Sima Pandurović

Sima Pandurović (Beograd, 14. januar 1883. — 27. jul 1960) je bio pesnik, estetičar, esejista, kritičar, dramatičar i prevodilac. Počeo je sa pisanjem pesama početkom XX veka sa pjesnicima pesimizma (Milan Rakić i Vladislav Petković Dis), pod uticajem drugih pjesnika (Šarl Bodler, Edgar Alan Po)

Sima Pandurović je jedan od osnivača srpske moderne. Filozofski fakultet završio je u Beogradu, bio je gimnazijski profesor u Valjevu i Beogradu, uređivao je više časopisa, od kojih je najznačajniji "Misao" - koji je sam i objavljivao. Kritika je oštro reagovala na njegovu prvu zbirku pesama "Posmrtne počasti", prožetu pesimizmom. Kasniji stihovi misaono su složeniji, ali i u njima preovladava rezignacija. Ispevao je i niz rodoljubivih pesama. Prevodio je s francuskog i engleskog - posebno uspešno Šekspira. Svojim sveukupnim radom ostavio je veliki trag u srpskoj kulturi. Ostala dela: zbirke pesama "Dani i noći", "Okovani slogovi", "Stihovi", "Pesme", knjige eseja "Razgovor o književnosti", "Ogledi iz estetike".

Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno, a 1910. godine je u Narodnom pozorištu u Beogradu prikazana njegova drama "Na zgarištu", koju je napisao sa Kostom Petrovićem. Za vreme Prvog svjetskog rata Društvo hrvatskih književnika izdalo mu je sabrane pesme pod naslovom "Okovani stihovi". Po oslobođenju ova zbirka je dopunjena i objavljena u Beogradu pod naslovom Stihovi. Poslednja njegova zbirka pesama "Pesme", sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano.

DOGODILA SE PESMA OVA

U vreme plavih jorgovana,
Kad s cvećem pupi čežnja nova,
U doba ranih majskih dana
Dogodila se pesma ova.

Tad, posle dugih, zlih orkana,
Ćudi što nose sunce, kišu,
To beše prvi dan bez mana,
Kad duše cveća svud mirišu.

Sa šumnom pesmom mladih grana,
Kad se od zore u daljini,
Ko s plave ravni okeana,
Veliki osmeh sunca čini.

Ti si mi došla sa tih strana,
Na presto moje mašte sela
U pompi nada i đerdana
I plavog cveća s bleda čela.

I otad vladaš ti, bez brana,
Prostranim carstvom snova moji',
Skazaljka Večnog gde lagana
Časove opšteg mira broji.

U vreme plavih jorgovana,
Kad s cvećem pupi čežnja nova,
U doba ranih majskih dana
Dogodila se pesma ova.

ŽENA


Ja sam svoju dušu u tvoj život preno,
i sve tvoje mane,grehe i vrline
zavoleo tamnom strašću,draga ženo,
strašću radi koje živi se i gine.

Ti si svetlost moje radosti i tuge
i molitva čista srca u samoći,
radost mojih snova u bojama duge,
vera moga bića u danu i noći.

Kad pričešće dođe duše koju zvona
zovu večnom carstvu čistote i mira,
ti si moje vere velika Madona
pred kojom se celi iz svetog putira.

Što živimo duže,vezani smo čvršće,
ti si tamna čežnja nagona i žudi,
i razblude moje,kad na meni dršće sve,
pohota se počinje da budi.

Kad instikt sa svešću počne da se bori,
kad se vani prospe mesečina bela,
crven plamen mojih strasti uvek gori
na grešnom oltaru tvog mirisnog tela.

I sto tamnih veza u nama se spaja
veza ranih snova o večnoj lepoti,
veza našom decom,radosti i vaja,
i perverzne strasti i duše i ploti.

OSRAMOĆEN SAN

Cinički i grubo zatvorismo srca
Za lepotu zemlje, i zvezda i cveća,
Za intimnu radost, za tuđ bol što grca,
Za ljubav i nemir budućih proleća.

Ravnodušno, mirno napustismo ono
Što je nežna duša prošlosti nam mlade;
Nismo bili tužni kad pogrebno zvono
Oglasi kraj naše mladosti i nade.

Surovo smo svoje sahranili snove
U sanduke tvrde, u duboke rake
Zaborava večnog, gde se crvi tove,
Zaborava duše i nežnosti svake.

I dok srca naša zagrljajem mira
Mračnoga i teškog leže na dnu groba,
Strasti su povele orgije svog pira
I nas, jadnu decu svoga sramnog doba.

I u noći, koje gavrani se plaše,
Naše besne strasti, s maskama što kriju,
S perversnim veseljem krv života piju, -
Rastočeno vino u bizarne čaše...

