Lukave vojne taktike

GRIFON U JAGNjEĆOJ KOŽI

Ratne varke nisu neobična pojava, ali upotreba celog jednog lažnog bataljona desila se samo jedanput


Jedno neobično naređenje iz Hitlerovog Glavnog štaba sve jedinice nemačke vojske dobile su 25. oktobra 1944. U njemu je stajalo da se uspostavlja jedinica jačine dva bataljona za izviđanje i specijalne operacije na Zapadnom frontu. Za nju potrebna je sva zaplenjena američka oprema, uniforme, vozila, oružje. Takođe, tražili su se ljudi koji poznaju američki engleski, pogotovu vojnu terminologiju. Sve to trebalo je dostaviti oberšturmbanfireru (SS ekvivalent pukovnika) Otu Skorceniju, u Fridental kod Berlina, inače komandni centar divizije za specijalne namene Brandenburg. To je bio početak operacije Grajf (Grifon – mitsko biće sa telom lava i glavom i krilima orla).

Na ovu zamisao Hitler je došao, u predvečerje poslednje ofanzive u Ardenima, a razradio ju je sa Otom Skorcenijem, svojim čovekom za specijalne zadatke, možda najvećim pustolovom i komandosom Drugog svetskog rata, svakako najpoznatijim. Suština operacije bilo je stvaranje „Oklopne brigade 150”, koja je na samom početku ofanzive obučena u američke uniforme, koristeći proboj fronta, trebalo da se pomeša sa američkim jedinicama u povlačenju, sa njima dođe do reke Meze, gde bi zadržali most dok ne stignu nemačke divizije, čime bi put ka Antverpenu bio otvoren. Osim brigade, smišljeno je da kao prethodnica ide posebna izviđačka jedinica, koja bi prešla liniju pre ofanzive, gde bi onda izvodila diverzije, stvarajući što veći haos.

U bioskop pred akciju

Međutim, od planirane jačine 3300 ljudi, plus 20 američkih „šerman” tenkova i više desetina oklopnih vozila i džipova, prijavilo se oko 600 dobrovoljaca, od kojih je samo desetak govorilo savršen engleski, četrdesetak je imalo školsko znanje, dok su ostali samo natucali. Zaplenjena su samo dva „šermana” i nekoliko oklopnih kola.
Ljudi koji su znali engleski dodeljeni su specijalnoj jedinici gde su podeljeni u tri grupe: prva je trebalo da diže u vazduh mostove i magacine; druga da onesposobi savezničku službu veze; treća, izviđačka da prodre što dublje na zapad, odakle će slati obaveštenja, a usput i da neprijateljskim jedinicama prenose lažna naređenja, menjaju putnu signalizaciju, oznake minskih polja i naprave haos u saobraćaju.


Ljudi skupljeni iz svih rodova oružja vojske i SS, u najstrožoj tajnosti prošli su ubrzani diverzantski kurs, ali su sve što su radili činili su po američkim komandama, upoznavali se sa rasporedom trupa na frontu, oznakama jedinica, vežbali se u govoru i radio-komunikaciji, do besvesti gledali američke filmove, pogotovu ratne, i na kraju čak proveli neko vreme u logorima za zarobljene Amerikance. Stvoren je utisak da od njih žele da naprave prave Jenkije, mada im nije rečeno ništa o cilju te obuke.

Početkom decembra izdata im je američka oprema, od veša do celokupne uniforme, legitimacije, čak i američke cigarete, šibice, konzerve, sve vrlo raznorodnog (ali američkog) porekla. Dobili su i milione lažnih dolara i funti, namenjenih podmićivanju, koji su poticali iz druge operacije nemačke obaveštajne službe (najvećeg falsifikovanja novca u istoriji, u koncentracionim logorima, ne bi li se podrio monetarni sistem Engleske). Takođe, svako je dobio i upaljač, u kojem je sakrivena i ampula sa cijanidom, za slučaj da budu uhvaćeni. Nedostatak „šermana” i američkih vojnih vozila nadomešten je crtanjem američke bele zvezde na tenkove tipa „tigar MIV”.

Kobna presvlaka

Konačno, 15. decembra, specijalne grupe postavljene su u džipovima iza tenkova koji su čekali početak ofanzive, koji je usledio 16. decembra u 5.15 ujutru. U sekundu tačno, na celom frontu nastao je pakao, stotine artiljerijskih oruđa pripremale su teren za nastupanje tenkovskih divizija. Zahvaljujući dezinformacijama i potpunoj tajnosti u kojoj je pripremana ofanziva, klin od oklopnih vozila i tenkova iznenadio je Amerikance i razneo njihove položaje, dok su se kroz otvorenu rupu stuštili Skorcenijevi ljudi u džipovima i brzo se pomešali sa Amerikancima u povlačenju, baš kako je bilo i predviđeno. Komandosi su imali neprijatan osećaj da ih prepoznaju, ali su shvatili da na njih u svom tom haosu niko ne obraća više pažnje nego na ostale američke vojnike. Postali su prilično sigurni u sebe, svoju masku, ali je ta sigurnost bila lažna, što će vrlo brzo i sami uvideti.

U toku prve dve noći ofanzive, svi džipovi su prošli kroz oslabljeni front američke prve armije. Udarne grupe ubijale su kurire i oficire za vezu, prenosile lažna naređenja, preko puteva razapinjali crvene trake, što je bila oznaka za minsko polje, vršili prepade na punktove radista i vezista. Postavljali su se na raskrsnicama, upućivali u pogrešnom pravcu trupe koje su išle na front, palili magacine, slali podatke svojoj komandi, čak su presekli telefonske vodove između štabova generala Bredlija i generala Hodža.
Sve to je trajalo do 18. decembra. Tog dana patrola vojne policije zaustavila je džip koji im je bio sumnjiv, u kome su se nalazila trojica podoficira i tražila im lozinku. Ovi to naravno nisu znali i odmah su uhapšeni. U njihovom džipu su nađene nove novčanice od 100 dolara, nemački radio, razno oružje. Sumnju vojnog policajca nisu izazvali komandosi, nego sitnica koju su organizatori „Grifona” prevideli.

Naime, na frontu se vozi ili potpuno bez svetla ili sa punim osvetljenjem, ni u kom slučaju sa štofanim presvlakama preko farova, takozvanim maskirnim svetlom. Trojica uhapšenih su streljani.

Zbog lažnih Amerikanaca koji su se svuda pojavljivali, tih dana počela je nezapamćena racija. Sve raspoložive snage vojne policije, pojačane obaveštajnim oficirima danonoćno su bile na zadatku, zaustavljali su svako sumnjivo vozilo, svakog kurira, i svi su morali, u prilično neprijatnom položaju na kolenima i sa pištoljem na potiljku, brzo i bez akcenta da odgovaraju na neobična pitanja (na primer o bejzbolu), jer lozinke i legitimacije nisu bile nikakva garancija. Američki oficir koji je slučajno nosio nemačke čizme proveo je nekoliko dana u samici, dok je general Brus Klark za dlaku izbegao streljanje.

Veliki pustolov

Istovremeno s početkom ofanzive, počela je i poslednja nemačka padobranska akcija u Drugom svetskom ratu. Padobranska divizija spuštena je iza američkih linija, gde su zbog jakog vetra razbacani na širokom području. Ta činjenica, kao i lutke od slame koje su izbacivali zajedno sa padobrancima, napravili su potpunu zbrku kod Amerikanaca, i time umnogome doprineli velikom početnom uspehu ofanzive. Takođe, jedan od zarobljenih nemačkih komandosa prilikom ispitivanja izjavio je da je Skorcenijeva namera bila da otme generala Ajzenhauera, vrhovnog komandanta savezničkih armija.

