Kraljevina SHS

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kraljevina SHS

1. decembar 1918. Stvorena je kraljevina SHS, Jugoslovenska država, postojala oko 70-80 godina.

Prvi ustav donet je tek 28. Juna 1921. godine. Vidovdanski ustav, trebalo je da na lak način pridobije Srbe. Srbi su imali težak život, ali je država tada doživela veliki napredak.

Vidovdanski ustav: po ustavu država kraljevina SHS definisana kao ustavna I parlamentarna monarhija pod dinastijom Karadjordjević. Prestonica je u Beograd. Ustavna država je ona koja ima ustav. Država ima kao istaknuti deo vlasti, parlament, odnosno narodnu skupštinu. Voljom naroda na izborima biraju se predstavnici. I na taj način dolazi do izražaja narod(parlament se bira odozdo, bira ga narod), monarh je bio kralj, on se bira “odozgo”, od boga(dolazak na presto je božija volja). Vladavina je doživotna I nasledna.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Monarhija je suprotna republici, kod republike imamo predsednika, on je vremenski ograničen I nenasledan. Unutrašnje uredjenje je centralističko. Najvažnija svar ustava, izaziva najveće sukobe I pre I posle ustava(krize, sukobi). Centralistička država je ona država koja je uredjena, kao jedinstveno područje, kojojm se upravlja iz jednog centra.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Suprotno od centralizma je federacija, tu je složena država, sastoji se od više država(konfederacija – savez država). Po ustavu Jugoslavija je kapitalistička, suprotan joj je socijalizam (vezano za Tita).

Pristalice centralističkog uredjenja države bili su kralj, snažno je zagovarao ovo uredjenje, kao I institucije u njegovoj konroli, vojska, državna administracija, činovnički aparat. Srpske političke stranke, narodna radikalna stranka; Jugoslovenska demokratska stranka(u suštini srpska) vodja je Ljuba Davidović, nastala je spajanjem starih partija, uz prečanske srbe. Ljuba Davidović, besprekoran čovek, prekog poštenja. Demokrate nisu htele prestanak centralizma, ali su bile za dogovore. Radikali su imali 91/416, a JDS 92/416 poslanika.

Protavnici centralizma se zalažu za federaciju, pre svega hrvatske stranke, sve su bile složne, a najjača je, Hrvatska republikanska seljačka stranka(HRSS), vodja je Stjepan Radić. Ona je dobijala ubedljivo najviše glasova. Oni hoće da se Jugoslavija federalistički preuredi I da hrvatska postane jedinica u Jugoslaviji. Ovo je bio prvi korak ka separatizmu, iako oni nisu tražili samostalnost. Ako ostvare cilj, tj federaciju, lakše će ostvariti samostalnost. Komunistička partija Jugoslavije(55/416 poslanika) nova stranka takodje, radničko revolucionarna partija, težila socijalizmu. Teže revoluciji, čak I nasilno, oni su pobedili u Beogradu, trebali su da drže lokalnu vlast, ali uplašene buržoaske kapitalističke stranke, složile su se u jednom I 1920. Doneli zakon “obznana” I zabranili su KPJ. Za izgovor uzeli su atentat na ministra policije. Sledeće godine pooštrava se “obznana”, KPJ je zabranjena, ali ne I uništena, tajno se priprema, I čeka pogodan istorijski trenutak u ilegali, to je bio drugi svetski rat 1941. Gde organizuju ustanak, ali se zalažu I za revoluciju, što će kasnije I uspeti.

Vidovdanski ustav donet je spajanjem sa slovenskim stranakama, 91/416 + 92/416, dobijena je nadpolovicna većina. Slovenska ljudska stranka, SLS, vodja Anton Korošec, ministar spoljnih poslova.

Jugoslovenska muslimanska stranka, JNO, organizuje jugoslovenske muslimane, dati su im položaji da bi glasali za ustav. Muslimanima je učinjeno da im ostanu feudalne titule, iako nije bilo ničeg feudalnog u jugoslaviji.

