|
| Autor | Poruka |
---|
Shadow ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
| Naslov: Petar Kočić Uto 1 Nov - 10:23 | |
| Petar Kočić Petar Kočić (Stričići, 29. VI. 1877 – Beograd, 27. VIII. 1916) je bio bosansko-srpski književnik, poznat kao jedna od najznačajnijih ličnosti bosanskohercegovačke i srpske književnosti na početku 20. vijeka. Studirao je u Beču, živio u Skoplju i Sarajevu, a potkraj života u Beogradu. Bio je izrazito politički angažiran, izražavajući protivljenje austro-ugarskoj okupaciji, a potom i aneksiji Bosne i Hercegovine. Zbog svojih radikalnih stavova je dva puta - 1907. i 1909. godine - bio uhapšen. Godine 1910. je izabran u Bosanski sabor. Knjizevnik iz vremena Austrije u Bosni, koji se u prvi mah pojavio sa vise patriotizma, nego literature; i sa vise namjera, nego inspiracije. Izgledao je vise kao bosanski ustanik, nego bosanski pisac; i covjek za megdana, a ne za meditacije; i jaci na kuburi nego na peru . Niko nije ocekivao da ce jednoga dana Kocic napraviti prevrat u srpskoj noveli, nego da ce pobuniti ljude u Bosanskoj Krajini, i popaliti turske cardake. Cijela muska pojava Kocica, odavala je borca i kavgadziju. Njegov visok stas bio je pun nevjestih pokreta, kao u covjeka koji dobro sjedi u sedlu, ali ne umije da koraca po trotoaru. Njegove su ruke bile dugacke kao u zvonara, aoci siroke i unezvjerene, kao u lovca na lavove, a ne na zeceve ili jarebice. Imao je glas koji je vise trubio, nego izgovarao ljudske rijeci. Petar Kocic je bio pisac buntovnik kakvih u nasoj knjizevnosti nije uopste bilo prije njega, nesto nalik na ruske pisce revolucionare koji su pisali po kazamatima. Gimnaziju je ucio u Sarajevu pa u Beogradu. Slavistiku je apsolvirao u Becu; sluzbovao je u Srbiji i Skoplju, a po povratku u Bosnu dugo je bio bez posla. Osudjivan je i tamnovao je u Banjoj Luci i Tuzli. U Banjoj Luci pokrenuo je list "Otadzbina" koji je cesto zabranjivan. Poceo je pjesmama, ali ubrzo prelazi na prozu. Glavna djela su: satire "Jazavac pred sudom", "Sudanija"; pripovijetke "Jazavac pred sudom","Megdan Simeuna Djaka", "Zulum Simeuna Djaka", "Pravi megdan Simeuna Djaka", "Mracajski proto", "Jure Piligran" i "Jablan". Petar Kocic je umro mlad, 1916. godine, satrven jednom strasnom bolescu ( umro je u dusevnoj bolnici u Beogradu ). Stoga je za nase knjizevno pokolenje ovaj gubitak bio prelomljen mac i zamukli glas pobjede, i nasa izgubljena bitka. U svojim proznim i dramskim djelima je realistički i satirično prikazuje onodobno stanje, opisujući negativne društvene posljedice austro-ugarske vlasti, vjerno prenoseći život i sudbinu svojih likova, kao i živopisni narodni govor. Najznačajnije mu je djelo drama Jazavac pred sudom (1904), koja se dugo zadržala na pozornicama uz velik uspjeh kod publike. Izdvajaju se još političke satire Sudanija te pripovijesti S planine i ispod planine i Jauci sa Zmijanja. O DELIMANasi realisti XIX vijeka dali su srbijanskog seljaka dosta povrsnog, cesto i idealizovanog. Jedini pisci koji su u nasoj prici XIX vijeka dali pravog seljaka, bili su, osim donekle Laze Lazarevica, samo ljudi na samom kraju tog stoljeca: Petar Kocic, becki student, koji je imao srecu da bude rodjen u Zmijanju, gdje je tip srpskog seljaka ostao jos nepokvaren politickim agitacijama i citanjem novina, i Ivo Cipiko, dalmatinski plemic i trogirski gradjanin. Kocicevi i Cipikovi seljaci bili su vecinom ljudi iz onih naselja velikog srpskog zaledja od Une ka moru, a kod Cipika zastupljeni su ljudi sa ostrva i morske obale. Ma koliko razliciti po moralnim i psihickim odlikama, ovi seljaci imaju nesto neosporno zajednicko i blisko; grad nije doveo zbrku u njihove navike, niti im je nametnuo crte koje deformisu njihovo prvobitno oblicje, sto znaci da nije iskvario i izoblicio ono sto nas najvise interesuje. Tako oni ostaju seljaci i kad se nadmudruju, na nacin varoskih mudraca ili sereta. Sa pripovijetkama Kocica i Cipika pocela je prava novela o nasem pravom seoskom covjeku. Sa svojim pripovijetkama Kocic samo dokazuje koliko je njegov duh bio pronicljiv i njegov stil spontan i savrsen, njegova ironija neodoljiva i plemenita. Naravno, na tako malo stranica Kocicev seljak nije uspio da bude u potpunosti izrazen pa je stoga ostao dosta uproscen i ogranicen. Tek bi u jednom romanu Kocic uspio dati cijelu dramu bosanskog covjeka vezanog za tlo i za zivotinje, za suse i nerodice, za namete i dugove. Kocic je bio sav sagradjen da nam da jedan roman te vrste. On je razumio mracnu ljubav covjeka za zemlju koju zaliva znojem i krvlju, i koja je silnija od svake druge covjekove ljubavi na svijetu. znanje.org Ko iskreno i strasno ljubi Istinu, Slobodu i Otadzbinu, slobodan je i neustašiv kao bog, a prezren i gladan kao pas
P.Kočić
|
| | | Shadow ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
| Naslov: Jazavac pred sudom Uto 1 Nov - 10:33 | |
| JAZAVAC PRED SUDOM
Čista,svijetla sudnica.Po zidovima vise slike velikih ličnosti.Na desnoj strani od vrata kraj prozora,sto,na lijevoj takođe sto.Na stolovima protokoli i nekakve debele knjižurine. David(malen,nizak,suva kao grana,lagan kao perce.Lijeva mu je noga malo kraća od desne,te se gega kad ide.Oči su mu svijetle i prelijevaju se kao u mačke iz mraka.Sav sijed,preko pedeset godina.mijenja glas.Umije zaplakati kao malo dijete,zalajati kao pašče,a zakukurikati kao pijetao.Često puta udari zgodno rukama o bedra kao pijetao krilima i zakukuriječe,te prevari pijetlove,a se prije vremena raskukurječu po selu.Zato ga ruže pomlađe žene.Pretvara se i da je stidljiv.Ne vjerujte mu.Ulazi u sudnicu krsti se i drži jazavca svezana u vreći.U Jazavca samo njuška viri iz vreće)... Djelo "Jazavac pred sudoma nastalo je 1904. godine.David Štrbac je lik koji nosi najviše osobina bosanskog seljaka,od buntovnosti i prevejanosti do ulagivanja i lukavstva.Surovost života učinila je da se njegova raspoloženja prelivaju jedna u druga,da se mijenjaju najčešće svjesno,a katkad i nesvjesno,ali uvijek s određenim ciljem:ismejati predstavnike austrougarske okupatorke vlasti i izliti na njegovu glavu sav žuč i sav jed.Zato on nije sam predstavnik seljaka iz Stričića,on simbolizuje sve seljake u pokorenoj bosni koji zasigurno jesu manje obrazovani od okupatora,ali su veći kao ljudi i imaju čojstva više no stotinu okupatora. Kočić je u Davida Štrbca ugradio u svoju jednu osobinu-svijest da se pred sudom ne govori samo u svoje ime,već u ime čitavog bosanskog seljaštva i da pred sobom nema samo dva sitna činovnika okupatorskog režima već čitav režim,i više od toga-državu koja iza njega stoji ,i još više -ropstvo uopšte.Ova svijest je Davida postavila daleko iznad običnih svakodnevnih seljačkih nevolja:nerodice,suše,poplave,postavila ga je u centar opšteseljačkih briga,patnji,njihovih bolova i njihove nesreće.David svojom riječi,grimasom i gestom podvrgava podsmijehu čitavu okupatorsku vlast. U Davidovom stavu prema životu i njegovim postupcima ogledaju se osobine jednog naroda koji se vijekovima razvijao pod pritiskom ropstva.Ako čovjek nije u mogućnosti da se bori protiv jačeg fizičkom sbagom,onda će učiniti sve da se bori nadmudrivanjem. Kočić u kratkim i ritkim rečenicama Davida Štrpca prikazuje ukletost sudbine bosanskog seljaka.Za šumu kaže:"Za turskog suda svačija,ničija šuma,a danas :carska šuma".A njivica koju jazavac pljačka nije "ni Davidova,ni carska,ni spahijska".U gradaciji koja ubrzano ide ka svome paroksizmu David nabraja čega ga je sve oslobodio "slavni sud"."Oslobodio" ga je svinjčeta,koze i krave.I najzad ona sa bolom kaže da ga je sud "oslobodio" sina,kojega su uzeli u vojsku i odveli u Grac gdje je za godinu dana umro.Vrhunac bola,dostojanstva i ponosa predstavljaju ove njegove riječi:"Lani oko časni veriga donese mi knez crnu knjigu i tri vorinta.Davide ,umro ti je sin pa ti carstvo šalje tri vorinta.To ti e nagrada.O dobre carevine,krst joj ljubim!-lijepo ja jauknu' od radosti,a žena i djeca zaplakoše.Brate kneže vrati ta tri vorinta carevini .Pravo će biti i bogu i ljudima da carevina uzme sebi ko, reć' ćemo,kasti,neku nagradu,jer je ona mene od napasti oslobodila."Ova velika tagika ,tek obložena providnom skramom humora,peče nagoni suze na oči,budi bijes u srcu i angažuje čitaoca u visoko moralnom smislu.David Štrbac je koncipiran tako da bude grč bijesa i bunta protiv okupacije. DAVID ŠTRBACJunak satirične aktovke Jazavac pred sudom David Štrbac je lik koji nosi najviše osobina bosanskog seljaka,od buntovnosti i prevejanosti do ulagivanja i lukavstva.Surovost života učinila je da se njegova raspoloženja prelivaju jedna u druga,da se mijenjaju najčešće svjesno,a katkad i nesvjesno,ali uvijek s određenim ciljem:ismejati predstavnike austrougarske okupatorke vlasti i izliti na njegovu glavu sav žuč i sav jed. Kočić je u Davida Štrbca ugradio u svoju jednu osobinu-svijest da se pred sudom ne govori samo u svoje ime,već u ime čitavog bosanskog seljaštva i da pred sobom nema samo dva sitna činovnika okupatorskog režima već čitav režim,i više od toga-državu koja iza njega stoji ,i još više -ropstvo uopšte.Ova svijest je Davida postavila daleko iznad običnih svakodnevnih seljačkih nevolja:nerodice,suše,poplave,postavila ga je u centar opšteseljačkih briga,patnji,njihovih bolova i njihove nesreće.David svojom riječi,grimasom i gestom podvrgava podsmijehu čitavu okupatorsku vlast. U Davidovom stavu prema životu i njegovim postupcima ogledaju se osobine jednog naroda koji se vijekovima razvijao pod pritiskom ropstva.Ako čovjek nije u mogućnosti da se bori protiv jačeg fizičkom sbagom,onda će učiniti sve da se bori nadmudrivanjem. Kočić u kratkim i ritkim rečenicama Davida Štrpca prikazuje ukletost sudbine bosanskog seljaka.Za šumu kaže:"Za turskog suda svačija,ničija šuma,a danas :carska šuma".A njivica koju jazavac pljačka nije "ni Davidova,ni carska,ni spahijska".U gradaciji koja ubrzano ide ka svome paroksizmu David nabraja čega ga je sve oslobodio "slavni sud"."Oslobodio" ga je svinjčeta,koze i krave.I najzad ona sa bolom kaže da ga je sud "oslobodio" sina,kojega su uzeli u vojsku i odveli u Grac gdje je za godinu dana umro.Vrhunac bola,dostojanstva i ponosa predstavljaju ove njegove riječi:"Lani oko časni veriga donese mi knez crnu knjigu i tri vorinta.Davide ,umro ti je sin pa ti carstvo šalje tri vorinta.To ti e nagrada.O dobre carevine,krst joj ljubim!-lijepo ja jauknu' od radosti,a žena i djeca zaplakoše.Brate kneže vrati ta tri vorinta carevini .Pravo će biti i bogu i ljudima da carevina uzme sebi ko, reć' ćemo,kasti,neku nagradu,jer je ona mene od napasti oslobodila."Ova velika tagika ,tek obložena providnom skramom humora,peče nagoni suze na oči,budi bijes u srcu i angažuje čitaoca u visoko moralnom smislu.David Štrbac je koncipiran tako da bude grč bijesa i bunta protiv okupacije. David je o čitavom svom životu govorio pred sudom i pred njim bio čas stidljiv,čas surov,čas molećiv i miran kao jagnje,ali uvijek spreman da neprijatelja napadne sa njegove nasjabije strane. drugiforum |
| | | Shadow ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
| Naslov: Re: Petar Kočić Ned 15 Jul - 16:51 | |
| Brat i sestra
Za lugom je zelena livada, Po njoj Jovo vrane konje pase. Njemu seja ručak donijela, Šjede Jovo ručak ručkovati. Škriban Jovo seji govorio: "Vala j’, sejo, bijel u tebe lišca! Ja ću tvoje obljubiti lišce." "Muči, brate, zagrmjelo na te! Oće li se zemlja provaliti, A vedro se nebo prolomiti." "Makar, sejo, i pucalo u me, Ja ću tvoje obljubiti lišce." Pođe Jovo da obljubi seju, Iz vedra je neba zagrmjelo, I iz neba kiša udarila, Pa Škribana Jovu potopila. Ode seja kući kukajući. Preda nju je izlazila majka, Pa pitala ćerke jedinice: "Sbogom tebi, ćero moja draga, Što ti kukaš kao kukavica, Što prevrćeš kao lastavica?" "Muči, majko, ne vidlo te sunce! Ja sam bratu ručak odnijela, Brat mi ćija obljubiti lišce. A ja sam ga Bogom zaklinjala: Muči, brate, zagrmjelo na te! Oće li se zemlja provaliti, A vedro se nebo prolomiti; A brat veli: da će i pucati Ja ću tvoje obljubiti lišce. Iz vedra je neba zagrmjelo. I iz neba kiša udarila, Pa je moga brata potopila". A majka je njojzi govorila: "Nek je, ćeri, ne vidlo ga sunce, Kao što ga ni viđeti neće Kad b’ on tvoje obljubio lišce". |
| | | Shadow ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
| Naslov: Re: Petar Kočić Ned 15 Jul - 16:55 | |
| Кроз мећаву
Већ се поче и смрачивати, а они не могоше краве продати. Нико их честито и не погледа, а камоли да их упита за цијену. Нико ни да се нашали!
