Pravopis

VELIKA I MALA SLOVA

Velikim početnim slovima se pišu vlastita imena, i to:

a) lična imena i prezimena: Slavko, Zoran, Petrović, Milovanović;

b) nadimci i atributi ako se sami upotrebljavaju ili su srasli s imenom i postali njegov sastavni deo: Miša, Goca, Jovan Jovanović Zmaj, Dušan Silni, Ričard Lavljeg Srca, Petar Veliki;

c) imena božanstava: Jupiter, Afrodita, Zevs, Apolon;

č) imena životinja i građevina: Šarac, Jablan, Vučko, Sava centar, Krivi toranj u Pizi;

ć) imena pripadnika naroda: Srbin, Crnogorac, Mađar, Grk;

d) imena stanovnika gradova, krajeva, zemalja, država, kontinenata: Novosađanin, Piroćanac, Nišlija, Bačvanin, Jugosloven, Evropljanin, Australijanac;

đ) imena nebeskih tela: Sunce, Zemlja, Mesec, Kumova slama, Mars, Venera;

e) imena kontinenata, država, naseljenih krajeva i mesta (sve reči u njima osim veznika i priloga): Evropa, Srbija, Crna Gora, Horveška, Mačva, Dalmacija, Lika, Beograd, Tršić, Novi Sad, Bosna i Hercegovina, Brod na Kupi, Južna Amerika, Dvor na Uni;

f) imena mora, reka, jezera, planina i druga geografska imena: Dunav, Palić, Kopaonik, Morava, Jadransko more, Fruška gora, Plitvička jezera, Balkansko poluostrvo; ako se sastoje iz više reči, pišu se velikim početnim slovom samo prve reči, a druge samo ako su vlastite imenice: Južna Morava, Beli Drim.

g) imena ulica i trgova: Studentski Trg, Železnička ulica, Beogradska ulica; ako se sastoje iz više reči samo se prva reč piše velikim slovom a ostale malim slovom izuzev vlastitih imena: Bulevar Nikole Tesle, Ulica Petra Petrovića Njegoša;

h) imena praznika: Božić, Uskrs, Bajram, Đurđevdan, Nova godina, Prvi maj;

i) nazivi ustanova, preduzeća, društava: Matica srpska, Osnovna škola “Mladost”, Vojvođanska banka, Beogradsko dramsko pozorište, Sportsko društvo “Partizan”, Medicinski fakultet u Beogradu, Organizacija ujedinjenih nacija;

j) nazivi knjiga, časopisa, novina, književnih dela: Opšta enciklopedija, Naš jezik, Borba, Na Drini ćuprija, Đački rastanak;

k) prisvojni pridevi izvedeni od vlastitih imenica sufiksima -ov, -ev, -in: Markov, Milošev, Marin, Bosančeva, Beograđankina, Jugoslovenov.

Velikim početnim slovom se piše:

a) prva reč u rečenici:

Spušta se noć. Ledena kiša dobuje u prozore. Gde su ljudi? Nema žive duše! Ulice su puste.;

b) prva reč posle dve tačke kada je upravni govor među navodnicima:

Al’ govori Musa Arbanasa:

; “Priđi, Marko, ne zameći kavge,

il’ odjaši da pijemo vino…”

c) nastavak pisma iza naslova ako se pismo nastavlja u novom redu, i to bez obzira da li se iza naslova stavlja zarez ili uzvičnik:

Draga mama,


ili

Draga Ljiljo!

Tvoje pismo sam primila tek juče iako… Molim te, nemoj se ljutiti što se retko javljam…

Velikim početnim slovom pišu se zamenice Vi i Vaš iz poštovanja prema osobi kojoj se piše:

Dragi nastavniče, Javljamo Vam se odmah po dolasku u letovalište. Na putu smo se držali Vaših preporuka…

Malim slovom se piše:

a) nastavak upravnog govora ako je bio prekinut umetnutom rečenicom radi nekog objašnjenja; na primer:

“Hoće li svi”, pitao je direktor na zboru učenika, “pomoći u uređenju okoline škole?”;

b) nastavak rečenice posle upravnog govora, na primer:

“Hoćemo!” – odgovorili su svi prisutni učenici.

