Države planete zemlje

MAROKO



Краљевина Мароко је земља на северозападу Африке. Излази на Атлантски океан и Средоземно море. Граничи са Алжиром на истоку и Западном Сахаром на југу.

Мароко је прогласио сувереност над Западном Сахаром и држи највећи део њене територије још од 1975. године.
Пуно арапско име се може превести као Западно Краљевство. Ал-Магреб значи запад. Само име Мароко потиче од имена бивше престонице Маракеш (значи "Божија земља" на Берберском језику).Релативно широку низију уз обалу Атлантског океана уоквирују са севера планина Риф, паралелно медитеранској обали, а с истока и југа планине Атласа у којем се налази и највиши врх, Џебел Тоубкал (4.165 m). Уз обалу северног дела Марока клима је медитеранска, а у унутрашњости нешто оштрија, с хладнијим зимама и топлијим летима. Количина падавина опада од севера према југу; најјужнији делови земље припадају Сахари. Планински врхови на северу покривени су снегом већи део године

Први забележени становници подручја данашњег Марока били су Бербери. Крајем 7. века с истока су стигли арапски освајачи и донели ислам. У 11. веку подручје је постало део државе Алморавида, а у 12. веку Алмохада. У 16. веку Мароканци су се успели одупрети покушајима европске колонизације и отоманским освајачима који су заузели суседни Алжир и на тај начин створили засебни идентитет. Године 1666. локални владар са североистока Ар-Рашид заузео је Фес, а нешто касније и већину мароканске унутрашњости, утемељивши тако династију Алави која влада Мароком до данас.

Године 1830. Французи су освојили суседни Алжир, али је Мароко остао независан све до почетка 20. века када је Велика Британија попустила пред захтевима Француске и отворила јој пут према већем утицају у земљи. Француским претензијама у Мароку противила се Немачка, па је дипломатска криза у два наврата, 1906. и 1911. замало прерасла у оружани сукоб великих сила. Године 1912. Мароко је постао француски протекторат под формалном управом султана, али са стварном моћи у рукама француског главног резидента. Северни део земље доспео је под управу Шпаније са средиштем у Тетуану, а Тангер је постао међународни град.

За време француске власти административни центар Марока премештено је из унутрашњости на обалу. Лука Казабланка је израсла у милионски град, индустријски и финанцијски центар са значајном заједницом Европљана, а Рабат постао нова престоница. Након Другог светског рата све су израженије биле тежње Мароканаца за самосталношћу, утеловљене у особи султана Мухамеда V. Француска је покушала зауставити осамостаљење, али је у другој половини 1950их морала попустити и Мароко је 1956. постао независна монархија, а годину дана касније султан Мохамед прогласио се краљем.

Мароканску независност обележила је дуга (1961. – 1999.) владавина краља Хасана II, који је комбинацијом ауторитарне и умерено реформистичке политике успео одржати јединство и политичку стабилност земље. Мароко је за разлику од многих арапских земаља остао чврсто на страни Запада у Хладном рату. Године 1976. Хасан је у савезништву с Мауританијом заузео суседну Западну Сахару, бившу шпанску колонију с вредним лежиштима фосфата, отпочевши тиме сукоб са западносахарским герилским покретом Полисарио, ког је подржавао суседни Алжир.

У 1990има у Мароку је започео процес поступне демократизације. Хасана је наслиједио син Мухамед VI, који је убрзао политичке и друштвене реформе.

Главни језици становништва су арапски, односно његово нарјечје који се значајно разликује од стандардног језика, те наречја берберског којима се говори углавном у планинским подручјима. Становништво Марока је мешавина многих скупина, од старосједитеља Бербера, преко досељеника из северне и подсахарске Африке, до избјеглица с Иберијског полуострва након реконквисте.

Државна религија је ислам, којој припадају готово сви становници. Већина Мароканаца по вери су сунитски муслимани, којима припадају Арапи и Бербери.

Мароко је по броју становника четврта арапска земља, иза Египта, Судана и Алжира. Арапи су дошли у Мароко у 7. веку и успоставили своју културу ондје. Јеврејска заједница у Мароку се значајно смањила, а тренутно броји око 7.000 становника.

Већина од 100.000 иностраних становника су Французи и Шпанци, од којих су многи учитељи или висококваликиковани радници. Све више и више је и пензионера, посебно у Маракешу.
Мароко је монархија у којој постоји парламент и независно судство. На челу државе је краљ. Он председава Саветом министара, именује премијера на основу резултата избора, именује све министре у влади на предлог премијера и има право да распусти скупштину, распише нове изборе и смени министре. Краљ је врховни командант војске и религијски лидер.

KENIJA




Република Кенија (свахили Jamhuri ya Kenya, енгл. Republic of Kenya) је република у источној Африци. Граничи се са Суданом и Етиопијом на северу, на истоку са Сомалијом, на југу са Танзанијом и на западу са Угандом. На југозападу излази на језеро Викторија, а на југоистоку на Индијски океан. Површина Кеније износи 580.367 km². По површини она је 48. држава у свету, а 22. на континенту. По процени из 2004. Кенија је имала 34.707.817 становника. Главни и највећи град Кеније је Најроби, а остали већи градови су Момбаса, Кисуму, Накуру, Елдорет, Махакос, Лодвар, Ламу и Гариса. Кенија је била британска колонија. Независност је стекла 12. децембра 1963. Кенија је позната као земља националних паркова и резервата богатих спектакуларним биљним и животињским светом (Цаво, Масаи Мара, Амбосели).

Север и исток Кеније заузимају сушне и полусушне зоне равница и брежуљака. Мала и неправилно распоређена количина падавина у овој ретко насељеној регији не дозвољава развој пољопривреде.

