Azerbejdzan

Азербејџан (азер. Azərbaycan), службено Азербејџанска Република (азер. Azərbaycan Respublikası) је највећа држава у региону Закавказја. Налази се на прелазу између југозападне Азије и источне Европе те се као таква сматра евроазијском земљом. Граничи се са Русијом на северу, Грузијом на северозападу, Јерменијом на западу и Ираном на југу. На истоку Азербејџан излази на обале Каспијског језера. Азербејџану припада и ексклава Нахичеван која се граничи са Јерменијом на северу и истоку, на југу и западу са Ираном, док је на северозападу кратка граница са Турском.

Демократска Република Азербејџан која је основана 1918. године, а већ 1920. инкорпорирана у састав Совјетског Савеза, је била прва демократска и секуларна република у исламском свету. Након 71 године битисања у оквирима СССР, Азербејџан је 1991. обновио своју самосталност. Убрзо након стицања независности, у азерској покрајини Нагорно-Карабах која је насељена претежно Јерменима је дошло до рата који је завршен са фактичком независношћу Нагорно-Карабаха. Ситуација у том делу земље је и даље у фази замрзнутог конфликта.

Азери припадају групи туркијских народа и исламске су вероисповести (шиитски ислам). Азерски језик којим говори већина становништва и који је службени језик земље је члан туркијске језичне скупине (најпознатији члан ове скупине је турски језик). Азербејџан је једна од 6 независних туркијских држава и активни је члан Турског савета и светурске културне организације ТЈУРКСОЈ. Држава има дипломатске односе са 158 земаља широм света и чланица је у 38 међународних организација. Један је и од оснивача организације ГУАМ и Организације за забрану хемијског наоружања. У децембру 1991. била је и међу оснивачима Заједнице независних држава. Азербејџан је и пуноправни члан у УН, ОЕБС, Савету Европе, НАТО програму Партнерство за мир и Покрету несврстаних. Има статус посматрача у СТО, а своју канцеларију у земљи има и Европска комисија ЕУ-а.

Магазин Newsweek је сврстао Азербејџан на 69. место на свом списку квалитета живота међу светским државама. Према подацима Међународног монетарног фонда, Азербејџан је једна од најбољих земаља за бизнис и најбогатија држава региона јужног Кавказа.

Порекло имена

Термин Азербејџан (или тачније Азарбајџан - آذربایجان) се појављује по први пут као арабизована форма персијског термина Āδarbāyagān. Термин је настао од речи Āturpātākān која потиче из мртвог средњеперсидског језика (јер. Atrpatakan; грч. ''Άτροπατηνη''; арам. Aδorbāyγān). Спада у категорије хоронима и етнонима који воде порекло од одређене личности која се сматра оцем одређене нације. У овом случају термин се односи на последњег ахеменидског сатрапа Медије Атропата (Āturpāt) који је 320. п. н. е. у северним деловима Медије основао независну државу под именом Атропатена (данашњи ирански Азербејџан). Термин Āturpāt у буквалном преводу значи „онај који је заштићен светом ватром“. Када се именици Āturpāt дода ирански петроним -akān добије се назив Āturpātākān који се може превести као „Земља (свете) ватре“. Првобитно име земље „Мад и Атрупатакан“ (односно Атропатова Медија) се временом мењало, прво у Атурпатакан затим у Адарбаган (Ādharbādhagān) до данашњег термина Азербејџан.

Након што је Арапски калифат завладао Персијом током VII—VIII века топоним Āturpātākān је под утицајем арапског језика трансформисан у Азарбајџан (آذربایجان). Историјски гледано, тај топоним се односио искључиво на територију некадашње Атропатене (данашњи Ирански Азербејџан или јужни Азербејџан). Арапски географи су у својим описима јасно раздвајали подручје Атропатене од Арана (данашњи Азербејџан) и Јерменије на северу. И почетком ХХ века у светским енциклопедијама се термином Азербејџан означавала искључиво иранска провинција јужно од реке Аракс, док је подручје данашње Републике Азербејџан означавано као Руско источно Закавказје. Чак ни азерски аутори 19. век нису називали источни Кавказ Азербејџаном. Током 18. и 19. века овим појмом се означавала једино северозападна Персијска провинција јужно од Аракса. Мирза Бег је такође овим термином означава земљу јужно од реке Аракс.