; “Krenimo na posao, onda, odmah posle sastanka” – povikaše neki učenici.

c) prisvojni pridevi izvedeni od vlastitih imenica sufiksima -ski, -ški, -čki, npr. novosadski, beogradski, evropski, češki, niški, subotički, američki, kragujevački;

d) zamenice vi i vaš kad se u pismu ne obraća samo jednoj osobi već grupi ili kad se piše dopis nekoj ustanovi, firmi, društvu; npr.:

Osnovnoj školi “J.J. Zmaj”, Sremska Mitrovica.

Obaveštavamo vas da je…

SASTAVLJENO I RASTAVLJENO PISANJE

REČI

Sastavljeno se pišu:

a) složenice koje imaju samo jedan akcenat i u kojima se prvi deo ne menja, na primer: Beograd (Beograda, Beogradu), goloruk, parobrod, pismonoša, bezdušan, jugozapadni, prepoloviti, izvući;

b) nazivi stanovnika naselja iako se imena tih naselja sastoje od dve akcentovane reči i pišu se odvojeno; na primer: Novosađanin (prema Novi Sad), Belocrkvanka (prema Bela Crkva), Bjelopoljac (prema Bjelo Polje);

c) prisvojni prodevi izvedeni od naziva mesta ako se sastoje od dve akcentovane reči, npr. gornjomilanovački (prema Gornji Milanovac), južnoamerički (prema Južna Amerika), krivopalanački (prema Kriva Palanka);

č) rečca ne uz imenice i prideve s kojima srasta u složenice, na primer: – neznanje, nečovek, nezahvalnost, neznalica, nebriga, neprijatelj – nepoznat, neprirodan, nezreo, nepismen, nevelik, nevidljiv;

ć) složeni prilozi kao: malopre, pokadšto, gdekad, gdegde, najednom, napamet, otprilike, sneruke i predlozi: povrh, namesto, ukraj, uoči, podno;

d) rečca naj- u superlativu opisnih prideva, na primer: najlepši, najlakši, najbolji, najjači, najjednostavniji.

S crticom između prvog i drugog dela pišu se polusloženice, ako svaki od sastavnih delova čuva svoj akcenat i ako se prvi deo ne menja po padežima. Tako se pišu:

a) višečlani nazivi mesta, na primer: Herceg-Novi (iz Herceg-Novog, u Herceg-Novom), Ivanić-Grad;

b) dve imenice od kojih jedna određuje drugu, a zajedno označavaju jedan pojam, na primer: baš-čaršija, radio-amater, rak-rana, auto-put, general-major, general-potpukovnik;

Rastavljeno se pišu:

a) rečca ne u odričnim oblicima glagola, na primer: ne znam, ne veruju, ne dolazimo, ne pitaj, ne može; izuzetak su odrični glagoli neću, nemam, nemoj, nisam;

b) odrične zamenice niko, ništa, nikoji, ničiji, nikakav, kad se upotrebljavaju s predlogom, na primer: ni za koga, ni sa kim, ni u čijem, ni pred kakvim, ni za kojim;

c) rečca li uz glagole u upitnim rečenicama, npr. Hoćeš li doći? Veruješ li mi? Znaš li to? i u upitnim rečenicama sa da, na primer: Da li bi mi pomogla? Da li imaš novca?

INTERPUNKCIJA

U pisanju se radi jasnijeg prikazivanja onoga što hoće da se kaž, upotrebljavaju pojedini znaci koji se zajedno nazivaju interpunkcija ili rečenični znaci.

Znaci interpunkcije su: tačka, zarez, tačka i zarez, dve tačke, navodnici, upitnik, uzvičnik, zagrade i crta.

Tačka se stavlja na kraju obaveštajne – potvrdne i odrične rečenice, na primer: Svaki dan učim za ispit. Za ispit ne učim redovno.

