Međunarodna slava

Godine 1948, posle veoma pozitivnih komentara prominentnih kritičara u New Yorku, konačno je doživela uspeh u SAD. Tada je upoznala francuskog boksera Marcel Cerdana sa kojim razvija ljubavnu vezu, koja će se tragićno završiti. Oktobra 1949. Marcel kreće avionom iz Pariza u New York da bi se sreo sa Édith, ali njegov avion se srušio i Édith će celog života verovati da ga je ona ubila, jer ga
je naterala da promeni planove i da umesto brodom, kako je planirao, krene avionom. Progonjena osećajem krivice, kao i tegobama zbog poliartritisa, Édith razvija zavisnost od morfijuma. Pesme Hymne à l'amour i Mon Dieu posvećene su Marcelu.
Godine 1951. pevač Charles Aznavour postaje njena desna ruka: šofer, sekretar, prijatelj. On je napisao neke od njenih velikih hitova, kao što su Plus Bleu que Tes Yeux ili Jezebel. Jula 1952. Édith se udaje za pevača Jacques Pillsa, a pevačica Marlene Dietrich joj je bila kuma na venčanju.
Godine 1953. Édith započinje proces detoksikacije i nastavlja da nastupa po muzičkim dvoranama sa velikim uspehom, krunisanim trijumfom u Carnegie Hallu u New Yorku, 1956, posle čega nastavlja tamo redovno da nastupa.
Ljubavna veza sa Georges Moustakijem donela joj je još jedan hit, pesmu Milord, koju je on napisao (na muziku Marguerite Monnot), ali i tešku saobraćajnu nesreću koja je dodatno pogoršala njeno ionako loše zdravstveno stanje i zavisnost od morfijuma.
Godine 1959. Édith se onesvestila na sceni u toku nastupa u New Yorku. Posle broja operacija vratila se u Pariz, ali bez Moustakija.

Na zahtev Bruno Coquatrixa godine 1961. Édith nastupa u dvorani Olymia u Parizu. Olympia se tada nalazila u finansijskim problemima i Édith ju je spasila serijom koncerata, koji su ostali zapamćeni kao najznačajniji trenuci njene karijere. Tu je prvi put izvela pesmu Non, je ne regrette rien, koju je Charles Dumont napisao za nju.
Oktobra 1962. u svojoj 46. godini, iscrpljena i bolesna, Édith se ponovo udaje i to za zgodnog mladog pevača Théo Sarapoa, kome je bilo tek 26. Sama je izjavila ponekada ima utisak kao da je on "sin koji se brine o svojoj staroj majci". Zajedno su snimili duet À quoi ça sert l'amour?.
Početkom 1963. Édith Piaf snima svoju poslednju pesmu L'Homme de Berlin.

Smrt

Édith je umrla u Grasseu 10. oktobra, 1963. godine u svojoj 47. godini od unutrašnjeg krvarenja, kao posledice raka jetre. Njeno telo je krišom prebačeno u Pariz i njena smrt je zvanično objavljena tek narednog dana, 11. oktobra, na dan kada je umro i njen prijatelj Jean Cocteau.
Zbog stila života koji je vodila katolička srkva, uprkos njenoj veri, nije odobrila versku sahranu. Édith je saranjena na groblju Père-Lachaise (deo 97) u pratnji više desetina hiljada ljudi koja se kretala od bulevara Lannes do groblja. Aznavour se kasnije priseća da je njena sahrana bio jedini put posle Drugog svetskog rata kada je saobraćaj u Parizu potpuno stao.

wikipedija

Пре пола века одлетео Мали Врабац, Едит Пјаф





БЕОГРАД – Чувена француска шансоњерка Едит Пјаф, позната као Мали Врабац,
преминула је пре пола века, 10. октобра 1963. у 48. години.

Едит Пјаф је рођена као Едит Ђована Гасион 15. децембра 1915. године у болници
Тенон у Паризу, а не на улици Белвил, како су наводили поједини биографи.

Објавила је мемоарска дела „На балу шансе” и „Мој живот”.

