Rusija

**Učlanjen** : 29.03.2011

"Zemlja vatre i leda" - Kamčatka

Rusija 1974

Kamčatka je poluostrvo koje se nalazi na dalekom istoku Ruske federacije, između Beringovog i Ohotskog mora. Dugačko je 1 200 km, široko 450 km i zahvata površinu od oko 370 000 kvadratnih kilometara. Istočna obala ima mnogo manjih zaliva, dok je zapadna obala bez njih. Centralni deo ostrva presecaju dva planinska venca - Središnji i Istočni, između kojih se nalazi Centralnokamčatska nizija.

Rusija 1969

Najveća reka je istoimena Kamčatka, duga 758 km, čiji rečni sliv obuhvata još ukupno 7 710 reka i više od 5 400 jezera. Na Kamčatki se ukupno nalazi oko 12 000 jezera, od kojih su tri najveća - Kurilsko jezero, površine 74 kvadratna kilometra, koje se nalazi u vulkanskoj kalderi i koje povezuje unutrašnji plovni sistem sa Ohotskim morem, zatim Kronckoje jezero, površine 254 kvadratna kilometra, koje plovni sistem povezuje sa Beringovim morem, i Nerpičje jezero, površine 552 kvadratna kilometra, koje je zapravo zaliv odvojen od mora velikim nanosima.

Rusija 1983

Klima Kamčatke je hladna i monsunska - leti ima mnogo padavina, dok su zime suve. Na Istočnim planinama ima velikih snežnih nanosa i više od 400 lednika, koji su delom pokriveni vulkanskim pepelom. Naime, na Kamčatki se nalazi i više od 180 vulkana, od kojih je čak 17 aktivno. Najveći vulkan - Ključevskaja, visok 4 750 m, bazaltnog je tipa i za poslednjih 300 godina imao je više od 50 erupcija.

Rusija 1990

Kamčatka ne oskudeva ni u drugim geografskim fenomenima - u dolini reke Gejzerne ima više od 120 aktivnih gejzira (od kojih najveći izbacuje stub vodene pare oko 300 m uvis). Zbog svih ovih karakteristika poluostrvo Kamčatku nazivaju "zemljom vatre i leda", što je zapravo značenje njenog imena na jeziku starosedelaca. Danas na Kamčatki živi oko 425 000 stanovnika, od kojih većinu čine Rusi.

Rusija 1984

**Učlanjen** : 18.11.2012

Rusija

Rusija Flagofrussiasvg

Zastava

Grb

Himna - Госуда́рственный гимн Росси́йской Федера́ции

Rusija 377px-hymnofrussiasheetm

Himnu Rusije je napisao Sergej Mihalkov na muziku Aleksandra Aleksandrova. Ova verzija je zvanična od 2001. i zapravo je izmenjena verzija himne Sovjetskog Saveza.

Ruski tekst:
Россия — священная наша держава,
Россия — любимая наша страна.
Могучая воля, великая слава —
Твоё достоянье на все времена!
Славься, Отечество наше свободное,
Братских народов союз вековой,
Предками данная мудрость народная!
Славься, страна! Мы гордимся тобой!
От южных морей до полярного края
Раскинулись наши леса и поля.
Одна ты на свете! Одна ты такая -
Хранимая Богом родная земля!
Славься, Отечество наше свободное,
Братских народов союз вековой,
Предками данная мудрость народная!
Славься, страна! Мы гордимся тобой!
Широкий простор для мечты и для жизни
Грядущие нам открывают года.
Нам силу даёт наша верность Отчизне.
Так было, так есть и так будет всегда!
Славься, Отечество наше свободное,
Братских народов союз вековой,
Предками данная мудрость народная!
Славься, страна! Мы гордимся тобой!

Srpski tekst:
Rusijo sveta naša državo,
Rusijo voljena naša zemljo.
Snažna volja, velika slava
Tvoja su blaga za sva vremena!
Slavna budi, naša slobodna Otadžbino,
Bratskih naroda saveze večni,
Precima prenošena mudrost narodna!
Slavna budi, državo! Ponosimo se tobom!
Od južnih mora do polarnih krajeva
Prostiru se naše šume i polja
Ti si jedina na svetu si takva!,
Štićena Bogom, rođena zemljo!
Slavna budi, naša slobodna Otadžbino,
Bratskih naroda saveze večni,
Precima prenošena mudrost narodna!
Slavna budi, državo! Ponosimo se tobom!
Široki prostor za snove i za život
Otvaraju nam dolazeća leta.
Snagu nam daje vernost Otadžbini.
Tako je bilo i jeste, i uvek će biti!
Slavna budi, naša slobodna Otadžbino,
Bratskih naroda saveze večni,
Precima prenošena mudrost narodna!
Slavna budi, državo! Ponosimo se tobom!

Rusija Russianfederationorthogr

Položaj Rusije

**Učlanjen** : 18.11.2012

Ruska Federacija (rus. Росси́йская Федера́ция — Rassijskaja Federacija) ili Rusija (rus. Росси́я — Rasija) je savezna država koja se prostire preko ogromnih prostranstava istočne Evrope i severne Azije. Sa površinom od 17.075.400 km², Rusija je najveća država na svetu, pokrivajući skoro dvostruko veću teritoriju od Kanade, Kine, ili SAD. Graniči se sa 18 država. Po broju stanovnika je na devetom mestu na svetu. Zvanični jezik je ruski a glavni i najveći grad je grad heroj Moskva. U Rusiji 12 gradova ima više od milion stanovnika.

Za vreme sovjetske vladavine (1917-1991) zvala se Ruska Sovjetska Federativna Socijalistička Republika (RSFSR) i bila je najveća republika u sastavu SSSR-a. RSFSR je bila teritorijalno i privredno najmoćnija republika bivše velesile. Danas je vodeća članica Zajednice nezavisnih država, OUZB i ŠOS. Rusija danas igra značajnu ulogu na svetskoj sceni, članica je grupe osam vodećih država sveta G8, stalna članica Saveta bezbednosti OUN i članica je grupe BRIK.

Ime

Ime Rusija (rus. Россия) potiče od starog naroda Rusa, grupe Varjaga (moguće švedskih Vikinga), koji su osnovali Kijevsku Rusiju (rus. Киевская Русь). Staro latinsko ime Kijevske Rusije bilo je Rutenija, a danas se to ime uglavnom odnosi na zapadne i južne krajeve Kijevske Rusije koji su bili najbliži katoličkoj Evropi. Sadašnji oblik imena države dolazi od drevnog grčkog imena za Kijevsku Rusiju - Ρωσσία.

**Učlanjen** : 18.11.2012

Geografija

Rusija 800px-russlandtopo

Topografska mapa Rusije

Rusija se obično deli na zapadni evropski (oko 3.500.0000 km²) i istočni azijski deo - Sibir (13.500.0000 km²). Prirodnu granicu ovih dveju delova čini planina Ural, koja se prostire u smeru sever - jug u dužini od oko 2.100 km od Severnog ledenog okeana do granice sa Kazahstanom.

Rusija ima 37.000 kilometara morske obale i izlazi na tri okeana: Atlantski, Severni ledeni i Tihi okean. Najveća ostrva i arhipelazi su: Nova Zemlja, Zemlja Franca Jozefa, Novosibirska ostrva, Sahalin, Kurilska ostrva itd.

Većina predela Rusije su ravnice, koje su na jugu stepe, dok su na severu šumovite. Na krajnjem severu su predeli tundri. Pored Urala, planine Rusije su: Kavkaz (vrh Elbrus je sa 5.642 metara najviši vrh Rusije i Evrope), Altaj i vulkani na Kamčatki.

U Rusiji je najveće slatkovodno jezero po zapremini na svetu - Bajkalsko jezero. Najveće reke Rusije su Volga i Don u evropskom delu, i Ob, Irtiš, Jenisej, Lena i Amur u azijskom.

Evropska Rusija

Najveći deo evropskog dela Rusije zauzima Istočnoevropska ravnica, sa nizijskim reljefom koji samo ponegde prelazi u uzvišenja (Valdajska i Srednjeruska na zapadu, Privolžje uz srednji tok Volge) čiji vrhovi ne prelaze 200 - 400 m. Kroz ovu niziju protiče Volga (3.688 km), privredno i simbolično najvažnija reka Rusije. Preovladava kontinentalna klima koja na krajnjem severu prelazi u polarnu, a u uskom pojasu crnomorskog priobalja u mediteransku. Od severa prema jugu ređaju se pojasevi crnogorične šume, mešane šume, prelazne šumsko-stepske zone, i stepa pokrivena plodnom crnicom (černozemom). Uz obale Kaspijskog mora zbog jakog isparavanja prisutna je i polupustinja.