На југу се налази планинска подручја са надморским висинама изнад 1.000 m (највиши врх земље је угашени вулкан Кенија са 5.199 m, друга највиша планина Африке иза Килиманџара). У овом подручју је највећа концентрација становништва због умерене климе и плодне земље што је у колонијалном раздобљу привукло европске насељенике. Ову планинску зону у смеру север-југ пресеца источни огранак Велике раседне долине (Great Rift Valley) у којој се налази неколико језера, међу којима је највеће Туркана на северу, на граници са Етиопијом.

На западу Кенија излази на језеро Викторија, по површини друго највеће слатководно језеро на свету. Северно од језера Викторија, на граници са Угандом се налази планина Елгон.

На истоку Кенија излази на Индијски океан у који се уливају две највеће кенијске реке Тана и Галана.

Највећи градови у земљи су Најроби (2.750.561 становника 2005.), лука Момбаса (799.727), Накуру (259.934), Елдорет (218.472) и Кисуму (216.479).
Кенија је подељена екватором на два скоро једнака дела. Регија северно од екватора је топла и прима мало кише. Јужна регија заузима три метеоролошке зоне: када нема кише, годишња температура у јуну је 24 степена, у јулу 28 степени. Кишни месеци су од октобра до децембра и од априла до јуна.

Око 11% земљишта у Кенији је погодно за пољопривреду. Јужни делови су у великој мери под шумом. Биљни свет Кеније је разноврсан. Дуж обале су шуме палми, мангрове, тиковине, копала (тврда смола), и сандаловине. Шуме баобаба, еуфорбија покривају земљу до око 915 m изнад мора. Савана је карактеристична за терен од 915 до 2745 m изнад мора.

Изузетно богат животињски свет је спцифичан за Кенију. Неке од животиња које имају своја саништа у Кенији су слон, носорог, нилски коњ, жирафа, зебра, газела, гну, биво, лав, леопард, ној, фламинго итд. Животиње су заштићене у националним парковима и резерватима који су истовремено и туристичке дестинације за сафари.

У Кенији живе 44 етничке групе, које припадају трима великим групама народа Банту, Нилотима и Кушитима. Овај етнички мозаик је последица многобројних миграција и историјских збивања на територији данашње Кеније. Банту народи су дошли из два правца, са истока из предела данашњег Камеруна и Нигерије пре 1 века нове ере, као и из истог правца након 1. века нове ере, али и са југа из области Катанга на подручју данашњег Конга и Замбије. Као што им и име говори Нилотски народи су се доселили око 1500. године из долине Нила и настанили у Великој раседној долини и околини језера Викторија. Они су овде на месту где је живео стари народ Чвези основали краљевство Буњоро-Китара. Кушитски народи су живели у овој области и у време Старог Египта, дакле у миленијумима пре нове ере, а њихова насељеност у данашњој Кенија је последица колонијалних подела у 19. и 20. веку.

Инвазија Банту народа после 14. века приморале су већину нилотских етничких група да мигрирају у Уганду, где су они створили ново царство, или у Танзанију, где, мешајући се са Банту народима, они су постали Сукума и Њамвези. као што су у Кенији Луо асимиловали у великој мери Банту културу. Ипак друга група освајача дошла је у Кенију у 17. веку и са севера. То су били нило-хамитски народи који су се бавили сточарством. Њихова друштва су у основи били кланови, такође је ратник, или муран, био централна односно главна фигура. Они никад нису имали многобројну војску.

У приобалном делу Кеније су биле веома живе интеракције локалног Банту становништва са Арапима из Омана, Персијанцима из Шираза, па чак и Индусима. У периоду од 6. до 9. века активности су са дотадашње пољопривреде и риболова, проширене и на бродоградњу и пловидбу. У том периоду поморска трговина се одвијала углавном према југу, ка тада веома живом трговачком центру Килви. У 15. веку су два велика морепловца посетила обалу данашње Кеније - Женг Хе из Кине је 1414. године посетио Малинди, а Васко де Гама из Португала је 1498. посетио Момбасу. У 17. веку су Португалци имали великог утицаја у приобаљу, до победе Арапа из Омана 1698. године који су били најутицајнији до 1885. године када је читава Кенија пала под колонијални утицај Велике Британије. Арапски назив за подручје источно-афричке обале и становника је био Зењ (земља „црних људи“) и односио се на градове као што су Момбаса, Малинди и Ламу у којима се развијала култура повзенана хибридним Свахили језиком са утицајима арапског, поругалског и фарсија, који је захваљујући трговини и комуникацији постао основни језик источне АФрике.
Средиште управе британске колоније Источна Африка која је формирана 1895. године налазило се од 1889. године у Махакосу, да би 1899. године било пребачено у Најроби.

Мау Мау устанак, у коме су доминирали припадници етничких група Кикују, Ембу и Меру, трајао је осам година, од 1952. до 1960. Повод за овај устанак су били затегнути друштвени, економски и расни односи, а додатни стимуланс је био период деколонизације у Африци. Ускоро након овог устанка је проглашена независност Кеније 12. децембра 1963, а први председник је био један од вођа устанка Џомо Кенијата. Од независности до 1992. године у Кенији је на власти била једна партија - Кенијска афричка национална унија. Након Кенијатине смрти 1978. године нови председник је постао Данијел Арап Мои (пореклом Каленџин) кога је 2002. године победом на изборима наследио садашњи председник Мваи Кибаки (преклом Кикију).

Кенија је подељена на осам административних провинција (mkoa једнина, mikoa множина на свахилију):
Провинције Кеније

Централна
Обална
Источна
Најроби провинција
Североисточна
Њанза
Раседна долина
Западна

На челу сваке провинције се налази управник (Provincial Commissioner) те провинције кога поставља председник државе. Провинције су подељене на дистрикте (wilaya на свахилију). У време пописа 1999. године било је 69 дистрикта. Од тада њихов број је растао да би 2009. године достигао број од 254 дистрикта. У августу 2009. године је Врховни суд Кеније донео одлуку да све новоформиране дистрикте ставља ван закона и одредио 46 легалних дистрикта.