Последњи биографски филм о њој снимљен је 2007. године под насловом
„Живот у ружичастом” (La Vie en Rose), према наслову њене најпознатије шансоне,
коју је певала од средине четрдесетих година прошлог века.

Чувени су и њен „Милорд” (1959), „Non, je ne regrette rien” (1960), „Hymne a l'amour”
(1949), „Sous le ciel de Paris” (1954), „Les Amants d'un jour” (1956).

Најновија биографија, под називом „Пјаф, француски мит” аутора Робера Белреа,
која се заснива на писмима које је од певачице примао њен пријатељ, песник
Жак Буржа, у француским књижарама појавила се недавно и руши поједине митове.

Док је један ранији биограф тврдио да је рођена на улици, а не у породилишту и да
је на ходочашћу излечена од проблема с очима, та књига наводи да није патила од
кератитиса (упале рожњаче) између треће и седме године, како се раније тврдило.

Према том аутору, Пјаф је била „рекордерка у завођењу, страсти, болу, лудилу,
провокацијама и занесености”.

Висока мање од 150 центиметара, освојила је публику својим снажним гласом и
наглашеним француским акцентом, увек одевена у црно.

Рођена као ћерка циркуског артисте и уличне певачице, детињство је провела у
сиромаштву, путујући са циркуским трупама.

Први пут је јавно наступила у 14. години као улична певачица.

У ванбрачној вези с достављачем поште Лујом Дипонтом, са 17 година,
добила је ћерку која је убрзо умрла од менингитиса.

Од 1935. пева у ноћним клубовима и узима псеудоним „La Mome Piaf” што
је у локалном жаргону значило Мали Врабац, под којим је изградила
изузетну каријеру.

Била је прва Францускиња која је својим гласом освојила Америку.

Глумила је у неколико филмова, међу којима „French cancan” из 1954. године.
Написала је бројне текстова за шансоне, између осталих за култне
„La vie en rose” и „Je ne regrette rien”.

Сахрањена је на париском гробљу Пер Лашез, али без верског обреда,
с образложењем да се више пута удавала и да је водила буран живот,
али је њен гроб честа мета посетилаца, односно поштовалаца.

Званично је објављено да је умрла од последице унутрашњег крварења
у мозгу, изазваног пуцањем анеуризме.

Била је исцрпљена од зависности тешких хируршких интервенција,
реуматоидног артритиса и уопште неуредног живота.

Открила је бројне велике таленте француске музичке сцене, попут
Шарла Азнавура, Жоржа Мустакија, Ива Монтана.

Њена највећа љубав, боксер Марсел Сердан, погинуо је у авионској
несрећи 1949. године, запутивши се да је посети у Њујорку.

Песма, претходно написана „Hymne a l'amour” са злосутним стихом
„Ако те једног дана живот одвоји од мене...” као да је наговестила
трагичан расплет.

Маријон Котијар је пре шест година добила Оскара за улогу Едит Пјаф
у биографском филму „Живот у ружичастом”.

И данас Пјаф је један од најпознатијих француских „извозних производа”,
попут Брижит Бардо, Мориса Шевалијеа или Клода Монеа.

Танјуг
9.10.2013.
politika.rs

VEK OD ROĐENJA DIVE Edit Pjaf, žena koja je znala šta je bol





Slavna francuska šansonjerka Edit Pjaf bi ovog meseca, tačnije 19. decembra, napunila
 100 godina, a njena muzika nije ni najmanje izgubila na snazi i aktuelnosti.