Na krajnjem jugu evropske Rusije granicu sa Gruzijom i Azerbejdžanom čini planina Kavkaz sa najvišom tačkom Rusije, Elbrusom (5.642 m).

Sibir i Daleki istok

Na zapadu Sibira prostire se velika Zapadnosibirska ravnica kroz koju protiče najduža ruska reka Ob (sa Irtišem 5.568 km, 5. na svetu). Između reke Jenisej na zapadu i Lene na istoku nalazi se Srednjesibirska visoravan sa vrhovima do 1.700 metara. Srednjejakutska ravnica kroz koju protiče Lena deli ovu visoravan od planinskih lanaca istočnog Sibira.

Na jugu i istoku Sibira do obala Tihog okeana prevladava planinski reljef sa lancima čiji su vrhovi uglavnom iznad 2.000 m (Beluha u Altajskom lancu - 4.506 m, Ključevskaja Sopka na Kamčatki - 4.750 m). Ovde se nalazi i najveće i najdublje rusko jezero - Bajkalsko (31.500 km², dubina 1.637 m, najdublje na svetu).

Klima većeg dela Sibira je vrlo oštra kontinentalna koja na severu prelazi u polarnu, a na većim nadmorskim visinima u planinsku. Prevladavaju guste crnogorične šume - tajge, sa zonama oskudne vegetacije - tundrama - i zonama trajnog leda na krajnjem severu. Ruski daleki istok ima monsunsku klimu.

**Učlanjen** : 18.11.2012

Granice

Na zapadu Rusija graniči sa (od severa prema jugu):
Norveškom
Finskom
Estonijom
Letonijom
Litvanijom
Poljskom
Belorusijom
Ukrajinom
Ruska enklava Kalinjingradska oblast graniči i sa Litvanijom i Poljskom.

Na jugu graniči sa (od zapada prema istoku):
Abhazijom¹
Gruzijom
Južnom Osetijom¹
Azerbejdžanom
Kazahstanom
Kinom
Mongolijom
Severnom Korejom
Japanom (morska granica)

¹Suverenitet ovih teritorija je sporan, ali ga Rusija priznaje.

Na istoku graniči sa SAD (morska granica).

Rusija 800px-mapofrussia-srsvg

**Učlanjen** : 18.11.2012

Istorija Rusije

Praistorija i stari vek

Rusija Ieexpansion

Kurganska hipoteza: južna Rusija kao prapostojbina Indo-evropskih naroda.

Prostrane stepe južne Rusije su u praistoriji bile dom nomadskih stočara. U doba antike, Pontska stepa je bila poznata pod imenom Skitija. Skitija se protezala sve od Dunava na zapadu pa do granica Kine na istoku, a vladavina ovog naroda održala se negde do 2. veka p. n.e. Do kraja antike, Sarmati, narod skitskog porekla, vladali su zapadom Skitije. Od 8. veka p. n. e. starogrčki trgovci su doneli svoju civilizaciju preko trgovačkih centara u Tanaisu i Fanagoriji.

Između 3. i 6. veka nove ere, Bosforsko kraljevstvo, helenistički entitet koji je nasledio grčke kolonije, je bilo uništeno talasom invazija ratobornih plemena, kao što su Huni i Evroazijski Avari. U 3. i 4. veku nove ere polulegendarno gotsko kraljevstvo Ojum je postojalo u južnoj Rusiji, sve dok ga nisu pokorili Huni. Hazari, turkijski narod, je vladao dolinom donje Volge između Kaspijskog jezera i Crnog mora sve do 10. veka.

Preci današnjih Rusa su Slovenska plemena, za koje neki istoričari smatraju da su živeli u šumskim oblastima Pinskih močvara. Istočni Sloveni su postepeno naselili zapadnu Rusiju u dva talasa: jedan je išao od Kijeva prema današnjim gradovima Suzdalj i Murom, a drugi od Polocka ka Novgorodu i Rostovu. Od 7. veka pa nadalje, Istočni Sloveni su činili većinu stanovništva zapadne Rusije i polako su i mirno asimilirali starosedelačke ugrofinske narode, kao što su Merja, Muroma i Meščera.

**Učlanjen** : 18.11.2012

Kijevska Rusija

Rusija 765px-novgorodmonumentlo

Veliki Novgorod - spomenik hiljadugodišnjici Rusije i katedrala Svete Sofije (snimak iz 1862).

Osnivanje prvih država Istočnih Slovena u 9. veku poklapa se sa dolaskom Varjaga, trgovaca, ratnika i naseljenika iz oblasti Baltičkog mora. Većinu Varjaga su činili Vikinzi skandinavskog porekla, koji su preduzimali poduhvate duž rečnih tokova koji su išli od istočne obale Baltičkog mora do Crnog mora i Kaspijskog jezera. Vremenom, Varjazi će se asimilirati među Slovenima. Prema Povesti minulih leta, Varjag po imenu Rjurik, je 862. izabran za vladara Novgoroda. Njegov naslednik Olega je krenuo na jug i pokorio Kijev, koji je ranije plaćao danak Hazarima, i osnovao Kijevsku Rusiju. Oleg, Rjurikov sin Igor i Igorov sin Svjatoslav su kasnije potčinili sva lokalna istočnoslovenska plemena, uništili Hazarski kanat i pokrenuli nekoliko vojnih kampanji protiv Vizantije i Persije.

Pokrštavljanje Kijevljana, slika Klavdija Lebedeva.

U 10. i 11. veku Kijevska Rusija je postala najveća i jedna od najnaprednijih država u Evropi. Knez Vladimir je 988. prihvatio hrišćanstvo, i time stavio staru rusku državu u sferu kulturnog uticaja Vizantije. Vladavina Vladimira i njegovog sina Jaroslava Mudrog predstavljaće Zlatno doba Kijeva. Za vreme Jaroslavljeve vladavine napisan je prvi istočnoslovenski pisani zakonik Ruska pravda.

Kijevska Rusija u 11. veku

U 11. i 12. veku, stalni upadi nomadskih turkijskih naroda, kao što su Kipčaci i Pečenjezi, su prouzrokovali masovne seobe slovenskog stanovništva u bezbednije, šumske regione na severu, posebno u oblast poznatu pod imenom Zalesje. Doba feudalizma i decentrelizacije je označeno stalnim mukobima među članovima dinastije Rjurikovič koji su kolektivno vladali Kijevskom Rusijom. Dominacija Kijeva je opala u korist kneževine Vladimir-Suzdalj na severoistoku, Novgorodske republike na severozapadu i Galicije-Volinije na jugozapadu.
Kijevska Rusija je konačno nestala nestala u 13. veku, a poslednji udar nanela joj je invazija Mongola 1237-40. koja j imala za posledicu uništenje Kijeva 1240. i smrt polovine stanovništva Rusije.

Osvajači, kasnije poznati kao Tatari, su osnovali Zlatnu hordu (savez paganskih Mongola i muslimanskih tatarskih nomada), koja je pljačkala ruske kneževine i vladala južnim i centralnim delovima Rusije preko dva veka.

Galicija-Volinija je na kraju asimilirana u Poljsko-litvansku uniju, dok su Vladimir-Suzdalj i Nogorodska republika pod vrhonom vlašću Mongola postali centar današnje ruske države. Novgorodska republika je zajedno sa gradom Pskovom zadržala određeni stepen samostalnosti tokom tatarskog ropstva i bila poštećena stradanja koje je zahvatilo druge delove zemlje. Predvođeni knezom Aleksandrom Nevskim, Novgorođani su odbili napad Šveđana u bici na Nevi 1240., kao i tevtonske krstaše u bici na Čudskom jezeru, osujetivši njihove planove da se nasele ovde.

**Učlanjen** : 18.11.2012

Invazija Mongola

Rusija Suzdal-invasion2

Opsada Suzdalja koju je predvodio Batu kan u februaru 1238.