У Кенији живе око 44 етничке групе чији језици припадају трима већим групама: Банту (највећи народи Кикују, 22%, Луја, 14% и Камба, 11%), нилско-сахарској (највећи народи Луо, 13% и Каленџин, 12%) и кушитска група која има мали број припадника, али у деловима земље с малом густином насељенсти, тако да заузимају велики део територије (Сомали, Боран). Сходно етничкој припадности свака етничка група има свој језик сврстани такође у три групе банту, нило-сахарски и кушитски. Званични језици су свахили и енглески.

Најзаступљенија религија у Кенији је хришћанство (око 38% протестаната и 28% католика). Муслимана има око 7%, а остатак становништва припада домаћим верама, чији су елементи присутни и у трима већим религијама.
Образовање у Кенији није обавезно, али осам година основне школе је обезбеђено од владе. Током 1990. скоро је 5.4 милиона ученика похађало 14.690 основних школа, а 614.000 средњешколаца је похађало 2.750 средњих школа. Кенија има четири универзитета: Универзитет у Најробију, Кенијата Универзитет, Егертон Универзитет у Накуру и Мои Универзитет у Елдорету. Специјални колеџи укључујући Момбаса политехнички, Музичка академија у Најроби.
Већина културних институција у Кенији је у Најробију или у Момбаси. У Најробију је Национални музеј Кеније, који укључује историју и геологију. У Најробију се налази и Мек Милан меморијална библиотека, са специјалном колекцијом Африке. У Момбаси је Форт Џизус музеј, историјски музеј основан још у 16. веку од Португалаца. Китал музеј је историјски и научни музеј.

Најразвијеније гране кенијске привреде су пољопривреда и туризам. Извози се кафа и чај, а највећи извор стране валуте су туристичке посете националним парковима и резерватима (најпознатији је Масаи Мара који граничи са Серенгетијем у Танзанији). У Најробију, који је саобраћајно и привредно средиште источноафричке регије, развијен је и услужни сектор


.

SAN MARINO




Сан Марино се граничи са два италијанска региона, на североистоку са Емилијом Ромањом и регионом Марке на југозападу. Има површину од 60,57 квадратних километара. Удаљеност између најсеверније и најјужније границе Сан Марина износи 12 километра. Највиши врх је Монте Титано чија висина је 739 метара.

Клима је медитеранског типа, али је блажа него у приморју због надморске висине. Лети температура варира од 20° до 30°, а зими од -2° до 10°. Просечне падавине износе 550 mm годишње.
Сан Марино нема природних ресурса, тако да се његова територија пре свега користи за пољопривреду. Узгајају се житарице, вино, маслине и воће. Од животиња узгајају се говеда и свиње. Све до шездесетих година прошлог века становници Сан Марина су живели пре свега од пољопривреде. Од тада почињу да се развијају и друге делатности као што су занаство, трговина и пре свега туризам. Сан Марино пре свега извози вино, лан, занатске производе и маркице. Продаја маркица представља 10% бруто домаћег производа. Други велики извор профита је туризам, који директно или индиректно чини 60% државне зараде. Становници Сан Марина не плаћају никакав или врло мали порез. Просечна годишња зарада износи 10300 долара. 52% активног становништва ради у сектору услуга, 41% у секундарном сектору и 7% у пољопривреди. Од јануара 2002. званични новац Сан Марина је евро, а пре тога то је била италијанска лира.Становништво Сан Марина је по попису из 2002. године бројало 28.753 становника. Од тога су 83,1% особе рођене у Сан Марину, а 12% су италијани. Више од 13.000 држављанина Сан Марина живе у иностранству. Због мале површине густина насељености је велика и износи 475 становника по км². 92,3% становништва су католици, а 3% се изјашњава као атеисти.

Сан Марино је подељен у девет кастела (општина):

Сан Марино,
Серавале,
Борго Мађоре,
Домањано,
Фијорентино,
Аквавива,
Фаетано,
Ћезанова и
Монтеђардино.

Сан Марино је познат по трци Формуле један. Трка се не вози на територији Сан Марина већ 100 km северозападно одатле у Имоли. до тога је дошло 1980. када је велика награда италије из Монце пребачена у Имолу. Услед протеста одлука је следеће године поништена, а како Италија није могла да има две трке, трка у Имоли се од 1981. вози као велика награда Сан Марина.

Иако Сан Марино има малу популацију има сопствени фудбалски шампионат и фудбалски савез основан 1931. Првенство се састоји из петнаест екипа које су у почетку подељене у две групе од по седам и осам екипа, а затим по три првопласиране иду даље и боре се за првака по куп формату.

IRSKA



Ирска (ирски: Éire)је званичан назив суверене државе која покрива приближно пет шестина острва Ирске, на обали северозападне Европе. Република је формирана 1949. Службено име државе је Ирска (ирски: Éire), и ово је како међународне организације и појединци називају ову земљу. Ирска је чланица Европске уније, има развијену економију, и броји мало преко четири милиона становника. Преостала шестина острва је позната као Северна Ирска, и део је Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске.Келти су дошли до Ирске око 300. п. н. е. Контролисали су земљу око 1.000 година и оставили културу и језик који је преживео до сад, посебно у Голвеју, Корку, Керију и Вотерфорду. Римљани, који су освојили Британију, никад нису стигли до Ирске. Ирска је примила хришћанство између трећег и петог века, као једина земља која га је примила као веру на мирољубив начин.