1928. vrhunac sukoba centralista i opozicije. Sukob se najviše osećao u narodnoj skupštini, skupština nije mogla da radi, stalno ometanje opozicije. Svadje, uvrede čak i nekoliko puta fizički obračuni, tuče u skupštini. Sukobi se medijima prenose u narod. Vrhunac 20. Juna, došlo je do atentata u skupštini. Puniša Račić, radikalski poslanik je iz revolvera ubio odnosno ranio petoricu hrvatskih poslanika, tom priliko stradao je i vodja hrvatske seljačke stranke, Stjepan Radić, posle kraće borbe za život, 30-40 dana. Puniša je izašao pred govornicu, bio je vredan čovek, ali iz prvih klupa hrvat dovikuje „Opljačko si begove“, ovaj traži da mu se izvini, hrvat se pravi lud, Račić traži od predsednika skupštine da kazni hrvata, on nije znao šta da radi. Račić vadi revolver i puca u hrvate! Jugoslavija je dovedena do ruba propasti. Sutradan je zabranjen veliki broj hrvatskih listova. Hrvatski poslanici, ali i neki srpski kažu da više neće u Beograd. Posle ovoga hrvati traže satisfakciju, da se država preuredi u federaciju, oni su preuveličali dogadjaj, čak su umešali i kralja, navodno da je on naložio ubistvo. Srpski političari nastoje da umanje dogadjaj, govore da je uradio jedan čovek u stanju afekta. Dokazi su govorili suprotno, nije bio u afektu. Puniša je zarobljen, ležao je u Požarevcu, 1941. Nemci ga oslobadjaju, nije se znalo da je pušten, dok ga nisu našli i streljali partizani.

Hrvati traže federaciju, skupština i kralj ne pristaju, kriza se nastavlja, skupština ne radi. Kralj nastoji da zaštiti državu, zove vodje većih partija na dvor, da se dogovore. Dogovora nije bilo, ali on je nastavljao da saziva, da bi narod pripremio na svoj sledeći korak, diktaturu. To se radilo polako, tajno se uvodi diktatura. Čak je i Radić rekao kralju da uvede diktaturu, „Ostali su samo kralj i narod“. Dolazi do još kontakata izmedju stranaka, radikali neće ni da čuju za federacijum , a hrvati za centralizam.

Kralj je sve pripreme za diktaturu završio do kraja 1928., 4. I 5. Januara 1929. Kralj je okupio poslednje konsultacije, dolaze predstavnici stranaka, opet bez uspeha. Večernji listovi objavljuju 5. Da nema dogovora, što je potpuno odgovaralo kralju, da bi sledećeg dana, 6. Januara 1929. Kralj Aleksandar uveo diktaturu. U istoriji poznata kao šestojanuarska diktatura. Kralj se obraća narodu sa „Mom dragom narodu…“, kaže da je parlamentarizam doveo do propasti države, pa je odlučio da ukine sve posrednike izmedju sebe i naroda, što znači da svu vlast u zemlji uzima u svoje ruke. Izgovor mu je spašavanje države.

Kralj je raspustio narodnu skupštinu, žandarmerija je ušla i iznela klupe. Zabranjen je rad svih političkih stranaka u zemlji, nema vlade, kralj proglašava diktatorsku vladu predvodjenu generalom Petrom Živkovićem. Oslonci kraljeve diktature su vojska, policija, ali i veran činovnički aparat, i još neko bitan, a to je buržoazija sva tri naroda.

Beleške

1903-1918 kralj Kraljevine Srba,Hrvata i Slovenaca


[You must be registered and logged in to see this image.]

Karadjordjev unuk, skolovao se u Srbiji i u Svajcarskoj, a u Francuskoj je zavrsio vojnu skolu.1870\71 ucestvovao je u francusko-pruskom ratu, na strani Francuske.Pod imenom Petar Mrkonjic ucestvovao je u ustanku koji je izbio u Hercegovini i Bosni 1875.Na presto u Srbiju dolazi tek u svojoj pedesetoj godini, nakon Majskog prevrata,kada je oborena dinastija Obrenovic sa prestola. Znao je da teznja za samovlascem i nezadovoljstvo naroda moze dovesti do propasti kao sto je njegove prethodnike iz dinastije Obrenovica. Petar je ustanovio ustavnu-monarhiju,skupstinsku i vise stranacku slobodu. Njegova odluka da vlada demokratski,kao i iskreno i lojalno sprovodjenje te odluke, resilo je u Srbiji mnoga unutrasnja pitanja.Za vreme njegove vlade Srbija je dozivela veliki privredni napredak - razvijao se vodeni,zeljeznicki,drumski saobracaj,trgovina i zanatstvo.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Za Petra I kaze se da je vodio najpametnije ratove u istoriji naroda , a to su:1912.-Prvi balkanski rat i 1913.-Drugi balkanski rat.