Zarez se kao znak interpunkcije upotrebljava često i u različitim rečeničnim situacijama. Pošto je jedno od osnovnih načela srpskog pravopisa slobodna (logična) interpunkcija, za upotrebu zareza je najvažnije pravilo da se ono što je u mislima tesno povezano, što predstavlja jednu celinu, ne odvaja zarezom, a delovi koji čine celinu za sebe, odvajaju se zarezom od ostalih delova rečenice. Zarezom se odvajaju:

a) reči i skupovi reči (istovrsni delovi rečenice) u nabrajanju: Miša, Drenko, Nenad i Srđan su otišli na izlet. Poneli su i dobre hrane, i bezalkoholnih pića, i društvenih igara.;

b) nezavisne rečenice kad nisu povezane veznicima: Došao je, pozdravio se, dobro večerao i nestao.;

c) paralelni delovi rečenice kad su u suprotnosti: Zadatak je težak, ali zanimljiv. Pokloniću tebi a ne Igoru. Nismo letovali na moru, već u planini.

d) rečenice koje su u suprotnosti: Kasnije smo krenuli, ali smo stigli na vreme. Vi ste pošli ranije a ipak ste zakasnili.;

e) rečenice u inverziji (kad se zavisna rečenica nalazi ispred glavne), na primer: Kad se spremim, pozvaću te telefonom. Ako možeš, pomozi mi. Iako sam znala, nisam odgovorila na sva pitanja.;

f) reč ili skup reči koji su naknadno dodati ili umetnuti u rečenicu: To je, dakle, tvoj voćnjak. Sve ću ti, naravno, ispričati. Ti si u pravu, neosporno.;

g) vokativ i apozicija su, takođe, naknadno dodati u rečenicu, pa se odvajaju zarezom, na primer: Vi ćete, deco, dobiti slatkiša. Tebi ćemo, bako, doneti voća. Dela Ive Andrića, jedinog jugoslovenskog Nobelovca, prevedena su na mnoge jezike.;

h) uzvici isto nisu sastavni delovi rečenice, pa se odvajaju zarezom: Uh, što je hladno! Oh, što me boli zub! O, stigla si?!;

i) umetnute rečenice na primer: U mom selu, koje je jedno od najuspešnijih u voćarstu, gotovo svi gaje maline.;

j) između mesta i datuma, na primer: Sombor, 15. avgust 1991. U Novom Sadu, 2. aprila 1957.

Tačka i zarez se upotrebljavaju:

a) između rečenica koje su u složenoj rečenici manje povezane sa drugim rečenicama, na primer: Kad smo se sreli, pozdravili smo se, razgovarali o školi; nismo pominjali nedavnu svađu.;

b) između grupa reči koje se razlikuju po srodnosti, na primer: Na put ću poneti: odeću, obuću, kišobran, higijenski pribor; knjige, sveske, pribor za pisanje; društvene igre, fudbal i reket za stoni tenis.

Dve tačke se se stavljaju:

a) iza reči kojima se najavljuje nabrajanje, a ispred onoga što se nabraja, na primer: Na pijaci kupi: sira, jaja, kajmaka, mesa, salate i luka.;

b) ispred navođenja tuđih reči (upravnog govora); npr. Rekao nam je doslovno: “Novac za ekskurziju je obezbeđen”.

Navodnicima se obeležavaju:

a) tuđe reči kad se doslovno navode , na primer: Ulazeći svi zagrajaše “Srećan ti rođendan!”

b) reči koje se upotrebljavaju s ironijom i kojima nečemu ne želi da se da suprotno značenje: npr.: Znam, ti si “vrednica”. Doneo je tvoj “veliki projatelj”.

Na kraju upitnih rečenica stavlja se upitnik, a iza uzvičnih rečenica, kao i iza manjih govornih jedinica koje se izgovaraju u uzbuđenju, povišenim glasom, stavlja se uzvičnik, na primer: Kako si? Šta radiš? Uh, što sam gladna! Ne viči! Požar! Kada se pitanje izgovara povišenim glasom iza njega se stavljaju i upitnik i uzvičnik; npr. On položio?! Ne daš?!

Zagradom se u rečenici odvaja ono što se dodaje radi objašnjenja prethodne reči ili dela rečenice, na primer: Interpunkcija (rečenični znaci) doprinosi jasnijem izražavanju. Imenske reči (imenice, pridevi, zamenice i brojevi) menjaju se po padežima. Za vreme Prvog svetskog rata (1914 – 1918) vladale su nestašice hrane, odeće i lekova.

