Vladislav Petković Dis

Sedmi dan


Prošli su aprili
i mi nismo više
i nećemo biti ono što smo bili.

Sve tiše i tiše
podnosimo dane,
ovaj vidik sunca i magle i kiše.

Tu su ruže znane
i promena ista,
samo naše pesme već su poabane.

Danas nam ne blista
kao nekad, pređe,
pobeda i ljubav i budućnost čista.

Došli smo do međe.
Još jedino java
seća nas na doba sve bleđe i bleđe.

Svetlost, boja plava
sad su izraz neba
u kome se tužno i umorno spava.

Nama sad ne treba
zagrljaj i cveće,
da ukrasi mladost, sumnju pokoleba.

Nama doći neće
snovi, što se kriju,
zabuna života koju krv pokreće.

Ko haljinu čiju,
meku i u svili
nosili smo prošlost kao sreću sviju.

Prošli su aprili,
i suze se liju
što mi nismo ono što smo nekad bili.

Veliki srpski pesnik, sa malim brojem objavljenih pesama, poeta razočaranja i izgubljenih iluzija, kratkog nesrećnog života, ostavio je dubok trag u književnosti. Njegova poezija je pesimistčna, metafizička, puna slika iz podsvesti i iracionalnog… Rodjen je 1880.godine u Zablaću kod Čačka, kao deveto od trinaestoro dece. Bio je slab učenik, maturu nije uspeo da položi ni iz dva puta. Ipak, bio je veoma talentovan pesnik. Dve godine je radio kao učitelj u selu kod Zaječara, a potom odlučuje da ode odatle i potraži posao u Beogradu.

1903.godine dolazi u Beograd i objavljuje pesme pod pseudonimom DIS (srednja slova njegovog imena). Objavljivao je u tadašnjim novinama “Srpski književni glasnik”, “Nova iskra” i “Brankovo kolo”. Dugo nije mogao da nadje službu, i tek uz Nušićevu pomoć, nalazi mesto na trošarini (carinarnici) u Savamali, gde je radio kao kantardžija. Noći je provodio uglavnom po kafanama, boemskim okupljalištima, družeći se sa pesnicima Simom Pandurovićem, Matošem i drugima.



Jutarnja idila
† Mihailu Petkoviću, mome bratu

Imao sam i ja veselih časova,
nije meni uvek bilo kao sada;
imao sam i ja sate bez bolova,
osmejaka vedrih i radosti, mada

to je davno bilo... Na grudi sam ruke
prekrstio svoje. Gledam kako tama,
nečujno i tiho, ne praveći zvuke,
po zidu se penje u čudnim slikama:

k'o ljubavna čežnja, kao tuga znana
preko mrtve drage, preko groba lednog;
i nasuprot tami iz ranijih dana,
javlja mi se slika srećnog jutra jednog.

Ustao sam rano, preko običaja;
otvorio prozor. Izgledaše kao
u prirodi da je bilo okršaja
nekog groznog, strašnog. Vazduh mokar pao.

Neba nigde nema. Možda je propalo.
Elementi strasti negde se još bore.
Možda je i sunce ropstva nam dopalo.
Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore.

Oblaci se sivi uplašeno nagli
ispred moga oka, i kao da mole
za pomoć, spasenje njima, kiši, magli,
od nečije ruke što ih tera dole.

Naglo odoh k njima. Tamo videh kako
zalaze sva bića, i propast ih nosi;
videh da se gasi i svetlost i pak'o,
neku mutnu utvar da maše i kosi.

U trenutku jednom ne znam šta se desi...
Kada se probudih, udarahu zvona,
uz očajni ropac umirahu gresi,
kupljeni životom: to mre vasiona,

zemlja, njeno vreme. Umirahu boje,
s njima duše ljudi i grobovi njini:
sazrevahu zvezde, al' da ih opoje
ne ostade niko, ni noć u crnini.

I nesta planeta i životu traga;
izumire i smrt. Više nema ljudi;
sa mene se poče da otkida snaga,
svi udovi, redom, i pogled što bludi.

Minu sve što beše, htede biti ikad.
Tama se uvuče u ideju snova:
raskošnije smrti nisam gled'o nikad.
Imao sam i ja veselih časova.

Čudo

U sedmom razredu je napisao prvu pesmu i to na nemačkom jeziku koji je jedva govorio. Bio je prosečan đak i nije uspeo da polozi maturu, tom prilikom je rekao: “Dozvolite da popijemo po čašu piva. Ja se ne ljutim, pravedno ste me oborili. Ali to nas ne čini neprijateljima. Ja čašćavam…”

Bio je natprosečno talentovan. U njegovu čast je otvorena biblioteka koja nosi njegovo ime.

10. marta, na Disov rodjendan se održava se manifestacija “Disovo proleće”, a završavaju se dodelom “Disove nagrade”.

Noć ljubavi

Jedne večeri, kao posle grada,
Mirisala je koža telo moje:
Miran, bez sreće i radosti koje,
Bijah kao van tamnice jada.