Invazija Mongola je ubrzala raspad Kijevske Rusije. Nakon bitke na reci Kalka 1223. godine u kojoj su se sukobili Rusi i Mongoli, Mongoli su zabeležili veliku pobedu. Tokom 1237. i 1238. su spalili grad Vladimir i druge veće gradove severoistočne Rusije nakon bitke na reci Sit, u kojoj su ponovo pobedili. Nakon toga su se usmerili na zapad, ka Poljskoj i Mađarskoj. Pokorili su većinu ruskih država, jedino je Novogorodska republika izbegla razaranje i očuvala je svoju nezavisnost u okviru Hanzeatske lige.

Posledice invazije Mongola su bile ogromne. Oko polovine stanovnika Rusije je poginulo u napadu. Najveći kulturni centri su bili potpuno uništeni. Gradovi poput Kijeva i Vladimira se nikada nisu oporavili od razaranja. Izbeglice koje su napustile južnu Rusiju su uglavnom naselile područje između Volge i Oke. To je region koji je predstavljao jezgro srednjovekovne Rusije. Novi gradovi poput Moskve, Tvera i Nižnjeg Novgoroda su počeli da se međusobno bore za prevlast. Bez obzira na pobedu Rusa u Kulikovskoj bici 1380. ruske teritorije su ostale pod mongolskom vlašću sve do 1480.

**Učlanjen** : 18.11.2012

Zlatna Horda

Rusija Alexandernevski

Aleksandar Nevski

Nakon propasti Hazarske države u 10. veku, na prostoru srednje Volge nastaje neslovenska država Povolška Bugarska. Ubrzo nakon toga njeni stanovnici primaju islam. Nakon mongolske invazije postaje deo Zlatne horde, a od njih su nastali današnji Čuvaši i Kazanjski Tatari.

Mongoli su vladali Rusijom iz svoje zapadne prestonice u Saraju na reci Volgi, u blizini današnjeg Volgograda, koji je u to vreme bio jedan od najvećih gradova na svetu. Prinčevi južne i istočne Rusije su morali da plaćaju danak Mongolima, koji su često nazivani i Tatarima, a za uzvrat su dobijali ovlašćenja na osnovu kojih su mogli da deluju kao izaslanici kanova. U suštini su prinčevi imali veliku slobodu da vladaju po svojoj volji, ali su ipak bili obavezni da dobiju potvrdu svoga zvanja od strane tatarskog kana. Tatari su ostavili sve povlastice ruskoj pravoslavnoj crkvi, nisu je progomili, a čak su sveštena lica bila oslobođena plaćanja poreza.

Aleksandar Nevski, princ Novgoroda, je sredinom 13. veka stekao status heroja zahvaljujući pobedama nad vitezovima Tevtonskog reda, Šveđanima i Litvancima. Papa Grgur IX je 1237. organizovao krstaški pohod da bi pokorio ruske zemlje. Pravoslavna crkva i prinčevi su veću opasnost videli u Zapadu nego u Mongolima. Nevski je od Mongola dobio protekciju i pomoć u borbama protiv osvajača sa Zapada koji su, u nadi da će izvući korist iz sloma Rusije nakon invazije Mongola, napadali njihovu teritoriju. I pored toga, naslednici Nevskog će se kasnije dići protiv tatarske vlasti.

Mongoli su izvršili veliki uticaj na rusku vojnu taktiku i doprineli su razvoju trgovačkih puteva. Pod mongolskom vlašću, Rusija je razvila mrežu poštanskih puteva, povećala priraštaj stanovništva, razvila fiskalni sistem i jaku vojnu organizaciju. Istočni uticaj će ostati jak sve do 17. veka, kada ruski vladari nastoje da urede zemlju prema zapadnom modelu.

**Učlanjen** : 18.11.2012

Velika moskovska kneževina

Velika moskovska kneževina (rus. Великое княжество Московское) je bila srednjovekovna ruska država koja je postojala do 1340. do 1547. sa centrom u Moskvi. Velika moskovska kneževina je bila naslednik kneževine Vladimir-Suzdalj i prethodnik Ruskog carstva.

Poreklo

Kada su Mongoli napali teritorije Kijevske Rusije, Moskva je bila beznačajna trgovačka postaja u kneževini Vladimir-Suzdalj. Iako su Mongoli spalili Moskvu u zimu 1238. i opljačkali je 1239, udaljenost Moskve i pošumljena oblast su pružali neku sigurnost od mongolskih napada i okupacije, a brojne reke su pružale pristup Baltičkom i Crnom moru i regionu Kavkaza.

Važniji faktori za razvoj Moskve u ono što će postati Moskovska država je bila činjenica da je njom upravljalo nekoliko knezova koji su bili ambiciozni i odlučni. Prvi vladar Moskovske kneževine Danil I je bio najmlađi sin Aleksandra Nevskog, kneza Vladimir-Suzdalja. Danil je počeo da širi svoju kneževinu osvajanjem gradića Kolomna i osiguranjem nasleđivanja grada Pereslavlj-Zaleskog svojoj porodici. Danilov sin Jurij Danilovič je kontrolisao ceo sliv reke Moskve i proširio teritoriju kneževine na zapad zauzevši Možajsk. Zato je napravio savez sa vrhovnim vladarom ruskih knezova, Uzbeg kanom od Zlatne horde i oženio se njegovom sestrom. Kan mu je dozvolio da uzme titulu Velikog kneza Vladimir-Suzdalja, što mu je omogućilo da se meša u poslove Novgorodske republike na severoistoku.

Za vreme vladavine kneza Danila I, Moskva je bila tek nešto više od malog drvenog utvrđenja negde u šumama centralne Rusije.

Jurijev naslednik Ivan I Kalita (vladao od 1325–40), je uspeo da sačuva titulu velikog kneza blisko sarađujući sa Mongolima i skupljajući porez od ostalih ruskih kneževina u svoje ime. Ovo je omogućilo Ivanu da se uzdigne nad okolnim knezovima, posebno nad glavnim rivalom Moskve, severnim gradom Tverom, koji se pobunio protiv Zlatne horde 1327. Ustanak je ugušen zajedničkim snagama Mongola i Moskovljana. Ivan I Kalita je imao reputaciju najbogatijeg čoveka u Rusiji, kako kaže njegov nadimak Kalita (na ruskom kesa za novac). Ivan je koristio blago da bi kupovao zemlju drugih kneževina i da bi platio izgradnju kamenih crkvava u Kremlju. Godine 1327. pravoslavni mitropolit Petar je premestio svoju rezidenciju iz Kijeva u Vladimir, a zatim u Moskvu, što je dalje podiglo prestiž nove kneževine.

Dmitrij Donski

Ivanovi naslednici su nastavili sa okupljanjem ruskih zemalja da bi povećali broj stanovnika i bogastvo za vreme svoje vladavine. U ovom procesu, njihovi interesi su se sukobili sa narastajućom Velikom kneževinom Litvanijom, čiji su podanici uglavnom bili istočni Sloveni i pravoslavci. Veliki knez Algirdas se bračnim vezama vezao za Tver i poveo je tri ekspedicije na Moskvu (1368, 1370 i 1372) ali je nije mogao osvojiti. Veliki kamen razdora između Moskve i Vilnjusa bio je veliki grad Smolensk.

Sergej Radonješki blagoslovi Dmitrija Donskog pre bitke na Kulikovu

Godine 1350. državu i vladajuću porodicu je pogodila kuga. Dmitrij Donski je imao 9 godina kada su mu umrli roditelji, a titula velikog kneza je prešla u ruke njegovog daljeg rođaka Dmitrija od Suzdalja. Okružen paganskim Litvancima i muslimanskim nomadima, vladar Moskve je sklopio savez sa Ruskom pravoslavnom crkvom, koja je doživela procvat usled monaških reformi Sergeja Radonješkog.

Dmitrija Donskog je podučacao mitropolit Aleksij, te je on postao zaštitnik pravoslavlja i ujedinio je zaraćene kneževine u svojoj borbi protiv Zlatne horde. Dmitrij Donski je osporio autoritet kana i porazio njegovog zapovednika Mamaja u čuvenoj bici kod Kulikova 1380. Iako su političke koristi od bitke poništene invazijom Toktamiša na Rusiju nekoliko godina kasnije, Dmitrij je uspešno odbacio stigmu saradnje sa Tatarima koja je decenijam bila vezana za Moskvu. Godine 1389. Dmitrij je predao presto svom sinu Vasiliju I, bez potrebe da dobije saglasnost od kana.

