Gradovi starih dobrih vremena

Gradovi našeg detinjstva i dobrog dela mladosti bili su mirniji, čistiji i druželjubiviji.

Bilo je kao što to obično biva, rivalstva medju glavnim gradovima, ali sve je to bilo bezazleno i nevino. Tako se naprimer Zagreb smatrao zapadnjačkom metropolom, Beograd je bio “tiha” patnja većini Jugoslovena, a Sarajevo je imalo najbolju “raju”. Beogradjanke su ludele za Sarajlijama i obrnuto a Sarajke i Beogradjani bili ljubomorni…

Novi Sad se smatrao otmenijim i čistijim, Skoplje veselim a Ljubljana ozbiljnom i dalekom…

Prošetaćemo ovde zajedno pa prosudite i sami. Počesto slika zaista vredi 1000 reči…



secanja.

Baščaršija 60-tih

Most Slobode Zagreb

Novi Sad 60'tih

Priština, Obelisk

Mostar



“Kad čovek prenoći u Mostaru, nije zvuk ono što ga probudi ujutro, nego – svetlost. To znam iz iskustva. Svetlost me je dočekala pri dolasku u Mostar, pratila za vreme mog boravka od jutra do večeri, a docnije, po odlasku, ostajala u meni kao glavna karakteristika moga sećanja na Mostar. Uvek mi se činilo da je to što sija nad ovim od prirode povlaštenim gradom, i što prožima sve u njemu, neka naročita svetlost, izuzetna po jačini i kakvoći. Uvek sam mislio da sa njom mora da ulaze u čoveka ljubav za život, hrabrost i vedrina, smisao za meru i stvaralački rad.
Nikad se dovoljno nisam mogao nagledati te svetlosti, iako sam je sretao svuda. Nje ima u smehu ovih ljudi i jasnim samoglasnicima njihovog govora, na licima mladića i devojaka u predvečernjoj setnji. Ona se prelama kao zlatan, nemiran odblesak u časi mostarske Žilavke, živi kao sabijena snaga i slast u ovim breskvama i trešnjama. Ona se krije u senovitoj, hladnoj vodi sa Radobolje. Po njoj je Neretva najsvetlija naša reka, po njoj i sam goli krš okolnih brda ima neku stihijnu veličinu.
Po toj svetlosti ja se najbolje sećam Mostara.”

Ivo Andrić





Istorija



Muzika

Beograd iz sećanja

Grad koji ljubavlju zove




Prvi stanar Novog Beograda

Izvor: Ilustrovana Politika, br. 2047, 11.04.1998, Autor: Miloš Lazić

Tamo gde se uliva Sava u Dunav, gde su se nekada nalazile pustare i ritovi, niklo je naselje koje bi, da nije jedna od beogradskih opština, bilo drugo po veličini u Jugoslaviji.

Žućkastosive petospratnice nadomak Tošinog bunara stoje tako da oblikuju slovo P. Deluju pomalo nezgrapno, obeležene zasvagda arhitekturom vremena u kojem su nastale i patinom godina što su za njima. Svaka zgrada ima četiri istovetna ulaza: pet stepenika, tesno odmorište, ukrasni stub od veštačkog kamena i rasklimatana drvena zastakljena vrata.

Otkako postoje, nazivaju ih - paviljoni. Prva tri su na uglu ulica Sremskih odreda i Radoja Dakića. Sledeća tri do njih i tako redom do nekadašnje železničke pruge, pa natrag, pored Instituta za majku i dete; onda Pohorskom do kraja, pa natrag... Između njih su senovite zelene oaze u kojima uvek ima dece.

Dušan Spasojević stanuje u prvom paviljonu, treći ulaz, drugi sprat. On, zapravo, živi u Ulici sremskih odreda broj 18, ali ga je, na zvaničnoj adresi, veoma teško naći.

Dušan je rođen 1911. godine u Brzoj Palanci. U Beogradu je od 1923. Došao, izučio obućarski zanat i ostao.

Bio je sportista: počeo je kao revnosni sakupljač lopti na starom stadionu "Radničkog" kod Bare Venecije, ispod Zelenog venca, a docnije se bavio svačim pomalo. ("Samo nikada nisam boksovao, jer nisam voleo da me neko bije, makar to bilo i u ringu.")