Crta se piše:

a) Umesto prvog dela navodnika u dijalogu i to u štamšanim tekstovima, a drugi deo se izostavlja; i na kraju upravnog govora se piše crta ako se rečenica nastavlja i objašnjava nešto o upravnom govoru; na primer:

- Ko je to bio? – Upita majka.

– Moj drug.

– Zašto ga nisi pozvao unutra?

– Žurio je – promrmlja Miloš.;

b) kad se želi nešto istaći, ili naglasiti suprotnost, neočekivanost; na primer: Pođem ja, kad – nigde nikog. Sve sam naučila, sve znam – ne vredi, zbunila sam se.

PRAVOPISNI ZNACI

Pravopisni znaci se upotrebljavaju uz pojedine reči za razliku od interpunkcije koja se upotrebljava u rečenici.

U pravopisne znake se ubrajaju: tačka, dve tačke, nekoliko tačaka, crta, crtica, zagrada, apostrof, znak jednakosti, znak porekla, akcentski znaci i genitivni znak.

a) Tačka se kao pravopisni znak upotrebljava:

– iza skraćenica: npr., itd., sl., tj.;

– iza rednih brojeva kada se pišu arapskim brojkama: 15. mart 1991. godine.

Tačka se ne piše iza rednih brojeva napisanih arapskim brojkama kada se iza njih nađe drugi pravopisni znak (zarez, zagrada, crta ili koji drugi); npr.: O tome ćete naći informacije na 119, 120, 121 i 122. strani. Na nekim spratovima (2, 4. i 5) su pokvarene električne instalacije. Na 10-15. kilometru ćeš ugledati planinarski znak.

b) Dve tačke se kao pravopisni znak pišu:

– između brojeva ili slova kojima se iskazuje neki odnos i čitaju se “prema”.

Na primer:

Rezultat utakmice je 2:1 u korist “Crvene Zvezde”.

Korenski samoglasnik se smenjuje o:i:a u rečima ploviti – plivati – poplaviti.

c) Nekoliko tačaka (najčešće tri) stavljaju se:

– umesto izostavljenog teksta i u isprekidanom tekstu; na primer:

Predlozi su: kod, pored, u, sa…

Kad se voz zaustavio, on se pojavi… i reče: “Divno je vratiti se kući”.

d) Crta se kao pravopisni znak upotrebljava:

– između brojeva umesto predloga do, npr.:

Kupi 10 – 15 kilograma krompira.

Ivo Andrić (1892 – 1975) je dobio Nobelovu nagradu za književnost.

Ako se ispred prvog broja nalazi predlog od, crtu ne treba pisati već ispisati i predlog do; na primer: Prvi svetski rat je trajao od 1914. do 1918. godine.

- između naziva gradova i drugih mesta da bi se označio pravac kretanja, na primer: Put Beograd – Niš ima veliki privredni značaj.

– između dva ili više imena kojima se označavaju tako tesno vezani pojmovi da oni čine jedan pojam.: Utakmica “Crvena Zvezda” – “Partizan” je uvek najznačajnija utakmica koja se igra.

e) Crtica se kao pravopisni znak piše:

– između delova polusloženica: radio-aparat, auto-mehaničar, foto-aparat, aero-miting;

– pri rastavljanju reči na slogove na kraju retka;

– u složenim ili izvedenim rečima u kojima se prvi deo piše brojem a drugi deo slovima: 150-godišnjica, 40-tih godina prošloga veka, 15-godišnjak;

– između skraćenica i nastavka za oblik, na primer: Prema Tanjug-ovoj vesti, do rata među sukobljenim stranama neće doći. Kulturna saradnja sa UNICEF-om je dobra.

f) Zagrada kao pravopisni znak:

– služi da označi oba oblika reči o kojima se govori, npr.:

- stavlja se iza rednog broja ili slova kojima se označava novi odeljak:

Predlog s(a) uz instrumental sredstva se ne upotrebljava.

1), 2), 3) itd. – a), b), v) itd.

g) Apostrof se stavlja umesto izostavljenog slova: Je l’ to tačno?

h) Znak jednakosti se upotrebljava između reči da bi se označila njihova jednaka vrednost, a čita se: jednako, ravno, isto što, jeste. Na primer:

himba = sumnja, tata = subjekat (u rečenici)

i) Znaci porekla su > i <. Upotrebljavaju se u stručnim tekstovima.