1914. pod uticajem organizacije Crna ruka,Petar napusta presto, a na vlast dolazi njegov sin Aleksanadar. Kralj Petar je stvorio kraljevinu Srba,Hrvata i Slovenaca. U narodu je ostao poznat kao omiljeni i pravedni vladar koji je Slovenima donio oslobodjenje od Austrije nakon Prvog svjetskog rata.

1. tajnim londonskim sporazumom,1915, izmedju italije i (rusije, britanije, francuske), italija je dobila ( bez znanja i pristanka prethodnog vlasnika) dalmaciju, otoke , istru, i rijeku (koja je posle izostavljena, pa bila samostalni teritorij, pa onda opet ukljucena u italiju). po kosti nikolicu ( znamenitom istoricaru novog talasa srpske istoriografije i mitogolemografije) srbija je , bas , u tom tajnom sporazumu (gde nije bila prisutna, i gde je bila totalno irelevantna, jer je 1915 godine bila vojno porazena i okupirana), dobila , orbi et urbi,; Bosnu i Hercegovinu,Slavoniju, Srem, Bačku, južnu Dalmaciju i severnu Albaniju
2. Drzava SHS je bila samo-proglasena i nije bila priznata, jer je njeno podrucje (koje je ona kao htela da obuhvaca) , oduzimalo italiji njen deo pljacke
3. SHS se ne tumaci isto u hrvatskom i srpskom delu; kod hrvata SHS= srbi hoce sve, a kod srba SHS=samo hrvati smetaju
4. cela prica izmedju udruzivanja drzave SHS (priznate samo od srbije u tu svrhu) i kraljevine srbije, je neka varijanta price "lepotica i zver" , gde se nezna "europska SHS" mlada udala za lepog i naocitog mladozenju ( mlad, naocit, porucnik, a sablja mu se vuce po kladrmi), koji se posle prve bracne noci pretvorio u brutalniju muskarcinu , i gde je brak nakon medenog meseca, postao nocna mora , puna maltretiranja za nesrecnu suprugu, koja je onda morala da trazi ljubavnike okolo..)
5. niko nije racunao sa nestankom austro-ugarske sa mape, pa je trebalo necim ispuniti prostor, na balkanu. francuska, poznavajuci dobar apetit italije, i nemajuci zelju da je vidi ojacanu, je anravno bila protiv da ona dobije ostatak teritorija (izvan londonskog sporazuma). britanija , ciji primat na evropskom kontinentu ovisi o balansu sa francuskom ili nemackom ( u zavisnosti od strateske situacije), nije htela francuskog malog saveznika (srbiju), da preuzme to podrucje. i na koncu srbija, koja je bila u dilemi , sta da radi sama sa sobom. velika srbija, ili "kvazi" jugoslavija . srbija nije trebala jugoslaviju , zbog mnogo razloga ( bila je samostalna, priznata drzava, sa odredjenom diplomatijom, i na krilima zemalja pobednica, uvrstila se u krug dobitnika). njen interes je bio strogo ekonomski . uz malo kozmetike, jugoslovenska ideja je postala kamuflaza za unitarnu srpsku monarhiju , sa srpskom hegemonijom, i nikakvim federalizmom, i jos manjom demokratijom, koja ce , upravo zahvaljujuci svom nacionalnom problemu, nestati sa mape. cak i da nije bilo drugog svetskog rata, jugoslavija bi pukla na dve celine; hrvatsku banovinu i dravsku , kao konfederaciju i ostatak

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pašićev rad za vreme kralja Aleksandra Karađorđevića