Samo, crnim društvom, kao tanak vlat
Na vetru, zadrhti slutnja što se krije,
Monotono, kobno, k'o domaći sat
U zidu, dok jedna opomena bije.

Slućenog glasnika savesti još nema.
Ali on će doći, ma u zadnji čas,
Da nam ipak javi, usplahiren vas,
Da nam se gost jedan u posetu sprema.

I da Mladost naša dolazi sa dna
Zaborava našeg, svoga vlažnog groba;
I da će nam doći, u zlokobno doba,
Za osvetu svoga osramoćenog sna.

UTEHA

Kad se sve iz ruke bude pustilo
I radost naša svene, kao cvet;
Kada se veče bude spustilo
Na naših starih iluzija svet,

Nećemo više ništa žaliti,
Jer svega ćemo biti davno siti,
Jer će nam veče, odmor i smrt biti
Sreća koju će suza zaliti.

I kada senka dobre smrti neme
Pojavi se pred nas jednog čudnog dana,
Biće nam blagi melem sviju rana.

Sve umire onda kada mu je vreme.

ИСТИ КРАЈ


Сваким је даном у души празније,
на жалост, — јер то је ипак жалост, драга;
лепе су ствари најпролазније;
па бар да дубоког не оставе трага!

А овако, дуг је живот искушења,
бола и зала што тиште и пеку,
сећања на прошлост, и вечита бдења,
и нада на срећу ненадну, далеку.

И дугачка је наша лудост само,
што верујемо у преокрет свега,
кад ипак добро и сигурно знамо
да је све исто: пре и после њега.

Најзад, ништа, драга, није тако скупо,
да би за њим облак тешке туге ост’о.
Све на овом свету свршава се просто,
одвише просто и очајно глупо.

NJEN ODLAZAK

Ostavila si duh prošlih vremena
U odajama svojim onog dana,
Kad su te nemo od tvojih dracena,
Ruža i snova odneli iz stana.
Žalila nisi, izgleda što mena
Života u smrt beše tako rana.

Ispratiše te martovski vetrići,
Sunce i uzdah sveta što je plak'o.
O, ko bi rek'o da ćeš ti otići
Mirna i bleda, ravnodušna tako
Za sve što beše; da će ti smrt prići,
Da sve sa njome zaboraviš lako!

Sećam se uvek sumorne tišine
Oblaka, lišća, nečujnih vetrova,
Gle'do sam širok izraz tuge njine
Kad su te dali mestu mrtvih snova.
I ako život ovaj veo skine
Nekad s ravnica, neba i bregova, -

Ja znam da opet neće mi pomoći.
... Sećam se da je mirna bila soba
S posteljom tvojom, moja svest bez moći;
Sećam se da je u ponoćno doba
Još mirisala svud kraljica noći
Na strast, i mladost, i zadah od groba.

Beograd u ropstvu

Otkada te nisam video, moj Grade
Na stavama mirnim Dunava i Save,
Gde sam svoje dane provodio mlade,
Dane prvih snova, ljubavi i nade.

Surova je bura preko tvoje glave
Pregrmela besom svireposti slepe,
Uništila s mržnjom tvoje noći plave,
Proleća, leta i jeseni lepe.

Kako si mi danas mračan i oron’o!
Ni pusta traga radosnom životu;
Varvarin je grubi zlurado ti don’o
Glad, ropstvo, bedu, uvredu, sramotu.

Od zavere mračne na slobodu ljudi
Ti si mučki udar zadobio prvi,
Ponosan i hrabar, iz tvojih su grudi
Potoci potekli plemenite krvi.

Danas, ti si tužan i ostavljen skoro.
I ulice tvoje i tvrđava stara
Puste su, i njima odjekuju sporo
Još samo teški koraci varvara.

Al’ plavom noći, kada duše traže
Utehe u miru što s visina dođe,
Duh slobode, pored oružane straže,
Nevidljivo tvojim ulicama prođe;

Odlazi na stare bedeme, i stane
Gledajući vidik u nadi i slutnji;
Osluškuje dugo, dokle zora svane,
Udaljen u buru što bruji i tutnji.

Jer daleko tamo haos je krvavi
Za slobodu i za ropstvo, koji huji,
I urla i besni u sveopštoj stravi,
U orkanskoj vatri, strasti i oluji.

Dok umorne duše, bez sreće i nade,
U nemirnom snu se rastaju od sveta
Sramote i ropstva, moj ponosni Grade,
Duh slobode tvojim ulicama šeta;

I obiđe žrtve što se u snu snaže
Nadom na slobodu; i kad osmeh stidljiv
Prve zore sine na one što traže
Hleba, – on je min’o pokraj mrtve straže
Besmrtan i miran, ponosan, nevidljiv.