Posle rata je Dušan Spasojević bio jedan od osnivača fabrike obuće "Petar Velebit" na Voždovcu. Bio je i prvi predsednik Sindikata kožarskih radnika Beograda.

Oženjen je i sa suprugom Ankom ima dva sina: jedan je inženjer, drugi arhitekta, imaju svoje porodice i odavno ne žive s roditeljima.


"Ovakav je bio početak..."
Možda biografija Dušana Spasojevića ne bi bila vredna pominjanja, da nije jednog do sada nepoznatog podatka. Naime, on je prvi stanar Novog Beograda.

- Živeli smo na Zelenom vencu, u zgradama koje su odavno srušene, tamo gde je danas park ispod Terazijskog platoa - seća se Dušan. - U zajedničkom stanu. Kada je, pred rušenje, počelo raseljavanje, nama su ponudili da idemo u Novi Beograd. Naš gazda, imena mu se ne sećam, a bio je iz ugledne beogradske vinarske porodice Starčević, rekao je: "Ja u Austro-Ugarsku ne idem ni mrtav". Mi smo, bogami, pristali. Da se kurtališemo zajednice i konačno skrasimo u pravom stanu. I preselili smo se 1953. godine.

Kada su se uselili, zgrada je još bila okovana skelama, a drugi i treći paviljon su bili tek goli neomalterisani zidovi. Okolo su bile livade i bašte, a po obroncima Bežanijske kose vinogradi. Najbliža zgrada je bila stara kafana "Tošin bunar".

- A prevoz, gori nego sada - smeje se čilo. - Jedan autobus je vozio odavde do grada ispod onog podvožnjaka kod zgrade SIV-a. Kad padne kiša, ili kad zaledi, vozi samo do podvožnjaka, ne može ispod. Meni je do preduzeća na Voždovcu trebalo sat i po, nekad i dva. Toliko i natrag. Samo, nije to bilo teško, navikne se čovek, a i mladost...

Kaže da se oseća kao da je ovde rođen. Nikada ne bi menjao stan, ma šta mu ponudili. Jeste da nema centralnog grejanja, da su podrumi poplavljeni, ali...

- Novi Beograd će sad, 11. aprila, proslaviti pola veka od početka gradnje - veli Dušan. - A Anka i ja zlatnu svadbu i 45 godina života u najstarijoj novobeogradskoj zgradi.


Pesma Branka Miljkovića, srpskog pesnika koji je u ovom gradu učio i stvarao, posvećena pticama:


One lete one lete
Tamo gde se drugi ne mogu da sete

Novi Sad iz sećanja



Grad nepresušne kulture i lepote

Decenijama je Novi Sad bio jedan od najrazvijenijih i najelpših gradova u zemlji. Grad je bio domaćin mnogih manifestacija, Svetskog prvenstva u stonom tenisu, Šahovskke olimpijade, Kongresa za hranu Ujedinjenih nacija i mnogih drugih. U Novi Sad su dolazili i boravili posetioci sa svih strana sveta i iz grada su uvek nosili nalepše utiske i sećanja.


Laza Kostić, pesnik i filozof

Oprosti, majko sveta, oprosti
…što ti zemaljski zgreši stvor:
kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.
…Zar meni jadnom sva ta divota?
…Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka što sad tek zre?


…Oprosti moje grešne zalute,
Santa Maria della Salute.
…u raj, u raj, u njezin zagrljaj!
…da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

Ljubljana ili “Ljubljena”


“Čuj devojče, jabukov cvet
tiho ti pada na oči.
…O, devojče, ne boj se,
jabukov cvet je svetlost noćas.” (Kocbek)

Ljubljana se nalazi u centralnom delu Slovenije u tzv. ljubljanskoj kotlini između Alpa i Jadrnskog mora. Kroz grad protiče reka Ljubljanica blagoslovena u Ljubljani kroz svoju istoriju sa četiri prelepa mosta, a nakon 10 km uliva se u reku Savu.

Na mestu gde danas živi Ljubljana istorija dugo piše i beleži, ruši i stvara svoje utvrđenje nastalo 1220.godine.