Острво Ирска се простире на 84.421 km² од којих пет шестина припада Републици Ирској, а остатак чини Северну Ирску. На западу се налази Атлантски океан, на североистоку Северни канал. На истоку се налази Ирско море које се на југозападу спаја са океаном преко Канала светог Џорџа и Келтског мора. Западна обала Ирске се махом састоји од стена, брда и ниских планина (највиша тачка је Карунтухил (Carrauntoohill) на 1.041 m).

Локална умерена клима је нешто измењена услед Северноатлантске струје. Лета су ретко веома врућа, али се температура зими не спушта често испод нуле. Падавине су врло честе, са чак до 275 кишних дана годишње у неким деловима земље. Главни градови су престоница, Даблин на источној обали, Корк на јужној, Голвеј и Лимерик на западној обали, и Вотерфорд на јужној обали (види Градови у Ирској).

Северна Ирска, или Шест округа, како се ова територија зове на остатку острва, будући да се састоји од шест, од укупно девет, округа покрајине Алстер, настала је након преговора одржаних у Лондону о подели Ирске 1921. године. Ова контроверзна одлука о подели острва и стварању јужне Слободне Држава Ирске и Северне Ирске довела је до грађанског рата на јужном, католичком делу острва, док је претежно протестантски север био сагласан са новом поделом јер је остао у саставу Уједињеног Краљевства. Углавном су католици остали незадовољни поделом острва, тако да се неки сегменти друштва нису одрекли политичке и оружане борбе за поново уједињење острва у јединствену државу која би обухватала и све северне области (грофовије):

Фермана,
Арма,
Тајрон,
Даун,
Антрим
Дери

сматрају се делом Ирске, мада под британском окупацијом. Окрузи Каван, Монахан и Данегал, уз већ поменуте, творе покрајину Алстер. Уз Алстер, остале покрајине ирског острва су:

Манстер,
Конот
Ленстер.

Укупно на острву има 32 округа.
Ирска економија пре 1980. године била је "традиционално" устројена и не нарочито успешна. Тада је Ирска знатно заостајала за Уједињеним Краљевством и осталом Западном Европом. У тадашњој ирској економији пољопривреда је имала важнију улогу. Од 1980. године долази до великих промена.

Данас је Ирска други светски највећи извозник рачунарских програма. Готово трећина свих персоналних рачунала проданих у Европи произведена је у Ирској, и то већином у америчким фабрикама.

Упоређујући ниво развијености Ирске и Уједињеног Краљевства, види се да је Ирска, као традиционално неразвијена, успела за 20-ак година да достигне Уједињено Краљевство. На пример, Ирска је 1977. године имала 65 % народног бруто дохотка по становнику Уједињеног Краљевства, а 2000. године тај број је износио чак 93 %. Један други показатељ наводи да је куповна моћ Ираца виша него код Швеђана, Немаца, Француза, Британаца или Италијана.
Клима Ирске је атлантска, с много влаге, великом облачности и мало сунчаних дана, нарочито у западним деловима, који су под непосредним утицајем сталних и снажних западних ветрова. Због тога тај део земље има већу количину годишњих падавина (око 1500 mm) од источног (750 mm). Највише падавина има југозападни планински део – око 2500 mm. Због сталне влаге, и зато јер нема суша ливаде су стално зелене, па је по томе Ирска и добила име зелено острво.

ENGLESKA


Engleska (eng. England) je država koja je dio Ujedinjenog Kraljevstva. Engleska je najveće i najgušće naseljeno područje Ujedinjenog Kraljevstva, u njoj živi 83% stanovnika te države. Zbog premoći Engleske u Ujedinjenom Kraljevstvu naziv se vrlo često koristi kao sinonim za cijelo Ujedinjeno Kraljevstvo ili za otok Veliku Britaniju.


Engleska obuhvaća južni dio otoka Velike Britanije, na sjeveru graniči sa Škotskom a na zapadu sa Walesom i Irskim morem. Na istoku graniči sa Sjevernim morem a na j. Engleska leži na Engleskom kanalu.

Politika

Sjedište Vlade kraljevstva kao i kraljevske obitelji je u glavnom gradu Londonu. Za razliku od Škotske , Walesa ili Sjeverne Irske nema ni svoj parlament ni svoju vladu. Njihovu su ulogu preuzeli Parlament i Vlada Ujedinjenog kraljevstva. Pri tome je uobičajeno, da o pitanjima koja se tiču isključivo Engleske zastupnici drugih dijelova zemlje u Parlamentu ne glasaju. Međutim, planira se podjela Engleske na više administrativnih područja s vlastitom upravom (Devolucija).

Heraldika

Engleska zastava, poznata i kao Križ Svetog Jurja (engl. Georgea), je crveni križ na bijeloj podlozi.

Drugi heraldički simboli su Tudorska ruža i Tri lava.


Približno između 10.000. p.n.e. i 6.000 p.n.e.., završetkom ledenog doba, došlo je na području Britanskog otočja do otopljavanja klime pa je tako potopljena i prevlaka koja je preko Sjevernog mora spajala Englesku sa kontinentom. Toplija klima dovela je do pojave većeg broja biljaka i životinja, pa tako i do prvih lovaca skupljača, a nakon njih i prvih ratara. Prvi dokazi korištenja pluga na području Engleske pojavili su se 3.500 p.n.e. Uslijed razvoja poljoprivrede došlo je i do povećanja broja stanovništva pa se u većoj mjeri pojavljuju i dokazi o prisutnosti ljudi na području Engleske. Ti dokazi pojavljuju se u obliku ritualnih spomenika, pogrebnih komora, kamenih nizova i krugova. Ti objekti postajali su s vremenom sve složeniji i ukazuju da je poznavanje astronomije igralo veoma važnu ulogu, iako vjerski običaji tadašnjih ljudi i nisu sasvim poznati. Najpoznatiji spomenici tog vremena u Engleskoj su ritualna središta u Aveburyju i Stonehengeu.