Vasilij I i Vasilij II

Vasilij I (vladao od 1389. do 1425) je nastavio politiku svog oca. Nakon što je Tamerlan napao Zlatnu hordu, Vasilij I je prestao da plaža danak kanu, ali je bio primoran da sledi više pomirljivu politiku nakon Ediguvog upada na Moskvu 1408. Oženjen jedinom kćerkom litvanskog velikog kneza Vitautasa, Vasilij je pokušao da izbegne otvorene sukobe sa svojim moćnim tastom, čak i kada mu je on preoteo Smolensk. Mirne godine njegove duge vladavine su obeležene nastavkom širenja na istok (pripajanjem Nižnjeg Novgorada i Suzdalja 1392) i na sever (pripajanjem Vologde, Velikog Ustjuga i Velikog Perma 1398)

Reforme svetog Sergeja su bile okidač za kulturnu revoluciju, iskazanu kroz ikone i freske monaha Andreja Rubljeva. Sergejevi sledbenici su osnovali na stotine manastira uključujući i Belozero i Solovski, u udaljenim i negostoljubivim predelima. Pored kulturne uloge, ti manastiri su bili veliki zemljoposednici, koji su mogli da kontrolišu ekonomiju obližnjih regija, a ukupno gledajući, oni su bili isturene baze koje su širile uticaj Moskve na obližnje kneževine i republike. Još jedan faktor odgovoran za širenje Velike moskovske kneževine je bila činjenica da je svakog vladara nasleđivao njegov sin, dok su okolne kneževine bile mučene dinastičkim borbama i podeljene u još manje oblasti. Samo su bočni ogranci moskovske dinastije, koju je predstavljano Vladimir od Sepuhova i njegovi naslednici, bili čvrsto vezani uz moskovsku kneževinu.

Stanje se promenilo sa početskom vladavine naslednika Vasilija I, Vasilija II. Njegov stric Jurij od Zvenigoroda je počeo da traži presto i krunu. Izbio je žestok sukob koji je harao državom tokom cele njegove vladavine. Nakon Jurijeve smrti 1432, njegove zahteve su nastavili da traže njegovi sinovi Vasilij Kosoj i Dmitrij Šemijaka, koju su vodili Veliki feudalni rat sve do 1450ih. Iako je bio isteran iz Moskve u nekoliko navrata, zarobljen od strane Oluga Moksamata iz Kazanja i oslepljen 1446, Vasilij II je na kraju uspeo da pobedi svoje neprijatelje i prepusti prestvo svom sinu. Na njegovo insistiranje, domaći episkop je izabran za moskovskog mitropolita, što je dovelo do autokefalnosti Ruske pravoslavne crkve od carigradskog patrijarha 1448.

Ivan III

Aleksej Maksimov, „Služba gospodaru“: scena iz života srednjovekovne Rusije

Širenje Velike kneževine u O14. i 15. veku je pratilo unutrašnja konsolidacija. Do 15. veka vladari Velike moskovske kneževine smatrali su celu teritoriju Rusije svojim kolektivnim imanjem. Brojni polu-nezavisni knezovi, potomci Rjurikovića su i dalje tražili neke teritorije, ali je Ivan III Veliki (vladao 1462-1505) primorao slabije knezove da prihvate velikog moskovskog kneza i njegove potomske kao neosporne vladare koji kontrolišu vojna, pravna i spoljašnja pitanja.
Velika moskovska kneževina je dobila pun suverenitet nad značajnim delom etnički ruskih zemalja do 1480. kada se vladavina tatarske Zlatne horde zvanično okončala Velikim stajanjem na reci Ugri i do početka 16. veka sve te zemlje su ujedinjene, uključujući Novgorodsku republiku i Veliku tversku kneževinu. Putem nasleđivanja Ivan III je uspeo da zagospodari važnom Rjazanjskom kneževinom, a knezovi Rostova i Jaroslavlja su se dobrovoljno počtinili Ivanu III. Severozapadni grad Pskov je ostao nezavistan tokom tog perioda, ali ga je kasnije osvojio Ivanov sin Vasilij III (vladao 1505-1533).

Nakon što je konsolidovao jezgro Rusije pod svojom vlašću, Ivan III je postao prvi vladar Velike moskovske kneževine koji je uzeo titulu cara i vladara svih Rusa. Ivan se borio sa moćnim severoistočnim susedom i rivalom Litvanijom za kontrolu nad polunezavisnim bivšim kneževinama Kijevske Rusije u gornjim tokovima reka Dnjepar i Donjec. Uprkos prebegu nekoliko knezova, graničnim sukobima i dugom neodlučenom ratu sa Litvanijom koji se okončao 1503, Ivan III je uspeo da proširi državu na zapad i tri puta je uveća tokom svoje vladavine.

Vladavina careva je zvanično počela sa Ivanom IV Groznim, prvim monarhom koji je bio krunisan kao car Rusije, ali je u praksi počeo sa Ivanom III, koji je završio centralizaciju države (tradicionalno poznato kao „okupljanje ruskih zemalja“) u isto vreme kada je Luj XI to uradio u Francuskoj.

**Učlanjen** : 18.11.2012

Rusko carstvo

Rusija 485px-kremlinpic4

Ivan Grozni

Ivan IV Grozni

Razvoj carske autokratije je dostigao vrhunac u periodu između 1547. - 1584, za vreme Ivana Groznog. Njegova baba po majci bila je Srpkinja, kneginja Ana Jakšić-Glinska, iz čuvene srpske plemićke porodice Jakšić, čija je sestra bila srpska despotica Jelena, žena despota srpskog Jovana Brankovića. Ivan Grozni je ojačao svoju poziciju apsolutističkog vladara, koji je sve plemstvo potčinio svojoj volji, kažnjavajući izgnanstvom i smrću, one koji su pokazali i najmanji znak neposlušnosti. I pored toga mnogi istoričari ga smatraju velikim državnikom, koji je reformisao Rusiju, donošenjem novog zakonika 1550, uspostavljanjem prvog predstavničkog tela Zimskog sabora, suzbijanjem uticaja sveštenstva i uspostavljanjem lokalnih vlasti u ruralnim delovima zemlje.

Ivan Grozni je pretrpeo poraz u Livonskom ratu koji je vodio radi ostvarenja potpune kontrole nad Baltičkom obalom i lukama koje bi mu omogućile razvijanje pomorske trgovine. Uspeo je da Rusiji pripoji Kazanjski, Astrahanski i Sibirski kanat. Ova osvajanja su sprečila seobe ratobornih nomadskih plemena iz Azije u Evropu, preko Volge i Urala. Nakon tih teritorijalnih proširenja, unutar ruskih granica našao se veliki broj Tatara muslimana, pa je na taj način Rusija postala multietnička i multireligijska država. Podstakao je seobe ruskih kozaka koji su napravili prva naselja u Sibiru i tako započeli njegovu kolonizaciju.

Poslednjih godina vladavine zavodi novi režim, tako što stvara jednu novu ustanovu koju naziva opričnina, koja predstavlja neki vid njegove lične telesne garde čije zadatak da ga štiti i da se bori protiv izdajnika. Njegovi sledbenici su sproveli nekoliko velikih čistki feudalne aristokratije, koja je osumnjičena za izdaju nakon bekstva princ Kurbskog u Litvaniju. Ove čistke su dostigle vrhunac 1570. kada je izvršen Novgorodski masakr. Sve ovo, uz još slabljenje vojske, epidemije i slabe prinose letine su doveli do potpunog slabljenja Ruskog carstva, što je omogućilo Krimskim Tatarima da opustoše centralnu Rusiju i potpuno spale Moskvu. Opričninu je raspustio 1572.

Krajem vladavine Ivana Groznog Poljsko-litvanski savez i Švedka su sproveli zajednički napad na Rusiju i potpuno su opustošili njene severne i severozapadne krajeve.

**Učlanjen** : 18.11.2012

Doba nemira

Rusija Appealofminin

Kozma Minin poziva stanovnike Nižnjeg Novgoroda na ustanak protiv Poljske.

Posle smrti Ivana Groznog, na presto je došao njegov sin Fjodor I. Budući da Fjodor nije imao dece, a njegov brat Dimitrije je 1591. godine umro pod nerazjašnjenim okolnostima, dinastija Rjurikoviča se gasi, a na presto dolazi Boris Godunov. Kraj dinastija Rjurikoviča označava početak perioda građanskih ratova i stranog mešanja u unutrašnja pitanja zemlje, u istoriji poznatog kao smutna vremena. Veoma hladna leta, 1601, 1602. i 1603. godine, su izazvala slab prinos letine, što je dovelo do velike gladi i masovnih nemira.