Старцу се то нешто грдно ражали и љуто га заболи, и да је имао суза, грко би и болно проплакао. Али онако испаћен и сатрвен дугим јадом и чемером, само суво уздахну и крену с трга, водећи погружено на привузи стеону кравицу, чија се плава, свијетла длака, мркасти рошчићи и обло, пуно виме измеђ бјеличастих и меснатих кракова једва распознаваше у сувој и оштрој зимској вечери. За кравом се диже и пође дијете - није му могло бити више од дванаест година - држећи чврсто у промрзлим рукама љескову мотчицу.
Старац је ступао погнуто, вукући тешко ногу за ногом. Сијед је сав, коштат и крупан као одваљен комад оних грђених и непрекидно мрачних и туробних планина, што се мукло уздижу поврх његова села. По разголићеним, руњавим и широким прсима нахватало му се стврднуто иње. Уздигао накостријешене, дебеле обрве, испод којих мутно, као из неке даљине, вире уморене и готово умртвљене очи, па љума и граби уз пут.
Сува зима стегла. Одасвуд бије, пржи и као уједа, гризе оштра и немила студен. Руштри се окорјели снијег и, жалобитно цвилећи, угиба се под ногама.
- Баш нико ништа, Вујо! - трже се старац и обрну се дјетету.
Мали је шутио и уморно, изнемогло корачао за кравом. Од суве студени на њему се бијаше све накостријешило и укочило. Ситне, меке длачице на лицу му се најежиле, а руке поцрвењеле, па поцрњеле од тешке зиме.
Кад бише насред чаршије, снијег поче пропадати. Љуто и као на силу одваљиваше се лепирица за лепирицом, испрва тешко, као да се мучи и натеже, па онда лакше учестаније и гушће.
- Баш нико ни да се нашали с цијеном, а ево нас и ноћ у чаршији стиже! - трже се опет старац из мисли, а у ријечима му, очима и лицу дрхташе нешто болно и очајно.
Све се више смрачава и као да се нешто из далека потајно и подмукло спрема и пригушено хуји.
Снијежне лепирице укрштају се у лету, ломе се једна о другу и шуште у тананом и меком шуму поврх њихових глава, а њих троје, старац напријед, крава за њим, за кравом Вујо, промичу чаршијом лагано и уједначено, стопу за стопом.
Старца су обрвале мисли, тешке и црне мисли, па потресају из темеља душом његовом.
Некад је он био најнапреднији и најзгоднији домаћин на цијелој Крајини. По далеким селима, касабама и градовима, по механама и хановима, на царским друмовима од Босне до Цариграда. говорило се и причало о згоди и направи Реље Кнежевића са Змијања.
Велика је снага и задруга у њега била. По четрдесет, педесет кућне чељади радило је на њивама његовим, са којих су се у врелој сунчаној свјетлости кроз планинско, небеско плаветнило ломили и вршили дрхтави и задихани гласови, а пуна и забрекла снага прштила и пуцала испод загријаних кошуља и сребрних гердана. И пјесма рада и распламћеле младости, пјесма ускипјеле, необуздане планинске снаге уз оштри фијук коса и српова разлијегала се силно, протегнуто, у врелом дрхтању бијелих облих грла, испод помодрелих горских висова.
Раном зором отискиваше се небројено благо од Рељиних торова. За час би крдо оваца прекрило и забијелило пољем испод планина. Говеда би у дугим редовима замицала у планину на пашу, да се у подне врну води на пландиште. Јаблан, који је својим разглашеним јунаштвом затворио цијело Змијање, поносито би се одвојио од говеда, измакао би напријед, па би громовито рикао, букао, копао ногама и задрто разносио земљу роговима.
И Реља је као растао, ширио се. Прса му се напињаху да пукну, а срце му обузимаше и облијеваше нека слатка, чудесна врелина.
Све му је напредовало, расло, бујало, множило се и ширило у недоглед. И њега би често, кад би погледао на свој мал и имаће, обузимала некаква потајна, нејасна језа и слутња. "Oво се већ одавно пресипа… прелијева!" - прошаптао би, дрхћући и угушујући ону страшну, кобну мисао која би му тада синула кроз главу.
И рађало је, и расло је, и напредовало је: жене се близниле, овце се близниле, козе се близниле, а улчек сјемена бацао по десет рода. Торови прекрилили пола поља, а стаје се окупиле око једног заравањка као мала касаба.
Глас се Рељин ширио. "Шта толико теслаишеш! Шта си се толико диг’о, нијесу на теби токе и илике Реље Кнежевића!" - говорило се кад би се когод стао чим поносити. На зборовима код цркава и манастира, на кумалима и свадбама приказивао би кум куму, пријатељ пријатељу част и поштење: "Вала ти, куме, вала ти пријатељу! Ти мене почестов’о овом чашом, а тебе господин бог сваким родом и берићетом. Жито ти родило, коло ти возило, и бакови букали к’о у Реље Кнежевића!"
И паше су му падале на конак. Црне грчке владике високих тенџерастих камилавки, бескрајно дугих и широких рукава и облапорна срца на жуту јаспру, свраћале су њему и благосиљале дом његов и торове његове. И он им је давао много, премного, не бројећи, не устежући се, пуном шаком. Самоме везиру за Курбан-бајрам слати су овнови из Рељиних торова. И некакву је бурунтију од цара задобио. Зашто и крошто, он није знао нити је хтио кога питати. "Oво мени ништа не треба, а у реду није да се царска јазија потеже и повлачи по кући!" - рекао је и сложио бурунтију на ватру. Његова су мушка чељад била сва до зуба наоружана. Пасоше за оружје није му падало на ум да тражи, нити је коме падало на ум да га пита за то. Често је купљено од народа оружје, али се Рељи никад заптије не свратише ни на каву. Нешто им је било као зазор.
Свагдје је био признат и призват. Али овамо да буде кнез или да сједи у каквом царском меџлису, није хтио ни по које благо, нити је дао коме свом, иако се знало да су његови стари негда судили на Змијању, и да је он потомак од Змијања Рајка, што се у пјесмама пјева.
- Кад не могу кнезовати к’о што су ми стари кнезовали, нећу да будем ни турски алабаш! - говорио је Реља поносито.
Силно је мрзио чаршилије и ријетко је силазио у чаршију. Три пута у години: кад би смиривао мирију, кад би товарио пиће за крсног имена и кад би са зимнице у прољеће пратио овце на јагњило у доње крајеве.
Већ би се на неколико дана знало, кад ће градом минути крдо Реље Кнежевића са Змијања, и чаршилије би се искупиле на ћошковима, и Турци би посједали на диванама да ћефше и сеире кршно и бијело благо. Кад би звоно са големог овна предводника растегнутим звуком одавало да су прве овце иза града, пошљедње би улазиле у чаршију, прелијевајући се у пуној свјетлости прољетног, дрхтавог сунца, а за њима би поносито јахао на брњашу Реља, обучен у модри копоран и црвене, скерлетне чакшире, са црвеним шалом око главе и крупним, сребрним токама и иликама, под пуним пусатом. И Турци би се и чаршилије дивили и чудили згоди и богатству Рељином, а у његовој души дизаше се сласт и топлина, свијетла и мека као незнана пјесма без ријечи што се диже од загријане земље и, миришући, веже се са насмијаним небом прољетним.
Препунише се торови, пресуше се амбарска ока, пренапуни се кућа здраве, једре и кршне чељади, а кеса, пуна бијеле и жуте јаспре, силно затеже за Рељиним припашајем.
И једног кобног дана - добро се он сјећа - ненадно се дигоше врући планински вјетрови, погнаше и завитлаше млаку прашину у ковитлац, расипљући је по торовима, стајама и њивама његовим. Тих дана обноћ је у торовима блечало благо, торске су љесе болно, као да цвиле, шкрипјеле, чобани су снивали немиле и чудесне снове, а пси су око торова некако тужно, претужно урликали и завијали као гладни курјаци усред зиме на планини.
И пође шапат од уста до уста:
- Рељин брњаш осван’о мртав у бари.
- Три јунице, што су се ономадне оштуриле, нађоше јутрос говедари мртве у тору.
Орлови мрлинаши, они грдни планински орлови огуљених, голих вратова и других, заоштрљених кљунова почеше се вијати небом изнад стаја Рељиних и падати крај торова. Црне вране и гаврани у дугим, широким јатима кобно су и злобно грактали поврх мала и имаћа његова, падајући на товне мрлине са немилим крештањем, а он је болан, преболан ходао тамо и амо, као без главе, сатрвен и убијен ненадним јадом и чемером. Чама, зебња и грозничава, дубока језа дрхташе на образима његовим и на образима чељади његове. Свако је чељаде стрепило и осјећало да се нешто невидовно увлачи и подмукло шири по торовима и стајама, обарајући немилосно све живо пред собом.
И Јаблана јутрос међу силним мрлинама нађоше мртва у тору! - просу се опет шапат, болан и дрхтав шапат, од уста до уста, а из поља од торова разлијегало се жалобитно јадиковање милог Ђоке за својим Јабом. И сва се чељад заплакаше, зајаукаше.
И Рељи се грдно ражали, али се стеже, намрачи, па само суво уздахну и, заносећи се као мало у страну, викну:
- Не плачите, не јадикујте, дјецо моја! Плачом и јауком не ожали се погибија снаге моје и љепоте моје. Пјесну, пјесну, дјецо! Јоване, Милане, Видо, Јагодо, дјецо моја! Не плачите, не јадикујте, већ се загрлите и запјевајте ону пјесну од туге големе… ону велику пјесну, од које процмили и дрво и камен, а камоли срце у човјеку! Ту пјесму, ту велику пјесну запјевајте, загрљени, и ожалите погибију снаге моје и љепоте моје!