-----------------------------
PREOKRET PREOKRETA

Bitka u Ardenima, koja je trajala od 16. decembra 1944. do 28. januara 1945. godine bila je najveća suvozemna bitka u kojoj je učestvovala američka vojska u Drugom svetskom ratu, a ujedno i poslednja nemačka ofanziva. Operacija pod nazivom „Straža na Rajni” imala je za cilj zauzimanje luke Antverpen, najvažnije središte snabdevanja savezničkih armija u Evropi. Ofanziva je pripremana u potpunoj tajnosti, čak je i ime izabrano da bi se stvorio utisak utvrđivanja na Rajni radi odbrane Rajha.

U zoru 16. decembra osam nemačkih oklopnih i trinaest pešadijskih divizija počelo je napad u šumama Ardena, u Belgiji. Nasuprot njima stajalo je pet slabih pešadijskih divizija američke vojske, koje su ili bukvalno raznete ili primorane da se ukopaju. Ofanzivu je sproveo Fon Rundštet, a na terenu vodili Sep Ditrih, komandant Prve SS divizije „Adolf Hitler” i na nižem nivou Joakim Pajper, SS pukovnik, kao vođa borbene grupe Pajper.
Odlučujući činilac bile su vremenske prilike. Kada je ofanziva počela, šuma je bila u gustoj magli, pa saveznička avijacija nije mogla da pruži podršku trupama na zemlji. Tokom prve nedelje, napadao je i veliki sneg, još više pogoršavajući američki položaj. Nebo se razvedrilo 23. decembra i pojačanja su spuštena u Antverpen. Tada je počeo i američki protivnapad. Preko Evrope u pomoć je hitao i general Paton sa svojom oklopnom armijom, usput se snabdevajući gorivom otimanjem iz nemačkih skladišta. Borbeni napori iscrpli su Nemce koji su počeli da se povlače. Zalihe su počele da se tanje, sve dok nedostatak goriva i municije nije naterao cele oklopne divizije na jednostavno napuštanje tenkova i vozila.

Bitka se zvanično završila krajem januara, kada su saveznici povratili Ardene. Amerikanci su imali oko 81.000 žrtava, Nemci preko 100.000.

Ono što je Hitler video kao tačku preokreta celog rata, pretvorilo se u strašan poraz, posle koga nemačka vojska nikad nije smogla dovoljno snage da pokrene PODUHVAT većeg obima.
-------------------

Iako takav plan nije postojao, saveznička paranoja i strah od Skorcenija (kome je, između ostalog, na otmicama Musolinija i Hortijevog sina i stekao ime i slavu) bila je tolika da su u generalsku uniformu obukli nekog pukovnika sličnog Ajzenhaueru i vozikali ga njegovim kolima po terenu, ne bi li namamili Nemce. Ovo ipak nije bilo potrebno, budući da je već tada većina „Oklopne brigade 150” bila ili pohapšena ili streljana, neki i zbog takvih stvari kao što je tvrdnja da pripadaju nekoj četi (company) sedmog konjičkog puka (neprevodiva igra reči, pošto su company i troop sinonimi, obe reči označavaju četu, ali se samo u sedmom konjičkom puku zbog tradicije koristi reč troop).

Kraj rata doživela su svega tri pripadnika brigade. Samom Skorceniju suđeno je, između ostalog, i zbog Operacije „Grifon”, a zbog toga što je upotrebom protivničkih uniformi kršio zakone i običaje rata. Na opšte iznenađenje, za svedoke odbrane pozvao je oficire SOE (britanska grupa za specijalne operacije) koji su potvrdili da su se i oni redovno služili istim sredstvima, kao savršeno legitimnim. Saveznički sud je to prihvatio i Skorceni je oslobođen optužbi po tom pitanju.

I dan danas, Operacija „Grifon” uzima se kao jedna od najopsežnijih komandoskih operacija.


politikinzabavnik

У противничкој бојној опреми



Када војна снага и тактика нису доносиле много успјеха, многе војске прибјегавале су лукавству. Поред разних замки и обмањивања, облачење војне униформе противника знало је да донесе многе користи. Ево два примјера из средњовјековне историје, која приказује довитљивост једне, а наивност друге стране.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Матија Корвин, дрворез, илустрација из Нирнбершких хроника, латинска копија која се налази у Сао Паолу, Бразил


[You must be registered and logged in to see this image.]

Прва прича сачувана је из 7. вијека, преноси је византијски цар-писац Константин VII Порфирогенит, и тиче се византијске борбе против варвара. Када је византијска војска очајнички покушавала да одбрани своје границе на Балкану, задесила их је тешка несрећа када је Салона, центар Далмације, пала у руке Словенима и Аварима (614). Како прича цар-писац, византијска војска је сваке године од Ускрса до Ускрса боравила на Дунаву и пазила на варваре. На сваку Велику суботу су се код Клиса мијењали војници који иду на границу и они који се враћају. Једном приликом они су прешли на другу страну и нанијели варварима тешке губитке. Ови су затим започели активнију акцију и поразили један одред византијске војске. Обукли су ромејску униформу и узели њихово оружје и заставе, па су дошли до кланца гдје се војске мијењају. Када су стражари видјели ромејске униформе и инсигније, пустили су војнике да прођу, не слутећи каква их несрећа очекује. Прерушени Словени и Авари су заузели град, а већи дио становништва се повукао на оближња острва и избјегао сигурну смрт. Касније су се вратили јужно од Салоне у некадашњу Диоклецијанову палату и основали нови град Сплит.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Друга прича је из средине 15. вијека. Након пада Српске деспотовине, многи Срби су се повукли у јужну Угарску и уз помоћ угарске круне наставили борбу против Османлија, са надом у обнову своје државе. Тако је угарски краљ Матија Корвин обновио Српску деспотовину у Срему и за првог деспота одредио Вука Гргуревића Бранковића (1465—1485). Након сталних чарки на граници, 1475. Мађари су започели нови рат против Османлија. Наредне године заузели су Шабац. Српска народна традиција бележи да је деспот Вук одатле кренуо долином Дрине до Сребренице, да краљу прибави плијен. Напад је изводио авантуристички, ноћу, да би имао више успјеха. Када је дошао пред Сребреницу, у граду се већ одржавао вашар. Вук је тада преобукао 150 својих људи у османске униформе и послао их у град. Они су препадом изненадили Османлије и унијели метеж и панику међу њих. Поред осталог, однијели су велики плијен—пет товара сребра и 127.000 аспри. Деспот је наставио ратовање, поразио Османлије код Кучлата и дошао до Зворника, гдје је био рањен па је морао да обустави борбу.

Заседе на Требији

Нека ратничка искуства и тактичка решења применљива су и после 2000 година

[You must be registered and logged in to see this image.]

Требија извире на Монте Прели, делу Лигурских Апенина, планинског венца изнад Ђенове. Ова брза планинска река, међутим, не спушта се ка Лигурском мору, већ жури на другу страну, у равницу, где се улива у По. Непосредно пре Пјаћенце, спустивши се са планинских страна у долину Поа, Требија се мало умири и свој 118 километара дуги ток завршава као равничарска река. Онај ко ноћу прошета њеним обалама десетак километара узводно од Пјаћенце и пажљиво ослушне звукове природе, запазиће да у хуку Требије постоји нешто необично. Као да се, под мрачним велом ноћи, једва чујним кораком прикрада војска...

