Zašto smo i kako "pukli"?

Beograd -- Ekonomska kriza, politička previranja i minuli ratovi u velikoj su meri pozadina nasilja u porodici, prevozu, na radnom mestu ili na pijaci, piše "Politika".



Stručnjaci upozoravaju da gotovo milion radno aktivnih osoba u Srbiji ne radi, "što znači da milion ljudi nema strukturisan dan, ne zna šta bi radilo sa samim sobom i ne zna gde da zaradi novac za golu egzistenciju".

Ako televizijske vesti sve češće počinju izveštajima o porodičnom nasilju, u kojem je od početka ove godine stradalo jedanaest žena i dvoje male dece, reportažama sa pijaca na kojima su se ulični prodavci poubijali jer su prodavali konkurentsku robu i izveštajima iz gradskog prevoza u kojem su putnici prebili kontrolore, onda ne čudi činjenica da veliki broj naših sugrađana sa strepnjom konstatuje da smo počeli da pucamo po šavovima mentalnog zdravlja.

I psiholozi i sociolozi zaključuju da su ekonomska kriza, politička previranja i minuli ratovi u velikoj meri krivi za činjenicu da se veliki broj osoba našao "sa one strane granice zdravog razuma".

Crna statistika
Prema podacima MUP-a Srbije tokom 2012. izvršeno je:
- 58 ubistava
- 156 ubistava u pokušaju
- 46 teških ubistava
- 45 teških ubistava u pokušaju
- 1.311 teška telesna povreda
- 4.646 učestvovanja u tuči

Dr Zoran Đurić, psihijatar i psihoterapeut, koji svakoga dana na Klinici za neuropsihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević" radi sa osobama koje pate od ozbiljnih psihijatrijskih bolesti, ističe da o "ludilu" ovde govorimo u kolokvijalnom, a ne u psihijatrijskom značenju te reči.

"Meni u ordinaciju svakoga dana dolaze ljudi u šestoj deceniji života koji su potpuno očajni jer nemaju posao, a imaju svega nekoliko godina do penzije. Oni nemaju od čega da hrane porodicu i od mene najčešće traže da ih pošaljem u invalidsku penziju. Nažalost, očaj nije dovoljan uslov za ovu vrstu penzije... Ove osobe nisu lude u psihijatrijskom značenju te reči, ali su im višegodišnja briga i nerviranje u velikoj meri istanjili nerve i ozbiljno poremetili funkcionisanje, razdražljivi su i pucaju zbog svake sitnice, imaju čir i visok pritisak, pa im lekari pišu uput za psihijatra. Ja bih rešio sve njihove probleme kada bih mogao da ih zaposlim", kaže dr Đurić.

On ističe da je porodica koja čini kamen temeljac mentalnog zdravlja, odavno prestala da ima svoju ulogu "karijatida".

"Zdravo tkivo mnogih porodica razoreno je nakon ratova, migracija i razvoda, a brojne porodice godinama žive u nemaštini i traže krivca za svoje probleme. Osobe kojima nije dobro u svom domu udružuju se sa navijačima i raznim ekstremističkim organizacijama i kroz te grupe „ventiliraju” svoj bes i agresiju", objašnjava dr Đurić.

On skreće pažnju na činjenicu da gotovo milion radno aktivnih osoba u Srbiji ne radi, "što znači da milion ljudi nema strukturisan dan, ne zna šta bi radilo sa samim sobom i ne zna gde da zaradi novac za golu egzistenciju".

"Onda ne treba da nas čudi činjenica da čovek ode u ribolov, baci dinamit da bi imao veći „prinos” i zaradu jer mora da prehrani porodicu. Ne treba da nas čudi ni podatak da sve veći broj slivnika u gradu ostaje bez rešetaka koje neki drugi očajni ljudi prodaju za 200 dinara. Neko to otkupljuje i pravi se lud, a država ne kažnjava ovu vrstu prestupa", konstatuje dr Đurić.

Sociolog Marija Mitrović kaže da je ekonomska kriza veomauticala na činjenicu da je prag trpljenja stanovništva sve niži – ilustrativni dokaz teze je nedavno ubistvo na jednoj beogradskoj pijaci, kada je ulični prodavac ubio drugog, jer je procenio da mu on ugrožava egzistenciju.

Ona podseća da je ovo drugi talas velike ekonomske krize – prvi se desio početkom devedesetih godina, kada je veliki broj osoba pare imao u slamaricama ili je preživljavao zahvaljujući pomoći rođaka sa sela ili iz inostranstva. Takvih rezervi više nema.

"Ako neko ima kredit za stan i jedno dete na vanrednim studijama on se nalazi u ozbiljnom egzistencijalnom problemu. Ako izgubi posao, ozbiljan problem prerasta u bezizlaznu situaciju – neko će izlaz pronaći u samoubistvu, a neko će agresiju usmeriti ka bližnjem svom ili prema kontroloru u autobusu. Mnogo ljudi svakog dana dobije otkaz, pa ne čudi što su neki u trenutku očaja digli ruku na sebe ili na nekog drugog koga smatraju odgovornim za tešku situaciju u kojoj su se našli", konstatuje sagovornica "Politike".

Ona dodaje da je zbog rasta nezaposlenosti i pada životnog standarda veliki broj ljudi prinuđen da živi u zajednici, a ako više generacija živi pod istim krovom raste verovatnoća da će doći do sukoba.