Engleska je u to doba bila izložena pritisku Kelta, kulture koja se oko 800. pr. Kr. pojavila u južnoj Njemačkoj, a zatim se proširila dobrim dijelom Europe, pa tako i Engleskom. Razlozi širenja keltske kulture na Englesku nisu još potpuno jasni, a mogli bi biti uvjetovani doseljavanjem novih stanovnika ali i trgovinom. U to doba uslijed obrade metala došlo je do snažnog razvoja poljoprivrede, trgovine, kovanja novca te prvih začetaka gradova i plemenskih "država".


Upravna podijela Engleske je izrazito složena, a datira još od od anglo-saksonskih vremena. Engleska je tradicionalno bila podijeljena na 39 povijesnih grofovija (eng. Counties) koje su osnovali normanski osvajači, a mnoge imaju osnovu u ranijim saksonskim kraljevstvima. Granice su definitivno ustanovljene u kasnom srednjem vijeku. Od druge polovine 20. stoljeća grofovije su u svojoj ulozi kao upravna područja više puta reorganizirane, ali u svijesti stanovništva i dalje postoje kao povijesne grofovije. Veći gradovi i dalje su bili dijelovi grofovija, ali se njima samostalno upravljalo kao četvrtima (eng. Borougs). Od 1890. do 1965. organizirane su administrativne grofovije. Godine 1997. stvorene su ceremonijalne grofovije, koje se nazivaju i zemljopisnima jer ljudi njihove nazive upotrebljavaju kako bi opisali mjesto gdje žive. Ceremonijalnih grofovija ima 48.

Tijekom 20, stoljeća upravna podjela je prilagođena novonastalim velikim gradskim aglomeracijama i demografskim promjenama. Krajem stoljeća ustanovljena su četri stupnja lokalne uprave: regija, grofovija, okrug i župa. Na taj su način promijenjene i granice navedenih 39 povijesnih odnosno tradicionalnih grofovija. Godine 1965. ustanovljeno upravno područje Veliki London. Veliki London ima status regije te se sastoji od 32 četvrti i City of London. Najviša jedinica lokalne upravne podjele je regija koja se sastoji od nekoliko grofovija. Engleske regije stvorene su 1994. godine, a ima ih 9. Stvorene su uglavnom za statističke potrebe, a koriste se i pri izborima za Europski parlament. Nazivi regija su: Sjeverozapad, Sjeveroistok, Yorkshire i Humber, Istočni Midlands, Zapadni Midlands, Istok, Jugoistok, Jugozapad i Veliki London.

Godine 1974. ustanovljene su metropolitanske (eng. Metropolitan Counties) i nemetropolitanske grofovije (eng. Non-Metropolitain Counties). Postoji 6 metropolitanskih grofovija koje obuhvaćaju područje velikih gradova.

Nemetropolitanskih grofovija ima 75, a dijele se na 35 shire grofovija koje imaju više okruga (eng. Districts) i 40 grofovija koje imaju samo jedan distrikt (eng. Unitary authority) te su ujedno grofovija i okrug. One imaju jednostupanjsku upravu budući da imaju samo vijeće okruga. To su područja većih gradova koji su izdvojeni iz uprava 35 grofovija. U shire grofovijama je riječ o dvostupanjskoj upravi budući da svaka grofovija ima više okruga te imamo vijeće grofovije i vijeće okruga. U shire grofovijama ukupno ima 284 okruga. Svi distrikti u shire grofoviji Berkshire imaju status Unitary authority te ne postoji vijeće grofovije ali se ipak ubraja među 35 nemetropolitanskih grofovija.

Engleski jezik razlikuje pojmove City od Town , što bi se kod nas oboje prevelo samo sa grad. Pravo da se mjesto nazove City proizlazi iz kraljevske povelje o takvom imenovanju (Royal Charter) Pri tome je kao orijentacija služio podatak, da li naselje ima katedralu. Dok, primjerice, mali Herford s nepunih 60.000 stanovnika ima naziv City, Stockport sa svojih 285.000 stanovnika je Town.


Lista "velikih gradova Engleske" sadržava i t.zv. "Metropolitain Boroughs". Neki od tih upravnih središta sastoje se od više gradova (Town ili City). Ti "Metropolitain Boroughs" su jednostupanjske upravne jedinice.

Najveće gradske upravne jedinice u Engleskoj s više od 200.000 stanovnika (podatci iz 2001., iskazano u tisućama) su:

London (7 1729)
Birmingham (977)
Leeds (715)
Sheffield (513)
Bradford (468)
Liverpool (439)
Manchester (393)
Kirklees (389)
Bristol (381)
Wakefield (315)
Wirral (312)
Dudlei (305)
Wigan (301)
Coventry (301)
Doncaster (287)
Stockport (285)
Sefton (283)
Sandwell (283)
Sunderland (281)
Leicester (279)
Nottingham (266)
Bolton (261)
Newcastle-upon-Tyne (260)
Walsall (253)
Rotherham (248)
Kingston upon Hull (244)
Stoke-on-Trent (241)
Plymouth (240)
Wolverhampton (237)
Derby (222)
Barnsley (218)
Southampton (217)
Oldham (217)
Salford (216)
Tameside (213)
Trafford (210)
Milton keynes (210)
Rochdale (205)
Solihull (200)


wikipedija

Španija

Španija (España) je jugozapadna evropska država, graniči se sa Portugalijom na zapadu i Francuskom i Andorom na severoistoku. Izlazi na Sredozemno more na jugu i istoku i Atlantski okean na severu i severozapadu, evropski deo Gibraltara graniči s Španijom. Glavni grad je Madrid. U sastavu Španije se takođe nalaze i dva arhipelaga: Balearska ostrva u Sredozemnom moru i Kanarska ostrva u Atlantskom okeanu. Seuta i Melilja (dve enklave na severu afričkog kontinenta sa statusom autonomnih gradova), kao i Livija (enklava u francuskim Pirinejima), takođe pripadaju španskoj državi.