Za vreme svoje duge i plodonosne životne karijere Nikola Pašić je na bojnom i diplomatskom polju učestvovao u rušenju otomanske i Austrougarske carevine i donošenju slobode mnogim narodima Balkana, a kada se ratni vihor smirio, mudri Baja je diplomatskim umećem na mirovnim konferencijama u Ženevi i Parizu uspeo da obezbedi ostvarenje maksimalnih zahteva prve zajedničke južnoslovenske države, Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, stvorene 1. decembra 1918. godine.
Nevolje, međutim, nisu prestale ni u novoj državi.
Mada su mirovnim ugovorima (Versajskim, Senšermenskim, Trijanonskim, Nejskim i Lozanskim) obezbeđene povoljne granice Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, unutrašnje razmirice su počele da potresaju ovu državu. Nelojalnim držanjem hrvatskih i komunistički orijentisanih političara dolazi do čestih parlamentarnih kriza.
Pašić je u ovom periodu imao probleme i sa, tada još regentom, Aleksandrom Karađorđevićem sa kojim je često ulazio u sukobe koji su ga, kako neki kažu, koštale života.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kralj Aleksandar Karadjordjevic Ujedinitelj

Deset dana nakon stvaranja nove južnoslovenske kraljevine, Nikola Pašić je iz Pariza stigao u Beograd i odmah su počeli pregovori o novoj vladi. Pašić je 15. decembra 1918. sastavio tu novu vladu u koju su ušli predstavnici gotovo svih stranaka, osim hrvatskih radićevaca i frankovaca.
Dan kasnije podneo je regentu Aleksandru na potpis ukaz o novoj vladi, ali je on to odbio da potpiše rekavši Pašiću da ne uživa poverenje Krune.
Ovo je za Pašića bio težak udar. Duboko uvređen, napustio je sve i pristao da da novu vladu obrazuje njegov prijatelj Stojan M. Protić. Ovaj je pet dana kasnije sastavio vladu od istih ličnosti kao i Pašić koji je tad određen za predsednika jugoslovenske delegacije u Parizu.
Narodna skupština Kraljevine Srbije izglasala je, 27. decembra 1918, ujedinjenje sa Slovencima i Hrvatima u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, a Pašić se vratio iz Pariza dve godine kasnije, 23. avgusta 1920. Na državnoj upravi zatekao je vladu dr Milenka Vesnić.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nepun mesec kasnije, Pašić podnosi ostavku na članstvo u Privremenom narodnom predstavništvu. Još pod utiskom regentove uvrede, nameravao je da se sasvim povuče iz politike. Ali, 15. septembra pomirio se sa regentom Aleksandrom Karađorđevićem, potonjim jugoslovenskim kraljem.
Ukaz o proglasavanju Vidovdanskog ustava Aleksandar mu poverava mandat i Pašić formira novu vladu 1. januara 1921. godine. Krajem marta pridobijaGrb kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca nove stranke (Jugoslovensku-muslimansku, Zemljoradničku i Samostalni kmetijski klub), pa uz radikale i demokrate proširuje koalicionu vladu, koja priprema Vidovdanski ustav, izglasan 28. juna 1921. Posle martovskih izbora 1923. Nikola Pašić osniva novu vladu, ali zbog prigovora opozicije da sprovodi samovolju, podnosi ostavku maja 1924. godine.
Nakon ubedljive pobede radikala na februarskim izborima 1925. Nikola Pašić, tvrdim pregovorima, uspeva da pridobije Hrvatsku seljačku stranku da prizna novu državu, ustav i dinastiju Karađorđevića i da 18. jula te godine formira koalicionu vladu radikala i Hrvatske seljačke stranke. U bogatoj političkoj karijeri dugoj 50 godina ovo je bila deseta i poslednja vlada Nikole Pašića.
Ostavku na položaj predsednika te vlade podneo je 8. aprila 1926. godine, ali još nije nameravao da se sasvim povuče iz politike, mada je bio zašao u 81. godinu.
Dok je bio na čelu vlada u jugoslovenskoj kraljevini često su ga kritikovali, kako navode istoričari, da "nije bio dovoljno svestan nacionale osetljivosti, naročito Hrvata", mada je nastojao "da narod uživa u plodovima slobode i demokratije".