Одабрани у заседи

Ханибал је прешао Алпе. Римска војска под командом конзула Публија Корнелија Сципиона потучена је на реци Тичину, код Павије. Рањени Сципион, са остацима војске повукао се на десну обалу Требије. Ту му је стигло појачање – свеже легије конзула Тита Семпронија.
Сципион је заговарао жилаву одбрану, при којој би требало спречити Ханибала да своју војску снабдева храном. Уосталом, спремала се оштра зима. Такав опрез био је стран Титу Семпронију. Он, додуше, није искусио борбу с Ханибалом, али није хтео да слуша савете рањеног колеге. Сматрао је да Картагињанима не сме да се дозволи да предахну. Преузео је команду над војском и одлучио да нападне првом згодном приликом.
Али, Ханибала нико није могао да предухитри. Предосећајући да се непријатељ припрема за напад, позвао је брата Магона и наредио му да изабере по стотину највештијих коњаника и најиздржљивијих пешака. Потом се обратио одабраној дружини, храбрећи их као пред битку. Захтевао је да сваки од војника изабере још по деветорицу себи сличних, тако да је одред нарастао на хиљаду врсних коњаника и још толико прекаљених пешадинаца.
У току ноћи, Магон је свој одред повео на место које је Ханибал лично изабрао. Био је то неки честар у мочвари што се тискала између Требије и оближњег пута. Иза тог честара налазило се десно крило картагинске војске.
„Нећеш ићи у сусрет непријатељу, непријатељ ће сам доћи к теби, ја ћу ти га довести”, гласило је Ханибалово упутство Магону.
Те децембарске зоре 218. године пре наше ере, коњаници из Нумидије прегазили су Требију и одапели стреле ка римском логору. Поглед Тита Семпронија за тренутак се зауставио на танким дршкама стрела забодених у дрвене палисаде којима је логор опасан; стреле су изазивачки подрхтавале и позивале у борбу с нечувеном дрскошћу. Конзул није издржао увреду. Наредио је напад.
На хитрим коњима, Нумиђани су се постепено повлачили ка Требији. Узмичући и одапињући стреле у исти мах, мамили су Римљане да приђу ближе. Чим су Ханибалови коњаници прешли реку, Тит Семпроније наредио је легионарима да је и они прегазе. Вода која је на месту газа квасила коњске сапи, допирала је људима до груди.
Изашавши на леву обалу Требије, легионари су осетили да им тела мрзну и да се на оклопе хвата ледена кора. Једва су држали оружје у рукама утрнулим од хладноће, кад их нападоше они исти коњаници који су се до тада повлачили. По Ханибаловом савету, војници Картагине пре битке намазали су се топлим уљем и загрејали добрим вином. Балеарски праћкаши десетковали су римску коњицу, а затим убојитим камењем почели да проређују легије. Римски су легионари, ипак, били најиздржљивији пешаци. Њихови редови нису одступали, збијали су се и упорно борили.
Ханибал је посегнуо за најопаснијим оружјем. „Слонове у средиште!” Пред налетом дивовских звери, легије су попустиле. Изморене борбом, у страху од слонова, одступале су ка мочвари у коју се сакрио Магон. Тад се зачу бојни поклич из две хиљаде грла Ханибалових најбољих ратника. Нападнута с леђа, римска војска је уништена. Њени остаци бежали су ка реци. Многи Римљани страдали су од мача и копља, а неки су се удавили у Требији. Од 40 хиљада војника, само се 10 хиљада повукло с бојног поља.

Топови у грмљу

[You must be registered and logged in to see this image.]

У фебруару 1799. године, руски цар Павле I именовао је фелдмаршала Александра Васиљевича Суворова за команданта руско-аустријске армије у Италији. Шездесетдеветогодишњи војсковођа добио је задатак да из Италије истера војску Француске републике, против које су до тада углавном безуспешно ратовале многе европске земље.
Суворовљев поход био је муњевит. Руске трупе истерале су Французе из Вероне и Милана, а већ у мају заузеле су и Торино. Док су Аустријанци желели да опседају утврђене градове попут Мантове, Суворов је намеравао да потуче двојицу даровитих француских генерала: Мороа, који је бранио Ђенову, и Макдоналда, који је био код Болоње.
Француски генерали знали су да Суворов не може да буде побеђен појединачним нападима. Увидели су да се његови пукови налазе код Пјаве и одлучили су да крену сваки својим путем, из Ђенове и Болоње ка Пјаћенци, да опколе и заједничким снагама потуку Русе. Намера би успела да Суворов није био један од најпредузимљивијих војсковођа који су икада командовали неком војском. „Генерал Напред”, како га је звао аустријски генерал Мелас, већ је пошао ка Пјаћенци.
Макдоналд је прешао Требију 17. јуна и сукобио се са аустријским корпусом. Када се понадао да ће без већих тешкоћа да потуче Аустријанце, на бојном пољу су се појавила четири козачка пука. Стигао је Суворов! Истог часа почео је незадрживи јуриш Руса, у који се постепено укључивала и пешадија, пристижући из Пјаве. Французи су се храбро борили, али били су принуђени да се повуку ка обали Требије. После првог дана, битка је била нерешена.
Француски генерал провео је ноћ двоумећи се да ли да се повуче или да остане на бојном пољу. Пошто су пристигла појачања, његова је војска за половину била бројнија од Суворовљеве. Изабрао је да нападне чим зора заруди.
Жак Макдоналд, пореклом из Шкотске, али страсно одан Француској, био је човек отменог понашања, говорио је француски и енглески, свирао виолину, умео да плеше и дружио се с људима од духа и пера. О његовим војничким особинама најбоље говори то што га је после битке код Ваграма 1809. године Наполеон прогласио маршалом. По Наполеоновом мишљењу, Макдоналд је био „добар и храбар... али није имао среће.” Тачност овог запажања потврдила се другог дана битке на Требији.
Француски напад био је успешан бар у почетку. Руски генерали и пуковници предлагали су одступање. Суворов је у том часу лежао у сенци великог камена
„Покушајте да подигнете овај камен”, изазивачки рече стари фелдмаршал пуковнику Розенбергу. „Не можете? Па, исто тако Руси не могу да одступе.”
Међутим, руско десно крило нападано је тако силно и упорно, да је на крају попустило и почело да се повлачи. Суворов, као да је само то чекао, хитро је узјахао коња и пошао у сусрет војницима који су панично бежали. Кад је био сигуран да су војници запазили његов долазак, сјахао је и почео да виче:
„Само да их намамимо! Брже! Брже! Да их намамимо!” Необични старац викао је и трчао заједно са изненађеним војницима све док нису дошли до неког шипражја.
Стигавши до тог грмља Суворов је заповедио:
„Стој! Намамили смо их!” Тада су из грмља провириле топовске цеви једне батерије коју је ту распоредио лукави фелдмаршал. Загрмеше топови. Французи, изненађени овом топовском заседом, дадоше се у бекство.
„Напред! На бајонете! Боди! Гони!” викао је старац. Руси одушевљено навалише. У поноћ, Макдоналд је наредио повлачење преко Требије. Био је приморан да успут остави артиљерију и рањенике, а читави француски пукови предавали су се Суворову, који их је у стопу гонио.
Изгледа да је загонетни жубор Требије на исти начин инспирисао Ханибала и Суворова, преплићући њихове животне путеве упркос томе што их је делила временска раздаљина дуга два миленијума.