Španija je članica Ujedinjenih nacija, Evropske unije i NATO saveza.Španija se nalazi u umerenoj zoni, između 43°47'24" severne i 36°00'40" južne geografske širine, i između 7°00'29" istočne i 5°36'40" zapadne geografske dužine.
Reljef

Najstariji deo Španije, predstavlja 600-800 metara visoka visoravan Mezeta, koja je građena od prekambrijskih i kristalastih stena i starih krečnjaka. Na severu je okružena mladim nabranim Kantabrijskim planinama i Pirinejima (Piko de Aneti, 3.404 m), a na jugu Andaluzijskim planinama ili Betijskim Kordiljerima, koji su građeni od mezozojskih i tercijarnih naslaga.



Andaluzijske planine sastoje se od nekoliko masiva, koji se pružaju paralelno s obalom Sredozemnog mora: centralni deo Sijera Nevade (Sierra Nevada) s najvišim vrhom Španije (Mulaku, 3.481m). Između južnog ruba Mezete, odnosno Sijera Morene (Sierra Morene) i Andaluzijskih planina nalazi se velika Andaluzijska tektonska depresija. Na severoistočnom rubu Mezete pružaju se Iberijske planine, građene od krednih i jurskih naslaga, a između njih, Pirineja i Kantabrijskih planina smeštena je dolina reke Ebro (Hragonska kotlina). Sa visoravni Mezeta izdižu se planinski masivi Sijera de Gata (Sierra de Gata), Sijera de Gredos (Sierra de Gredos) i Sijera de Gvadarama (Sierra de Guadarrama), koji su nastali rasedanjem u tercijaru. Obala je uglavnom strma i slabo nerazuđena. Dobro je raščlanjena samo obala Galicije i severozapadne Španije sa mnoštvom zaliva karakterističnog oblika.


Klima

Španija se nalazi u umerenom pojasu, a njen neujednačen reljef utiče na veliku klimatsku raznovrsnost. Često se za klimu Španije kaže da je sredozemna (mediteranska). Međutim, to je samo donekle tačno jer samo priobalno područje istoka, jugoistoka i juga Španije ima sredozemne karakteristike. Na izmene klime prevashodno utiče nadmorska visina, pa dolazi i do vertikalne klimatske zonalnosti. Uz to, planine se uglavnom izdižu uz rubnim delovima zemlje, pa su značajna prepreka širenju klimatskih uticaja iz okolnih prostora. Zbog toga središnji deo Španije - Mezeta, ima znatno drugačije podneblje, od onog koje bi odgovaralo geografskoj širini tog prostora.



Na istoku i jugu Španije gde preovlađuje sredozemna klima (često se navodi i kao suptropska) srednje mesečne temerature tokom godine kreću se od 13°C do 25°C, a izluči se od 350 - 500 mm padavina. Za ovo područje karakteristično je dugo, toplo, suvo i sunčano leto, kada maksimalne temperature dostignu i 48°C. Sredozemna obala Španije ima najveći broj sunčanih sati u Evropi. Zime su u primorju ugodne, a na jugu tople.

Severozapad Španije, odnosno atlantska obala, koja izlazi i na Biskajski zaliv, ima svežiju klimu, pa se temperature kreću od 8-20°C. Sa Biskajskog zaliva prema poluostrvu kreću se vlažne mase, pa se na planinskim padinama izluči najviše padavina, oko 900-2.000 mm. Zbog blage okeanske klime i dosta padavina, čitavo područje je pod relativno bujnom i zelenom vegetacijom, pa se ova regija često naziva i „Zelena obala“ (Costa Verde).

Unutrašnju Španiju, sa kontinentalnom klimom karakterišu srednje mesečne temperature od 3-23°C, a tokom zime često budu i negativne. U ovoj regiji se prosečno godišnje izluči ispod 500 mm taloga, a na nekim delovima manje od 300 milimetara. Istočni obod poprima neke karakteristike mediteranske klime, dok se severozapadni rub približava okeanskom klimatu.
Hidrografija

Osnovu hidrografske mreže Španije čini pet reka: Gvadalkivir, Gvadijana, Taho (Težo u Portugalu) i Duero, koje pripadaju slivu Atlantskog okeana i Ebro - pritoka Sredozemnog mora. Reke na severozapadu Španije imaju više vode, kraći tok, relativno veliki pad, a njihova estuarska ili rijaska ušća pogoduju razvoju vodenog saobraćaja. Tokovi koji se spuštaju sa visokih planina (Pirineja, Betijskih Kordiljera i dr.) imaju velike padove i značajan hidroenergetski potencijal. U krečnjačkim terenima reke su najčešće formirale kanjone ili klisure, strme odseke („kveste“) a tu su i vodopadi i brzaci, pogodni za proizvodnju elektične enrgije. Veći tokovi iskorišćeni su za navodnjavanje plodnih ravnica.
Flora i fauna

Španija ima malo šuma sveg oko 15% ukupne površine, i zastupljene su samo na višim delovima planina, najviše na severozapadu države. U unutrašnjosti Španije osnovu prirodnog pejzaža čine kserofitne zajednice. Šikaru (matorral), uglavnom teško prohodnu sačinjavaju grmovi jasena, lovora, ruzmarina i divlje masline, a na lošem zemljištu raste trava. U tim uslovima uspevaju lekovite biljke, najčešće lavanda, kadulja i majčina dušica. Prostori koji su obrasli majčinom dušicom nazivaju se „tomilares“ (tomillares). U proleće kad šikara i površine pod lekovitim travama ozelene privlače živi svet svojim šarenilom boja i aromatičnim mirisima.