Deo plemstva se nije slagao sa izborom Borisa Godunova za novog vladara. Pojava mladića koji je tvrdio da je Carević Dimitrije, dala je mogućnost Poljsko-litvanskom savezu da uz pomoć nezadovoljnog dela plemstva, na presto dovede lažnog Dimitrija a kasnije i da svog princa Vladislava IV Vasu postavi na ruski presto.

Poljska invazija je dovela do potpunog ujedinjenja naroda i podizanja ustanka protiv zavojevača. U jesen 1612. narodna vojska predvođena Kozmom Mininom i Dimitrijem Požarskim, je oslobodila Moskvu. Bez obzira na oslobođenje, veliki deo teritorije izgubljen tokom doba nemira, je ostao pod vlašću Poljsko-litvanskog saveza i Švedske.

**Učlanjen** : 18.11.2012

Romanovi

Slika Moskve iz 17. veka

Red je uspostavljen februara 1613. kada je Mihajlo I, sin patrijarha Filareta, izabran na presto. Izabran je voljom Zemaljskog sabora, koji su sačinjavali predstavnici pedeset ruskih gradova i predstavnici seljaka. Dinastija Romanovih je vladala Rusijom sve do 1917. godine.

Prvi zadatak nove dinastije je bio uspostavljanje reda. Srećom po Ruse, njihovi najveći neprijatelji Poljsko-litvanski savez i Švedska su u to vreme vodili međusobni rat, što je Rusima omogućilo da zaključe mir sa Švedskom 1617. i primirje sa Poljacima 1619. Izgubljene teritorije su povratili sredinom 17. veka, nakon ustanka Bogdana Hmeljnickog protiv Poljske vlasti u Ukrajini. Sporazumom u Perejaslavu, januara 1654. godine, između cara Alekseja I i kozačkog hetmana Bogdana Hmeljnickog, kojim je Rusiji prisjedinjen Kozački hetmanat. To je bio povod za dalji nastavak Rusko-poljskog rata, koji je završen mirom u Andrusovu. Tim mirom Poljska je Rusiji vratila Smolensk, Kijev i istočnu Ukrajinu.

Tokom ovog perioda država je postepeno ukinula pravo seljacima da mogu da menjaju posed na kome rade. Država je u potpunosti kontrolisala kmetove, koji su bekstvom sa poseda za koji su bili vezani postajali odmetnici. Vlasnici zemlje su imali gotovo neograničenu vlast nad svojim kmetovima. Plemstvo i država su povećali namete seljacima. Trgovcima je takođe bio uvećan porez i bilo im je zabranjeno kao i kmetovima da se presele u drugu oblast. Celokupno stanovništvo je spadalo u vojne obveznike a takođe su bili obavezni da plaćaju posebne poreze.

U takvim uslovima su pobune bile česte a čak je i stanovništvo Moskve nekoliko puta ustajalo protiv vlasti. Najveća seljačka buna u Evropi u 17. veku je izbila 1667. godine. Tada su se Kozaci pobunili protiv centralizacije države, a pridružili su im se i odbegli kmetovi. Kozak Stenka Razin je poveo svoje ustanike uz Volgu, buneći seljake i menjajući lokalnu vlast kozačkom. Carska armija je slomila ustanak 1670. godine. Godinu dana kasnije Stenka je zarobljen i pogubljen.

**Učlanjen** : 18.11.2012

Ruska Imperija

Rusija Surikovstreltsi

Petar I raspušta deo armije

Petar I Veliki (1672—1725), je učvrstio autokratiju u Rusiji i odigrao veliku ulogu u stvaranju države po evropskom sistemu. Rusija je bila najveća zemlja na svetu, ona je po površini bila jednaka površini tri kontinentalne Evrope. Prostirala se od Baltičkog mora do Tihog okeana. Većina teritorijalnih proširenja je ostvarena u 17. veku, kada stvorena prva ruska naselja na Tihom okeanu, ponovo je vraćen Kijev i umirena su sibirska plemena. U to doba Rusija je imala samo 14 miliona stanovnika od kojih je samo mali deo živeo u gradovima. Rusija je ostala isključena iz pomorske trgovine a unutrašnja trgovina je zavisila od vremenskih uslova.

Petrovi prvi vojni ciljevi su bili usmereni protiv Osmanskog carstva.

Kasnije preusmerava svoju pažnju ka severu. Petru je nedostajala sigurna morska luka na severu, pored luke Arhangelsk na Belom moru, koja je godišnje devet meseci bila pod ledom. Izlaz na Baltik blokirala je Švedska. Želja za izlazom na more navela ga je da 1699. sklopi tajni savez sa Poljsko-litvanskom unijom i Danskom protiv Švedske, što je dovelo do Velikog severnog rata. Rat je okončan 1721. kada je iscrpljena Švedska zatražila mir. Petar je dobio četiri provincije na jugu i istoku Finskog zaliva, obezbeđujući tako sebi dugo željeni izlaz na more. Tu je podigao novu rusku prestonicu, Sankt Peterburg, kao „prozor ka Evropi“ koji će zameniti Moskvu, koja je dugo bila ruski kulturni centar. U čast svojih osvajanja Petar dodaje sebi titulu imperatora i Rusko carstvo zvanično postaje Ruska Imperija 1721. godine.

Petar I na čelu ruske vojske

Petar je reorganizovao državu u skladu sa najnovijim modelima sa Zapada i pretvorio je Rusiju u apsolutističku državu. Zamenio je staru boljarsku Dumu (savet plemstva) senatom od devet članova, koji je bio vrhovno veće države. Zemlja je podeljena na nove provincije i okruge. Petar je senatu naložio da ubira poreze. Za vreme njegove vladavine prihodi od poreza su se utrostručili. Kao deo reformi, Ruska pravoslavna crkva je delimično inkorporirana u administrativnu strukturu države, i tako je postala oruđe države. Petar je ukinuo zvanje patrijarha i zamenio ga zajedničkim telom, Svetim Sinodom, kojim su upravljali državni zvaničnici. U međuvremenu su otklonjeni ostaci lokalne samouprave, a Petar je nastavio i intenzivirao zahteve njegovih prethodnika za državnom službom za sve plemstvo.

Petar je umro 1725, ostavljajući nesređeno pitanje oko nasledstva. Njegova vladavina je otvorila pitanja zaostalosti Rusije, njenog odnosa sa Zapadom i druge važne probleme sa kojima su morali da se suoče mnogi vladari koji su došli posle njega. Ipak, on je postavio temelje modernoj ruskoj državi.

**Učlanjen** : 18.11.2012

1725—1825.

Rusija 431px-spbmonumentofcathe

Spomenik Katarini II u Sankt Peterburgu

Skoro pedeset godina je bilo potrebno da prođe pre nego što se na ruskom prestolu pojavio ambiciozan i okrutan vladar. Katarina II je bila nemačka princeza koja se udala za ruskog prestolonaslednika. Kada je otkrila da je on nesposoban, dala je prećutnu dozvolu za njegovo ubistvo. Objavljeno je da je umro od "apopleksije", i 1762. je Katarina došla na presto.

Katarina je doprinela oživljavanju ruskog plemstva koje je započeto posle smrti Petra Velikog. Ukinuta je državna služba i plemići su dobili većinu državnih funkcija u provincijama.

Katarina Velika je proširila ruski politički uticaj nad Poljsko-litvanskim savezom, tako što je pružila podršku konfederaciji Targovica, iako su troškovi takvog postupka bili ogromni. Pružanje podrške toj konfederaciji uz tiranski društveni sistem koji je od kmetova zahtevao da skoro sve vreme rade na gospodarevoj zemlji, doveo je do velikog seljačkog ustanka 1773. Neposredan povod za dizanje ustanka je bila legalizacija prodaje kmetova odvojeno od zemlje. Predvođeni još jednim Kozakom, Jemeljanom Pugačevim, uz povike „Obesimo sve zemljoposednike!", ustanak je zapretio da zahvati i Moskvu, pre nego što je krvavo ugušen. Katarina je naredila da Pugačev bude udavljen i raščerečen na Crvenom trgu, ali sve te mere nisu dale rezultata i nove pobune su stalno pretile, i njoj i njenim naslednicima.