Karađorđeva ratna lukavstva

[You must be registered and logged in to see this image.]



Potkupljene handžije

Oni su Karađorđa redovno obaveštavali šta Turci govore u hanovima.
Dobivši početkom 1803. godine pismo preteće sadržine, u kojem ih turska vlada upozorava da će sultan poslati vojsku druge vere na njih ukoliko ne prestanu s ugnjetavanjem raje, beogradske dahije su zaključile da bi tu vojsku mogli činiti Srbi.

U isto vreme, jedan Nemac, radeći u Zemunu kod trgovca Dragomira, s kojim je Karađorđe otpočeo saradnju o opremanju ustaničke vojske, slučajno je video neki spisak imena ljudi. Ne oklevajući, krišom je uspeo da prepiše tridesetak imena, a potom je, za izvesnu svotu novca, svoj spisak prodao dahijama Kučuk Alija i Mula Jusufu, govoreći:
"Evo, ovi i ovi, potpisali su i ugodili da popale sve vaše anove i andžije po njima da pokolju, i da sve kasabe izgore i poaraju.

Spiskovi smrti

Bez dvoumljenja, dahije su zaključile da im glavna opasnost preti od srpskih knezova, buljubaša, odnosno od vojnika i oficira Srba koji su ratovali protiv Turaka na strani austrijske vojske. Pomislili su da bi oni mogli narod da pobune i vode, pa su odlučili da ih pobiju i tako narod obezglave.

Na spisku za likvidaciju, koji su sačinili dahije, među prvima se nalazio Karađorđe. Znajući da mu dahije rade o glavi, on je smislio način kako da im se suprotstavi barem dok ne bukne ustanak . Zapazio je da Turci, po dolasku iz Beograda, gotovo po nekom pravilu, svraćaju u hanove, u kojima se obaveštavaju o onome što ih zanima. Tu su čak nalazili i vodiče. Stoga je odlučio da potkupi obližnje handžije: topolskog subašu Ibrahima i Malog Ibrahima iz sela Banja, nedaleko od Topole. Šaljući kurire Karađorđevoj kući, oni su ga redovno obaveštavali o tome ko je svratio u han, o čemu se govorilo i kakve su namere dahija.

Tako je bilo i jeseni 1803. godine, kada su dahije poslale u Topolu Hadži-Klimenta iz Beograda, sa sedam Turaka, da pronađu i ubiju Karađorđa. Kliment je stigao u Ibrahimov han u večernjim časovima i odlučio da u njemu prespava. pitao je Ibrahima da li je Karađorđe kod kuće. Ibrahimu je odmah bilo jasno o čemu je reč.

Nije mu bilo prvi put da se nađe u naročitoj ulozi, za koju je bio dobro plaćen, pa mu je odgovorio da je Karađorđe dan ranije oterao svinje u Ostružnicu, na skelu. Posle toga, dok se Klimentova družina spremala da večera, Ibrahim j uputio kurira Karađorđu da mu prenese šta je Klimentu rekao.

Sutradan, Kliment je sa svojom družinom kod Karađorđeve kuće zatekao samo Jelenu. Na njegovo pitanje gde joj je muž, odgovorila je da je oterao svinje u Ostružnicu radi prodaje. Dok je trajao razgovor, pritajen nedaleko od kuće, Karađorđe j pratio svaki pokret neprijatelja.

Hadži-Kliment se potom, a svojim vojnicima, vratio u Beograd neobavljena posla. Uzun-Mehmed je odlučio da čeka. Pretpostavljao je da će Karađorđe doći kući da ruča.

Kao i svakog jutra, 24. januara 1804. Krađorđe je već bio u podrumu, nedaleko od kuće. Ubrzo je pred kućom banulo trinaest Turaka, koje je predvodio Uzun-Mehmed, koje je poslao dahija Fočić da obezglave srpskog vožda. Ispred kuće se zatekla Jelena. Ne sjahavši s konja Uzun-Mehmed je rasporedio vojnike po dvorištu i upitao Jelenu da li je Đorđe kod kuće. Odgovorila mu je da je otišao u planinu, ali je Mehmed bio nepoverljiv. Sjahao je s konja i ušao u kuću. Kad se uverio da je govorila istinu, rekao je:
"Deda, mlada, donesi nam rakije!"

Uzun-Mehmed je odlučio da čeka. pretpostavljao je da će Karađorđe doći kući da ruča, pa je naredio vojnicima da zavežu konje u šljiviku i da čekaju. Seo je na ćilim, koji je bio prebačen preko plasta sena, i pušio. Jedan vojnik mu je doneo kafu.

Jelena se uputila za rakiju. Zatekla je muža u podrumu, sve mu ispričala o Turcima koji su ga tražili u kući i čekali u šljiviku, i dodala:
"Bogme, gazda, zlo izgledaju Turci. Trinaest ih je, grđi od grđega. Života mi, ne slute na dobro . Da Bog dade da na dobro bude!"

Karađorđe je natočio još jednu čašu rakije, iskapio je i rekao:
"Kojekude, nosi psima rakiju, podaj im nek loču, pa se onda zatvori u kuću, i nikoga ne puštaj, makar u njoj izgorela!"

Karađorđe je dohvatio sa zida pušku duge cevi i, proveravajući pištolje za pojasom i skrivajući se od oka neprijatelja, pohitao puteljkom kroz šumu, ka oborima za svinje. Tu je zatekao šest čobana. Naredio im je da ispuste svinje iz obore, a zatim im je pregledao oružje . Dok su punili puške, Karađorđe im je govorio da će napasti u šljiviku Turke koji nisu slutili nikakvu opasnost. Zatim im je objasnio s koje strane će prići i opkoliti ih, i rekao da svako uzme na nišan po jednog Turčina. Trebalo je da opale istovremeno posle pucnja iz njegove puške i da, potom, u jurišu, savladaju preživele.

Evo me Uzune

Ubrzo se Karađorđe sa svojim čobanima prikrao šljiviku. Odmah je prepoznao Uzun-Mehmeda, koji je s Useinom sedeo na ćilimu. Pušili su mirno, ništa ne sluteći. Ostali Turci su sedeli i izležavali se. Dan je bio kao letnji, neobičan za to doba godine. Prikrivši se dovoljno blizu, Karađorđe je iskočio ispred Mehmeda i povikao:
"Evo, Uzune, glavom Karađorđa!"

Ispalio je pušku u njegova prsa. U isti čas zapucale su i ostale puške. Šest Turaka je ležalo u lokvama krvi. Zatim je Karađorđe iz sveg glasa komandovao juriš. Potegao je pištolj i usmrtio Useina. Iz drugog pištolja ubio je još jednog Turčina. Preživeli Turci, zbunjeni i preplašeni, poskakali su na konje zavezane za šljive. U međuvremenu, čobani su oborili na zemlju još tri Turčina, dok su dvojica, glavom bez obzira, jurnula u šumu u pravcu Banje.

Karađorđe im je odmah bio za petama, ali su srećno stigli u han i zabarikadirali se. Pošto nisu hteli da se predaju, Karađorđe je naredio da se han zapali. Budući da je bio u dobrim odnosima s vlasnikom hana Malim Ibrahimom, odustao je od te namere. Ipak plašljivi Turci nisu imali izbora, pa su se predali.


