Olovka piše srcem

Volim, želim i hoću...



Možda je tvoj um nekad bio iznad mog. Možda je nekada bio i ispod. Ali sada, veruj mi, smo na istom.


Klizim ti niz šake kao kap rose niz list.Lagano i tiho. Poslednji komad mira sam ti dala. Poslednji deo sebe.
Sada je red na tebe da daš nešto.
Nešto vredno, jako i neophodno, što će kidanjem da izazove onakav vrisak koji si od mene čuo. Previše moći si osetio pod prstima, ne znam odakle mi sloboda da ti je dam...?
Ponovo sam postala glina koju oblikuješ kako ti odgovara, s promenom vremena i misli u glavi u kojoj i dalje vlada potpuni haos.
Šta hoćeš od mene još? Ljubavi... Ja nisam obećala ni dugu, ni šarenilo, nisam obećala vedro nebo ni sunce svaki dan. Nisam tek tako bacala slova iz ruku i ređala misli kao bisere na konac...
Počela sam se družiti sa tvojim bezobrazlukom, samim tim ga prihvatila, privila uza sebe kao najmiliji jastuk ...Zavolela sam te tvoje zidove kao svoje, kao da sam ceo život provela zatvorena među njima...Čak sam i one otrovne strelice koje si mi toliko puta mahom poklonio smestila u staklenu kutiju, znaš onu , u kojoj čuvam vredne stvari...!
Ne mogu da budem svila koja će da prijanja uz tvoje šake, onako - baš po tvojoj želji, jer sam živa, jer volim, želim i hoću, jer znam da mogu dobiti to što hoću...
Ja nisam princeza iz drvene kutijice što peva i okreće se pri otvaranju, nisam ni porcelanska lutkica za koju se lepe pogledi isto kao i prašina, ja sam živa, volim, želim i hoću...
Nisam ja ona koja se povinuje pravilima,već ona koja ih pravi.
Sve što ti oko dotakne umem da ti poklonim, sve što ti je ikada bilo potrebno, umem da stvorim, ali isto tako tu tvoju ledenu dušu mogu razbiti u paramparčad.

Ja znam koliko vredim.
Ja sam živa, volim, želim i hoću...
Te.




Da li biste probali zabranjeno voće?

Trenutak


Šta čini sretnim
Dete,čoveka il ženu
osim trenutka lepog
gde sreća prohuji u trenu.
Poneki nagoveštaj
da živeti treba,
da će tuga proći
i dobiti komad neba
ruka u ruci,
omiljen zalogaj vrućeg hleba
To su trenuci
il kad se usne spoje
il kad se na jastuku
šapuću reči….
"volim te najdraže moje"
i to se pamti
i tako treba…živeti trenutke
sve drugo je manje više važno
al momenat sreće ostaje trajno,
u srcu se slivaju
lepa osećanja
vreme i mesto, trenutak i slava...
sačuvaj za sebe.
Za to nesme biti zaborava.
Izbrisiva memorija to su tužni snovi.
odbaci to smeće da dušu ne boli.
Voli, ljubi i raduj se,
smej se sreći i nadaj se,
sve je drugo manje bitno,
najvažnije da je sitno,
ono vreme što je loše.
Ono dobro nek te nosi,
i da uvek znadeš ko si,
i da stobom sreća vlada,
od svanuća do smiraja dana...

"Život, mladi čoveče, to je žena, ispružena žena, nabreklih grudi i velikog, mekog trbuha između ispupčenih kukova, žena vitkih ruku i bujnih bedara, poluzatvorenih očiju, koja nas na divan, podrugljiv način izaziva i traži da joj se najsvesrednije predamo, polažući pravo na puni napon naše muškosti koja pred njom pobedi ili propadne - propadne, mladi čoveče, shvatate li šta to znači? To je poraz osećanja pred životom, to je nesposobnost za koju nema milosti, ni sažaljenja, ni uvaženja."

U toku jednog haotičnog perioda kroz koji sam prolazio (detalji cenzurisani)...mislio sam da je za mene najbolje da budem sam pa kako god bilo.Dosta dobro sam funkcionisao, s'obzirom da sam se uvek plašio samoće.
Ništa nisam planirao i jasno video svoj život u budućnosti.Postalo mi je sve svejedno.Sve do momenta dok me nisu pogledale jedne krupne oči...onako preko ramena...a pogledi se kao smrzli...zaustavili kao da je vreme stalo.Ne, neee...pomislio sam...ne budi lud, promeni misli...ne obraćaj pažnju i ni ne pomišljaj.Suviše lepa, suviše mlada za mene i suviše njih koji su se lomili za njenu naklonost...bezuspešno, kasnije sam shvatio, jer od tog pogleda sve počinje...nastavio sam ja da glumim ravnodušnost, totalnu ne zainteresovanost i to vrlo uspešno.I ništa ne bi ni bilo od nastavka priče da je bilo po mome. A priča se nastavila.
Usledili su kontakti, sve češci, poneki telefonski i sve duže priče prilikom rastanaka.A rastanci sve teže padali I to je trajalo...i više nego potrebno...svaka druga bi davno digla ruke od mene, jer po meni ja nisam bio neko ko 'obećava' i dobra prilika.Ali ne i za nju...Ona je bila ta koja me je videla drugačijeg, da vredim više nego što i sam mislim.To nas je približilo i vezalo.To je ogromna kolicina ljubavi.I tako je ona postala moja nagrada dugi niz narednih godina...Svako moje 'padanje' ona je uspevala da pretvori u dizanje i vraćanje samopouzdanja i volje da se nastavi dalje...svako moje tmurno razmišljanje o životu uspevala je da pretvori u ...život ume da bude i lep...crpeo sam njenu snagu i energiju, moguće i previše...