– znak > se čita “dalo je” ili “razvilo se u”, npr.:

tvojega > tvoega > tvooga > tvoga;

– znak < se čita “postalo je od”, npr.:

crnji < crn -ji; junače – junak -e

j) Akcentski znaci se beleže u stručnoj literaturi (obično iz gramatike) i u običnim tekstovima kad je potrebno da se označi reč koja se od iste reči u susedstvu razlikuje samo akcentom; npr.:

Sâm sam to uvideo.

Došao je da dâ oglas.

k) Genitivni znak se stavlja na krajnji vokal genitiva množine kad je potrebno označiti razliku ovoga oblika od drugih oblika, najčešće genitiva jednine iste zamenice. Na primer: Iz primerâ možeš zaključiti o toj pojavi. Genitivnim znakom je naznačeno da je to genitiv množine, odnosno da se iz više primera može zaključiti, a ne samo iz jednog.

SKRAĆENICE

U srpskom jeziku postoje dve vrste skraćenica:

I Skraćenice koje nastaju skraćivanjem reči u čitanju se izgovaraju potpuno, kao da nisu skraćene. I one se međusobno razlikuju, a najčešće se upotrebljavaju sledeće:

a) skraćenice kod kojih se skraćivanje označava tačkom:
br. (broj) tzv. (zako zvani) ž.r. (ženski rod)
uč. (učenik) i sl. (i slično) v.d. (vršilac dužnosti)
str. (strana) tj. (to jest) o.g. (ove godine)

b) skraćenice za mere, veličine, novčane jedinice koje se pišu bez tačke:
m (metar) g (gram) USD (američki dolar)
cm (centimetar) t (tona) EUR (evro)
km (kilometar) l (litar) JPY (japanski jen)
kg (kilograd) dcl (decilitar) GBP (britanska funta)
mg (miligram) hl (hektolitar) SIT (slovenački tolar)

Pošto su to međunarodne skraćenice pišu se latinicom.

c) Bez tačke se pišu i sledeče skraćenice: dr (doktor), gđa (gospođa), gđica (gospođica).

II Skraćenice koje su nastale od prvog slova ili sloga svake reči u višesložnim izrazima (složene skraćenice) čitaju se različito:

a) neke se čitaju potpuno kao da su svi delivi reči napisani, a pišu se bez tačke, npr.:

VPŠ – Viša poslovna škola

UN – Ujedinjene nacije

PTT – Pošta, telefon, telegraf

b) neke postaju reči pa se čitaju kao skraćenice i menjaju po padežima, npr.:

Bila sam u SAD-u. Iz SAD-a sam donela kompakt diskove sa operskom muzikom.

c) skraćenice preuzete iz stranih jezika pišu se kako se izgovaraju i menjaju se po padežima, npr.:

Uneskova pomoć zemljama u razvoju je dragocena.

Pomoć u hrani i lekovima je stigla od Unicefa.

PISANJE TUĐIH REČI

U srpskom jeziku, kao i u drugim jezicima, ima mnogo reči koje su preuzete iz jezika drugih naroda i prilagođene našem jeziku. Takve reči danas i ne osećamo kao pozajmljenice, na primer: puška, čarapa, košulja, sat, sapun, kralj i dr.

U drugu vrstu pozajmljenica ili tuđica spadaju reči koje osećamo kao reči stranog porekla. Takve reči treba upotrebljavati s merom: kad za njih nema zamene, u naučnim tekstovima, u oblastima tehnike i sl.

Za pisanje pozajmljenica postoje utvrđena pravila:

I Reči iz klasičnih jezika (grčkog i latinskog) su se odomaćile u našem jeziku i u naučnoj terminologiji i prilagodile duhu našeg jezika, pa se pišu onako kako se izgovaraju: astronomija, instrument, subjekat, hemija, gimnazija, hirurgija; Ciceron, Olimp, Homer, Aristotel, Vavilon, Cezar itd.