Ruske trupe prelaze Alpe 1799.

Rusija Napoleonsretreatfrommosc

Napoleonovo povlačenje iz Moskve

Vodila je uspešne ratove sa oslabljenim Osmanskim carstvom i proširila je južnu granicu Rusije ka Crnom moru. Sklopivši savez sa vladarima Austrijskog carstva i Pruske, za vreme podele Poljske prisvojila je polovinu Poljsko-Litvanskog saveza i pomerila rusku granicu ka zapadu, u samu Centralnu Evropu. Do njene smrti, 1796, Katarinina osvajačka politika je Rusiju pretvorila u jednu od najvećih evropskih sila. Teritorijalno širenje je nastavljeno osvajanjima Aleksandra I koji je preoteo Finsku od oslabljenog švedskog kraljevstva 1809. i Besarabije od Turske 1812. godine.

Napoleon Bonaparta je napravio veliku grešku kada je posle sukoba sa carom Aleksandrom I krenuo u osvajanje carske Rusije 1812. godine. Ovaj pohod je za Napoleona bio katastrofalan. U nemogućnosti da uništi rusku vojsku koja je izbegavala direktne okršaje i služila se taktikom spržene zemlje. Napoleon je pokušao da zauzimanjem Moskve natera Aleksandra I na pregovore. Zbog užasno hladnog ruskog vremena, i nepripremljenosti za zimske uslove ratovanja hiljade francuskih vojnika je umrlo na snegu. Primenjujući gerilski način borbe Rusi su ih primorali na povlačenje, a zatim ih gonili kroz centralnu i zapadnu Evropu sve do Pariza. Nakon pobede saveznika nad Napoleonom, u kojoj je ruska strana iznela najveći teret, Aleksandar I je postao poznat kao spasilac Evrope. Nakon Bečkog kongresa Rusiji je pripao veći deo Varšavskog vojvodstva.

Iako je Rusko carstvo igralo vodeću političku ulogu tokom 19. veka, koju mu je omogućila pobeda nad Napoleonovom Francuskom, zadržavanje feudalnih odnosa je onemogućilo bilo kakav ekonomski napredak. Dok je ekonomski razvoj zapadne Evrope ubrzan za vreme Industrijske revolucije, koja je otpočela u drugoj polovini 18. veka, Rusija je sve više zaostajala za ostatkom Evrope, što je stvaralo dodatne probleme velikom carstvu.

**Učlanjen** : 18.11.2012

Carska Rusija do Oktobarske revolucije

Decembarska revolucija

Rusija Kolmandecembrists

Decembarski ustanak

Iako je Rusija bila velika sila, njena vlada je u mnogo čemu bila neefikasna, narod siromašan, a privreda nerazvijena. Nakon pobede nad Napoleonom, Aleksandar I je imao u planu sprovođenje ustavnih reformi. Iako je neke pokušao da sprovede, one najneophodnije nisu ni pokušane.

Relativno liberalnih ubeđenja bio je Nikolaj I Romanov (1825—1855), koji je u početku svoje vladavine bio suočen sa ustankom. Pozadina ovog ustanka leži u Napoleonovim ratovima kada je veliki broj vojnih oficira obišao Evropu u okviru vojnih pohoda, gde ih je kontakt sa liberalizmom zapadne Evrope podstakao da potraže promene na povratku u Rusiju. Rezultat ovoga je bio Decembarski ustanak (decembar 1825), koji je bio delo malog kruga liberalnih plemića i vojnih oficira koji su želeli da ustoliče Nikolajevog brata kao ustavnog monarha. Međutim, ustanak je lako ugušen, zbog čega je Nikolaj morao da odustane od programa modernizacije koji je započeo Petar Veliki, i zaštiti maksimalnu „Autokratiju, pravoslavlje, i poštovanje naroda“. Ruski car je takođe morao da se obračuna sa ustancima u novostečenim teritorijama Kongresne Poljske, koji su podigli Novembarski ustanak 1830, i Januarski ustanak 1863.

**Učlanjen** : 18.11.2012

Šizma i reakcija

Rusija Bakuninfull

Mihail Bakunjin

Surova odmazda zbog ustanka učinila je da „Četrnaesti decembar“ bude dan koji su dugo pamtitili kasniji revolucionarni pokreti. Kako bi se suzbili budući ustanci, škole i univerziteti su bili pod stalnim nadzorom. Policijski špijuni su bili svuda. Potencijalni revolucionari su slati u Sibir, posebno za vreme Nikolaja I, kada je na stotine hiljada njih poslato u radne logore.

U ovakvoj situaciji se pojavljuje Mihail Bakunjin kao otac anarhizma. Iz Rusije odlazi u zapadnu Evropu 1842, gde postaje aktivista socijalističkog pokreta. Posle učešća u Majskom ustanku u Drezdenu 1849, uhapšen je i poslat u Sibir, ali odatle uspeva da pobegne i da se vrati u Evropu. U Evropi počinje da sarađuje sa Karlom Marksom, uprkos značajnim ideološkim i taktičkim razlikama.

Pitanje usmerenja Rusije je bilo aktuelno još od programa približavanja zapadu Petra Velikog. Jedni su bili pristalice imitiranja Evrope, dok su drugi okretali leđa Zapadu i tražili povratak tradicionalnoj prošlosti. Ovu drugu stazu su utabali slavofili koji su rasplamsali prezir prema „dekadentnom“ Zapadu. Slavofili su bili protivnici birokratije, davali su prednost kolektivizmu srednjevekovnog ruskog mira i seoskoj zajednici nad individualizmom Zapada

**Učlanjen** : 18.11.2012

Aleksandar II

Rusija Alexii

Aleksandar II Romanov

Car Nikolaj je umro ostavljajući za sobom mnoga nerešena pitanja. Godinu dana pre toga, Rusija je uzela učešće u Krimskom ratu, koji je vođen pre svega na Krimskom poluostrvu. Pošto je odigrala glavnu ulogu u Napoleonovom porazu, Rusija je smatrana nepobedivom vojnom silom, ali je nasuprot tome pretrpela značajne gubitke zbog slabosti režima cara Nikolaja.

Kada je Aleksandar II došao na presto 1855, postojala je potreba za hitnim reformama. Uznapredovali humanitarni pokret, koji je kasnije bio povezan sa abolicionističkim pokretom u Sjedinjenim Američkim Državama pre Američkog građanskog rata, tražio je ukidanje kmetstva. Tokom 1859. se procenjivalo da je u Rusiji bilo više od 23 miliona kmetova (celokupna Rusija je brojala oko 69 miliona stanovmika) koji su živeli u gorim uslovima nego seljaštvo u zapadnoj Evropi u 16. veku. Aleksandar II je odlučio da ukine kmetstvo i da ne čeka da ono bude ukinuto revolucijom.

Ruska reforma o emancipaciji iz 1861. je najznačajniji događaj u ruskoj istoriji 19. veka. Bio je to početak kraja monopola aristokratije nad zemljom. Reforma je donela priliv radne snage gradovima, podstakla je industrijsku proizvodnju, broj pripadnika srednje klase se povećalo kao i njihov uticaj a ipak, umesto da dobiju zemlju, oslobođeni seljaci su morali da plaćaju poreze koje je ubirala država, a zemljoposednicima je plaćena skromna suma za posede koje su izgubili. U najvećem broju slučajeva seljaci su dobijali najgoru zemlju. Sva zemlja koja je predata seljacima je bila u kolektivnom vlasništvu mira, seoske zajednice, koja je vršila podelu zemlje i nadgledanje poseda. Iako je kmetstvo ukinuto, njegovi rezultati nisu mnogo išli na ruku seljacima pa revolucionarne tenzije nisu umanjene, uprkos nameri Aleksandra II.

Tokom 1876. u Osmanskom carstvu je izbila pobuna na Balkanu. Rusko stanovništvo je masovno stalo na stranu svoje srpske i bugarske braće, pa je Rusija ponovo ušla u rat sa Turskom. Ulazak u rat je povećao tenzije između Rusije i Austrougarske, koja je takođe imala teritorijalne pretenzije na Balkanu. Tokom ovog perioda Rusija je proširila svoje teritorije u Centralnoj Aziji, koja je bila bogata sirovinama, kao i u regionu Kaspijskog jezera.