Leti je znatno drugačije, jer uz stalno vedro nebo i visoku temperaturu, vegetacija uglavnom požuti, a u prvi plan dolaze ogoljeni kameni blokovi (sipari). Jugoistočni deo Mezete, u takvim uslovima, ima oskudnu stepsku vegetaciju. Sredozemnu obalu karakteriše raznolikost, koja je uglavnom proizvod ljudskog rada, odnosno radi se o kultivisanim biljnim vrstama (agrumi, masline, vinova loza, povrće, čak i palme i drugo). U sredozemnim klimatsko-vegetacijskim uslovima živi mediteranska fauna, koju karakteriše veliki broj gmizavaca, insekata i ptica, dok su se krupnije životinje održale uglavnom u planinskim predelima.

Francuska Republika (fra. République Française) je država u zapadnoj Europi, s nekoliko prekomorskih teritorija i otoka. Kontinentalna Francuska (France métropolitaine) graniči s Belgijom, Luksemburgom, Njemačkom, Švicarskom, Italijom, Monakom, Andorom i Španjolskom. Prekomorski posjedi uključuju Francusku Gvajanu u Južnoj Americi, te otoke poput Martinika, Réuniona i Nove Kaledonije u Atlantskom, Indijskom i Tihom oceanu.
Francuska je jedna od zemalja osnivačica Europske Unije, i njena teritorijem najveća članica. Također je zemlja osnivačica Ujedinjenih naroda, i jedna od pet stalnih članica Vijeća sigurnosti; pored toga je i članica grupa G8 i G-20, NATO-a, OECD-a, Frankofonije i niza drugih međunarodnih organizacija.

Glavni ideali Francuske izraženi su u Deklaraciji o pravima čovjeka i građanina. Ustavom je definirana kao nedjeljiva, sekularna, demokratska i socijalna država. Jedna je od najrazvijenijih, najbogatijih i najprepoznatljivijih država svijeta, a s 82 milijuna turista godišnje i najposjećenija.


Kontinentalna Francuska leži na zapadnom kraju Europe, između 41° N i 51° N zemljopisne širine, i 6° W i 10° E zemljopisne dužine. Nalazi se u sjevernom umjerenom klimatskom pojasu. Površina joj iznosi 547.030 km², što znači da je teritorijem najveća članica Europske unije.
Zbog tako velike površine, u Francuskoj postoje mnogi reljefni oblici i različita klimatska obilježja. Na sjeveru i zapadu Francuske nalaze se goleme ravnice, na jugozapadu Pireneji, u južnom središnjem dijelu izdiže se Središnji masiv, dok jugoistokom dominiraju Alpe. 4810 metara visok Mont Blanc, dugo smatran najvišim vrhom Europe, nalazi se na granici Francuske i Italije. Francusku ispresijecaju njene četiri najveće rijeke: Seine, Loire, Garonne i Rhône. U Kontinentalnu Francusku spada i otok Korzika.

Južnim dijelom Francuske prevladava mediteranska klima, u središnjem kontinentalna s toplim ljetima i oštrim zimama, dok sjeverni i zapadni dio imaju oceansku klimu s blažim ljetima i zimama, i s više oborina. Alpe i ostala planinska područja imaju alpsku klimu.

Francuski prekomorski posjedi dodaju njenom teritoriju još 127.813 km², čime se ukupna površina penje na 674.843 km². Francuska ima drugi najveći isključivi gospodarski pojas na svijetu, koji pokriva 11.035.000 km², odmah iza američkih 11.351.000 km².

Srbija (zvaničan naziv Republika Srbija) je kontinentalna država koja se nalazi u jugoistočnoj Evropi, tačnije na Balkanskom poluostrvu i jednim delom u srednjoj Evropi (Panonskoj niziji). Glavni grad je Beograd. Sa 1.639.121 stanovnika po popisu iz 2011. godine, on je administrativno i ekonomsko središte države. Srbija se na severu graniči sa Mađarskom, na severoistoku sa Rumunijom, na istoku sa Bugarskom, na jugu sa Republikom Makedonijom, na jugozapadu sa Albanijom i Crnom Gorom a na zapadu sa Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom (Republika Srpska).

Srbija je od završetka Prvog svetskog rata bila osnivač i sastavni deo zajedničke države sa većinom balkanskih Južnih Slovena prvobitno u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, (kasnije preimenovanoj u Kraljevinu Jugoslaviju), zatim u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, Saveznoj Republici Jugoslaviji i Srbiji i Crnoj Gori. Od 2006. godine Srbija kao naslednica SCG postala je suverena i nezavisna država.

U sastavu Republike Srbije su i dve autonomne pokrajine: Vojvodina i Kosovo i Metohija. Od NATO bombardovanja SRJ, pokrajina Kosovo i Metohija se nalazi pod protektoratom Ujedinjenih nacija. Institucije privremene samouprave na Kosovu i Metohiji, na kojem Albanci čine etničku većinu, 17. februara 2008. jednostrano su proglasile nezavisnost, koju Srbija i Ujedinjene nacije ne priznaju.

Republika Srbija je postala zvaničan kandidat za članstvo u Evropskoj uniji u martu 2012. godine.

Црна Гора



Црна Гора је земља у југоисточној Европи која лежи на обали Јадранског мора. Граничи се на истоку и сјевероистоку са Србијом, на западу и сјеверозападу са Хрватском и Босном и Херцеговином и на југоистоку са Албанијом. На југозападу је Јадранско море дијели од Италије. Главни, а уједно и највећи град је Подгорица, док Цетиње има статус престонице (пријестонице).

Црна Гора је чланица Уједињених нација, Организације за европску безбједност и сарадњу, Савјета Европе и Уније за Медитеран. Такође је кандидат за чланство у Европској унији од 2010, а и потенцијални кандидат за НАТО пакт.