Nije...

nije tuga kad te ne voli...

to je stvarnost...

nije tuga kad te ne zeli...

to je realnost...

nije tuga kad te nece...

to je istina...

nije tuga kad joj ne trebas...

to je zbilja...

tuga je kad te voli, a nije s tobom...

tuga je kad te zeli, a ne moze da bude s tobom...

tuga je kad te treba, a nisi tu...

tuga je kad te ljubi i grli, a ne dodiruje te...

tuga je kad te trazi, a nema te...

tuga je kad se u snu mimoidjete, ona trazi Tebe, a ti nju...

ma tuga je sve, i boli sve...a, najvise boli to...

sto nema tebe, nema nje...da se sad zajedno ljubite i volite...

i da jedno drugom kazete ono VOLIM TE...

sumrak.

Mrtvi snovi...

moji snovi nemaju boju...

niti ukus i miris...

u mojim snovima voda ne tece...

i sunce ne izlazi , niti postoji dan i vece...

niti se zemlja okrece...

sve je tiho i mrtvo , nigdje zivo bice...

samo muk , tisina i praznina...

moji snovi imali su srce i dusu...

sad od toga nista nema...

sve utihnulo i stalo , zivot je nestao...

i nema ga vise...

moji snovi to sam JA ova olupina od covjeka...

nekad bio zivo bice , radovao se i tugovao...

sad sam nitko i nista...

da se pitam sad ja , naradije bih umro...

ali Bog me eto kaznio i zivot mi dao...

htio sam ja k Vragu poci , ali ni on me nece...

kaze , ne treba mu ovo smece...

trebaju mu oni s dusom i srcem...

a , to sam ja davno izgubio i zbog toga me ne treba...

ma nek tako stoji , vrijeme se vise ne broji...

sat je odavno prestao da kuca i vrijeme da pokazuje...

ostala je samo olupina od ove duse i srca da place i da tuguje...

i nikad vise da se raduje...


sumrak.

Kada volis...


kada volis ne znas ni kako se zoves...

niti sto jedes ili pijes...sve Ti je ravno do mora...

nije Te briga jel kisa, sunce ili snijeg...moze i oluja biti...

kada volis ne znas ni kuda hodas i zasto negdje ides...

put nema ni pocetka niti kraja...Ti volis i to je samo bitno...

kada volis ne pitas se koliko je sati i da li ces stici...ma koga to briga...

kada volis krv drugacije tece, osmijeh je duzi i ne spada s lica...

kada volis draga Ti je svaka ulica...u svakoj njoj Ti si sa ljubavlju svojom...

kada volis ne treba Ti ni ice i pice...ljubav Te napaja i hrani...

kada volis sve drugo je po strani...tako i treba da bude...

kada volis Ti se ljubavi predajes i sve za nju dajes...

jer nju volis, za nju se brines i za nju gines...

zato voli je dalje, svoju ljubav, jer dok postojis Ti, znaj da ce Te ona vjecno voljeti...



sumrak.

Kad razmišljam o tebi obuzima me nežnost veća nego što mogu podneti ponekad. I zato ćutim posmatrajući te dok me ne vidiš i kao da je kraj godine, beležim svakoga dana od čega se sastojiš, uplašen da nešto nedostaje: najpre ti, čitava i meni okrenuta licem na kome su usne, čelo, obrazi i tragovi poljubaca, dva oka ispod nemirne kose. I to bi bilo dovoljno da nema tvojih ruku koje me grle, zatim vrat, ramena, grudi i struk devojčice koja plače, oblina trbuha poput hleba toploga dok zastajem na obali jezera koje već skriva senka. Ali ja zatvaram oči jer ti se stidiš i poželim da te čuvam kad padne veče, daleko od stvari koje te bez mene poznaju.
Na satu kazaljka pokriva jedna drugu i ptica na tvome prozoru ne uzima više zrno iz nepoznate ruke.
Ugasi svetlo, u tami ne mogu te odvojiti od sebe samog.
Zvonimir Golob