Данашње име Азербејџан је настало под утицајем турске културе и први пут је употребљено 27. маја 1918. године на седници Транскавкаског сејма, када су муслимански чланови тражили успостављање Републике Азербејџан а себе прогласили Националним Саветом Азербејџана.

Физичко - географске карактеристике

Азербејџан је највећа држава у региону јужног Кавказа и налази се на прелазу између југозападне Азије и источне Европе те се може сматрати Евроазијском земљом. Државна територија се простире између 38° и 42° северне географске ширине и 44° и 51° источне географске дужине на површини од 86.600 км².[23] Простире се у правцу север југ у дужини од 400 км, а од запада ка истоку 500 км.

Укупна дужина међународних граница износи 2.648 км. На северу се граничи са Русијом (Дагестан - 390 км), на северозападу са Грузијом (480 км), на западу је Јерменија (1.007 км), на југу Иран (765 км) и на крајњем северозападу Нахичевана је међународна граница са Турском (15 км).[24] На истоку Азербејџан излази на обале Каспијског језера, а дужина обалне линије је 850 км.

У физичко-географском смислу Азербејџан се може поделити на три целине:

   Капијско приморје на истоку;
   Високе планине - Велики Кавказ на северу и северозападу, Мали Кавказ на западу, Талишке планине на југу;
   Низије - Курско-Араксинска у централном делу и Ленкоранска на југу земље.

Геологија

Територија Азербејџана је смештена између крајњег источног сегмента Кавкаског дела алпске орогенезе и каспијске депресије на истоку. Северни делови земље који припадају мегаантиклинаријуму Великог Кавказа су изграђени од седимената из доба јуре, креде, палеогена и неогена. У том делу доминирају шкриљци и глине из периода јуре и позно јурски флиш. Идући ка југу старије наслаге се постепено замењују млађима вулканског типа. Централни делови су депресије прекривене моћним неогенским наслагама на чијем дну су формиране долине Куре и доњег Аракса.

У геолошкој грађи Малог Кавказа доминирају средњо-јурске вулканске стене те кречњаци позне креде, док се у северним деловима примећујуи слојеви прекамбријских метаморфних стена, а приметне су и бројне гранитне интрузије из позног еоцена. Талишке планине које се налазе на крајњем југу (од Малог Кавказа одвојене попречном депресијом доњег Аракса) представљају систем маритимних палеогених набора са вулканском основом.

Као реликтни некадашње интензивне вулканске активности, на крајњим југоисточним обронцима Великог Кавказа, широм централне низије налази се преко 200 активних блатних вулкана. Сеизмичка активност целог региона је изразито висока.

Рељеф

Рељефна слика Азербејџана је веома разноврсна и на њој доминирају два главна облика рељефа: низије и планине. Око 40% државне територије је планинског карактера, а просечна надморска висина износи око 400 м.[25] Хипсометријски најнижа тачка је Каспијско море које се налази на 28 метара испод нивоа светског мора, док је највиши врх Базардјузју (4.466 м) на крајњем северу. Тако је разлика између два хипсометријска екстрема чак 4.494 метара.

Планински систем Азербејџана чине Велики и Мали Кавказ и Талишке планине. Велики Кавказ у Азербејџану представља крајњи југоисточни обод овог планинског ланца и простире се северним и североисточним делом земље. У Азербејџану је предтсваљен преко два планинска ланца: јужни Базардјузју висине 4.466 м и севернији Шахдаг висине 4.243 м. Идући ка југоистоку надморска висина постепено опада на 1.000 — 700 метара. Мали Кавказ се простире у западним и југозападним деловима земље и знатно је нижи и равнији. Главни планински ланци су Муровдаг, Зангезур и Шахдаг. Јужно од Муровдага се простире Карабашка вулканска висораван која се пружа ка југу све до долине реке Аракса. Овај део земље је обрастао бујним листопадним шумама. Талишке планине се налазе на крајњем југоистоку земље, уз границу са Ираном, и представљају прелаз од Малог Кавказа ка Елбрусу. Максимална висина ових планина износи 2.477 метара.