Dve današnje pop dive, Madona i Selin Dion, odale su joj priznanje u danima najžešćih
terorističkih napada na Francusku u poslednjih pola veka.
- Iskusila je traumu na svojoj koži. Znala je šta je bol. Prolila je dosta suza tokom svog
 života. Sigurna sam da bi, da je danas živa, bila duboko pogođena onim što se desilo",
 kazala je za AP njena rođaka Kristin Lom.
Pevačica, kojoj su njeni sunarodnici nadenuli nadimak "Vrabac" (Pjaf), jer je bila visoka svega
 1,46 metra, počela je da peva na ulicama Pariza. Zahvaljujući svom specifičnom, prodornom
glasu postala je glas Francuske u svetu.
Diskografska kuća Parlophone obeležiće 100-godišnjicu njenog rodjenja specijalnim boks setom,
"Integrale 2015", sa 350 snimaka, među kojima su snimci jednog intervjua iz 1962. i sedam nastupa
 uživo. Reč je 20 CD-a sa ukupno 20 sati remasterizovanog materijala.
- Njen glas ju je izdvajao od ostalih pevača. Kada bi zapevala sve bi stalo. Svi bi slušali, a njen
 glas je pogađao pravo u dušu - kazao je Matje Mulen, supervizor boks seta.




Edit Pjaf je rodjena kao Edit Đovana Gasion u radničkom kvartu Belvil, u Parizu, gde je pevala
s ocem, cirkuskim akrobatom. Karijeru je započela 1935, nastupajući u noćnim klubovima. Ubrzo
 se proslavila i postala prva Francuskinja koja je osvojila Ameriku.
Pjaf, medju čijim pesmama su najpoznatije "La vie en rose", "Milord", "Non, je ne regrette rien",
"L'hymne a l'amour", "Padam, Padam", "Sous le ciel de Paris", umrla je 10. oktobra 1963. od
 iscrpljenosti i bolesti jetre.
- Živela je svoje pesme. Svaka njena pesma bila je kao priča koju je ispredala publici - kazala
 je Lom koja je 2013. objavila knjigu "Poslednja ljubav Edite Pjaf".




Njene pesme su često bile tužne, ali je u njima uvek bilo malo mesta za nadu i bolje dane.
To je razlog zašto ju je publika toliko volela - rekao je Mulen, dodavši da su one predstavljale
Editin život, ali i život svakog čoveka.

blic.rs

Diskografska kuća Parlophone obilježava stotu godišnjicu njenog rođenja specijalnim boks setom od 20 CD-ova pod nazivom Intégrale 2015. Boks s 350 snimki, među kojima su i snimke jednog intervjua iz 1962. te sedam nastupa uživo.
“Njen ju je glas izdvajao od ostalih pjevača. Kada bi zapjevala, sve bi stalo. Svi bi slušali, a njen glas je pogađao ravno u dušu”, rekao je  Matthieu Moulin, supervizor seta.
Piaf, među čijim pjesmama su najpoznatije La vie en rose, Milord, Non, je ne regrette rien, L”hymne a l”amour, Padam, Padam, Sous le ciel de Paris, umrla je 10. listopada 1963. od iscrpljenosti i bolesti jetre. Marlene Dietrich njezin je glas nazvala “dušom Pariza”.
Stanovnici Pariza 2013. su godine obilježili 50. godišnjicu Piafine smrti.



“Živjela je svoje pjesme. Svaka njena pjesma bila je kao priča koju je pripovijedala publici”, izjavila je Laume koja je 2013. objavila knjigu Posljednja ljubav Edith Piaf.
“Njene pjesme su često bile tužne, ali je u njima uvijek bilo malo mjesta za nadu i bolje dane”, rekao je Moulin, dodavši da su one predstavljale Edithin život, ali i život svakog čovjeka.
“To je razlog zašto ju je publika toliko voljela”, zaključio je Moulin.

Едит Пјаф ми је одувек деловала као особа која није волела свој рођендан.

Иако не делим став многих које познајем поводом дана свог рођења као најгорег дана у години, мислим да у таквом ставу има много семантичког потенцијала. То је као са изгриженим ноктима – форма је непривлачна, али је симболична. Значења су скривена иза непријемчивих облика.

Јун 2007, спарно вече. Немогућност да се повежем са блиским људима учинила је да се осетим лоше. Врућина је само додатно таложила нелагоду коју сам тих јунских вечери осећала. Неподношљива спарина разлагала је Време, спорост његовог протицања још интензивније доприносила је таштини коју сам свуда око себе учитавала. Морала сам да се покренем, да употпуним садржајем беспризорност вечери, необјашњив налет меланхоличног расположења. Одлучила сам да одем у биоскоп – сама.