Najveći slovenački pesnik je Franc Prešern:

Loze su nam rodile,
vina slatkog dajte nam,
nek krepi srca žale
nek oku dadne živi plam!
Ono sad
blaži jad
I potištenom budi nad!

…Bog neka živi našu zemlju…
…Bože, ti
daj da mi
dobri budemo srećni svi!


Ljubljana je grad Franca Prešerna, Ivana Cankara (njegovu zbirku pesama Erotika spalio je u celom tiražu tadašnji biskup), Otona Župančića, Seliškara …Centar kontrakulture…Nove slovenačke umetnosti što je 80-tih iznedrilo poznatu grupu Lajbah sa kojima je bio povezan teoretičar Slavoj Žižek…

Oton Župančić je govorio kako je njegov zadatak da stvori od sebe čoveka, zdravog tela i duha ali i dobronamernog. Čoveka snažnog da vodi bitke, ali i da se raduje, posustaje, sumnja, istražuje istinu, istražuje i druge ljude…sažetije „načiniti od sebe sud u koji ce stati ceo svet…da bi i iz njega mogao izaći ceo svet…“. U njegovoj pesmi ogleda se on i drugi:

Pod kesten bih sad legao zeleni,
Vesno zlatna, oči mi sklopi,
Vesno zlatna, cvećem me odeni
sna mi se hoće.
Da prespavam sve ljubavi tvoje,
Da prespavan sve svoje bure i borbe,
bludnje sve…

Zagreb iz davnih vremena:

Guste šume dubove (hrastove) –dubrave- imenovale su mnoga naselja među Slovenima. Samo se jedna dubrava, sa obronaka Srđa, ukoreni u ime grada: Dubrovnik.

Ispred duge istorijske – kulturne – slobodarske reke grada Dubrovnika vinska pesma, za uveseljavanje i radost duše, dubrovčanina Džive Bunića:

Daj da pijem
O diklo mlada,
nalij mi sada
veselja moga,
vina rujnoga!
…
Tko ti napiva,
ti ga celiva’,
ter mu dopusti
tve medne usti,

neka znat bude
u svem razblude
jesu li draže
od rujne čaše,

ali milije
vince ga grije,
ali medene
usti ljubljene.

U 17.veku najlepše lirke dubrovačke pesme Ivana Bunića; čuven po skromnom životu, velikoj reči i pesmi Ivan Gundulić; ali i pesme Junija Palmotića kao i Ignjata Đurđevića

Tvoja dva prozora pale srca moja
Pale me srdašce tvoja dva prozora
kako vid sunašce kad stvori dan zora;
al slatko poziru tok kopnim kako led,
ter željom umiru želeći tvoj pogled….
Šiško Mančetić

Pomozite mi cviliti
Pomoz’ mi cviliti svak želje ljuvene,
kad ova smiliti neće se na mene;
…
ako se još smilit ne bude ljpotom,
uskoro razdilit mene će s životom.
Šiško Mančetić

Odiljam se
Odiljam se, moja vilo, bog da nam bude u družbu;
plač i suze i moju tužbu da bi znala, moja vilo!
Odiljam se, a ne vijem komu ostavljam ličce bilo.

Pokle ti je služba mila koju ti sam ja činio,
a sad te sam ucvilio, ostaj zbogom, moja vilo!
odiljam se…

Ajde nazdravje Skopje!



Tamo gde večno sunce sja, tamo je Makedonija…
Kad si sam, kad je sve tužno, ti se seti nje.
Makedonija ti pruža ljubavi sve…
(hit Dade Topića)

Za sve generacije i za sve ukuse:

Zajdi, zajdi jasno sonce…
mojta mladost goro
le, sesto,
Nema da se vrati.



Jovano, Jovanke,
kraj Vardarot sediš mori
belo platno beliš…
srce moe Jovano.



Da li ima na ovoj
beli svet
poubavo devojče
od Makedonče.
Nema, nema, ne ke se rodi…




Pesma i igra sve do naših dana specifično je obeležje svakog Makedonca.