Мали је Ђоко вас дуги дан прејадиковао, набрајајући Јабланове мејдане, и пред вече је заспао на мртвом тијелу баковом, од кога га нијесу могли никако раставити. Заспао је да се никад не пробуди. Мало срце, пуно велике, дјетињске љубави, препукло је од преголеме жалости за својим Јабом.
И прва се носила кренуше из Рељине куће.
Иза тога чељад се почеше поболијевати и падати као снопље. Носе се носила, нижу се гробови и промукла женска грла, бугаре сиње и црне тужбалице. Мушкарци, гологлави и распојаси, без црвених припошаја, без модрих, чованих копорана и без крупних тока и илика, убијени ненадном и подмуклом несрећом, тврдокорно шуте, без суза и јаука, али су жалостивни, сломљени, сатрвени…
И нижу се гробови, мали и велики, женски и мушки: страхота погледати! Нагрнули огољели просјаци и блентови из далеких села; пуно их гробље. Осјетили, нањушили и они као и оне планинске прождрљиве орлушине на мрлинама, па се отимају о пиће и масна јестива што се износе на гробље. Обучени у нове миришљаве рубине, што остају иза мртваца, просипају пиће по гробовима, прождиру облапорно грдне масне залогаје, режећи један на другог као пси. Блентави Шеле обукао на се читаву нову одјећу покојног Маркана, брата Рељина, па скаче помамно преко гробова и бучно мумла да уши заглухну:
- Ај! Иј! Уј! Како ми стоји глава? … Зар нијесам кршан и прикладан, не буди примијењено, к’о и сваки герз!… Ај! Иј! Уј! Ујујуј!..
Луди Крстан, обучен у стајаће руво Луке, синовца Рељина, сјео на камен више једног гроба, поднимио се на обе руке, па сам за се крупно, дубоко говори, као да му глас долази из мрачних дубина:
- Док једном не смркне, не море другом сванути. Додуше, оно не би требало да тако буде, али људи тако ’оће, па нек им тако и буде. Ја нијесам чојек, ја сам блентави Крстан, а блентавом Крстану то је, ако ћеш, блентави Крстане, и драго. Зар није тако?
- Јест, брате Крстане, тако је - мијења глас и одговара сам себи.
- Кад буде по некој памети, брате Крстане, мрачне су ово и крваве бешједе, али се мени не море ни смркнути ни сванути међу људима, јер ја нијесам чојек, већ блентави Крстан. Зар није тако, брате Крстане?
- Тако је, брате, тако…
И блентави је Крстан и даље нешто мумлао, претресао, а око њег’ се дизао и ломио грозан и језив јаук и лелек. Наједанпут се трже, исколачи очи, зину и грчевито здера са себе сву одјећу и го побјеже с гробља, а за њим се нададоше остали блентови са силном, заглушном вриском и писком. Само остаде злоглава Каласура која од малених ногу трчи по селима од куће до куће и увијек свијету говори да нешто тражи. Већ неколико дана од јутра до мрака, она непрестано јадикује и нариче на гробљу, не једући и не пијући ништа. Нуде је јелом и пићем, дају јој хаљине што остају иза мртваца, она све то одбија, неће да прими, него само јадикује и непрекидно јадикује. Родбину и укопнике обузима све већа и студенија слутња, и они је гоне с гробља, али се она упорно отима, неће да иде:
- Не дирајте ме, ја сам жалобитна, ја сам мека и болећива срца. Ово су дјеца моја, сестре моје и браћа моја. ’Оћу да и’ ожалим… Нико и’ неће онако од срца ожалити ко ја…
Силом је одагнају с гробља, али се она опет привуче и, обноћ, кад се све смири и утиша, ходајући од гроба до гроба, јадикује и нариче, дубоко потресајући душом запрепашћене чељади.
Реља, усправан, потамњео у образима као какав окорјели грешник, празна и укочена погледа, хода тамо и амо, суво, изнемогло шапће и мрмља:
- Чудне ли среће и црна ли удеса мога!… Боже, боже, што си тако немилостан! Што расточи државину моју, што обори и разруши краљевину моју? Зар нијесам писао на намастире и цркве; зар нијесам дав’о кљасту и сакату; зар нијесам славио име твоје и прислужив’о свијеће слави твојој?…
Онда би се наједном тргао, занио, подбочио би рукама слабине, окренуо би се према торовима, око којих се разлијегаше језива писка орлова и студено грактање врана и гавранова, па би као упола јаукнуо:
- О ви, црни врани и орлови, наједите се, науживајте се, и напијте крви моје и снаге моје! Оснажите своја крила, па се високо под небеса дигните и крилите земљом и свијетом. Огласите својим црним гуком и јауком на све стране свијета несрећу моју голему и погибију краљевине моје и љепоте моје!…
И све помрије, леже у гроб, осим њега и неколико млађих жена, које се убрзо разудаше: и све пропаде, ишчезну, свега нестаде осим худе и врлетне земље, коју немађаше нико више обрађивати и зиратити, и осим празних и загушљивих стаја, из којих заудараше задах смрти и пустоши. Торске љесе нешто свијет разнесе, нешто се опет осушише и сагњише. Друго све узе невидовни удес и разграбише птице небеске и разнијеше просјаци и суманути блентови. И он остаде сам с окорјелим мразом и ледом на души; и тврд као камен, црн као огорјео пањ у планини, спусти се изнад огњишта, на коме се ватра гасаше… Највише је чамио у кући и око куће, и врло је ријетко излазио међу свијет, који гледаше у њ као у неко чудо и страшило.
Њега би дубоко у души забољело оно бојажљиво, нејасно и тајанствено сашаптавање, кад би гдјегод бануо међу људе који га познају, и који га не познају - само кад нешто шапћу.
Светковина и зборова код цркава и манастира клонио се као живе ватре, јер се ту много причало и бесједило о његовој страховитој погибији и удесу. Кад би помислио на те зборове и светковине, душа би му отајно пропиштала, јер се на њима не блијеште више токе и илике са витких и врсних Кнежевића, не праште пећанке њихове, не бјеласају се у лепршању широке бошче, нити звекћу меко и уједначено дуги гердани са једрих и наочитих снаха и дјевојака, које задихано разносе по збору од сопре до сопре части кумовима и пријатељима. Умукле су и оне дрхтаве, приказне ријечи које су одјекивале с краја на крај збора и слатком врелином слијевале се у његову душу: "’Вала ти, куме Реља Кнежевићу, бане наш и поносе наш! ’Вала ти на твојој чести и чествовању, краљевино славна!"
На зборовима и светковинама широко се и снажно пролијевала снага његова и љепота. Свега тога нема више, све је умрло, увело, ишчезло, да се никад не поврати. Само су се оне крупне, приказне ријечи дубоко упиле у душу његову и живјеле с њим и он с њима. Прелако га је било увриједити. Требало је само нешто рећи о његовој потреби и сиромаштини.
- Сирома’, вукарни Реља!
- Не дирајте ме, браћо. Црн је удес мој, велик је јад мој и преголема несрећа моја… Нијесам ја вукарни Реља! Ја сам краљ брез краљевине… цар брез царевине! - узвикнуо би очајно, задрхтао би, и само би тада грчевито зајецао, да га је жалост било погледати.
Сваком свом чељадету, малом и великом, подигао је Реља, одмах првих дана биљег, па је гробље тврдо оградио, све сам, без ичије помоћи.
Држао се чисто и у реду. Сам је себи и прао и крпио рубине. Гдјекад би, недјељом и празником, обукао и стајаће руво, али му оно стајаше некако тужно, неприкладно, и он се стидио од сама себе:
- Реља, Реља, не приличи ти ово руво више! - говорио је сам себи и брзо га је свлачио.
Нешто свога блага што је било у свијету, на маслу и на изору, пригнао је кући да заметне и расплоди, али му се није дало. Кад нешто једном пође, не заустави се!
И малог је Вују, синовца и једину мушку главу, кад му је мати умрла, повратио на старевину.
Кад се све старо измакло, кад је сасвим осиромашио и опотребио, кренуо би у доње крајеве, доље гдје га нико не познаје, па би радио на надницу. Тако би, преко љета, зарадио нешто за зиму, да се прехрани и прислужи свијеће на гробовима своје чељади. То га је много стајало, али је он сваких Задушница, и зимских и јесенских, палио свијеће и држао даће и прекаде.
- Ама, виђе ли ти, Вујо, како је леден и немилостан данашњи свијет: нико ни да се нашали с цијеном, а шјутра су Задушнице! - прену се опет Реља као иза сна, кад бијаху подалеко измакли из чаршије и прихватили се брда. Шјутра ће бити гробови и биљези наше чељади мрачни, неосвијетљени. Немам чиме споменути мртве своје нити имам чиме даровати кљаста и саката за покој душа њи’ови’… Шта дочека, Реља Кнежевићу! - с грким пријекором дубоко уздахну.
Вујо га није чуо и разабрао, већ се сав тресао и цвокотао зубима од оштре студени која га обузимаше са свију страна и снажно продираше до сржи у костима.
Поврх њихових глава шуштао је и меко лепршао снијег који је пискаво шкрипао под ногама, а око њих је као болно чамила језиво бијела зимска ноћ, без гласа и даха.
Кад у Добрњском Пољу скренуше с главног друма према селу, мјесец бијаше на заходу, а скромачна свјетлост звијезда једва се распознаваше на непрегледној бескрајној бјелини.
Снијег поче гушће лепршати кад уђоше у планину, коју им је ваљало пријећи и спустити се у поље.
Крава стаде нешто зазирати и застајкивати.
- Идеш ли, роде? - окрену се старац и јаче повуче привузу.
- Идем, идем - тешко мали растави вилице.
- Је ли ти студено?
- Да - једва чујно и с напрезањем одговори Вујо.
Реља скиде шал, отресе снијег с њега и омота га чврсто малом Вуји око главе и ушију.
- Утопли се мало, побогу брате, јер све ми се чини да се спрема велика мећава… Ту мотчицу баци, чоче, из руку, па руке метни у њедра… Ево ти ове моје аљине, па се добро умотај - рече старац, скиде хаљину, и остаде скоро упола го.
- А ти, стриче?
- Мени, дијете, не треба ништа. Ја се не бојим ништа, ни мећаве, ни вјетра, ни студени… Силне су мене мећаве биле и гониле, па ми не могоше ништа!
Високе оморике под тешким ињем стадоше се лагано њихати и повијати, шкрипећи и збацујући са себе пуне прегршти снијега.
Рељу нешто жигну кроз срце. Он само махну главом и пође, шапћући, пун слутње:
- Ово се спрема мећава. Знам ја Змијање, знам ја ћуд нашије’ планина и ове наше зле’уде, врлетне земље: све то потајно и подмукло режи!
Наједном се ненадно задрмаше у врховима јеле и оморике јаче, силније, а јака се и бучна мећава диже, као да се цијела планина из темеља потресе.
Њима се смрче пред очима. Снијег их је све јаче засипао, мећава им је дисање заустављала, а они су грабили напријед, посрћући и заносећи се.
- Идеш ли, роде?
- Идем, идем - једва је одговарало дијете, дрхћући више од страха него од студени.
- ’Ајде, роде, ’ајде… O страшне ноћи и мећаве, ђе ће ми ово убого сироче моје главу изгубити! - шаптао је старац и пробијао се свом снагом кроз мећаву.
Уморени и малаксали од силног напрезања и оштрог шибања ражљућених вјетрова, они би застали да одахну, да се одморе, ослушкујући са неизмјерним страхом и зебњом како бијесни ноћни вихори урлају и потресају, рекао би, и небом и земљом, ломећи и кршећи све пред собом.
Каткад мећава утоли, вјетрови се смире, стишају. Ништа се не чује, ништа се не осјећа до њихово кратко, изнемогло дисање, и оно лагано, дрхтаво изумирање вјетрова што трепери и клизи по снијежној бјелини око њих.
- Моремо ли, Вујо? - викнуо би старац послије одмарања, стежући чвршће привузу у рукама.
- Моремо, моремо! - одговарао је Вујо, а у гласу му је сад дрхтао онај луди, врели планински пркос, који се све силније буди и пламти, и у малом дјетету, што је напрезање веће.
- Напријед, Вујо! - узвикује Реља, прикупљајући сву снагу, као да ће се с неким у коштац хватати.
За часак се опет ненадно диже мећава. Јеле су се љуљале из корјена, шкрипећи болно, и вјетрови су са њихових врхова у помамном бијесу и звизгу тргали и разносили огранке и иње на све стране.