(Novica Stevanović)

Karađorđeva ratna lukavstva

[You must be registered and logged in to see this image.]



Dvostruka zamka i pokretna zaseda

Likvidirao sibničkog handžiju i smestio ustanike u han

Karađorđe im je potom oduzeo oružje i uniforme i, pre nego što im je dozvolio da pođu u Beograd, poklonivši im živote, rekao:
"Kojekude, po duši vas turskoj, idite tako sad u Beograd i kažite vašim dahijama kako i Srbi umeju da biju Turke!"

Odmah na početku dizanja ustanka, početkom februara 1804, Karađorđe je saznao od Nikole Rakića, koji je dolazio iz pravca Beograda i svratio u Stojnik, da je u isto vreme za njim krenulo 35 Turaka u tevtiš i da nameravaju da prenoće u Sibnici.

Budući da se Karađorđe s vojskom kojom je neposredno komandovao (oko 800 vojnika) nalazio ispred Turaka, te je mogao pre njih da stigne u Sibnicu, na um mu je došla lukava zamisao: postaviće im dvostruku zasedu. Trebalo je da on sa grupom vojnika uđe u sibničku kafanu, a Arsenije Loma, sa 80 Rudničana, u zasedi, nešto ispred, na putu ka Beogradu. Loma je trebalo da propusti neprijatelja u dolasku i da, potom, zarobi ili pobije Turke koji prežive sibničku zasedu i daju se u bekstvo ka Beogradu.

Napad na han

Po dolasku u sibnički han, Karađorđe je odmah likvidirao turskog handžiju i u prostoriju smestio naoružane srpske ustanike, s puškama na gotovs. Nije dugo potrajalo i grupa od 35 Turaka je bila pod hanom. Kada je vođa pozvao handžiju, vrata su se naglo otvorila i zapraštale su puške srpskih ustaničkih vojnika. Od prvog plotuna na tlu se našlo šesnaest Turaka. Ostali su se dali u bekstvo putem kojim su i došli - pravo u Lominu zasedu. Od puščane vatre poginula su dva neprijateljeva vojnika, a ostali su se odmah predali videći da su u bezizlaznoj situaciji. Arsenije Loma je, potom, 17 zarobljenih Turaka odveo i predao Karađorđu.

Kasnije (verovatno 5. februara), Karađorđe je naredio da se ubije jedan Turčin iz te grupe i da se obesi o kućna vrata izvesnog Tomaža iz sela Venčane, velikog protivnika dizanja ustanka. Obešeni Turčin na kućnom pragu činio je odgovornim i Tomaža, pa je, nemajući drugog izlaza, morao da se priključi ustanicima.

Komandujući srpskom ustaničkom vojskom, Karađorđe je naredio Arseniju Lomi i Petru Trešnjevčaninu da blokiraju sve puteve koji iz Rudnika vode u ostala šumadijska sela. Ujedno, obavestio ih je da će uskoro i on doći u Rudnik i da će ga osloboditi od neprijatelja.

Izvršavajući naređenja vrhovnog komandanta srpske ustaničke vojske, Arsenije i Petar su, sa pet stotina vojnika, opkolili Rudnik sredinom februara 1804. godine. U međuvremenu, kao pojačanje Sali-agi, u Rudnik su stigli Ali-aga Džavić, iz Užica, i Pljako, iz Karanovca (sada Kraljevo), sa pet stotina janičara.

Po dolasku u Rudnik, 19. februara, Karađorđe je odmah pozvao Turke Rudničane na razgovor. Nameravao je da pokuša bez borbe da stvori jaz među Turcima privrženim dahijama (došljaci) i Turcima Rudničanima (starosedeoci), koji su bili odani sultanu. Ubrzo mu je došao turski starosedelac Tokatlić. Karađorđe je zahtevao da mu se predaju Sali-aga i pridošli muselimi (turske vojvode) Džavić i Pljako, ili da, sa janičarima, odmah odu iz Rudnika. Ukoliko tako postupe, obećao je da će sve Turke starosedeoce ostaviti na miru. Na rastanku je rekao Tokatliću da očekuje da se lično sretne sa Sali-agom, Džavićem i Pljakom radi daljeg dogovora. Pri tom je planirao, ako zaista dođu, da ih pobije i tako lakše savlada ostale Turke u gradu i tvrđavi.

Turski muselimi se nisu usudili da dođu - kao da su pročitali Karađorđeve misli. Došao je ponovo samo Tokatlić sa Džavićem i još četvoricom Turaka. Karađorđe se sa njima dogovorio da sve tri janičarske starešine napuste Rudnik, uz uveravanje da ih Srbi usput neće napadati.

Sutradan, 20. februara 1804, Sali-aga je od Karađorđa zatražio da mu produži rok za sedam dana. Istovremeno, lukavi Turčin je organizovao preseljenje turskih porodica u tvrđavu i zatražio pomoć od brata Kučuk-Alije, koji je bio u Beogradu.

Kako navodi Kosta S. Protić, Karađorđe je ubrzo saznao za Sali-agine namere od izbeglog Srbina iz Rudnika i odlučio da odmah napadne Turke u varoši i tvrđavi. Grupišući borce, nameravao je da opkoli Rudnik sa četiri strane i da sa dve grupe napadne istovremeno iz pravca Jasenice - sa Katrena i Zvezde.

Sali-aga je sa zakašnjenjem prozreo Karađorđevu nameru i odlučio da brzo dejstvuje ispadom. Međutim, Srbi su spremno dočekali Turke. U opštem puškaranju poginulo je osamdeset šest Turaka. Kako u tvrđavi i u gradu nije bilo dovoljno hrane, turske glavešine su shvatile da neće moći dugo da se održe. Obavestili su Karađorđa da, najzad, prihvataju njegove uslove i da žele mirno da odu u Užice.

Pretpostavljajući da sa severa, iz pravca Beograda, Sali-agi uskoro može da stigne u pomoć Kučuk-Alija, Karađorđe je javio turskim starešinama da mogu krenuti ka Užicu, ali je odmah smislio šta da preduzme da neprijatelj ne ode nekažnjen. Naredio je da odred vojnika, sutradan zorom, postavi zasedu na putu ka Užicu.

Zaseda kod Užica

U svanuće, sledećeg dana, Turci su napustili Rudnik i žurno se uputili ka Užicu. Kako se već bilo razdanilo, primetili su mnogobrojne sveže tragove na raskrsnici puteva za Užice i Karanovac koji su nestajali u pravcu Užica. To je bilo sumnjivo Sali-agi i Pljaki i zaključili su da će upasti pravo u zasedu. Zbog toga su odlučili da skrenu levo i nastave putem za Čačak, pa kasnije da se vrate na put za Užice.

Međutim, i Srbi su bili oprezni. Odmah su uočili da su Turci krenuli jednim i nastavili drugim putem. Kako nije bilo trećeg puta kojim bi mogli umaći, brzo su reagovali. Za tili čas napustili su zasedu na užičkom putu i pohitali susednom - čačanskom. Ali, nisu svi mogli da stignu da postave zasedu kod Jeleninog groba. U žestokoj vatri koju su Srbi otvorili poginule su dve stotine Turaka, među njima Džavić i Pljako.