Nihilizam

Oko 1860. pokret poznat pod nazivom Nihilistički pokret se razvio u Rusiji. Mnogi ruski liberali nisu bili zadovoljni praznim govorima inteligencije. Nihilisti su dovodili u pitanje stare vrednosti i branili su nezavisnost pojedinaca.

Nihilisti su prvo pokušali da pridobiju aristokratiju. Kada u tome nisu uspeli, okrenuli su se seljaštvu. Njihova kampanja „obraćanje narodu“ postala je poznata pod nazivom Narodnik pokret. Pokret se bazirao na ideji da običan narod poseduje sposobnost da upravlja državom.

Kako je pokret Narodnik postajao sve jači, vlada je brzo rešila da ga iskoreni. Kao odgovor na reakciju vlade, radikalni ogranak Narodnika je pribegao terorizmu. Jedan za drugim, važni činovnici su ubijani. Konačno, posle nekoliko pokušaja, Aleksandar II je ubijen 1881, istog dana kada je doneo predlog da se pozovu predstavnici kako bi se sprovele nove reforme kojima bi se izašlo u susret zahtevima revolucionara.

**Učlanjen** : 18.11.2012

Autokratija i reakcija pod Aleksandrom III

Rusija 420px-kramskoyalexanderi

Portret cara Aleksandra III (1886.)

Za razliku od svog oca, novi car Aleksandar III (1881. - 1894. godine) bio je ubeđeni reakcionar koji je vladao pod devizom: Samodržavlje, pravoslavlje i nacionalizam, devizom koja je bila na snazi u vreme Nikole I[86]. Aleksandar III, ubeđeni slavofil, verovao je da Rusija može biti pošteđena haosa ukoliko se odupre subverzivnim uticajima sa zapada, kao što su štetne ideologije (anarhizam, socijalizam, nihilizam). Za vreme njegove vladavine Rusija je sklopila savez sa Francuskom, kako bi se zajedničkim snagama suprotstavile sve moćnijoj Nemačkoj.

Najmoćniji carev savetnik je bio Konstantin Petrovič Pobedonoscev, tutor Aleksandra III i njegovog sina Nikole i član Svetog Sinoda od 1880. do 1895. Učio je svoje učenike da se boje slobode govora i da mrze demokratiju, ustav i parlamenarni sistem. Pod Pobedonostševom, revolucionari su proganjani i politika rusifikacije je sprovođena carstvom.

**Učlanjen** : 18.11.2012

Nikolaj II

Rusija Vladimirov-krocvavoe-vos

Incident poznat kao Krvava nedelja

Aleksandra je nasledio njegov sin Nikolaj II (1894. - 1917.).

Industrijska revolucija, koja je imala sve većeg uticaja na prilike u Rusiji, je stvarila snage koje će konačno zbaciti monarhiju. Liberalni elementi među industrijskim kapitalistima i plemstvom su verovali u miroljubive društvene reforme i ustavnu monarhiju, koju bi formirale ustavotvorne demokrate ili Kadeti kako su se još nazivali. Socijalni revolucionari su sledili tradicije Narodnika i tražili su raspodelu zemlje među onima koji su je u stvari obrađivali - seljacima. Još jedna radikalna grupa je bila Ruska socijaldemokrratska radnička partija, koju su činile pristalice marksizma u Rusiji. Pridobivši podršku radikalnih intelektualaca i gradske radničke klase, zahtevali su kompletnu socijalnu, ekonomsku i političku revoluciju.

Od 1903. partija je podeljena na dva krila: menjševici ili umereni, i boljševici, koji su bili veoma radikalni. Menjševici su verovali da će se ruski socijalizam razvijati postepeno mirnim putem, i da carski režim treba zameniti demokratskom republikom u kojoj bi socijalisti sarađivali sa liberalnim buržoaskim partijama. Boljševici pod vođstvom Vladimira Lenjina, su zahtevali stvaranje male elite profesionalnih revolucionara, podvrgnutih strogoj partijskoj disciplini, koja bi delovala kao avangarda proleterijata kako bi se vlast osvojila na silu.

Oktobarski manifest kojim su garantovane građanske slobode i uspostavljena skupština

Vojni neuspeh u Rusko-japanskom ratu (1904. - 1905.) je bio ogroman udarac carskom režimu. Januara 1905, incident poznat kao "Krvava nedelja" se odigrao kada je otac Gapon poveo ogromnu masu naroda na Zimski dvorac u Petrogradu kako bi caru podneli molbu. Kada je svetina stigla do palate, Kozaci su otvorili paljbu na narod, ubivši mnoge.

Ruski narod je bio toliko pogođen masakrom da je proglašen generalni štrajk uz zahtev za uspostavljanje demokratske republike. Ovo je označilo početak Ruske revolucije 1905. Sovjeti (veća radnika) nastaju u većini gradova i radi upravljanja revolucionarnim aktivnostima. Rusija je bila paralizovana, vlada je bila očajna.

Oktobra 1905, Nikolaj je nevoljno izdao čuveni Oktobarski manifest, kojim je dozvolio stvaranje narodne Dume (zakonodavno telo) koja je bez odlaganja bila sazvana. Proširena su prava na glasanje i ni jedan zakon nije mogao da stupi na snagu bez saglasnosti Dume. Grupa umerenih je ovim bila zadovoljena, ali socijalisti su odbacili ove promene kao nedovoljne i pokušali su da organizuju štrajkove. Do kraja 1905, bilo je nesuglasica među reformatorima, ali carev položaj je u tom trenutku bio ojačan.

**Učlanjen** : 18.11.2012

Rusija u 20. veku i danas

Rusija je učestvovala u Prvom svetskom ratu na strani sila Antante. Dug, iscrpljujući rat i veliki ljudski i materijalni gubici doveli su do građanske Februarske, a zatim do komunističke Oktobarske revolucije 1917. Ovim revolucijama je zbačena carska vladavina. Posle perioda građanskog rata u kome je poginulo 20 miliona ljudi, nekadašnja carska Rusija je 30. decembra 1922. postala prva komunistička država, pod imenom Sovjetski Savez, i pod vođstvom Vladimira Iljiča Lenjina. Ruska Sovjetska Federativna Socijalistička Republika (RSFSR) je bila najveća od četiri prvobitne osnivačke republike.

Posle Lenjinove smrti 1924. čelnu poziciju u SSSR je preuzeo Josif Visarionovič Staljin. On je forsirao planiranu socijalističku ekonomiju i brzu industrijalizaciju. Njegove reforme i diktatura su koštale života milione ljudi.

Sovjetski vojnici u centru Berlina 1945.

Nacistička Nemačka je napala Sovjetski Savez 22. juna 1941. I pored početnog uspeha, nemačke trupe nisu ostvarile svoj veliki cilj - osvajanje Moskve. U zimu 1942-1943. doživeli su veliki poraz u bici kod Staljingrada. Sovjetske trupe su uspele da ih do 1945. isteraju iz istočne Evrope, i da maja iste godine zauzmu Berlin. U Drugom svetskom ratu Sovjetski Savez je imao 10,6 miliona vojnih i 15,9 miliona civilnih žrtava, što je polovina ukupnog broja žrtava. Sovjetski Savez je iz rata izašao sa uništenom infrastrukturom i ekonomijom, ali i kao svetska super-sila koja je politički dominirala istočnom polovinom Evrope.

Jurij Gagarin

Sovjetski Savez je bio druga sila koja je ovladala nuklearnim oružjem. Decenijama je bio rival SAD i njenim saveznicama u Hladnom ratu. SSSR je prvi lansirao veštački satelit u kosmos (Sputnjik 1, 1957), i prvog čoveka u zemljinu orbitu (Jurij Gagarin, 1961). Sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka Sovjetski Savez je ušao u period ekonomske stagnacije, koji je i pored pokušaja reformi kasnih 1980-ih (glasnost, perestrojka), kulminirao raspadom SSSR-a 1991. na 15 nezavisnih republika. Decembra 1991. Boris Jeljcin je izabran za prvog predsednika Ruske Federacije, demokratske parlamentarne zajednice različitih federalnih subjekata (republike, autonomne oblasti, krajevi). Ruska federacija je pravni naslednik nekadašnjeg SSSR-a.

Posle za stanovništvo teških godina haotične privatizacije i prelaska u kapitalističku privredu 1990-ih, praćenih Ratovima u Čečeniji, Rusija je u 21. vek ušla u mirniji politički period, sa ekonomijom koja je u velikoj ekspanziji, prvenstveno zahvaljujući izvozu dragocenih energenata - nafte i zemnog gasa.