Biserne oči

Kao duh jeseni u šum lišća svela,
K’o tuga u život naših želja tajnih,
U moju se dušu nečujno uplela,
Na plimi uzdaha nemih i beskrajnih,
Sugestija tiha sa visina lednih,
Dubinom strasti svih srdaca vernih
I tamne noći – sugestija jednih
Očiju bisernih.

Njihov je sjaj bio plav, mutan i čedan,
Sjaj morem skrivene, skupocene školjke;
On je dav’o dubok neznan izraz jedan
Čežnje naših snova i minule boljke;
On je skriv’o blago uspomena čednih,
Nežnost žutih ruža i krinova smernih.
Nada mnom i sada sija tuga jednih
Očiju bisernih.

I onda, kad zvezda moje sudbe zađe
Za malu humku trošnih zemnih želja,
Poslednji, opšti udes kad nas snađe
I nestane naših patnja i veselja,
Nada mnom će, kao čar usana mednih,
K’o lelujav, meki sjaj visina sfernih,
Lebdeti i tada setan osmeh jednih
Očiju bisernih.

Beli mir

Avetinjske bure orgije se čuju
Kraj peći, u kutu moje male sobe;
Izglada da sikću, besne, kunu, psuju,
Urlaju i vrište, i grme i kobe
Nad gradom strasti, greha, mržnje, zlobe.

Hoće li se, najzad, sve svršiti? Pasti
Ove noći, usred lude terevenke,
Kada orkan vitla, i oblaci tmasti
Jure ispod neba – ispolinske senke -
A nade klonu k’o bogalji kljasti?

Ne znam… Ali jutrom, kad se čudno deli
Svet mraka i zore, završen je pir.
Ceo grad je mržnje pokrio sneg beli.
Bezglasnom tišinom što teši i celi.
Tajac prolaznosti. Sneg… I beli mir.

Bez motiva

O, ovih dana kad nas slabo sluša
i bog i nada i razum očajan;
O, ovih dana kad se zapenuša
dubinom duše gnev skriven i tajan;

Kad nas opet, kao u snu mučnom
zagrli beda velika i živa,
a bolno srce u trzanju žucnom
procvili strasnom pesmom bez motiva.

O, u te dane da mi se preneti
u nepoznate, egzotične kraje,
predeo dalek, gde će me uzeti
priroda dobra s dušom mojom da je,

k’o dobra majka, uteši,uljulja
u setnoj pesmi moga zavičaja,
tamo daleko,od zarazna mulja
života našeg, ispod tropskog sjaja

sunca što budi na pokret i nadu,
životom blešti i greje i peče.
Tu bih, pod starim drvetom, u hladu,
doček’o mirno i duboko veče.

Zaboravio prošli život kužan.
S fakirskom verom dočekao tu bih
san dubok, večan i željan i nužan,
sam, lišen sviju doživljaja grubih.

Nagradu celu dobio bih tada
za cvetno doba svojih ideala
i jesen njinu u ponoru jada
za dugu borbu u životu žala,

za slom ideja i neuspeh vere
otrovan mozak i srce prozuklo,
sram siromaštva što ga nemar pere
i, nekad silno, uzdanje umuklo.

Jer južne zvezde, čini mi se, sjaju
k’o nad sudbom mi njene oči što su;
Jer priroda će u tom čudnom kraju
možda na njenu mirisati kosu;

Jer dane ove svršiti mi treba
predstavom živom sna mladosti moje;
jer Bog nam šalje utehu sa neba
kad sveta ovog potamne nam boje.

Česti trenuci

Bledo jutro. Neprospavane noći.
Svež, oštar zrak prašinu digne lako
Po pustim ulicama. U vedroj samoći
Mlaz zlatne zore čeka drvo svako

I živi ljudi. Te sam noći samo
Ja, u sumnjivome društvu što je pilo,
Proveo; pesma horila se tamo,
A sve je tužno i sumorno bilo.

Jedina draž tih dugih, praznih bdenja
Bila je mis’o, lelujava seta
Na proživelu mladost, razorenja
Podviga silnih fantastičkog leta.

I kada zore zraci budu bistri
Prodrli varoš, lipe u prašini,
Kad budu izašli na sunce filistri,
I drage noći kraj bude tišini.

Ja ću, k’o često, po poznatom putu,
Dok na trg budu išli ljudi, žene,
S negodovanjem, u starom kaputu,
I s iznurenjem noći probdevene,

K’o noćna prividjenja u zamkove svoje,
Ići, umoran, u svoj prazan stan,
Da legnem, s dragom spomenom na tvoje
Lice, – da opet sam prespavam dan.

Dogodila se pesma ova

U vreme plavih jorgovana,
Kad s cvećem pupi čežnja nova,
U doba ranih majskih dana
Dogodila se pesma ova.

Tad, posle dugih, zlih orkana,
Ćudi što nose sunce, kišu,
To beše prvi dan bez mana,
Kad duše cveća svud mirišu.