Мала сала биоскопа Таквуд била је потпуно празна када сам ушла у њу, пет минута пре почетка филма. Та чињеница додатно ме је изиритирала јер сам очајнички те вечери желела да будем у друштву. Недуго по мом уласку, у салу је крочила дугокоса плава девојка и села на прву столицу предпоследњег реда. Одмах за њом, журним кораком у салу је ушао мршав младић са округлим наочарима и зеленом мајицом и сео неколико редова испред мене. Пре потпуног гашења светла стално се окретао што сам ја намерно пропустила да му ставим до знања да сам приметила. Та нападност ми је била иритантна. Била сам на ивици да изађем, да одем, да пешачим до куће, да закуцам неком ненајављена на врата, да одем, да одем. Ипак, светло се угасило, филм је почео.

Ништа није као што испрва изгледа. Ову баналну изјаву свакодневица доказује, стога, изнова ћемо је понављати. Те вечери Едит Пјаф и ја смо се званично упознале. Филм La vie en rose оставио је снажан утисак на мене, али првенствено као филм, као аутономан и оргиналан стваралачки поступак, пре него као живописни преносилац једне узбудљиве и трагичне животне приче. Мој утисак била је монтажа, била је глума, био је сам редитељски поступак.

Овај догађај био је прелудиј, танан увод у моје упознавање француске националне иконе, вероватно најбоље уметнице шансоне. Неколико дана по том догађају одушевљено сам преносила своје утиске пријатељици коју сам упознала у плесној школи. Заједно смо делиле одушевљење према Лени Рифенштал и Мајаковском, а ево, сад и према Едит. Један од најлепших поклона које сам добила био је њен поклон овог филма. Убрзо, семестар у плесној школи се завршио, наступила је летња досада, сви су се разишли, па смо тако она и ја изгубиле контакт. Полако сам почела и да заборављам на филм.

Мај 2008, Париз. У продавници специјално опремљеној за туристичка иживљавања у виду трошења новца владала је неописива какофонија, права вавилонска пометња. Мноштво језика, немогућност споразумевања, гажење, фотографисање, шаренило, све то одвајало је поглед од оног што би требало да је у фокусу – здање Дом инвалида. Вођена необјашњивим хиром, импулсом ирационалног, купила сам сет од пет оргиналних дискова Едит Пјаф, и већ при доласку у собу и одлагању сувенира у кофер, заборавила на њих. По доласку у Београд, чемерно расположење није ми омогућавало да се посветим било каквој активности. Дискови су остали нераспаковани.

Прошло је још неколико недеља док нисам почела да преслушавам диск по диск, песму по песму. Едит Пјаф постала је нешто ново и непроцењиво за мене – сећање, мисао, евокација. Њена музика, али и пре тога, њено откривање, фазе препознавања, за мене су, у ствари, постале могућност да обухватим прошлост као овално огледало, и кроз сећање је, односно самопосматрање, доживим потпуније, можда чак и у потпуности другачије него што је то она заиста и била. Касније, читајући У тарагању за изгубљеним временом, роман који је дефинитивно извршио најснажнији формативни утицај на мене, посредством Пруста открила сам да је такав однос музике и сећања заправо константа, да је музика подједнако евокативна као мирис, али да за разлику од њега, она подразумева (а)темпоралност. Могућност да време учини проблематичном категоријом простора.

У наставку следе неке од мени најдражих песама Едит Пјаф, као и слике једног од уметника кога сам најраније открила, али чије откривање још увек нисам довршила. Празне биоскопске сале Едварда Хопера, у овом случају, нису тек пука илустрација личног доживљаја. Оне су уметнички осведочена људска константа да се буде парадоксалан – сам, са тежњом да се не буде сам; скривен, са тежњом да се буде откривен. То је биоскоп, то је култ одласка у ту прелепу институцију – сам.