**Učlanjen** : 18.11.2012

Religija

Podaci o verskom sastavu su nepouzdani, jer se vera ne ispituje u popisima stanovništva. Samo je manji deo populacije aktivno religiozan. Smatra se da su 16–48% stanovništva ateisti.

Zakonski se kao tradicionalne religije priznaju: pravoslavlje, islam, budizam i judaizam. Slovensko stanovništvo je dominantno pravoslavno (ima ih oko 100 miliona). U male hrišćanske grupe spadaju jermenski hrišćani, rimokatolici i protestanti. Islamskoj zajednici pripadaju neki narodi turskog porekla (Tatari, Baškiri) i većina naroda severnog Kavkaza (Čečeni, Inguši) (ima ih po raznim procenama od 7 do 20 miliona). Budizam je tradicionalan u: Burjatiji, Tuvi i Kalmikiji.

Državno uređenje

Rusija je federativna republika sa polupredsedničkim sistemom vlasti.
Državno uređenje zasniva se na Ustavu, potvrđenom na referendumu od 12. decembra 1993. godine.

Šef države je predsednik Ruske Federacije, koji se bira na 6 godina na direktnim izborima. Prema važećem ustavu, on ima sledeća ovlašćenja: utvrđuje spoljnu politiku, vrhovni je komandant Oružanih snaga, imenuje i razrešava, uz saglasnost Državne dume, predsednika Vlade, na predlog predsednika Vlade imenuje i razrešava sa dužnosti zamenike predsednika Vlade i federalne ministre, imenuje sekretara Saveta bezbednosti, Savetu Federacije (rus. Совет Федерации) predlaže kandidata za mesto guvernera Centralne banke, u slučaju rata ili neposredne ratne opasnosti ima pravo donositi zakone za celu teritoriju države ili njen pojedini deo, ali mora o takvim aktima obavestiti Federalnu skupštinu, ima pravo donositi uredbe koje vrede na teritoriju cele državu (moraju biti u skladu sa ustavom i federalnim zakonima. Uz ova predsednik ima i mnoga druga ovlašćenja.
Izvršnu vlast vrši Vlada (rus. Правительство), koja stoji pod predsednikom. Sistem federalnih organa čine federalna ministarstva, federalne službe i federalne agencije.

Zakonodavnu vlast ima dvodomna Federalna skupština. Članove gornjeg doma — Saveta Federacije, imenuju savezni subjekti (republike, oblasti, krajevi i dr.), a članovi donjeg doma (450 deputata) — Državne dume, biraju se na direktnim izborima, na mandat od 5 godina, po stranačkim listama.

Sudsku vlast vrše sudovi: Ustavni sud, sudovi opšte nadležnosti na čelu sa Vrhovnim sudom i arbitražni sudovi na čelu sa Visokim arbitražnim sudom. U nekoliko subjekata Ruske Federacije postoji ustavni sudovi, a deo sudskog sistema su i mirovni sudovi.

**Učlanjen** : 18.11.2012

Administrativna podela

Rusija Russian-regions

Administrativna podela Rusije

Federalna struktura Rusije je složena i obuhvata 83 federalnih subjekata sa različitim nivoima autonomije. Najveću autonomiju ima 21 autonomna republika (to su npr. Čečenija, Tatarstan ili najveća Saha (Jakutija)). Osim njih, postoji i 4 autonomnih okruga i 1 autonomna oblast. Većina ovih autonomnih jedinica osnovana je za vreme komunizma u skladu sa tadašnjom politikom o nacionalnostima koja je svakoj većoj nacionalnosti davala pravo na teritoriju.

Ostatak državne teritorije podeljen je na upravne jedinice koje imaju manje formalne autonomije. To su 46 oblasti, 9 krajeva i 2 federalna grada (Moskva i Sankt Peterburg).

Godine 2000. ustanovljeni su novi nivoi upravne podele - 7 federalnih okruga od kojih svaki obuhvata više federalnih subjekata. Vode ih izaslanici koje imenuje federalni predsednik. To su:

Centralni federalni okrug
Južni federalni okrug
Severozapadni federalni okrug
Dalekoistočni federalni okrug
Sibirski federalni okrug
Uralski federalni okrug
Povolški federalni okrug

**Učlanjen** : 18.11.2012

Oružane snage

[center] Rusija 800px-moscowparad2008bal

"Topolь-M“

Oružane snage Ruske Federacije su osnovane nakon raspada Sovjetskog Saveza. Boris Jeljcin je 7. maja 1992. godine potpisao Uredbu o osnivanju Ministarstva odbrane i stavljanju svih sovjetskih oružanih snaga na teritoriji RSFSR pod kontrolu Ruske Federacije.
Oružane snage Rusije podeljene su na tri vida:

Kopnena vojska
Ratno vazduhoplovstvo
Ratna mornarica

Posebni vidovi su:
Kosmička vojska
Strateški raketne snage
Vazdušno-desantni trupe

U ruskoj vojsci ima oko jedan milion vojnika. Na vojne troškove svake godine Rusija troši više od 40,3 milijardi dolara.

Vojni rok u ruskoj vojsci traje jednu godinu. Rok profesionalne vojne službe može da traje od 3 do 10 godina. Profesionalna vojna služba je moguća samo nakon odsluženja vojnog roka. Kandidati za profesionalnu vojsku iz Rusije moraju da imaju do 40 godina, iz inostranstva - do 30 godina.

U toku je reforma oružanih znaga, koja je počela nakon rata u Južnoj Osetiji 2008. godine.

**Učlanjen** : 18.11.2012

Kultura

Trojca Rubljova

Rusija ima ogromnu kulturnu baštinu. Naročito u 19. i 20. veku postignuti su veliki uspesi u: baletu, muzici, drami, književnosti i filmu. Srednjovekovni ruski umetnici su manje poznati ili anonimni, a izuzetak je slikar Andrej Rubljov.

Najstarije rusko crkvenoslovensko jevanđelje - Ostromirovo, XI vek

Mnogi ruski pisci spadaju u vrh svetske književnosti: Fjodor Dostojevski, Maksim Gorki, Boris Pasternak, Aleksandar Solženjicin, Lav Tolstoj, Anton Čehov i Ivan Turgenjev. Tu su i pesnici: Aleksandar Puškin, Mihail Ljermontov, Ana Ahmatova i Sergej Jesenjin.

Knjige se u Rusiji dosta štampaju i puno čitaju. Godine 1990. u Rusiji je proizvedeno 1,6 milijardi knjiga. Godine 2004. proizvodnja je pala na 562 miliona knjiga.

Tokom 19-og veka, u Rusiji se formirala jaka grupa nacionalnih kompozitora, među kojima se ističu Aleksandar Borodin, Modest Musorgski, Nikolaj Rimski-Korsakov i Pjotr Iljič Čajkovski. Oni su stvorili rusku nacionalni stil klasične muzike komponujući simfonije, opere, balete i kamernu muziku. Njihovu tradiciju je svojim klavirskim koncertima i simfonijama nastavio Sergej Rahmanjinov. Muziku ekspresionizma i modernog doba u Rusiji reprezentuju Igor Stravinski, Sergej Prokofjev i Dmitrij Šostakovič.

Aleksandar Sergejevič Puškin

Rusija 451px-petertschaikowski

Pjotr Iljič Čajkovski

Balet ima dugu tradiciju u Rusiji i omiljen je među publikom. Iz baletske trupe osnovane 1773. nastao je, danas čuveni Balet teatra Baljšoj. Rusija je dala velikane baletske umetnosti, poput: Ane Pavlove, Galine Uljanove, Vaclava Nižinskog, Rudolfa Nurejeva, Mihaila Barišnjikova, Sergeja Djagiljeva, Mihaila Fokina i Maju Pliseckaju.
U oblasti slikarstva ruski umetnici su imali značajno mesto. U modernim umetničkim pokretima, ekspresionizmu, kubizmu i ruskoj avangardi učestvovali su Vasilj Kandinski, Kazimir Malevič, Aleksej Javlenski i Natalija Gončarova. Među istaknute ruske slikare takođe spadaju Ilja Rjepin i Mark Šagal.

Najznamenitiji ruski filmski umetnici su Sergej Ajzenštajn i Andrej Tarkovski.

» Rusija
» Rusija u mom srcu
» Rusija gradi prvu svetsku DNK bazu svih živih bića na planeti