegova prava deca likovi iz njegovog komada, O’Nil je Unu ostavio kada joj je bilo tri godine, zbog čega je ona dugo patila. Između svoje 16. i 18. godine ona se zabavljala sa poznatim karikaturistom Piterom Arnom i Orsonom Velsom, a onda se pojavio Selindžer. Njena lepota i izuzetna gracioznost oborila ga je s nogu.

DUHOVI
STVORIVŠI svoj privatni svet u kom je mogao sve da kontroliše, Selindžer je iščupao besprekornu, besmrtnu mladost iz patnji Drugog svetskog rata. A onda, kada nije mogao sve da kontroliše, kada se nakupilo previše patnji da bi ih ljudsko biće sazdano tako tanano kao on moglo da izdrži, potpuno se predao Vedanti, pretvorivši drugu polovinu svog života u ples sa duhovima. Više nije imao ništa nikome da kaže, pišu Šilds i Salerno.
Odlazili su u muzeje, bioskope, pozorišta, večerali u kafeima i restoranima ali je vezu prekinuo njegov odlazak u vojsku. Dok je bio na obuci slao joj je duga ljubavna pisma na koja je odgovarala istom merom osećajnosti. Želeći da joj ćerka postane filmska zvezda, majka ju je 1942. poslala u Holivud gde je srela Čarlija Čaplina i tek što je napunila 18 godina udala se za 54-godišnjeg genijalnog komičara. Vest o tome Selindžer je pročitao u novinama i gotovo doživeo slom od koga se nikada nije u potpunosti oporavio.

Drugi još već udarac čekao ga je na frontu: kao vodnik u 12. pešadijskom puku učestvovao je u pet krvavih kampanja na evropskom ratištu 1944. i 1945. Njegovi drugovi svedoče da je bio izuzetno hrabar borac, a jedno vreme radio je i kao kontraobaveštajac isleđujući ratne zarobljenike i ponekad se nalazeći na ničijoj zemlji između saveznika i Nemaca. Kada je zajedno sa vojnicima ušao u Kaufering 4, pomoćni logor uz Dahau, suočivši se sa do tada neviđenim zlom, otišao je u bolnicu u Nirnbergu na psihijatrijsko lečenje.

Tokom rata i za vreme hospitalizacije Selindžer je nosio sa sobom rukopis prvih šest poglavlja romana o Holdenu Kolfildu koji će kasnije, 1951, prerasti u knjigu "Lovac u raži". Prethodno, u maju 1945. oženio se, u Nemačkoj, Silvijom. Tada je radio kao specijalni agent - lovac na naciste koji su se krili, da bi se, ironijom sudbine, kasnije pojavili podaci koji govore da mu je supruga bila doušnik Gestapoa. Iako su raniji biografi tvrdili da je posle samo godinu dana Silvija podnela tužbu za razvod braka, autori knjige su utvrdili da je to bio Selindžer jer je, najverovatnije, saznao čime se ona bavila.

Selindžer je, ističu autori biografije, bio izvanredno kompleksno i duboko kontradiktorno biće. Nije bio, kako se mislilo, povučen u poslednjih 55 godina svog života.


SUSRET SA HEMINGVEJOM
JEDNA od velikih priča u istoriji književnosti jeste ona o susretu Ernesta Hemingveja i Selindžera u Parizu 1944. Hemingveja, koji je u to vreme imao tretman kao Tolstoj u Rusiji, mladi tamnokosi narednik Selindžer potražio je u hotelu "Ric". Rekao mu je koliko se divi njegovim delima i kasnije pričao prijateljima kako je slavni pisac veoma prijatan i velikodušan, nimalo impresioniran sopstvenom veličinom. Uspostavili su veoma dobar odnos i Ernest se ponudio da pogleda neke njegove priče. Pošto je pročitao "Poslednji dan poslednjeg odsustva" Hemingvej je izrazio divljenje prema peru mladog kolege. Selindžer se vratio u svoju jedinicu u stanju blagog ushićenja i nikada nije krio da je on imao ogroman uticaj na njegov stil pisanja.

Krio se od javnosti, ali je mnogo putovao, imao mnogo ljubavnih veza i doživotnih prijateljstava i u ogromnim količinama konzumirao proizvode popularne kulture - na televiziji je mogao da gleda bilo šta. Veliki događaj u njegovom životu, po značaju odmah iza rata, bilo je upoznavanje hinduizma Advajta Vedante, religioznog i filozofskog učenja u kojem je pokušao da nađe izlaz iz unutrašnjih dilema i patnje koje su ga razdirale.

Posle njegove smrti 2010. supruga Kolin i sin Metju postali su saizvršioci Književnog trusta Dž. D. Selindžera koju je osnovao za života. Morala se poštovati njegova izričita želja da nikada ne bude dozvoljeno da se prema romanu "Lovac u raži" snimi film. Iako brojni očevici svedoče da je pisao svakog dana i imao sef u kom je držao nedovršene rukopise, u Selindžerovom legatu odbijaju da to priznaju. Ipak, Šild i Salerno na osnovu dugih istraživanja uspeli du da dođu do podataka da je slavni pisac napisao i odobrio za objavljivanje nekoliko dela. Među njima je "Porodica Glas" u kojoj je pet novih priča, "Priručnik" za Vedantu sa kratkim pričama, gotovo basnama, utkanim u tekst, jedan roman, ljubavna priča iz Drugog svetskog rata zasnovana na Selindžerovoj komplikovanoj vezi sa prvom ženom i novela, u formi dnevnika kotraobaveštajnog oficira iz Drugog svetskog rata. Objavljivanje ovih dela će otpočeti iduće godine i trajaće do 2020.

Ipak, najviše će zauvek ostati upamćen po "Lovcu u raži" koji je prodat u više od 65 miliona primeraka i prodaje se i dalje svake godine u 600.000 primeraka.

- "Lovac" je postao književna himna generacije. Buntovna omladina iz pedesetih godina 20. veka najednom je pronašla svoj glas - pišu autori biografije.

- Holden je bio buntovnik generacije kojoj je buntovnik očajnički trebao. Bio je Džems Din pre Džemsa Dina i kul pre nego što je izmišljen termin "kul". Bio je ikona nemira, nezadovoljstva, pobune, suprotstavljanja uvreženom stanju. Selindžer je prvi uticao na stvaranje kontrakulture i njegova tvorevina, Holden, ne samo što je bio prvi bitnik, već isto tako i figura koja je nadahnula hipi-generaciju.