Пријеђоше планину и сиђоше у поље. Путеви су били заметени, нигдје пртине, ни знака, ни даха од живота, а бура непрекидно бјесни и урла.
Ударише на пометеничке биљеге којих је много, премного на Змијању, и Реља осјети да су забасали, па викну из све снаге:
- Помагајте, помете нас мећава! Забасали смо… забасали смо!
Његов изнемогли глас дочекаше и зграбише вихори и, као осветнички, помамно га растргаше и разнијеше по узбјешњелој, лудој ноћи змијањској. Кад се мало, за часак један само, стиша бура, он опет викну:
- Помагајте, забасали смо… забасали смо! Помете нас мећава…
Испред Накомичића кућа, чије је одвајкада било да спасавају залутале путнике и намјернике што у зиму пролазе преко Змијања, лизну широк и висок пламен запаљене сламе и чу се снажан, протегнут узвик:
- Надесно, браћо, надесно!
Реља напреже сву снагу и јурну преко сметова према пламену који се високо у небо дизаше, повијајући се под ударима вјетрова сад на једну, сад на другу страну.
И Вујо граби, и он се очајно отима, али се све више умара, малаксава, снага га оставља, издаје, а онај мали распламћели пркос догоријева у њему, гаси се.
- Идеш ли, роде?
- Идем, идем - немоћно одговара дијете, посрћући, падајући и устајући, док наједном звизну снажан вихор и дебео га смет удари у прса. Вујо јаукну и изнемогло паде.
- Идеш ли, роде? - викао је Реља поиздалека.
- Идем, идем - чинило се старцу да чује дјетињи глас.
- ’Ајде, роде, ’ајде! - мрмљао је потмуло Реља, подмећући пркосно своја гола, раздрљена прса немилосрдном и неодољивом шибању планинских љутих вихора.
У њему се бијаше распламћела дивска снага, сви му се живци напрегли. Посрће, пада, устаје, заноси се и језиво осјећа како се бори с нечим страшним, невидљивим, што га дави, гуши, зауставља му пару и дисање.
- Идеш ли, роде? - викну опет и несвјесно се обрну, али не бијаше ни краве ни Вује.
Он држаше само комад привузе у руци. Капу му стргли вјетрови и однијели, а опанци му негдје спали и остали у снијегу. Био је бос и скоро го. Прибра сву снагу и, посрћући преко сметова потрча натраг.
- Вујо! - очајно, силно јаукну и паде крај малог, с кога бијаху вјетрови снијег разнијели.
Негдје у даљини, са планинских овршака, разлијегало се по узнемиреној зимској ноћи студено вијање гладних вукова, мијешајући се са урликом и ломљавом побјешњелих вјетрова који потресају земљом, носећи као невидљиви дивови на својим снажним плећима грдне сметове и разбацујући их ражљућено на све стране… Звижде вјетрови, звижде и урличу, а полумртва се уста љубе и издишу у слаткој смрти… |
| | | Shadow ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
| Naslov: Re: Petar Kočić Ned 15 Jul - 16:57 | |
| JABLAN
Odavno se uhvatio sumrak.
Na strnjištu ispod sela u jednoj zabrdici skupio se Lujo sav pod haljinicu. Samo mu viri pjegavo lice s krupnim, grahorastim očima i nekoliko pramičaka žućkaste kose, rasute po čelu. Pred njim na nekoliko koraka pase Jablan.
Svake večeri, otkad su nastale vrućine, do neko doba noći napasa Lujo svog Jablana. Pazi ga kao oči u glavi. Dva puta ga na nedjelju soli. I užinu s njim polovi. Voli on Jablana — jer je Jablan najjači bak u cijeloj okolici. Lujo se ponosi. Ostale govedare i njihove bakove ponošljivo prezire. Usred groblja smio bi on noćiti, kad je Jablan s njime.
— Samo šjutra! — trže se Lujo kao iza sna, zbaci sa sebe haljinicu, a oči mu sijevnuše od uzbuđenja.
Ustade, priđe baku, pa ga stade milovati, maziti i tepati mu:
— Dobro se ti, Jabo, narucaj. Rucaj, bate, koliko ti dusa podnosi... Samo šjutra! Rođeni moj, mili moj, dragi moj Jabo — samo šjutra!
U Lujinom promuklom glasiću drhtalo je meko, nježno preklinjanje. Bak mahnu po navici repom, pa ga uhvati malo po obrazu.
— Zar mene, Jabo? — pita ga prijekorno. — Sad ću ja plakati.
On se malo odmače u stranu, pa kao đoja zaplaka. Jablan diže glavu.
— Nije, nije, Jabo! Šalim se ja. Nijesi ti mene udario... E, nemoj se, oca mu, odma' za svašta ljutiti! De, da se pojubimo!
Poljubiše se. Lujo ogrne haljinicu, pa se opet spusti na vlažnu travu da sanja o sjutrašnjem danu.
Sjutra će se njegov Jablan bosti s carskim bakom. U njemu već odavno bukti, plamti želja: da se Jablan i s Rudonjom pobode. Preklinjao je kneza da mu ispuni želju. I ostariji su ljudi molili kneza.
— Ma, ljudi moji, nije to tako lako — carski je vo! Nego, ja ću baciti molbu. Odredi li carstvo da se bodu, dobro i jest — ne branim ni ja; ne odredi li — nije ništa bilo! Je li tako, braćo?
— Tako je, kneže. Samo 'ajde po redu, pa se ne boj! Molba je bačena, odgovor je knezu došao: dozvoljava se.
Sjutra je Preobraženje, a ujedno i carski dan. Sjutra će se kod kneževe kuće ogledati Jablan i Rudonja.
O tome Lujo budan sanja. Čas vidi kako je Jablan pao, kako uboden izdiše; čas opet, kako je nadbo Rudonju, pa ponosito stoji na mejdanu. Čuje kako Jablan gromovito riče, a brda odjekuju. On doliga:
Volo-lige, dolo-lige! Jače moje milo bače od te vaše jadne krave! Ća, kravuljo, nagrduljo! Nagrdim ti govedara i u kući kućanicu i na struzi struganicu . . . . . . . . . . . . . . . . . .
— Jabo, je li tebi studeno? — čuje se Lujo ispod haljinice.
Jablan pase, šuti, ništa ne odgovara. On ustade, pomilova ga, izvuče iz stoga dva snopa zobi, metnu pred baka, pa leže kraj njeg'. Poslije dugog polusanjivog, drhtavog trzanja pre-vari ga san. Kad Jablan pojede žito, leže i on kod dobrog druga.
Duboka strahovita tišina. Vlažna svježina širi se kroz noć. Mlak vjetar poduhiva preko kuća, što se u polukružnom, neprekidnom nizu protežu ispod planine. Krovovi, obrasli mahovinom, jedva se raspoznaju, prema mjesečini, od zelenih šljivika, kroz koje strše. Samo se gdje-gdje bjelaska nov krov. Selo spava mirno, slatko, kao jedro, zdravo i osorno planinče, kada ga mati podoji i uljulja.
*
Sunce se lagano pomaljalo iza planinskih vrhunaca, koji još umorno počivahu u prozračnom jutarnjem sumraku. Jedan trenutak — pa se sve obli u bjeličastoj svjetlosti! Sve trepti, preliva se! Samo, tamo daleko ispod planina u prisojima, treperi magličasto, timorno plavetnilo. Sve se diže, budi, sve se ***** kao vruća krv, odiše snagom, svježinom.
— O, svanulo već — protegnu se Lujo, protra oči i pogleda oko sebe. — Jabo, bate, što me nijesi probudio?
Jablan je rano, vrlo rano ustao i dobro se napasao. Drago bijaše Luji kad vidje kako su u Jablana trbusi zabrekli.
— E, kad si se tako, bate, naruco, eto ti, pa malo 'nako zasladi! — veli veselo Lujo, pa baci pred baka nekoliko snopova zobi.
Jablan pojede. Krenuše kneževoj kući.
Vrane prolijeću iz okolnih šumaraka i padaju na kukuruze, koji su se istom počeli zrnati. Cuvari hajkaju! Strašila na ogradama oko kukuruza lepršaju se. Sermija se izgoni na pašu. Vika, dovikivanje na sve strane.
Lujo ide zamišljeno za Jablanom. Udubio se u misli — ne čuje on te galame, tog života, koji se oko njega širi. On misli o Jablanu i mejdanu.
Vrcnu se, kao da se nešto dosjeti. Rasteže pedalj, pa poče mjeriti štap:
— "'Oće Jabo nadbosti — neće; 'oće — neće; 'oće — neće; 'oće" — viknu Lujo, a oči mu zasvijetliše od prevelike radosti.
Od dragosti stade ljubiti i grliti baka.
— Je l' de, Jabo, da ćeš ti njega nadbosti? Neka je on carski. Svejedno je to mom milom, dragom, rođenom Jabi. Je li tako? De, kazi svomu Juji! — poče mu se bezazleno ulagivati.
U razgovoru sa Jablanom stiže Lujo kneževoj kući, gdje se bijaše dosta svijeta iskupilo. Svetac je, ne radi se, pa došli ljudi, da malo probesjede, a kao planincima milo im je gledati i kad se bakovi bodu.
Luji se steže srce, kad ugleda Rudonju. Učini mu se strašan, golem; i deblji i veći od Jablana.
— Jabo, bate, ako danas platiš glavom, ne zažali na me! — uzdahnu Lujo, pripi se uz vola, pa poče opet, krijući od ljudi, mjeriti štap. Iziđe da će Jablan nadbosti! Razvedri mu se lice.
— Jesi li se uplašio, mali?
— Ti se, sinko, ništa ne boj. Tvoj je bak stari mejdandžija — sokoli ga jedan čičica.
— Ne bojim se ja, vala, ništa! — veli Lujo pouzdano.
— Bogme ćeš ti, mališane, i jauknuti kad Rudonja isuče Jablanu crijeva — zastrašava ga poljar. — A i jest mi mlogo dodijo.
— E, to ćemo, poljare, istom viđeti! — smije mu se prkosno, zajedljivo Lujo.
— Manite se, ljudi, prazna razgovora! Na stranu djeca i žene! — viknu knez oštro, gotovo zvanično. — Povedite bakove na ovu ravan niže plota!
Izvedoše ih. Okoli svijet sa sviju strana. Bakovi se počeše njuškati, kao da se upoznaju.
— Trke, Jablan!
— Trke, Rudonja!
Bakovi stadoše bukati, kopati prednjim nogama, zanositi se, rebriti, dok silno ne grunuše rogovi o rogove. Stoji prasak, lom! Zemlja se kruni, ugiba pod njima.
Lujo dršće, strepi. Svaki mu se živac razigrao. Izbečio krupne grahoraste oči, ne trepće. Svaki pokret prati; svaki udar odjekne u razigranom srcu. Stisnuo se, pognuo se — pomogao bi Jablanu, da može. Zasjeniše mu se oči. Samo nazire kako se nešto pred njim vrti, vijuga, ugiba.
Rudonja nasrnu svom silom.
— Podu'vati ga, Jabo! — viknu Lujo kao izvan sebe. Jablan, stari, lukavi mejdandžija, posrnu kao đoja na desno koljeno prednje noge, pa poduhvati Rudonju ispod vrata.
— Ne dajte, ljudi, nagrdi vola! — uzviknu preplašeno knez.
Ispod vrata Rudonjina šiknu veliki mlaz krvi. Lujo zadoliga. Jablan stoji ponosito na mejdanu i riče, a planinski vrhunci silno — silno odjekuju.
|
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Petar Kočić Uto 25 Mar - 22:24 | |
| Jelike i omorike Svoju prvu "pjesmu u prozi" Kočić je objavio u Srpskom književnom glasniku, III/1903. knj. VIII, br. 3, s posvetom Pavlu Lagariću. Sledeće godine "Jelike i omorike" našle su svoje mjesto i u drugoj Kočićevoj knjizi ("S planine i ispod planine", Zagreb 1904). ___
Sa čistog, blistavog neba prosipa se živa, treperava, vesela svjetlost. Miriše drijemovac, to rano, dremovno, planinsko cvijeće. Po vlažnim proplancima zeleni se zadovoljni, kočoperasti kukurijek, a sa suvih prisojnih kamenjaka, izmeđ trule, spržene bujadi, počinju se plaviti mirišljave ljubičice.