„T’ga za Jug“ Konstantina Miladinova:

Ne, ja ne mogu tu da ostanem,
Ne mogu da gledam smrznute grane!
Dajte mi krila sebi da stavim,
naših krajeva da se dobavim…
Tamo zora dušu ogreva
i sunce na zalasku za gorom sneva…
polje gledaš, planinu – eto:
božja lepota je rasuta svetom.
Tamo bih u sviralu da sviram, dok srce
mi je sve šire,
sunce da zalazi, ja da umirem.




Narod sriče svoje stihove:

U momka je srce razigrano!
Kao vino u srebrnoj čaši,
kao jagnje u golemom stadu,
kao soko u silnome jatu!


Iz Skoplja nam stižu pesme čuvene rok-džez grupe „Leb i sol“ sa Vlatkom Stefanovskim koji nas je neprekidno zanosio svojom maestralnom muzikom i kroz induvidualno stvaralaštvo. Podsetimo se na trenutak:

Neka kaže telo šta bi tačno htelo,
neka prizna smelo da je srcu vrelo…
Igraj u mraku, igraj u zraku,
igraj po stanu, igraj po danu,
igraj ko nekad, igraj kao sad,
igraj za sebe, igraj za mene….

Iz Skoplja i Esma Redžepova, Maja Odžaklijevska, Zafir Hadžimanov, Milčo Mančevski, Majka Tereza, Srđan Kerim (Predsednik Generalne skupštine UN)…

Zagreb



Najveći i glavni grad Republike Hrvatske. Kao i svaki glavni grad, tako i Zagreb ima izuzetno bogatu turističku ponudu.

Veliki broj kulturno – istorijskih i sakralnih objekata čine Zagreb gradom vrednim obilaska.



Trg Jelačića Bana 1880.

Od Ribnice
preko Podgorice i Titograda
do Podgorice

Ja sam dete Crne Gore. Niko ne bira ni vreme ni mesto svog rođenja. Iz tih razloga rodio sam se u Titogradu. Da sam se rodio damo nekoliko godina ranije ili da sam rođen u vreme kad mi zrelo doba stiže rodio bih se u Podgorici; da sam živeo u dubokoj prošlosti što vekove broji rodio bih se u Ribnici. Samo jedno je isto: rodio bih se na istom tlu, u ravnici što podiže pogled na nebo i mala brda, a spušta ga zagledajući se u misteriju reka…


Ništa posebno, možda ćete reći, i ja se rodih u ravnici sa rekama, bilo je planina i brda ili ih nije bilo… Nijedna reka nije ista drugoj, nijedna ravnica ne ravna se sa drugom, a ovo jedno nebo nad nama podeljeno je na mnoštvo naših „malih neba“ i svako je drugačije. Svaki je čovek različit i svaki je delić zemlje drugi i drugačiji. Tu različitost možemo svrstati pod „istost“ ako od toga koristi ima.
Nije lako ovom gradu što samo imenom leluja „onamo namo“ i što izgubi od stvorenog mnogo toga bez traga i što ponovo stvori se sa nedovoljno slika iz davnina. Poput svoje mladosti što čovek joj se stalno pričom vraća, i gradu treba njegova mladost, što mlađe i mlađe, jer je tako lepši. Sadašnjost okićena duhom prošlih vremena je kao starost okićena mladošću: vrednija, lepša, draža, bujnija i vedrija.

Moj Titigrad morao sam da rekontruišem iz knjiga: bio je i suviše nov. Nisam to primećivao sve do jednog dana kada mi neko prekide „ljubavne jade“ kraj Morače pitajući me (možda je predpostavio da mi treba leka) znam li kako je nekad izgledao most što spoji obale Morače…Pitanje mi usmeri pogled ka mostu koji nisam primećivao dok sam nevidljivo plakao, sve puštajući suze u duboku reku…Pričom mi izmeni sliku, probudi radoznalost i maštu… Od tada znam da se nosim sa uspešnim i neuspešnim ljubavima…Nađoh pravu meru…i kroz život idem ispunjen ljubavlju koja uglavnom ne boli.