(Novica Stevanović)

Kolubarska Bitka
Posle poraza na Ceru, ogorcena austrougarska vrhovna komanda naredjuje
novu ofanzivu na Srbiju.8. septembra 1914. godine zapocinje
austrougarski napad preko Drine.Komandant austougarske armije Oskar
Pocorek naredjuje da se za 3 dana ovlada Jagodnjom i Sokolskim
planinama.Ta operacija je poznata kao bitka na Drini i u njoj je
malobrojna srpska Prva Armija pruzala junacki otpor neprijatelju.Ova
bitka se ne pominje mnogo zato sto je ostala u senci velikih pobeda na
Kolubari i Ceru.Ali ona je je jedna od najkrvavijih bitaka u istoriji
srpskog naroda.13 dana su malobrojne srpske trupe zadrzavale nodmocnu
austrougarsku vojsku.Kulminacija ovoh borbi bila je na cuvenom vrhu
planine Jagodnje poznatom kao Mackov Kamen.Zbog njegove izuzetne
strateske vrednosti tu su vodjene najogorcenije i najkrvavije borbe prsa
u prsa.Mackov kamen je prelazio u ruke cas jednoj cas drugoj strani i
po nekoliko puta na dan.O ovome svedoce i austrougarski izvori koji
navode da su borbe na Mackovom Kamenu najkrvavije u celom pohodu.Stab
austrougarske vojske 21. septembra izvestava generala Pocoreka da
zestina borbi na Mackovom kamenu prevazilazi sve druge i da ga Srbi
brane sa narocitom zilavoscu i upornoscu.U ovim sukobima je poginulo po
15000 vojnika sa obe strane.Medju ranjenim srpskim oficirima nalazio se i
sin kralja Petra I Karadjordjevica, princ Djordje Karadjordjevic.

Posle krvavih borbi i zadrzavanja napredovanja neprijatelja srpska
vojska je prinudjena da napusti polozaje na Mackovom kamenu.Zajedno sa
vojskom povlaci se i civilno stanovnistvo pred austrougarskim
zlocinima.Srpska vojska je u izuzetno teskom stanju.Nema se dovoljno
municije, hrane, odece, putevi su blatnjavi i neprohodni.14. novembra
komandant Prve srpske armije, Petar Bojovic biva tesko ranjen.Radomir
Putnik na njegovo mesto postavlja svog dotadasnjeg pomocnika, generala
Zivojina Misica.Uprkos tome sto je bio brilijantan vojni strateg koji je
to pokazao mnogo puta(srpsko-turski rat 1876-1878, Prvi balkanski rat i
Kumanovska bitka 1912, Drugi balkanski rat i bitka na Bregalnici 1913.)
Misic nije bio omiljen i vise puta je smenjivan i penzionisan.Ali kada
je izbio Prvi svetski rat, Radomir Putnik ga vraca iz penzije i
postavlja za svog zamenika.Sada kada je srpska vojska u rasulu i pred
porazom njemu biva data komanda nad prvom armijom.Misic ce tu jos jednom
pokazati o kakvom se vojnom geniju radilo.

Kolubarska bitka zvanicno pocinje 16. novembra 1914. prelaskom srpskih
trupa na desnu obalu Kolubare i Ljiga.Srpska vrhovna komada se nadala da
ce nabujale reke i mocvare pomoci u zaustavljanju austrougarskog
prodora.Zbog toga je izdata naredba da se kota Covka mora zadrzati po
svaku cenu, jer se odatle planirao protivnapad.Srpska vojska uspeva da
nekoliko dana zadrzava neprijatelja, ali onda Oskar Pocorek 20. novembra
u bitku uvodi nove trupe.Ovo primorava Prvu srpsku armiju da se povuce
na Obronke planine Suvobor.Zivojin Misic planira protivnapad sa tih
polozaja, ali zbog teske situacije odustaje od toga sto se pokazuje kao
pametna odluka.On ipak odlucuje da ostane na tim polozajima jos nekoliko
dana, ali da ne rizikuje mnogo.Takodje odlucuje da glavninu snaga prve
armije povuce na polozaje zapadno od Gornjeg Milanovca i da to
povlacenje obezbedi zastitnicama.Srpska vrhovna komanda prebacuje svoje
sediste iz Beograda u Kragujevac i odlucuje da povuce trecu armiju i
tako skrati front.Kao poslednji pokusaj da se zaustavi neprijateljsko
napredovanje izdato je naredjenje obrenovackom odredu da napadne
austrugarske polozaje kod Stepojevca.Ali ovaj napad ne uspeva.26.
novembra austrogarske trupe probijaju front Prve srpske armije na
planini Suvobor i Zivojin Misic izdaje naredbu za poptuno povlacenje
uprkos naredjenjima Srpske vrhovne komande koja je smatrala da se ovi
polozaji moraju braniti po svaku cenu.Kada Misic saopstava svoju odluku
Putniku ovaj se ne slaze sa njom.Misic izjavljuje da dok on komanduje
Prvom srpskom armijom ona ce postupati po njegovim naredjenjima i nudi
ostavku.Ali Putnik prihvata njegov plan i naredjuje povlacenje ostatka
vojske kako bi se skratio front i kako se ne bi ugrozila krila vojske. U
jeku najvecih borbi Putnik donosi i odluku da srpska vojska napusti
Beograd, ponavljajuci da on nije kriv "sto je prestonica postavljena
tamo gde treba da bude granicna karaula".

Posle odlaska srpske vojske iz Beograda austrougarske trupe nesmetano
ulaze u prestonicu 2. decembra, bas na godisnjicu krunisanja cara Franje
Josifa.Uverena da je Srbija vec porazena Austrougari cak organizuju
vojnu paradu u okupiranom Beogradu.

Za to vreme srpske trupe na novim polozajima se odmaraju i reorganizuju
za kontranapad.Moral u srpskoj armiji se popravlja.Austrougarska vojska
ima problema sa napedovanjem po blatnjavim putevima i sa hranom i
logistikom.Srpske zastitnice takodje otezavaju napredovanje
neprijatelja.Ali i srpska vojska ima jedan veliki problem.Skoro da vise
nema artiljerijske municije.Medjutim francuski brodovi sa municijom su
vec u Solunskoj luci i ona se vozom salje u Srbiju.Ali jos jedan strasan
peh je zadesio nasu vojsku.Srpski topovi su kalibra 75mm, a greskom je
poslata municija kalibra 78mm.Granate su brzo prenose u Nish i
Kragujevac gde se vrsi demontiranje i smanjivanje caura i one se salju
na front.2. decembra vrsi se poslednja popuna srpske vojske.Iz vojne
skole u Skoplju salju se djaci podoficiri koji jos nisu zavrsili
skolovanje i od kojih neki nisu ni punoletni.Oni formiraju cuvenu
jedinicu 1300 kaplara koju je sacinjavala intelektualna elita Srbije.Iz
ove jedinice do kraja kolubarske bitke je poginulo 400 kaplara

Na osnovu stanja u Prvoj armiji i izvestaja o protivniku Zivojin Misic
izdaje naredbu da se izvrsi grupisanje trupa na desnom boku i izvrse
pripreme za protivnapad 3. decembra.Srpska vrhovna komanda prihvata
njegov plan i sa njim uskladjuje kretanje trupa na drugim delovima
fronta.Osnovna zamisao Misica je bila da se zauzme planina Suvobor i
odatle izvrsi glavni udar u dolinu Kolubare i prema Valjevu i tako
preseku neprijateljske trupe na dva dela.Inace rodno mesto Zivojina
Misica, Struganik, nalazilo se na planini Suvobor.