Ptice slađano i skladno cvrkuću i, drhćući u nježnom, razdraganom uzbuđenju, prelijeću s grane na granu. Kroz čađave komjenove tihano šumi dim i veselo, lagano se povija kroz tanki, bledunjavosvijetli, proljetni vazduh, gubeći se u tužnoj, ledenoj modrini jelove šume što se ponosito nadnijela nad selom.
Ukočeno, skamenjeno, veličanstveno dižu se jelike i omorike kroz vedru, nasmijanu svjetlost. Nešto su tužne, zamišljene. Sve se raduje uskrslom, uzdrhtalom životu, a one? Njima je sve jednako: i proljeće, i ljeto, i jesen, i zima. One su uvijek hladne, sumorne, tužne, jer – srce pišti, niko ga ne čuje; suze teku, niko ih ne vidi.
Kad ih god pogledam, dođe mi teško. Zašto je priroda prema njima, prema mojim milim i dragim jelikama i omorikama, tako nemilostiva srca bila?
Jelike moje i omorike, i ja se više ničemu ne nadam; i moj je život kao i vaš pun nježne, duboke čežnje; ali – srce pišti, niko ga ne čuje; suze teku, niko ih ne vidi.
Vaše oštre, šiljaste bodlje, to su sledenjene suze – dobro ja to znam! – a njihova zelena boja, to je čežnja, duboka, nježna čežnja za vječito zelenim proljećem koje nam neće nikada doći!…
Srca pište, niko ih ne čuje; suze teku, niko ih ne vidi. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Kroz svjetlost Petar Kočić Uto 25 Mar - 22:25 | |
| Kroz svjetlost
Kad se sve zazeleni, i kad oštra, vrela svjetlost oblije zemlju, pa zemlja zamiriše onim osvježavnim, prijesnim mirisom na zeleno, njega obuzme toplo, nijemo drhtanje. Probude se uspomene i mila sjećanja na minule dane. Kako je sve to preliveno nečim tajanstvenim! Kako to sve bono dira i prija uzdrhtaloj, razdraganoj duši kao meka mjesečeva svjetlost kad se u mirišljavoj, ljetnoj noći razlije po obamrlim brdima i ćutljivim dolinama, kroz koje jednoliko šušti voda, a otud iz mrke, jelove šume dopire potmulo šaporenje i nekakvi nerazgovijetni, duboki uzdasi! Sva su se sjećanja stišala na dnu duše, pa odatle, u tople vedre dane, snažno zamirišu kao uvela ***** miloduva, predišući slatkom tugom za burno prohujalim dobom delijanja i ašikovanja.
Sve prođe i minu. Samo ga još zapahnjuje mirisni, slatki dah sjećanja i uspomena na prošle dane. I kad sunce zalazi, i kad se iznad modrih planinskih ovršaka polagano uzdižući rađa, uvijek ga to na nešto podsjeti, i njega oblada tuga i nasrtljiva, plamena čežnja za nečim nejasnim i rastegljivim kao dah. I duša se skupi da potajno, nečujno zagrca i propišti za danima punim svjetlosti, mirisa i zelenila, za danima koji se neće nikada, nikada vratiti.
Svakog – svakog proljeća, kad se puna, jedra svjetlost razlije po mirišljavom, planinskom zelenilu, njega obuzme vrelo, grčevito drhtanje, uznemirenom dušom mu zastruji pregolema tuga, i on se sjeti onog prvog dana.
Jahao je. Ponosito se uspravio u sedlu, zategao uzdu, pa jezdi kao kakav delija preko planinske doline. Ražljućen konj grize pomamno đem, frkće i baca mlaku, gustu pjenu, meka se zemlja ugiba pod kopitama, a oko njega struji svijetli, vreli, proljetni dan. Povrh njega, u toplom treperavom vazduhu, nešto vri, drhće i kao da lagano šumi: proljeće, proljeće!
Po okrugloj dolini rasule se ovce s janjcima, a bjeličasta, uzavrela svjetlost rasplinula se po mekoj, svilastoj vuni, pa se ovce i janjci blješte i prelijevaju kao oveće grude blistavog, prepadanog, planinskog snijega.
Okolna brda, kao malo namrgođena, utonula u gustu, ustreptalu timorinu, pa kao da nešto krupno, radosno šapću. Kroz timorasto plavetnilo još se bjelasaju, na jednom vrhuncu navrh Manjače ispod sumornih jela, razbacani, nestopljeni sniježni smetovi kao ovce kad polegnu na plandištu. Daleko još tamo blješti se u suncu han, osamljen na drumu, a iza hana, na strmoj, vrletnoj strani, strše oštro kroz punu, drhtavu svjetlost jele i omorike s onim čudnovatim premlazom duboke tuge i neizmjerne, vječite čežnje.
"Hanu, hanu!’’ vri u njemu silna, rasplamćela želja, pa sve jače, oštrije bode konja mamuzama i, veseo, razdragan, otvara požudno usta da se nadiše osvježavne slasti koja se oko njeg razlijeva.
Otkad je došao kući, sve ga nešto vuče tamo na drum. Voli on drum, voli han, voli onu čudnovatu, večernju, drumsku tišinu, kad samo slomljeni i prašinasti pijesak na drumu pod nogama škripi i tupo odjekuje, a iznad hana ujednačeno šumore mrke jele; omorike kroz prozračni, večernji suton. Slatko mu je, preslatko Vidino vragolasto, meko šaputanje. Zanosi ga njezin gipki ponositi hod, puna zaobljena njedra, ozbiljno napregnuto lice, i onaj duboki, topli sjaj što joj se svijetli u krupnim i kao ugljen crnim očima. I uvijek kad na nju pomisli, razdraganom dušom mu zatreperi nježna sjeta i on pane u meke, sladosne sanjarije.
Sinoć je do velikih večernica sjedio s njom na divanani pred hanom. Svijet je prolazio drumom. Izlomljeno kamenje prštilo je i odjekivalo pod kolima i pod teškim, snažnim koracima, a ozdo, od Kadine Vode, uz drum, razlijegala se ona poznata kočijaška pjesma:
Dojke rastu, jeleci pucaju, Srce ište, udati se hoće.
Vida je sva zadrhtala. Topla, vlažna rumen oblila joj je obraze, i ona je stidljivo oborila glavu. On joj je nešto nespretno, zbunjeno rekao i izgubio se, sav drhćući u vreloj razdraganosti, u mlakom večernjem sumraku.
Danas je, na ovom vedrom svijetlom danu, još više razdragan. U grudima mu se budi i diže živo, drhtavo, toplo vrenje. Naviru nejasni, snažni, dosad nepoznati osjećaji. Kroz dušu mu struji slatka, neodoljiva čežnja. Za čim – ni sam ne zna. Nešto u njemu vri, nekakva neizmjerna slast ispunjava mu raznježene, uzdrhtale grudi. Sad bi ga obuzela pritajena, nježna sjeta, sad bi opet, veseo razdragan, nekud daleko, daleko poletjeo. Kuda, kome – ni sam ne zna. Ali silno osjeća da se nešto toplo u njemu diže, da mu se nešto slatko i vrelo prelijeva u duši.
Trza uzdu i nesvjesno, pomamno bode konja. Iz zagrijane zemlje diže se i širi mlaka, mirišljava svježina, a oko njeg se titra i kao pjenuši puna, jedra svjetlost. Sa sviju ga strana zapljuskuje i obuzima nešto prijatno, golicavo, jezivo. Drhće, zanosi se, i čini mu se da ne jaše na konju, već da ga nose nekakva meka, snažna krila kroz ovu milu planinsku dolinu, punu svjetlosti, mirisa i zelenila. Oči mu se zasjeniše. Samo nazire nepregledno zelenilo, obliveno u svjetlosti, kako se pred njim širi i podrhtava, a osjeća kako sve oko njeg primamljivo šumi, drhće, strepi. Ugiba se, uvija se, lomi se i krši, a kroz svu snagu, kroz sve živce struji nešto vrelo i neizmjerno slatko!
Sve pomamnije, grčevitije bode konja. Pred njim se razlio Ponor, pa se kroz svježu, živo zelenu bujad vijuga i prelijeva pod suncem kao rastopljeno srebro. Sa plandišta riču i buču bakovi, doligaju govedari; sa perila odjekuju udarci pratljača, bijeli se na obali prostrto ubijeljeno platno i ženske bošče, a na oblim djevojačkim njedrima presjajivaju se dugi, blistavi gerdani. Dvije se djevojke zagrlile na perilu, pa se, uz razdragan, neobuzdan kikot natpjevaju:
Ljubi, dragi, koliko ti drago; Samo nemoj izgristi po lišcu, Da mi majka ne pozna po lišcu
Umiljati, jedri glasovi, puni uzdrhtale radosti, puni probuđene, životne snage i svježine, veselo drhću i trepere ispod vedrog, rasplamćelog neba, a tamo daleko, u modrim planinskim vrhuncima, kao da se razliježu drhtavi, zanosni odjeci: proljeće, proljeće!
Ti ga snažni, vreli glasovi još više razdragaše, zaniješe, opiše. Pomamno, bijesno obode konja, u trku preletje preko Ponora, i u trenutku se stvori pred hanom.
Vrata na dućanu zatvorena. Niti se ko vidi ni čuje, kao da je han opustio. On uzleti uz basamake i odškrinu vrata na maloj sobici. Vida je spavala na bijelom kao snijeg krevetu, obučena, zamršene kose. Jastuk joj se isplazao ispod glave, te joj se glava presamitila preko njega. Košulja joj se razmakla na zaobljenim prsima, a vrelo, životvorno sunce probilo kroz prozor pa se rasprštilo po glatkoj, vlažnoj, bjeličastomramorastoj udoljici između one dvije okruglaste, mesaste jabuke. Žeže i pali uzavrela vrućina, ali ona, sirota, ne osjeća, već slatko, zanosno, ubrzano diše. Obla se, puna njedra dižu i spuštaju, te se i bijela, tanka, malo ovlažena košulja na grudima sad snažno zategne, sad opet šumno popusti i ulekne. Za svijetlom, nakićenom tkaninom vide se ključevi od dućana i dva, tri stručka uvela miloduva.
U čistoj, mirišljavoj sobici duboka tišina. Samo je tihano pretrzava Vidino burno, ubrzano disanje. On je gleda i kao da joj toplo, mirisno disanje proždire, a neka snažna milina razlijeva mu se po grudima, i on drhće i strepi.
Poče u snu buncati. Oko usana joj zatreperi rastegnut, zadovoljan, stidljiv osmjejak. Vidi se da Vida nešto slatko sanja.
Najednom diže glavu uvis kao zmija, sklopi čvrsto malo otvorene oči, raskrili ruke, pa kao da nešto traži da grli i ljubi. Pod grlom joj puče puce, i oble se, bijele grudi ukazaše. Drži raširene ruke, drhće i otegnuto, isprekidano, strasno mrmlja: "A-a-a!“ U tom bunovnom, nesvjesnom mrmljanju celo joj se lice oštro zategnu i kao da se pretvori u samu, neobuzdanu, plamenu strast. Njega obuze silna žalost što se ona tako pati, nešto ga snažno privuče njoj, i vrele, požudne usne grčevito se spojiše!… Dugo ga je, dugo, u zanosnom bunilu ljubila, grlila, grizla, dok se onesviješćena, iznemogla, blijeda, ne zavali na krevet, pa zaplaka.
On sav zadrhta, zanese se u nekakvu čudnovatu zemlju, punu svjetlosti, mirisa i zelenila, u zemlju gdje sve primamljivo šumi, drhće, strepi. U tom zanosu zavuče joj glavu u vrela, mirišljava njedra, zagrize snažno zubma, kao bijesno pašče, u oblo tijelo, pa od silne, opojne razdraganosti zajeca. On ljubi i grčevito jeca, tople se suze slijevaju na milo, onesviješćeno tijelo, a napolju, kroz drhtavu, bjeličastu svjetlost i gustu timorinu, kao da zajedno sa njime jecaju puni, snažni, tajanstveni zvuci: proljeće, proljeće! Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Petar Kočić Uto 25 Mar - 22:26 | |
| U magli
Simbolistička lirska proza Kočićeva objavljena je u prvom godištu beogradske Politike. I/1904, br. 259, a zatim ušla i u III knjigu Kočićevu "S planine i ispod planine" (Beograd, 1905). U listu je imala karakterističan moto: Ich liebe die Wolken, ich libe die Nacht, Denn Wie die Wolken, kann ich Weinen Und Wie die Nacht ist meine Welt. ___
Moj je život maglovit, i kad god nastanu duge jesenske kiše s namrštenim, mutnim nebom i blatavom zemljom, mene obuzme neodoljiva tuga i nemio, potajan bol koji me silno i nemilosno razdire. Tada me duša zaboli i srce zaželi da se ukloni negdje daleko, daleko ispod ovog sumornog, teškog neba.