Претече данашње Црне Горе су средњовјековне кнежевине Дукља и Зета. Црна Гора је током турске владавине имала неку врсту аутономије, а независност од Турске јој је потврђена на Берлинском конгресу 1878. Од 1918. била је дио све три Југославије.

Име Црна Гора се на црногорским просторима први пут јавља 1296. године у повељи српског краља Стефана Уроша II Милутина из династије Немањића. Јавља се у облику оть Чрне Горе, у контексту области око Црмнице и врањинскога манастира Скадарског језера. Та Црна Гора је једна од бројних области у средњовјековној српској монархији која носи идентично име. Име Црна Гора је вјероватно изведено према томе што су у средњем вијеку Ловћен, његова предгорја и подручја староцрногорских планина били покривени густим шумама. Значење имена лежи у словенском топониму за велике и густе горе или мрке шумовите предјеле.

У италијанским изворима Црна Гора се први пут помиње у изворном облику 1348. као Cerna Gora, а у дубровачким изворима 1379. као Cernagora. Италијански извори је такође биљеже као Montagna Negra, Montenegro или Monte Negro и отуда је име Монтенегро ушло у несловенске језике. Као Montenegro спомиње се и у латинским которским споменицима 1397, а као Monte Negro 1443. и Crnagora 1458. Године 1435. у уговорима између деспота Ђурђа Бранковића и Млечана помињу се catuni Cerna Gora или catunos Cernagora
Црна Гора се налази у југоисточној Европи на Балканском полуострву. Територија Црне Горе заузима приближно 13.812 km². Граничи се са Хрватском (14 km) на западу, Босном и Херцеговином на сјеверу (225 km), Србијом на истоку (203 km), Албанијом на југу (172 km), а од Италије је радвојена Јадранским морем. Дужина обале је 293,5 km.

Црна Гора се распростире од високих врхова на граници са Србијом и Албанијом и шири се великом равницом која се простире неколико километара. Равница грубо нестаје на сјеверу, гдје се Ловћен и Орјен нагло спуштају у Боку которску.



Велики крашки предио у Црној Гори углавном лежи на висинама од 1000 m изнад нивоа мора, а неки дијелови иду скоро до 1.900 m, као на примјер планина Орјен, највиши масив међу приобалним кречњачким вијенцима.
Планине Црне Горе спадају у једне од најнегостољубивијих терена у Европи. Њихова просјечна надморска висина је више од 2.000 m. Највиши врх Црне Горе је Зла Колата на Проклетијама са надморском висином од 2534 m. Један од најпознатијих врхова Црне Горе је Боботов Кук на планини Дурмитор, који се налази на висини од 2523 m. Планине Црне Горе спадају у терене Балканског полуострва највише измијењене ерозијом током последњег леденог доба.



Црно језеро на Дурмитору

Јадранска област захвата релативно узани појас Црногорског приморја од рта Оштро до ушћа ријеке Бојане, а према унутрашњости Јадранска област се шири ка долини Бојане и Скадарској котлини, и ка долинама Мораче и Зете. На кречњачкој подлози развила се посебна врста тла-црвеница, погодна за узгој дувана, винове лозе, воћа, маслина и другух култура. Поред црвенице јавља се и флишно земљиште. Јадранска област се дијели на: Бококоторски залив, Црногорско или Паштровићко приморје, Барско поље, Скадарски басен и Зетско-Бјелопавлићку равницу.



Кањон ријеке Таре

Бококоторски залив састоји се од четири мања залива: Топланског, Тиватског, Рисанског и Которског. Топлански и Тиватски залив спаја тјеснац Кумбор, а Тиватски и Рисански тјеснац Вериге.
Паштровићко приморје протеже се од Боке до Улциња. Изнад њега се издижу планине Румија и Суторман. Некадашње острво Свети Стефан пјешчаном превлаком спојено је са обалом и претворено у полуострво и туристички град-хотел. Овај дио Јадранске области располаже пјесковитим плажама Петровац, Милочер, Свети Стефан, Улцињ итд. Велика Плажа код Улциња је најдужа од плажа у Црној Гори, дуга око 13 km.
Барско поље је најзначајнији жељезнички, лучки и индустријски центар.
Скадарски басен представља највећу криптодепресију на Балканском полуострву. Његова највећа дубина лежи 38 m испод нивоа мора, а површина воде језера је 6 m изнад нивоа мора. Оно је уједно и највеће језеро Црне Горе.
Зетско-Бјелопавлићка равница се протеже око ријека Мораче и Зете све до недалеко од Никшићког поља. Плодно тло, обиље воде, медитеранска клима учинили су да је ово најплоднији дио Црне Горе и њена житница.

Највећи и главни град Црне Горе је Подгорица, док је Цетиње престоница.




Већина грађана Црне Горе је православне вјере. Вјерници Српске православне цркве су окупљени око Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. У Црној Гори дјелује и Црногорска православна црква, која себе сматра насљедницом православне цркве која је постојала до 1920. када је припојена уједињеној Српској православној цркви. Постоји и значајан број сунитских муслимана у држави који имају своју Исламску заједницу Црне Горе. Католички верници су организоване око Барске надбискупије и Которске бискупије.



Свети Стефан

Црна Гора има добре услове за развој свих врста туризма, пошто посједује лијепе плаже, планински регион на сјеверу, богату културну баштину и добро очувану природну средину. Црна Гора је била познато туристичко одмаралиште током 1980-их, али је због ратова вођених у околним држава током 1990-их њен имиџ туристичке дестинације нарушен. Црногорски туризам није почео да се опоравља до почетка 2000их, а од тада се знатно повећао број туриста и ноћења.

Скоро све економске активности Црне Горе усмјерене су на развој туризма.



Његошев молзолеј на Ловћену


Wikipedia