U vreme kada austrougarske trupe organizuju vojnu paradu u Beogradu i
kada svi ocekuju vest o kapitulaciji Kraljevine Srbije zapocinje velika
ofanziva srpske vojske.3. decembra u 07:00 zapocinje snazna
artiljerijska priprema i napad na svim frontovima.Austrougarske trupe su
iznenadjene jer su smatrali da srpska vojska nije sposobna ni za
odbranu, a kamoli za protivnapad.Ali srpska vojska kao Feniks pod
komadnom Zivojina Misica nezadrzivo grabi napred.Misiceva prva armija je
toliko uspesna da ostale srpske armije ne mogu da je isprate pa Putnik
daje naredjenje Misicu da saceka ostale trupe.Oskar Pocorek uvidja
ozbiljnost situacije i naredjuje povlacenje svojih trupa na polozaje
severno od Valjeva.Ali srpska vojska nastavlja sa napredovanjem na svim
frontovima, od Uzica do Beograda i ubrzo zauzima Valjevo.Austrougarske
trupe se forsiranim marsom povlace do Shapca 12. decembra gde prelaze
Savu.Beograd je oslobodjen 15. decembra cime su zavrsene ratne operacije
na Balkanu u 1914. godini.

[You must be registered and logged in to see this image.]
I danas se ova bitka i ova mapa izucava na West Pointu

[You must be registered and logged in to see this image.]

Јулије Цезар је приликом свог похода на Британију растерао локалне
варваре са обале Темзе тако што је пред њих послао застрашујућу звер
коју никада раније нису видели — једног јединог ратног слона са корпом у
којој су били стрелци и праћкаши

Према наводима коњаника Антонија Прокића, српски устаници су недалеко од
Клења у Мачви завили чалме око главе како би заварали Османлије и
прошли неопажено. Противничка војска их је приметила, али пошто су
мислили да су у питању Османлије из Шапца, нису реаговали па је ова
варка више пута поновљена у историји ратовања , успела.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Armija duhova – Kako je grupa umetnika prevarila Hitlerovu ‘superiornu’ nacističku vojsku


U tekstovima o ratnim pričama očekujete da pročitate o hrabrim vojnicima na prvoj liniji fronta ili mudrim generalima u štabovima u kojima planiraju stragegije. Ovo nije takva priča …

Nedugo posle savezničkog iskrcavanja u Normandiju ili famoznog „Dana D”, 6. juna 1944. dvojica Francuza na biciklama naletela su na neverovatan prizor – četiri američka vojnika podigla su i nosila tenk težak 40 tona!

Jedan od vojnika ih je ugledao i kada im je video šok i nevericu na licu jednostavno rekao: „Amerikanci su veoma snažni!”, piše „Smitsonijan magazin”.

Patriotizam na stranu, ljudi iz 23. jedinice nisu bili nikakvi super heroji. Imali su ipak, veoma zanimljiv tenk – na naduvavanja!

Njihova jedinica zvala se prilično misteriozi i zloslutno – Armija duhova. Sačinjavalo ju je 1.100 umetnika, ilustratora, i specijalista za zvučne efekte regrutovanih iz njujorške i filadelfijske umetničke škole. Zadatak im je bio, iako u suštini jednostavan, ništa manje neobičan – prevariti naciste!


[You must be registered and logged in to see this image.]

U ostvarenju ovog cilja pomogli su im pomenuti tenkovi na naduvavanje, veliki zvučnici koji su emitovali zvuke velike armije u pokretu i lažni radio transmiteri. Sve ove predmete, umetnici su sami izradili, a uz pomoć njih su iscenirali više od 20 operacija i vojnih „akcija”.

Neke procene govore da su na ovaj način spasli živote između 15.000 i 30.000 pravih vojnika.

Njihova velika prevara nikada nije otkrivena, a bila je toliko tajna da ni njihove kolege vojnici nisu znali za  postojanje ove jedinice.

Po završetku rata, najveći broj vojnika-umetnika je nastavio umetničku karijeru. Najgore od svega je što nikome nisu mogli da ispričaju šta su proživeli i kakva su dela učinili.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Tenk na naduvavanje koji je prevario nacističku armiju

Tajna je čuvana više od 40 godina. „Armija duhova” prvi put je pomenuta u „Smitsonijan magazinu” 1985. godine Sada je izašao i dokumentarac u kome su neke tajne konačno otkrivene.  Neke, ali ne sve!

– Ovo je savršen primer kako ima fenomenalnih, fantastičnih priča o Drugom svetskom ratu koje nas još uvek, 70 godina kasnije, oduševljavaju. Ipak, ima stvari koje su, kada je u pitanju „Armija duhova” još uvek skrivene – tvrdi Rik Bajer, reditelj istoimenog filma, prenosi „Smitsonijan magazin”.

Obmana je dugo bila deo rata. Trojanski konj je možda najpoznatiji primer. Ipak, ono što odvaja 23. jedinicu od svih drugih priča je kompleksnost strategija koje su korišćene da se kreira multimedijalni „šou” koji je potpuno prenosan, ali u isto vreme i neverovatno uverljiv.

Nacisti bi se zavarali na jednom mestu, oprema bi se spakovala i umetnici bi već sutradan bili na drugom mestu, spremni da ponove obmanu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Vojnici „Armije duhova” proveravaju avion na naduvavanj

Svoju najveću „predstavu” članovi „Armije duhova” odigrali su pred sam kraj rata – kako bi američka 9. armija prešla Rajnu i ušla dublje na nemačku teritoriju, 23. armija je imala zadatak da izmami Nemce.

Pretvarajući se da su 30. i 79. divizija, kombinujući prave tenkove sa onima na naduvavanje, 1.100 ljudi je tada zavaralo neprijatelja da pomisli da protiv sebe ima preko 30.000 vojnika!

Nacisti prevaru nikada nisu shvatili! „Armija duhova” vratila se u SAD u julu 1945. godine. Očekivali su da će učestvovati u invaziji na Japan.

Međutim, posle bacanja atomskih bombi na Herošimu i Nagasaki, njihove usluge nisu više bile potrebne. Jedinica je rasformirana 15. septembra 1945.

Priče vojnika/umetnika koji su na jedan neverovatan način „oslikali” svet u njegovom najmračnijem razdoblju nikada nisu ušle u zvanične knjige i dokumente o Drugom svetskom ratu.




dnevno.

Topovi u grmlju


U februaru 1799. godine, ruski car Pavle I imenovao je feldmaršala Aleksandra Vasiljeviča Suvorova za komandanta rusko-austrijske armije u Italiji. Šezdesetdevetogodišnji vojskovođa dobio je zadatak da iz Italije istera vojsku Francuske republike, protiv koje su do tada uglavnom bezuspešno ratovale mnoge evropske zemlje.

Suvorovljev pohod bio je munjevit. Ruske trupe isterale su Francuze iz Verone i Milana, a već u maju zauzele su i Torino. Dok su Austrijanci želeli da opsedaju utvrđene gradove poput Mantove, Suvorov je nameravao da potuče dvojicu darovitih francuskih generala: Moroa, koji je branio Đenovu, i Makdonalda, koji je bio kod Bolonje.

Francuski generali znali su da Suvorov ne može da bude pobeđen pojedinačnim napadima. Uvideli su da se njegovi pukovi nalaze kod Pjave i odlučili su da krenu svaki svojim putem, iz Đenove i Bolonje ka Pjaćenci, da opkole i zajedničkim snagama potuku Ruse. Namera bi uspela da Suvorov nije bio jedan od najpreduzimljivijih vojskovođa koji su ikada komandovali nekom vojskom. „General Napred”, kako ga je zvao austrijski general Melas, već je pošao ka Pjaćenci.