Već treći dan a kiša jednako pada, i po brdima se pogone sive, pocijepane magluštine. Moju dušu savladao teški jad: ni svijetla, providna dana, ni mirne, slatke noći. Ona se uvija pod nevidljivim teretom, plače i cvili, i uzalud se napreže da kaljave putove, sumorna brda i ožalošćene planine pretvori u sami sjaj i ljepotu. Jauče i cvili duša moja, a kiša neprestano romori po krovovima, slijeva se kroz oluke i u jednolikom šumenju oblijeva ledene, izumrle putove. Svijetle se i bistre lokve, i negdje se u daljini čuje razdragan dječji kikot, koji se razliježe kroz kaljave i uprskane ulice, izumirući u kućama što su se ukočile od vlage i studeni, pa kao da će sad zaplakati. Kiša jednako lije i šušti potmulo, padajući na razglibanu zemlju, a duša moja, puna bola i tuge, jeca i uzdiše, proklinjući i sam dan rođenja. Oko mene magla, svukud magla, ledena, vlažna magla! Mrak u duši, mrak u srcu, mrak i nedogledan jad i nevolja na sve strane!
I u te docne, jesenske dane, kad otpočnu pljuštati beskrajne kiše, javi mi se pred očima Ciganka, moja bijedna i jadna Ciganka! Svelo, uplakano lice i krupne, crne oči, pune jada i čemera, zasvijetle neobičnim sjajem kroz vlažnu, jesensku sumaglicu. Mene obuzme i zapljusne opojnim mirisom ono prvo svježe i slatko osjećanje života i uživanja, i suze, same od sebe, potajno izbijaju na oči. Žalosna i iznemogla moja Ciganka sve bliže i bliže primiče se meni, i ja slušam jauk i lelek njezin koji pretrzavaju očajni uzvici kletve i zaklinjanja: "Ne ostavljaj me! Ne ostavljaj me, života ti, jer se ti nećeš nikad vratiti u otadžbinu, kojoj si sve dao a ona te je prezrela i nemilostivo odgurnula! Ne ostavljaj me, povedi me sobom!“
I mi se sustigosmo u magli. Drkćući kao preplašeno srnče, priđe mi i privi se uza me, pa grčevito zajeca:
– Brate, brate, ne ostavljaj me! – zadrhta slatko i meko njezin glas, i ona se, još jače drhćući, pripi uza me. Ne ostavljaj me, svega ti na svijetu!
Silno je i snažno stegnuh i zagrlih, i osjetih kako me kroz tanku bjelinu toplo dodiruju oble grudi i sve jače raspaljuju uzavrelu krv, a spojene usne drhte, plamte i mirišu strasnim razbludnim mirisom. Sa sviju krajeva sklopila magla, pa huji i podrhtava. Mirno. Gluva, duboka tišina na sve strane. Ništa se ne kreće, ništa se ne čuje do našeg isprekidanog jecanja i ledenog, maglenog šumenja. Mnogo srećni i mnogo, premnogo bijedni, stajali smo nijemi, nepomični, stezali se i grlili, a oko nas je treperila magla i šumio studen vjetar, noseći sobom neoklen iz daljine osvježavan miris svelog cvijeća, jabuka i krušaka.
Istrijeznismo se i krenusmo na put kroz maglu. Ona jednako priča da je srećna i nabraja bezazleno kojekakve ludorije iz prošlosti.
– Ja sam srećna, mnogo, premnogo srećna! – neprestano se umiljava i ulaguje.
– Ja sam nesrećan, mnogo, premnogo nesrećan.
Ona se učini kao da to ne ču, pa nastavi još življe:
– Je l de da smo mi srećni, mnogo, premnogo srećni?
–Jest, mi smo nesrećni, mnogo premnogo nesrećni!
– Vidi kako se magla razilazi i proređuje po brdima, vidi kako se sunce milostivo ukazuje osmjehivajući se na našu sreću…
– I golemu, pregolemu nesreću – dodadoh i nesvjesno je odgurnuh od sebe.
– Vidi tamo daleko onih nijemih brda kako se dižu, obasjana i osvijetljena – tamo je zemlja, lijepa i dobra zemlja koja će te raširenih ruku dočekati, jer i ti nju neizmjerno voliš i uvijek o njoj govoriš i sanjaš. Razvedri se, jer putujemo u zemlju snova tvojih!
– Namračimo se i stegnimo srca, jer ćemo ubrzo prispjeti u zemlju gdje će nas dočekati mraz i suva, oštra zima sa ledenim, strahovitim vjetrovima i podmuklim burama.
– Ne govori tako! Razvedri se i razdragaj kad oko nas sve miriše i prediše mekoćom i slatkom, zanosnom toplinom.
– Jest, jest, sve oko nas cvili i plače, proklinjući i sam dan postanka. Zar ne čuješ kako vjetar duva preko naših vlažnih i ožalošćenih planina i oštro šušti kroz uvale i gudure, spuštajući se s brda i cvileći u tužnom šuštanju i hujanju po ovoj mrtvo osvijetljenoj ravni?
Magla opet poče sklapati i obuzimati nas sa sviju strana. O, kako je nešto strahobno i jezivo dolazilo otud iz nijemih i mračnih prodola planinskih, hujilo kroz maglu i obuzimalo nas svom snagom. Mi smo drktali osjećajući se daleko od ljudi i obična života, osamljeni, spojeni i sliveni ujedno s tim planinama i maglovitim, ukočenim brdima.
– Magla! Opet zar magla? – prošapta ona drkćući, pripi se uza me i zaplaka se.
– Magla, magla, magla i nedogledan jad i nevolja na sve strane! – jauknuh bolno i divovskom je snagom stegoh na grudi. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Petar Kočić Uto 25 Mar - 22:27 | |
| Težak Svoju patetično-lirski intoniranu crticu "Težak" Kočić je objavio u prvom broju banjalučke Otadžbine, I/1907. i zbog nje odmah došao u sukob s vlastima. List je bio zaplijenjen, a Kočić nekoliko mjeseci kasnije izveden pred sud i osuđen. "U tom članku, veli se pored ostalog u presudi Okružnog suda u Banjoj Luci za Kočića i V. Kondića, odgovornog urednika, nastojali su (oni) razdraživati pučanstvo na preziranje i mržnju protiv državne uprave ovih područja i zemalja". Sud je proglasio tu krivicu kao "veliki pogibeljčina" i osudio Kočića i njegovog druga na zatvorsku kaznu. (Vidi o tome: Petar Kočić, Dokumentarna građa, Sarajevo, 1967, str 203-212) Kazna koju je podnio nije spriječila Kočića da tekst "Težaka" kasnije inkorporira u jedan svoj saborski govor i pročita ga u okviru rasprave o budžetu 1910. godine (Vidi o tome govor pod naslovom "Kritika austrijske uprave u Bosni" u III knjizi ovog izdanja). __
Bolujem i kopnim u grkom čemeru i nemaštini ljutoj otkad znam za se. Bolan sam, prebolan, brate si moj slatki i medeno ljeto moje, a onako posigurno ne znam šta mi je, šta me boli. Samo ošjećam da je boljka moja velika, i bog dragi zna ima li joj lijeka i iladža. Snaga mi je sva utrnula i vredovna, a duša prazna, suva i iscijeđena ko iscijeđeni limun sa mora.
Radim i mučim se ko teški pokajnik od rane zore do mrklog mraka; sa zvijezdom, što no vele, padam, sa zvijezdom ustajem.
U proljeće, gaveljajući, gladan i suvotan, po vrletima za plugom i natapajući svaku brazdu suzom i znojem, molim se dobrom i premilosnom bogu za rod i berićet. Preko ljeta mi se okravi smrznuta duša, i ja drkćem i strepim ko jasikovo lišće nad njivama svojim, a pod jesen, kad sve sradim u znoju i u suvo zgrnem, nemilosno navali i ala i vrana na trud moj i krvavu muku moju. Duša mi tada procmili – procmili ko guja u procijepu, pred očima mi nešto zamagli, i u ušima zazuji. Ali, dok se obazrem na svoju gladnu i golu maksumčad, trgnem se, snaga mi obamre i samo uzdanem proklinjući život svoj, mater svoju i utrobu njezinu grešnu…
Tako trajem život i dane, i trajaću do motike, kakva je prava pod ovom novom upravom i sudanijom.
U stari zeman, za turskog suda i turske, da kažemo, sudanije, moglo se nekako živkariti i prometati. Bože mi prosti, i bog je bolje davao. Berićeta je bilo u svačem… svačeg je bilo u izobilju! Svijet je bio asli punijeg i sitijeg srca. Aga je ostavljo, carevina nije pregonila ni svaku brezposlicu uzbijala. Bilo je za nas, da reknemo, težake i prave veće. Ako je đekad težaku i bilo krivo u čaršiji i na sudu, bilo je krivo i čaršiliji na selu i planini, đe kosovica sudi, pa se to nekako isporavljalo i vezalo jedno s drugim…
Kažem ti, rođeno moje, moglo se lijepo živkariti i deverati, a otkad zastupi ova prokleta i crna ukopacija, nalet je bilo, sve nas u crno zavi. Bijeli nekakvi ljudi u crnoj ođeći i crnim škrljacima razmilješe se kao mravi po zemlji našoj i otrovaše nam i zemlju i život… Ljetina nam poče izdavati, sermija propadati, a u ljude uđe nekakvo prokletstvo i nevjerluk.
Age nam se i bezi propiše, i prozliše, carevina udari teške namete, a popovi nakriviše naero kamilavke i udariše ustranu… od naroda. I vjera nam posrnu.
Zamrznu svijet sam na se. Sve ti je to oštro, nabusito; niđe meke ni slatke riječi. I ljubav se i ono lijepo poštenje starinsko zabaci, izgubi ko da ga nikad nije ni bilo…
Svakom je dokundisala ova crna ukopacija i crna sudanija. Svak se diže, svak traži neku pravu: i pop i kaluđer, i beg i aga, i gazda i zanačija, a carevina, saprele je muke naše na strašnom sudu, svakom ponešto dodaje i pruža. Samo mi, težaci, zaboravljeni i zabačeni, venemo, trunemo i u mukama izdišemo. I mi smo se poimali da ustanemo, da zajaučemo, ali nas uvijek izda snaga i jezik nam se potkrati, i nad nami se jopet sklopi crni mrak i muk. Zloba nas je izjela, nemaština satrla, golema nepravda ubila, pa kunjamo ko metiljava marva. Slabi smo, nemoćni smo, neumjetni smo.
Za turske sudanije bilo je u nas i pametni ljudi slobodna srca. Mnogi su pašama i vezirima na divan izlazili i umjeli su mudro i slobodno eglendisati. Kad zastupi Ustrija, mi se asli prestravismo i razbismo ko krdo ovaca kad ga kurjaci pognaju. Izgubismo srce, a izgubismo i pamet. Jezik nam se zaveza, pa ne umijemo ni dvije unakrst probešjediti. Ljudi koji su nekada s pašama i vezirima vodili mudre i duboke eglene, danas tim ljudima zastaje riječ u grlu kad počnu bešjediti dolje u sudu s onim golobradim vuzletom, na kome sve trepti i cepti od grdnog švapskog vitmiluka i rospiluka.
Sudi mi, kažem ja, po pravdi božjoj i ljudskoj. – Ne sudi se, veli, u našeg cara po pravdi već po paligrapu. Kad bi on sudio po pravdi, ne bi tolike stotine godina vladao nad devetnaest mileta i sedam, osam vjera i zakona! – Na te bešjede meni se jezik zaveže, pa ni makac. Vidim, istinu govori, i onako je, drukčije ne mere biti.
Tako ti je to i na sudu i na putu. Odasvud nas bije mraz i led, i mi venemo i propadamo ko pozni ušjevi od studeni. Slijepi smo kod očiju, ludi i blentavi kod pameti, a okovani bez sindžira.