Davnina kao divljina, iako divljina nije, ostavi mnoge tragove na mestu mog rodnog grada. Od praistorije, kamenog doba…ilirskog doba…rimskog doba (u blizini je nekad bio grad Doklea)…sve do slovenskog doba (Sloveni se doseliše u ove krajeve do 7.veka) koje i danas traje. U stalnim ratnim previranjima sa Vizantijom, Sloveni su u potrazi za mirom, slobodom i svojstvenošću počeli da stvaraju naselje koje je dobilo ime po reci kraj koje je nastalo: Ribnica. Preciznije, na mestu gde se reke Ribnica i Morača ukrštaju, u tzv. Zetsko-bjelopavličkoj ravnici, okružen brdima koja danas nose imena: Gorica, Malo brdo, Velje brdo, Ljubović i Čardak. Ribnica se prvi put pominje za vreme vladavine dinastije Nemanjića (tu je rođen Stefan Nemanja) 1326.godine. Podgorica se prvi put pominje 1326.godine u arhivi sudske dokumentacije Kotora.

Rodovsko plemstvo Crne Gore imalo je unutrašnje sukobe, ali i napade sa raznih strana sve dok Turskim osvajanjem nije počeo vazalni život pod njima. U 15. veku Turci su tu podigli svoju tvđavu koja je pala 1878. godine i označila kraj četiri veka duge turske vladavine…Centralna vlast Crne gore ostvarivala se i pod turkom vlašću…tako je 1796. godine donet njen prvi Zakonik Petra I…1831. godine formiran je Senat…1834. godine otvorena je prva osnovna škola…


Od 1878. godine stiče svoju nezavisnost…Knjaževina…potom Kraljevina (tada je Podgorica najveći ali ne i glavni grad)…1918. godine odlukom Podgoričke skupštine sjedinjuje se sa Srbijom i živi u Kraljevini SHS…od 1945. godine živi u SFRJ da bi 13.jula 1946. godine Podgorica promenila ime u Titograd i postao glavni grad federalne Socijalističke Repulike Crne Gore…2.aprila 1992.godine ponovo nosi staro ime Podgorica a uskoro je postao i glavni grad nezavisne Republike Crne Gore. Eto, tek ovlaš dotakavši istorijski život mog rodnog grada i Crne Gore stvorila se slika burne istorije kroz koju su Crnogorci morali proći „u ovoj zemlji koja je sva pustorasta i kamene naravi“
( Čedo Vuković).

Bogata istorija lepe pesme stvara. Da sam samo znao za pesmu jednu narodnu i izrekao stihove njene umesto trenutno važećih „rituala“zavođenja ne bih u bunilu noći provodio. Jer, devojka dođe sa neke planine, kršnija i zdravija od ostalih, još uvek zalepljena za seoske „manire“. Da sam joj rekao:

Prođoh kroz goru
Ne znam kroz koju
Pođoh na vodu
Ne znam na koju
Sretoh đevojku
Ne znam čija je
Pitam:“Čija si“
Ne šće da kaže
Ja sam đevojka
Neznana momka
Ti si đevojka
Ruža rumena
A ja sam momak
Ružin pupoljak

Sigurno bih bolje prošao, izmamio bih joj osmeh i priču o njenoj gori, uz priču nestalo bi mog straha i njenog stida…Zivot bi mi možda bio drugačiji…Ovako me popularna svakodnevnica baci u jade, odvede do reke da sretnem čoveka koji me kroz priću o Vezirovom mostu uputi u život koji se sasvim lepo živi. Izgubih, ali i dobih. Još jednu važnu pouku naučihih i primenih je: svako vreme ima svoje
„mane“, uvidi ih na vreme i ne zaboravi da sa sobom nosiš stare dobre vrline. Kad zatreba upotrebićeh ih umesto „mana“.

I prvi i drugi svetski rat razarali su moj grad. Drugi je bio koban sa više od 70 puta bombardovanja. Gotovo da je nestao. Za kratko vreme nesta ali i za kratko vreme se izgradi te se ja rodih u slobodnom i za moje detinje oči velikom gradu Titogradu. Od istorije koju spomenuh osta tek poneki trag, sruši se i što je popraviti trebalo (Vezirov most) i niče jednolična i siva zgrada do zgrade, ulice i Trg Ivana Milutinovića… Grad se širio koliko je mogao: do svojih brda koja nisu podesna za gradnju. Reke su dobile nove mostove, a grad velike fabrike (Fabrika trikotaže, Kombinat aluminijuma, Industrija građevinskih mašina „Radoje Dakić“, pamučni kombinat)…Dok izgovaram imena ovih velikih fabrika osećam se starim…