Makdonald je prešao Trebiju 17. juna i sukobio se sa austrijskim korpusom. Kada se ponadao da će bez većih teškoća da potuče Austrijance, na bojnom polju su se pojavila četiri kozačka puka. Stigao je Suvorov! Istog časa počeo je nezadrživi juriš Rusa, u koji se postepeno uključivala i pešadija, pristižući iz Pjave. Francuzi su se hrabro borili, ali bili su prinuđeni da se povuku ka obali Trebije. Posle prvog dana, bitka je bila nerešena.

Francuski general proveo je noć dvoumeći se da li da se povuče ili da ostane na bojnom polju. Pošto su pristigla pojačanja, njegova je vojska za polovinu bila brojnija od Suvorovljeve. Izabrao je da napadne čim zora zarudi.

Žak Makdonald, poreklom iz Škotske, ali strasno odan Francuskoj, bio je čovek otmenog ponašanja, govorio je francuski i engleski, svirao violinu, umeo da pleše i družio se s ljudima od duha i pera. O njegovim vojničkim osobinama najbolje govori to što ga je posle bitke kod Vagrama 1809. godine Napoleon proglasio maršalom. Po Napoleonovom mišljenju, Makdonald je bio „dobar i hrabar... ali nije imao sreće.” Tačnost ovog zapažanja potvrdila se drugog dana bitke na Trebiji.

Francuski napad bio je uspešan bar u početku. Ruski generali i pukovnici predlagali su odstupanje. Suvorov je u tom času ležao u senci velikog kamena
„Pokušajte da podignete ovaj kamen”, izazivački reče stari feldmaršal pukovniku Rozenbergu. „Ne možete? Pa, isto tako Rusi ne mogu da odstupe.”

Međutim, rusko desno krilo napadano je tako silno i uporno, da je na kraju popustilo i počelo da se povlači. Suvorov, kao da je samo to čekao, hitro je uzjahao konja i pošao u susret vojnicima koji su panično bežali. Kad je bio siguran da su vojnici zapazili njegov dolazak, sjahao je i počeo da viče:
„Samo da ih namamimo! Brže! Brže! Da ih namamimo!” Neobični starac vikao je i trčao zajedno sa iznenađenim vojnicima sve dok nisu došli do nekog šipražja.

Stigavši do tog grmlja Suvorov je zapovedio:
„Stoj! Namamili smo ih!” Tada su iz grmlja provirile topovske cevi jedne baterije koju je tu rasporedio lukavi feldmaršal. Zagrmeše topovi. Francuzi, iznenađeni ovom topovskom zasedom, dadoše se u bekstvo.

„Napred! Na bajonete! Bodi! Goni!” vikao je starac. Rusi oduševljeno navališe. U ponoć, Makdonald je naredio povlačenje preko Trebije. Bio je primoran da usput ostavi artiljeriju i ranjenike, a čitavi francuski pukovi predavali su se Suvorovu, koji ih je u stopu gonio.
Izgleda da je zagonetni žubor Trebije na isti način inspirisao Hanibala i Suvorova, preplićući njihove životne puteve uprkos tome što ih je delila vremenska razdaljina duga dva milenijuma.

Armija mačaka


Životinje su kroz istoriju ratovanja bile korištene na razne načine, ali među najboljima je upotreba mačaka od strane Kambiza II u ratu protiv Egipćana. Kralj Persije je znao da je mačka sveta životinja u Egiptu pa je naredio svojim vojnicima da nacrtaju mačke na štitovima, a u prvi red pješadije stavio je sve mačke koje je mogao da nađe. Taktika je upalila i egipatski strijelci nisu htjeli da gađaju svetu životinju jer po njihovom zakonu ko povrijedi mačku biće kažnjen smrću. Egipatska vojska se povukla a Kambiz II uspio je čak da zarobi faraona.

Hrišćanska sahrana



Hastein, vikinški vojskovođa želio je da se dokaže tako što će osvojiti Rim. Znajući da njegova vojska nije sposobna da drži opsadu Rima, smislio je način kako da uđe u grad i razori ga iznutra. Pravio se da je na samrti i da želi da primi hrišćanstvo. Njegovi ljudi su ga na smrtnoj postelji unijeli u grad, a pošto je primio hrišćanstvo isukao je mač i napao. Grad je pao za nekoliko sati ali Hastein je bio prilično razočaran kada je utvrdio da je promašio grad. Umjesto Rim, napali su i osvojili etrurski grad Luna.

Strpljivost je vrlina



Ričard Lavlje Srce sukobio se sa armijom Saladina u Arsufu 1191. godine. Nadjačan tri na prema jedan, Ričard nije imao drugih mogućnosti osim da postavi svoju vojsku u odbrambenu poziciju leđima okrenutih rijeci. Saladinova armija se sastojala od konjice koja je svakodnevno bombardovala Ričardove snage baražom strijela. Ričard je odlučio da drži poziciju i čeka u nadi da će Saladin napraviti grešku. Njegova strategija se isplatila jer je Saladin ubrzo izgubio strpljenje i naredio konjanicima da sjašu kako bi sa zemlje bolje gađali protivničke položaje. Ričard je iskoristio trenutak i naredio juriš svoje konjice koja je brzo raskomadala Saladinove vojnike.

Paklene kamile



Timur, nasljednik Džingisa Kana bio je suočen sa značajno moćnijom Sultanovom armijom tokom pokušaja da zauzme Delhi. Indijska vojska raspolagala je sa 120 vojnih slonova, ali kada su krenuli u juriš na Timurovu vojsku, on je naredio da se sve kamile koje imaju natovare sijenom, zapale i puste prema slonovima. Nešto što je zvučalo kao ludačka odluka, pokazalo se kao savršena vojna taktika. Slonovi pod punom ratnom opremom su se toliko prepali od kamila u plamenu da su se okrenuli i pregazili indijsku vojsku, dajući Timuru laku pobjedu.

Neprijatelj mog neprijatelja


Njemački major Gangl, pet dana poslije smrti Adolfa Hitlera, odlučio je da preda saveznicima zamak Itter u kome je držao francuske zatvorenike, među kojima i sestru Šarla de Gola. Zamak i zatvorenike trebali su da preuzmu 14 američkih vojnika. U međuvremenu njemačka divizija je krenula ka zamku sa namjerom da pobije zatvorenike. Znajući da će njemci lako savladati 14 američkih vojnika, major Gangl je odlučio da se udruži sa amerikancima u namjeri da sačuva živote francuskih zatvorenika od velike važnosti. Ovo je ostao kao jedini trenutak u Drugom svjetskom ratu u kom su se Njemci i Amerikanci borili na istoj strani.

Zima


Zima se više puta kroz istoriju pokazala kao najveći saveznik ruske vojske. Jedan od najstarije zabilježenih događaja kada je ruski led pobijedio bio je 1242. godine kada su tevtonski vitezovi bukvalno bili navučeni na tanak led. Ruska vojska je bila nemoćna pred silom dobro naoružanih i oklopljenih tevtonskih vitezova. Rusi su odlučili da se povuku preko zaleđenog jezera, a tevtonci su ih pratili. Led je bio dovoljno debeo da propusti lako obučene Ruse, ali je popustio pod težinom metalnih viteških oklopa.


kliker.tv