Šta da ti, brate si moj slatki i medeno ljeto moje, duljim i nabrajam! Toliko ti još kažem da je naše težačko življenje samo jedna, što no vele, duga tužbalica jada i čemera, patnje sinje i nevolje ljute. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Petar Kočić Uto 25 Mar - 22:27 | |
| Molitva Štampana takođe prvi put u banjalučkoj Otadžbini, I/1907, br. 3, ušla je i u Kočićevu knjigu "Jauci sa Zmijanja" (Zagreb 1910). ___
Nesrećan si, Narode moj, bijedna si, Otadžbino moja! Znam ja i osjećam nevolje tvoje i crni čemer što ti je stegao dušu tvoju. Znam ja to sve i osjećam, ali mi ne daju pjevati o srećnim danima minula vremena, ali mi ne daju kukati nad opštim jadom tvojim, Narode moj zarobljeni i kukavna Otadžbino moja!
Nemilosno me tjeraju s groblja, šibaju me strašno i riječi mi u grlu staju. Grobovi ostaju neopojani riječima čistijem, nepokapani suzama iskrenijem, a majke sinje neutješene utjehom blagom, pa se buni u ljutoj srdžbi i božje i ljudsko srce, i mrtva se tijela u mrtvačkoj odori dižu iz neoplakanih grobova i oglašuje se jezivim jaukom i lelekom da duša u čovjeku protre i premrzne.
O bože moj veliki i silni i nedostižni, daj mi jezik, daj mi krupne i goleme riječi koje dušmani ne razumiju a narod razumije, da se isplačem i izjadikujem nad crnim udesom svoga Naroda i Zemlje svoje. Pokloni mi riječi, Gospode, krupne i zamašne ko brda himalajska, silne i moćne ko nebeski gromovi, oštre i jezive ko svjetlice božje, i tirjanima nerazumljive ko što je nerazumljiva sfinga egipatska rodu čovječanskom. Daj mi te riječi i obdari me, Gospode moj, tijem darom svojijem velikijem i milošću svojom neizmjernom, jer će mi srce svenuti, jer će mi se duša od prevelike tuge i žalosti razgubati! Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Petar Kočić Uto 25 Mar - 22:28 | |
| Žalobitna pjesma
S dana na dan sve se više, a življe osjećao ledeni zadah jesenskog vremena. Vazduh je udarao na vlagu, i studenije i oštrije šumio kroz uske prozorčiće na ćelijama Crne kuće. I nebo nije više čisto i svijetlo ni zasićeno vrelim i oporim dahom sunčane žege, i ono se nešto smirilo i namrštilo kao da će od ljutine proplakati zlobnim i pakosnim suzama.
Zlovoljan i umoran, popeo sam se bio na jednu apseničku klupicu i naslonio na otvor zamazanog prozorčića da kroz ledene i gvozdene šipke udahnem malo osvježavnog vazduha što obilno strujaše sa naših mrkih i natmurenih planina iznad Banje Luke.
Razgledao sam tako i razmišljao.
Bašče i njive oko Crne kuće gole su već i prazne; na voćkama polomljene grane sa opaljenim i sasušenim lišćem, bez roda i ploda, sa bolnim i tužnim izgledom. Po putovima i prolazima žuti se satrvena slama i krupno, rasuto zrnevlje, a nepokošena kukuruzovina povija se pod studenim vjetrom, katkad zašušti i kao da prigušeno zacvili.
Razgledajući i razmišljajući tako, osluškivao sam sa zastalim dahom kako sve kroz uzburkano i uznemireno vrijeme drhće i sluti ranu jesen.
Već se i ptice selice spremaju na put, i njihov piskavi cvrkut žalobitno se razliježe oko Crne kuće. Neumorno cvrkućući, oblijeću, padaju sad pod krov, i opet se dižu i zbunjeno i pometeno lete kao da ne znaju ni same kuda će.
Najednom, visoko iznad moje ćelije, u drugom boju, jeknu poznata robijaška pjesma:
Svaka ptica lastavica Leti širom veselo, A ja tužan u tavnici Pjevam pjesmu žalosnu.
To pjeva o n, Milan istražnik, koji već dugo čami u istražnom zatvoru. Znam njegovo meko i srebrno grlo, njegov zvonki i drhtavi glas koji se, pun bolne čežnje, često puta, zanosno i neobuzdano razliježe kroz mračne ćelije i studene zidine tavničke. Kad on, Milan, tu rogobatnu, suvu robijašku pjesmu zapjeva, sve nenadno zadrhće, mrtvilo tavničko iščezne, oči se pune suzama i nešto svijetlo i toplo prostruji kroz učmale duše.
A ja tužan u tavnici Pjevam pjesmu žalosnu
ponovi mladi istražnik, i njegove bolne riječi prihvatiše svi: i okorjeli razbojnici krvlju ljudskom uprskanih ruku; i prepredene varalice što se vječito smiju i podsmjehivaju, i žene i bivše djevojke u ženskom odjeljenju, i vojnici na straži; i sam stari kerkermajstor promrmlja nešto što liči na pjesmu; i njegov mali sinčić, istom što je prohodao, prihvaća pjesmu i, ozbiljan, pun djetinje bezazlenosti, pjeva:
A ja tuzan u tajici Pejam pesmu zajosnu.
Pjeva, onako za sebe, i hoda onako po avliji, zanesen i ponesen Milanovom čudnovatom pjesmom.
Kad god Milan tu pjesmu zapjeva, svi se apsenici kao preobraze, postanu meki i padnu u tugu i neku bolnu sjetu. I lice Smaje Dugajlije, što se hvali Crnom kućom i kaže da boljoj kući nije nazvao boga, i njegovo se lice malo preobrazi, umekša, i oči mu se življe zasvijetle.
– Ne bi trebalo da piva tu pismu. Mlogo je žalobitna, a i onako je dosta žalosti u ovoj kući, – veli Smajo, i tek tada osjeti gdje je i na kom je mjestu.
Milan i dalje pjeva u punom zanosu, a Crna kuća prihvaća pjesmu i sva vrije od uzbuđenog pjevanja. I stari kerkermajstor, čovjek namrgođena zvanična lica, a dobra srca, zaboravio je na svoju dužnost! Milanova pjesma pjeva sudbinu jednog osuđenika na smrt, i sve što se više približuje kraju sjetnija je i tužnija:
Sve subota po subota Mene vode vješal'ma; Ah, ne plači, sejo draga. Majko, majko, ne plači!
Pošljednje riječi, pjevane neizmjernom tugom i u grozničavom zanosu, istrgoše iz Milanovih usta neobuzdani apsenički glasovi, i tad se cijela Crna kuća zatrese, zaljulja iz temelja.
Kerkermajstor se nenadno zblanu i istrča na avliju.
– Mir! – gromovito jeknu krupna, zvanična glasina kao plotun pušaka, i Crna kuća se sledeni, skameni. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Petar Kočić Uto 25 Mar - 22:28 | |
| Kmeti
Uzaman su nadanja, jalova su i prazna očekivanja naša, vidimo mi. Vijekovi prolaze, carevi se na Bosni mijenjaju, a mi, prokletnici i mučenici, jednako robujemo i kmetujemo. Čvrsti u vjeri i dragim običajima svojijeh pređa, vezani ljubavlju i grobovima otaca za rodnu zemlju, mi, gladni i suvotni, prevrćući iznemoglo teške brazde, rabotujemo za site i bogate. Težak je, pretežak život naš! Duša je naša izubijana i izujedana, ruke klonule od vjekovnog davanja i snaga malaksala pod teretom dugog kmetovanja i robovanja. Pod bremenom ljutijeh nedaća mi posrćemo kao u bunilu kroz ovaj pusti i grki život. Mi svijetla dana nemamo, mi mirne noći nemamo!
Stani, putniče i namjerniče, i pogledaj puste ravni i brežuljke, pogledaj njive ove plodne i žitorodne: godinama i godinama, vijekovima i vijekovima natapahu ih pređi naši krvlju i znojem. I mi ih natapamo i u znoju lica svoga vadimo iz zemljine utrobe plod i rod da ga poslije, bez milosti i po zakonu, razgrabi i ala i vrana. Satrveni radom, slomljeni teškom žalošću za razgrabljenom mukom svojom, poniženi do skota, mi, poruga i sramota zemlje svoje, padamo u crnu čamotinju i nemoć. Mi svijetla dana nemamo, mi mirne noći nemamo!
I one gorske zvijeri imaju gdje mirno skloniti glavu, a mi, ubogi, nemamo sigurna staništa i stojbine. Itri lovci s puškama u ruci progone gorske zvijeri, a nas ljudi s carskijem zakonom u ruci gone s kućišta predaka našijeh. Mi smo ti, što no vele, nezarobljeno roblje jedno: kod kuće a bez kuće, kod zemlje a bez zemlje, kod postojbine a bez postojbine. Mi svijetla dana nemamo, mi mirne noći nemamo!
Prislušaj, putniče i namjerniče iz daleke zemlje, tugovanja naša, i objavi i oglasi na sve strane svijeta, neka znade sve sedam carevina crnu muku našu i crni život. Mi svijetla dana nemamo, mi mirne noći nemamo! Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Petar Kočić Uto 25 Mar - 22:29 | |
| Slobodi
Mnogi su vijekovi, mnoga pokoljenja i pjesnici slavili Tebe. Mnoga se svježa krv lila za Te i u ime Tvoje!
Sa Tvojih kao krv crvenih usana vječito struje i šume slatke i opojne riječi, koje vijekovima iz temelja potresaju, koje pregaženo roblje do uzdrhtalog zanosa ushićuju! Ti, o čista i svijetla ženo, od iskoni rađaš, a Tvoja bujna i obla njedra kroz duboku i beskrajnu vječnost neodoljivo mirišu strasnim i razbludnim djevojaštvom koje zanosi i opija.
Razdragan i zanesen uzavrelom i vječito uzbunjenom krvlju, koju mi balkanski hajduci, preci moji, u baštinu daše, svjestan o životvornom sjaju ljepote i punom obilju milosti i snage Tvoje, ja, mali i sitni, padam na koljena i u zanosu dižem molitve Tebi, o Bezgranična, o Beskrajna i Beskonačna: dođi već jednom i pohodi zemlju moju, jer sve je bez Tebe ništa, – ništa je s Tobom sve! Vijekovi bi potamnjeli, narodi bi podivljali da visoko ne sija zvijezda Tvoja.
U božanskoj srdžbi koja Vaseljenom potresa osvetnički i s krvavim bičem u ruci dođi i prognaj razvratnu bludnicu, koja se je, uvijena u kitnjasti veo darovanih prava, pod Tvojim velikim i svetim imenom digla s kužnim zadahom na Tvoj sjajni i uzvišeni tron u zemlji našoj!
Pusti sa svojih usana plamen ognja i osvete i sagori, u pomami ljutoj, crne razvratnike, što podlo i kukavički služe bludnici otrovnoj! Neka zagrme i jeknu, o sjajna i bogolika ženo, sa Tvojih usana, crvenih kao nebeska crven, zvuci zanosne pjesme napora i borbe kroz ovu skamenjenu i jezivu tišinu!
Zadrmaj ovom učmalom zemljom, potresi smrznutim srcima, osvježi i osnaži, da sve i svak osjeti sav neizmjerni sjaj i draž ljepote, sve obilje milosti i snage Tvoje, kao što ih osjeća i nad njima drhće uzavrela i vječito uzbunjena krv moja, koju mi balkanski hajduci, preci moji, u baštinu daše! Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Petar Kočić Uto 25 Mar - 22:30 | |
| Ponoćni zvuci
U ponoćne slatke čase, Kad caruje anđ'o mira, Kao bolnik sa postelje, Tužno jekne moja lira.
Zašto ciči tako pozno U svečane mirne čase - Kad ni zefir tihe noći S mekim cvećem ne igra se?
To duhovi noći neme, Što nečujno svetom blude, Dodiruju strune njene, Uspomene da probude.
Da podignu crni veo Sa prošlosti moje sretne, Što u mračnom grobu trune, K'o u zimu ravni cvetne.
Oh, vrati me, pesmo mila, Na obzorje prošlih dana, Da s visine srebrozračne Bacim pogled duž poljana.
Gde u sretno pevah doba, U zanosu burnih snova, A gde sada tužno leži Potavneli niz grobova. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Petar Kočić Uto 25 Mar - 22:30 | |
| Proljetni zvuci
S poljana vlažnih umorne zemlje Koprena zime tiho se diže I bujno doba proleća želj'nog S čarima ljupkim na zemlju stiže.