Ne znam šta bih izdvojio, da se bolje osećam…Stadion pod Goricom…Da, bilo je to vreme sporta, vreme sreće, vreme ćutanja (tu smo smestili sve što je loše), vreme pesme ovdašnje, gorske i bučne, pesme iz Beograda, Sarajeva…ali i sveta, vreme putovanja, vreme odlazaka na studije u Beograd. Kad mi dođe vreme da studiram odoh i ja u Beograd…Mi Crnogorci stalno negde idemo…krv nam je putujuća. A kako i ne bi pored silnih seoba…Uvek sebi mesta nađemo…A kad se u rodno mesto i ne vratimo, rado o njemu mislimo, drag nam je naš mentalitet, ponosni smo, lepi, imamo kosu poput Samsona…od Njegoša naovamo znanja nikad dosta…Dobri smo mi ljudi. Lepo nas je voleti, a lepo i volimo…
Stara varoš je imala male, niske i kažu mračne kuće, a radnje nedovoljno vidljive kao da nešto tajanstveno tražiš. Tu se oseća prisustvo orijenta, jer je tu i Sahat kula iz 18. veka visoka 16 m, kao i dve džamije od šest koliko ih je bilo (Osmanagićeva i Doganjska), ulice uske i krivudave… Vremenom, Stara varoš nije više trgovački centar, jer joj Nova varoš daje povoljnije uslove…Osim urbanog naselja koje niče i sa druge strane Ribnice, sponućemo da se Trg Republike zvao u moje vreme Trg Ivana Milutinivića, da se osim stadiona gradi i Sportski centar Morača, prijatan mi je izgled Karađorđevog trga sa spomenikom Karađorđu (vođa I srpskog ustanka), dvorac Petrovića u parku Kruševac, dvor kralja Nikole…dvorske kapele…Gradsko pozorište, među ostalim Muzej Marka Miljanova….Reke traže mostove, ima ih…

I sad moram zastati. Red je da Vam kažem nešto o mostu Vasilija Đurovića…

U njega sam pogledao i da ne bi priče o nekadašnjem Vezirovom mostu…most u koji sam pogledao ne bi mi izlečio ljubavnu nezrelu bol, ali ja uskoro videh, uz malo mašte predivan most što lepotom zaseni i prvog rušioca koji ga pre rušenja nacrta za večna sećanja.Graditelj mu podari lepotu što ne razlikuje se od lepote Morače i strme joj obale.Utopilo se ljudsko u prirodu, a priroda ga hvali kao svoju „divoticu“(Čedo Vuković).

Sagradio ga je Mehmed paša koji je gradio i most na Tiru…

Gde Morača a gde Tir…

Lepog li mosta što se jednosvodno, visoko propinje i čvrsto steže obale Morače…Odolevao, rušen, popravljan, rušen, obnavljan sa manjim izmenama, rušen…i porušen.

Ja sam maštao, potom maštu skicom doradio. Zato volim svoju maštu i bojim se dana kad ću reći „zbogom moja mašto“ (Vitman) . Ja vidim što poželim…menjam javu…

Tu je nekad bilo seoce Đurići i tu je rođen Božidar Vuković
Podgoričanin…otisnu se u svet, i kao bogati trgovac u Veneciji za sobom ostavi diplomatskog i štamparskog traga i zabeleži ga istorija kao što je on štampanjem izgubljenih knjiga vraćao istoriju i oplemenjivao je…vratili mu kosti da, po njegovoj želji, miruju u otečestvu. Što pameću, što stasom upadao je u oči.

Ja nisam od takvih Podgoričana, ja u istoriju neću ući. Ja sam samom sebi istorija.
Moja istorija je lijepota mog života. I samo je tu zapisana. Zadovoljan živim i makar za sebe jesam…Podgoričanin.
Volim starogradske pjesme, iako ih nisam slušao dok sam živeo u Titogradu…
Da zapevam:
Milica jedna u majke
što rano rani po vodu
Podigla je tanku rašicu
zagazila vodu Ribnicu



sećanja.