Video nisam sunce kako pada,
Uzdah i cveće oko sna mog što je
Očajem skrio njenih nada boje,
Odveo dete u nesreću sada.

Draga moja, ja ne umem više
Nositi suze što ti radost krije,
Al' u noć mesec kad siđe ubavi,

Tišinom sreće kad bol zamiriše,
Odmori oko: nek se duša slije
U pozni šapat velike ljubavi.

"Orgije"

Pijemo nas nekoliko propalih ljudi
I polusvet:
Bez svega, i bez radosti; mada nam grudi
Ceznu za cvet.

Zvuci violina, vino, jak dodir zena
Daju nam pir,
Al' svuda se krecu senke mrtvih vremena,
Umrli mir.

Muzika s pesmom pruza nam stare jauke,
Opela trag;
Zgrljaj, za navek skrstene ruke
I zivot nag.

U samoci nam stanuje, k'o u cutanje,
Veliki strah;
Bez leka smo. S nama tu je, nocu i danju,
Ledeni dah.

U igri, u pupoljcima trazimo besno
Izraza, sna;
Placemo mrtviam sto je u paklu tesno,
Kad nema dna.
Jer svaki zivi u grobu svom, samo sto nece
Da vidi grob,
Ni svoje dane, sto gore k'o mrtvom svece,
Ni svoju kob.

Pijemo s usta i casa.Mastom ludila
Stvaramo zrak;
Sve nas je dovela tajna sto nas ubila,
Otkala mrak.

Pijemo nas nekoliko propalih ljudi
I polusvest;
I znamo, radost ne moze da se probudi,
Opao cvet.

"Svako umetničko delo javlja se kao produkt društvenih okolnosti" - Dis

Disa su u životu stalno pratili neuspesi i porazi pa tematika njegovih pesama proizilazi iz njegovog teškog života. Ipak on je stvarao za svoju dušu i nije se obazirao na kritike upućene njegovim stihovima u kojima sprovodi svoj doživljaj sveta i individualno proživljava patnju. Svako od nas može u njegovim pesmama da prepozna neku svoju, individualnu, patnju.
Dis se utopio u Jonskom moru kada je brod kojim je putovao na Krf potopila nemačka podmornica. I danas se misli da je on svoju smrt predvideo u svojoj pesmi "Utopljene duše" koju je napisao šest godina pre smrti.

UTOPLJENE DUŠE

Još jednom samo, o, da mi je dići
Ispod života svet umrlih nada,
Još jednom samo, o, da mi je ići
Prostorom snova pod vidikom jada.

Potajna slabost i žudnja ka sreći,
Skrivene misli u boji ljubavi,
Njen pogled nekad sve što znade reći,
Još jednom samo da je da se javi.

U harmoniji svetlosti i tame,
Lik duše trajno gde se od nas krije,
Gde svesti nema, već ideje same,
Otkud bol sleće, da osećaj svije

U meni o njoj, o lepoti, cveću
I o mladosti – o još jednom samo,
Da mi je da se moje misli kreću,
Da mi je da sam još jedanput tamo.

Da mi je da sam u predelima onim,
Gde su mladost, san i uspomene,
Kod negda svojih da je da se sklonim
S lepotom njenom što k`o miris vene.

Il` da je groblja, senki, vetra, zvuka
I igre mrtvih, avetinja kolo,
Da je bolova, sećanja, jauka –
Znamenja, da sam nekad i ja vol`o.

Al` nije. Ja znam svi ti dani stari,
I želje, njena tuga i lepota,
I nežne veze osmeha i čari
Nemaju više za mene života.

Nemaju više života ni za nju
Sva njena ljubav i moja stradanja,
Dremež i suton i noću i danju.
Nama se spava. Nama se ne sanja.

Gube se redom, trunu pod životom
Aleje bola i podneblja plava,
I moja lira sa njenom lepotom,
Tugom i srećom…Da je da se spava.

I samo katkad, al` to retko biva,
Nju kada vidim posred ovih žala,
Prilazi k meni neka magla siva,
Nagovest bleda dalekih obala.

Gledeći dugo taj magleni veo,
Kamo se dani moji razasuše,
Širi se pokrov velik, prostran, beo,
Pod kojim leže utopljene duse.

Na očevom grobu
Gospođici R.G.

Oče, evo opet mene.
Tvoja cura traži tebe;
Sad je bolna, naglo vene;
Ne poznaje danas sebe.
Otkad nisam bila ovde!
Svelo cvece vec mraz dene!
Ja sam jedva dosla dovde.
Tvoja cura naglo vene.
Htela sam ti reći samo…
Ah, al’ suza guši, davi!
Kako ti je, oče, tamo?
Tvoju curu što ostavi?
A ona te tako voli;
Ali mnogo, mnogo strada.
Ni Bogu se sad ne moli.
Nema čemu da se nada.
Ah, vecno bih bila s tobom!
Je l’ da I sad trazis mene?
Sreca mi je s tvojim grobom;
Tvoja cura naglo vene.