Na plavom nebu sunašce drhće; Proletne pesme zvuci se ore - Podmlađen život širi se, buja Kroz pusta polja i neme gore.
Kristalni potok srebrnim tokom Nestašno plavi proplanke cvetne, Ljubica plava gde slatko sneva Zanosne snove mladosti sretne.
U setnom skladu priroda jeca I bolno priča proleću bajnu, K'o nežna majka čedašcu svome Okrutne zime nesnosnu tajnu.
*
"Pridruž' se i ti", veliš mi, druže, "Uskrsloj pesmi prirode budne - Tamo ćeš naći u čistom hramu Osveštan venac utehe žudne".
Kada mi rodu slobode sine I blesne moćno kroz veo mračni, Onda će srce grliti s pesmom Proleće ljupko predela zračni'.
Al' danas za me utehe nema, Proleće samo, o, druže mili, Niz bledo lice suze mi mami, Dokle mi narod u ropstvu cvili. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Petar Kočić Uto 25 Mar - 22:30 | |
| Posljednja suza
Klonule su mlade grudi, izumrli osjećaji, A u oku ispijenom pošljednja se suza sjaji.
Iščezli su mili snovi, a život mi kao sjena, Sa slomljenim duhom luta kroz poljane uspomena.
Kad zastanem, sav zadrhtim, jer se svuda groblje stere, Groblje sveto slatkih nada, groblje sveto žarke vjere.
Zanesem se i jauknem na zgarištu ideala, I spustim se s gorkom tugom gdje j' pošljednja nada pala.
Svuda pustoš, nigdje znaka, da se širi život danka! Sledilo se, izumrlo u grobnici vječna sanka.
I pošljednja suza pade na grobnicu osveštanu Ostavljajuć' bjedni život izmučenom sirotanu. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | Maza Član
Poruka : 239
Učlanjen : 31.05.2019
| Naslov: Re: Petar Kočić Čet 6 Jun - 16:44 | |
| Ја те љубим
Ја те љубим дивни створе, Љубићу те врелим жаром Док ме смрца не уграби И растави с твојим чаром.
Али ни гроб неће моћи Угасити љубав свету, Коју гајим у свом срцу Према теби, љупком цвету!
Кад посетиш мој гроб хладни, Чућеш речи о љубави, Што ти збори тавна хумка, Цвете лепи и убави! |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Petar Kočić Pet 7 Jun - 16:16 | |
| Mračajski proto
“Mračajski proto” kratka je pripovetka srpskog pisca Petra Kočića, u kojoj se prikazuje portret čoveka koji usamljen živi daleko od sveta, zato što mrzi i boji se ljudi. On je pop jedne zajednice, ali je od te zajednice posve otuđen. Obavlja svoje dužnosti, bez da ostvaruje ikakve kontakte s pastvom, a onda se što brže povlači u osamu. O tom čoveku kruže ružne priče, a i on sam se pokazuje kao zlobna, mrzovoljna, tvrda osoba čija ubeđenja nitko ne može da slomi. Ta ubeđenja su da je čovek, pogotovo hrišćanin, zao, pokvaren, ubica, lažov, pokvarenjak i kradljivac, stoga ne može da mu se veruje ništa. Ova analiza lika čina veći dio pripovetke. Ona nema neku posebnu radnju. Započinje prikazom dvojice prijatelja koji idu u posetu popu, a jedan pripovedaču govori kakav je čovek kome idu. Tako upoznaje i njega i čitaoca s glavnim protagonistom pripovetke. Jednom kada dođu popu u kuću, nastavlja se niz situacija koje samo potvrđuju istinitost reči drugog pripovedača, koji nas je i upozorio na narav popa. Nakon toga, sam pop počinje da priča zgode iz svojeg života, po kojima vidimo i razloge zašto je postao tako sumnjičav prema ljudima. Ipak, za sva zlodjela on je sam kriv, jer ih je svojom mračnom prirodom i izazvao.
Ovakvim konceptom pisac nam je želeo prikazati jedan tip osobe, baš kao i u nekim drugim svojim delima. Za Kočića je karakterizacija i prikaz neobičnih likova primarna zadaća dela, a radnja je isključivo u funkciji tog prikaza. Ona pada u drugi plan, pa nije komplicirana niti jako razvijena. Ali time priča nije ni malo dosadna. Kočićev izraz je vrlo slikovit, ali posve realan. Pomalo je naturalistički, pa zorno prikazuje atmosferu koja se stvorila između dvojice prijatelja dok su išli do zloglasnog popa, a onda još goru jednom kada su do njega došli. Nemir unutar likova, preselio se na spoljnu sliku. Negativnost je na oba polja jednako rasla. Nemir koji je rastao u likovima, ispoljavao se im primerice, na mračno nebo koje je tamnilo i punilo se kišnjim oblacima. Kočićeva naracija je bez premca, ali često obiluje starim izrazima, pa je neke delove pripovetku malo teže čitati. U delu nedvojbeno jasno vidimo Kočićevu predanost u razvoju likova, koju ovde imamo priliku videti iz čak dve perspektive – one samog pripovedača, koji popa ne vidi isključivo kao zla čoveka, već kao čoveka… i njegova prijatelja Stevice, koji smatra da je pop zločest i zapravo se boji uopće posetiti ga. Ovaj kontrast dao nam je uvid u glavni karakter, popa, iz dve perspektive od kojih su obe ispravne. Priča je time dobila na slojevitosti i dubini, koja se izražava i u temi i u ideji dela. |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Petar Kočić Pet 7 Jun - 16:25 | |
| Јајце
Кад сам год пролазио кроз овај пријестони град наших заборављених, несретних владара, увијек су ме обузимали ледени трнци и чудновата дрхтава језа. Ненадно и несвјесно сав бих задрхтао од непојмљива страха, суморности и туге која вјечито лебди и обавија ову камену и нијему пријестоницу минуле босанске снаге и моћи.
Висока, четвртаста и очађела кула Светог Луке, што се оштро диже између ниских кућица, прибијених уза стрму страну; огромни и у трави обрасли градски бедеми са осутим, проваљеним зидинама; мрачне, влажне, студене катакомбе и поцрњеле куле, гдје су некад мучени и издисали непослушни поданици и смјели завјереници, са исушеним и испијеним човјечјим костима и дебелим, гвозденим синџирима – све то носи на себи печат, тежак, претежак печат чамотиње, суморности и скамењене туге која мирише на нешто давно, предавно минуло, пропало и сурвано.
Јајце је вјечито, било прољеће, било љето, била јесен или зима, тужно, туробно и мрачно. Нигдје ведра и насмијана лица, нигдје жива и ватрена хода и корака. Овај свијет што промиче кроз ове тијесне, кривудаве и прљаве улице, тих је, миран, сталожен, без живота и узбудљивости. Све се креће лијено, тромо, изнемогло, тужно. Покрај мене пролазе, промичу уморно и сломљено младе и плаве Шокице у црним, атласким димијама и црносвијетлим шамијама, пуних, бјеличастих образа, крупних, плавих и необично тужних очију са притињеним сјајем. Све су лијепе, али вајме! то је она ледена, тужна љепота без ватре и заноса. Све на њима опомиње на непреболну тугу и вјечито, суморно кајање. Уистину, чини ми се да ову стару и изнемоглу престоницу наших владалаца тишти некаква тешка, немила туробност и страшно проклетство минулих, сарањених покољења.
И ја увијек побјегнем из овог суморног града што потајно и невидљиво тугује и цвили за нечим, на Пливин водопад, да тамо слушам урнебесно хуктање и шумење дивље, необуздане Пливе како урличе и јауче падајући низ излокане, проваљене и растргате гудуре. Страшно је то хукање и шумење! Сад је тужно и жалобитно, да човјека срце од туге заболи, сад опет силно, бијесно и снажно као снага и сила босанских несретних краљева и банова.
Сјео сам на шупљикаву, овлажену седру, па слушам уједначено, бијесно шумење и гледам пјенушаво и као млијеко бијело скакање подивљале Пливе. Сунце је на смирају. Само још на тавним овршцима јелове шуме трепери блиједомодра свјетлост од уздркталих зрака са западног неба. Од отворено плаве боје тихано се прелијева планинско небо у изблијеђели, вечерњи сјај. Сунце се лагано спушта иза мрачастих брда око Јајца, а на другој страни све се више и више уздиже округли, црвени мјесец, пробијајући се кроз танку, бледуњаву, небеску модрину. У тренутку се облише дебели млазови страховитог водопада као крв црвеном свјетлошћу. Ја сав задрхтах и стресох се. У страхобном шумењу разлијегао се као јаук, лелек и шкргут зуба, а око мене је све заударало на студену влагу и на гњило, спарено, људско месо!
|
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Petar Kočić Pon 19 Avg - 18:03 | |
| Ovogodišnja manifestacija posvećena narodnom tribunu Petru Kočiću, 54. „Kočićev zbor“ počinje sutra i trajaće do 25. avgusta.Manifestacija i ove godine, donosi brojne sadržaje koji će biti održani na tri lokacije – u Banjaluci, Stričićima i Beogradu.Početak će biti ozvaničen u ponedjeljak, u 20 časova u Narodnoj i univerzitetskoj biblioteci Republike Srpske i tom prilikom, biće prezentovan projekat „Soba sjećanja Petra Kočića“ kojim će, na inovativan način, biti predstavljen književnik, njegov život i djelo.Prema programu, za 20. avgust u Parku Petar Kočić, sa početkom u 20 časova, najavljeno je veče besjedništva studenata iz Banjaluke, Bijeljine i Istočnog Sarajeva.Radionica veza za građane, sa veziljom Sanjom Bajić, biće održana u srijedu, 21. avgusta, u 18 časova, a isto veče u parku od 20 časova predstaviće se mlađi pisci.Četvrtak, 22. avgust, rezervisan je i za program u Beogradu, gdje će, poslije polaganja vijenaca na grob i spomenik Petru Kočiću, u večernjim časovima biti održano književno veče u prostorijama Udruženja književnika Srbije.Tog dana, i u Banjaluci je planirano više događaja, između ostalih – promocija monografije „Zmijanje-Kočićevo ognjište“ autora Vladimira Đukanovića, u 11 časova u Muzeju RS i veče satire u Parku Petar Kočić u 20 časova.U petak, 23. avgusta, od 20 časova biće organizovano veče drame, tokom koje će nastupiti glumci Narodnog pozorišta RS i Dječijeg pozorišta RS.
Svečana akademija počinje u 20 časova u Banskom dvoru i mogu joj prisustvovati svi zainteresovani sugrađani. U manastiru Gomionica, tog dana u 13.10 časova, biće održana kulturno-umjetnička manifestacija „Zmijanjska sofra“. U jutranjim časovima u subotu, u Stričićima, zainteresovani će moći da pogledaju izložbu domaćih životinja, a poslije podne, od 16 časova, na zborištu u Stričićima – prvi dio bodljavine bikova.Takođe, u subotu, ispred škole u Stričićima u 19 časova biće održano takmičenje u izvornoj narodnoj pjesmi – ojkači, a u 19 časova u Banskom dvoru otvorena izložba likovne kolonije.U Kočićevim rodnim Stričićima završnog dana biće otvorena druga kuća na Kočićevom ognjištu u 11 časova te priređen kulturno-umjetnički program od 12 časova ispred škole. Nakon toga, od 13 časova, na zborištu počinju nadmetanja u narodnim igrama i vještinama, džipijada i učešće padobranaca te drugi dio borbe bikova, koje tradicionalno privlače veliki broj posjetilaca.Tradicionalna manifestacija „Kočićev zbor“ se održava od 1965. godine, u posljednjoj nedjelji avgusta, i uvrštena je u Kalendar kulturnih manifestacija Grada. Kompletnu organizaciju manifestacije posvećene velikanu srpske književnosti, i ove godine, vodi Grad Banjaluka.
Banjaluka.com |
| | | Sponsored content
| Naslov: Re: Petar Kočić | |
| |
| | | |
Similar topics | |
|
Strana 1 od 1 | |
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| Ko je trenutno na forumu | Imamo 704 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 704 Gosta :: 2 Provajderi
Nema
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 930 dana Pet 27 Sep - 15:38
|
Dvorana slavnih |
Naj Avatar Haossa !
Kreja
|
Poslanici naj aktivniji nedelje | |
|