Између високих планинских ланаца на северу, западу и југу, у централном делу земље сместила се пространа Курско-араксинска низија (највећа у Закавказју). Централни део низије прати токове Куре и Аракса и дели се на 5 мањих целина: Муганска, Миљска, Карабашка, Ширванска и Саљанска степа. Ленкоранска низија представља јужни продужетак централне низије у виду уског појаса ниског земљишта између Талиша и Каспијског језера. Северно од Абшеронског полуострва уз каспијску обалу према Дагестану пружа се Самурско-дивичинска низија. Већина ових низија, укључујући и Абшерон се налази на надморској висини нижој од нивоа светског мора (-28 м на обали).

Хидрографија

Река Кура је најзначајнија река Азербејџана која протиче средњим делом Републике Азербејџан. Извире у Грузијским планинама, а улива се у Каспијско море које има стратешки значај за Арзебејџан, посебно због поморског саобраћаја, риболова и великих ресурсних налазишта нафте и плина. Азербејџан излази на Каспијско море у дужини од око 400 километара.

Клима

Клима у Азербејџану је изразито континентална и сува, суптропска на југоистоку. Просечне температуре су 3,5 °C у јануару и 25 степени Целзијусових у јулу. Просечна количина падавина у равницама износи између 200 мм и 300 мм.

Историја

Трагови људских насеља у подручју Азербејџана потичу из млађег каменог доба. Тада је становништво веровало у горећи извор нафте у близини Абшерона. Почетком првог миленијума на југу Азербејџана основана је независна држава Мана, која је у 6. веку дошла под власт Персије, а у 7. веку Медије. Победом Александра Великог над Персијанцима основана је полусеверна државица Медија Атропатена. У 2. веку су је осбојили Парти. Године 226. почиње да се назива Адербајганом или Азербејџаном. 28. априла 1920. године настаје Азербејџанска ССР, а 1991. независна Република Азербејџан. Државом је практично од осамостаљења владао Хејдар Алијев а 2003. године наследио га је син Илхам Алијев.

Државно уређење

Азербејџан је република у чијем саставу се налази и Аутономна Република Нахчиван, као и Аутономна Област Нагорно-Карабах насељена претежно јерменским становништвом. Нагорно-Карабах се једнострано отцепио од Азербејџана и данас постоји као фактички независна држава, међутим, међународно непризната.

Административна подела

Азербејџан се дели на 66 рејона (азер. rayonlar), 12 градова (азер. şəhərlər) и 1 аутономну републику (азер. muxtar respublika). Подела на рејоне потиче из времена Азербејџанске ССР.

Рејони се деле на општине, којих укупно има 2698[27][28] (азер. bələdiyyə, мн. bələdiyyələr). Два града, Баку и Ганџа, такође су подељени на рејоне.

Део територије Азербејџана је под контролом непризнате државе Нагорно-Карабах.

Већи градови

Четири највећа града Азербејџана са приближним бројем становника:

   Баку (2.100.000)
   Ганџа (302.200)
   Сумгајит (299.000)
   Мингачевир (98.200)

Језик

Службени језик Азербејџана је азерски језик. То је језик којим говори (95%) становника и припада туркијској групи, односно Огуз (јужнотуркиској) подгрупи језика (заједно са гагаушким, кримско-татарским, турским и туркменским ). Осим Републике Азербејџан и Дагестана (у Русији) где је азерски званичан језик, широко је распрострањен и на северу Ирана, као и у деловима источне Турске, Јерменије и Казахстана. Језик користи три писма: латиницу, ћирилицу и арапско писмо. Уредбом председника Азербејџана 9. август је проглашен за дан овог језика.

Други мањински језици у Азербејџану су руски и јерменски језик у Нагорно-Карабаху.

Најпознатији композитор који је писао и компоновао на азерском је Узеир Хаџибејли. Један од најистакнутијих савремених писаца на азерском језику је Мирза Казар.

Религија

Слобода вероисповести у Азербејџану је гарантована уставом Азербејџана. Према званичним подацима муслимани чине између 93,4 % и 96% становништва од чега су 85% шиити и 15% сунити. Хришћани чине између 3% и 4% становништва од којијх навише има верника Руска православна црква и Јерменска апостолска црква (Нагорно-Карабах).

Етничке групе

Азери 8.172.000 (92%)
Руси 119.000
Јермени 120.000