Sa šumnom pesmom mladih grana,
Kad se od zore u daljini,
Ko s plave ravni okeana,
Veliki osmeh sunca čini, -

Ti si mi došla sa tih strana,
Na presto moje mašte sela
U pompi nada i đerdana
I plavog cveća s bleda čela.

I otad vladaš ti, bez brana,
Prostranim carstvom snova moji’
Skazaljka Večnog gde lagana
Časove opšteg mira broji.

U vreme plavih jorgovana,
Kad s cvećem pupi čežnja nova,
U doba ranih majskih dana
Dogodila se pesma ova.

Godine

Kao pokajnice, u sećanju sivom,
Na zaranku sunca, nada i života,
Prolaze u bolu, umornom i živom,
Sa licem na kome nestaje lepota.

Pored siluete nejasnih bregova,
Svaka nosi jedan dugi sanduk želja,
Maštanja i nada, i dveća i snova,
Umrlih časova tuge i veselja.

I što dalje idu, senka biva njina
Sve veća na svodu mramornom i zlatnom,
I strahotno svaka ima uzrast džina,
Što se mrko gubi za planinskim platnom.

A u duši, kao marš pogrebne pesme,
Cvili, kao u snu bunovnom i groznom,
Plač i strah za njima što će reći ne sme,
U sumraku nada žalosnom i poznom.

Ravnodušna pesma

Čovek se, katkad, povuče u samoću,
Zbog starosti, umora il’ razočarenja,
Il’ možda zbog svega skupa. I tad, noću,
U časovima neželjenih bdenja,

On vidi duboku i jadnu prazninu
Srca k’o života, života k’o sveta,
I da duše kao leptirovi ginu,
I da svaka nada k’o magla odleta.

I, za čudo! Tada ništa mu ne smeta:
Ni šum mrvih seni, ni idoli pali;
Sam se pita zašto i šta da se žali?
A jedan se osmeh radja polagano:

Osmeh koji ništa ne mrzi nit voli,
Osmeh blag, sažaljiv, kad se sve preboli,
I sadašnji jadi i nadanje rano,
I bol što je muklo naša srca cep’o

Sve postaje jedno. Pa i to je lepo…

Uteha

Kad se sve iz ruke bude pustilo
I radost naša svene, kao cvet;
Kada se veče bude spustilo
Na naših starih iluzija svet,

Nećemo više ništa žaliti,
Jer svega ćemo biti davno siti,
Jer će nam veče, odmor i smrt biti
Sreća koju će suza zaliti.

I kada senka dobre smrti neme
Pojavi se pred nas jednog čudnog dana,
Biće nam blagi melem sviju rana.

Sve umire onda kada mu je vreme.

Žena


Ja sam svoju dušu u tvoj život preno,
i sve tvoje mane,grehe i vrline
zavoleo tamnom strašću,draga ženo,
strašću radi koje živi se i gine.

Ti si svetlost moje radosti i tuge
i molitva čista srca u samoći,
radost mojih snova u bojama duge,
vera moga bića u danu i noći.

Kad pričešće dođe duše koju zvona
zovu večnom carstvu čistote i mira,
ti si moje vere velika Madona
pred kojom se celi iz svetog putira.

Što živimo duže,vezani smo čvršće,
ti si tamna čežnja nagona i žudi,
i razblude moje,kad na meni dršće sve,
pohota se počinje da budi.

Kad instikt sa svešću počne da se bori,
kad se vani prospe mesečina bela,
crven plamen mojih strasti uvek gori
na grešnom oltaru tvog mirisnog tela.

I sto tamnih veza u nama se spaja
veza ranih snova o večnoj lepoti,
veza našom decom,radosti i vaja,
i perverzne strasti i duše i ploti.




Sima Pandurović

Sima Pandurović-Biserne Oči

Kao duh jesenji u šum lišća svela,
k'o tuga u život naših želja tajnih,
u moju se dušu nečujno uplela,
na plimi uzdaha nemih i beskrajnih,
sugestija tiha sa visina ledenih,
dubinom strasti svih srdaca vernih
i tamne noći-sugestija jednih očiju bisernih.


njihov sjaj je bio plav,mutan i čedan,
sjaj morem skrivene,skupocene školjke;
on je dav'o dubok neznan izraz jedan
čeznje naših snova i minule boljke;
on je skriv'o blago uspomena čednih,
neznost žutih ruža i krinova smernih.
nada mnom i sada sija tuga jednih Očiju bisernih.

i onda,kada zvezda moje sudbine zađe
za malu humku trošenih zemnih želja,
poslednji,opšti udes kada nas snađe
i nestane naših patnja i veselja,
nada mnom će,kao čar usana mednih,
k'o lelujav,meki sjaj visina sfernih,
lebdeti i tada setan osmeh jednih Očiju bisernih.