II U pisanju reči iz živih jezika ima malo razlika.

a) Zajedničke imenice i pridevi pišu se onako kako se izgovaraju u jeziku iz kojeg su preuzete, ali prilagođeno našem pismu i glasovnom sistemu. Na primer: spiker i tvist se u našem jeziku ne mogu izgovoriti kao u engleskom. U ovakve pozajmljenice spadaju reči: gulaš, ambalaža, intervju, korner, ofsajd, duet, bas, bife, šofer, kompjuter i mnoge druge.

b) Tuđa vlastita imena pišu se različito:

izvorno, onako kako se pišu u jeziku iz kojeg potiču, ako se na srpskom pišu latinicom, na primer: Ernest Hemingway (Ernest Hemingvej), Boccaccio (Bokačo), Shakespeare (Šekspir), Chicago (Čikago), New York (Njujork), München (Minhen), Zürich (Cirih); u tom slučaju se u zagradi piše kako se ime izgovara, i to kad se pominje prvi put;
onako kako se izgovaraju (fonetski) kad se na srpskom pišu ćirilicom; u tom slučaju se, kad se prvi put pomene ime, u zagradi piše izvorno;
fonetski, bez obzira na naše pismo, kad su reči iz slovenskih jezika koji se služe ćirilicom (ruskog, bugarskog, makedonskog itd.); na primer: Jesenjin, Nikolaj Gogolj, Lav Tolstoj, Janevski, Gligorov itd.

c) Imena mnogih stranih gradova, zemalja i druga geografska imena pišu se fonetski i ćirilicom i latinicom ako su već dugo prilagođena duhu našeg jezika, na primer: Njujork, Beč, Venecija, Mađarska, Rim, Solun itd.

Malo i veliko slovo

U poređenju sa engleskim u kome je upotreba velikog slova daleko raširenija, najčešće će se velikim slovom pisati samo prva reč, kao i ona koja je i sama vlastito ime. Dakle: Daleki istok, Balkansko poluostrvo, Sredozemno more; Crveni trg, Stari grad (kao deo grada)...

U engleskom jeziku velikim slovom često se pišu imenice koje označavaju rodbinske odnose (Mother, Father, Mom, Aunt i sl.). Na srpskom ih treba pisati malim slovom.

Takođe, za razliku od engleskog jezika, imena razdoblja pišu se u srpskom jeziku malim slovom: renesansa, srednji vek, ledeno doba.

Prisvojni pridevi sa sufiksom -ski, -čki pišu se malim slovom: engleski jezik, američki film, japanska kultura, ruska salata.

Titule se u srpskom jeziku pišu malim slovom – kralj, kraljica, papa, sultan i sl.
Nazivi

Umetnička dela: nazivi književnih dela, filmova, pesama, novina i časopisa navode se u italiku, npr: Severna svetlost Filipa Pulmana, Miltonov Izgubljeni raj, Felinijev Amarkord; Njujork tajms, moskovska Pravda, beogradska Politika.

Nazivi firmi, fabrika, hotela, restorana, brodova, sportskih klubova i sl. pišu se u italiku: Dženeral motors, Ford, Holidej in, Titanik, Majkrosoft, Mančester junajted...

Marke proizvoda pišu se bez ikakvih posebnih znakova ukoliko znače ime proizvoda: pentreksil, najke, fijat, opel, smit i veson, marlboro...

Nazivi ulica: ukoliko je reč ulica na prvom mestu, treba je pisati velikim slovom (Ulica Branka Radičevića, Ulica borova). Isto važi i za imena trgova, avenija, bulevara i sl. Ako se u imenima ulica zadržava englesko strit, roud, lejn na drugom mestu (Park lejn, Dauning strit i sl.), važi isto pravilo kao u naslovima časopisa i imenima firmi, tj. ne važi princip neprozirnosti, koji se primenjuje samo na geografske pojmove.

Upravni govor

U skladu s navedenim primerima:

„Dugo si putovala“, reče ona kada je prišla.
„Stvarno?“, uzvrati majka. „Nisam ni primetila.“
„Ali ja jesam!“, smejala se devojka. „Ovde sam već...“, pa pogledavši na sat povika: „Ne mogu da verujem!“
„Onda krenimo već jednom“, smejala se majka, „i ja postajem nestrpljiva.“
Kada su stigle u dvorište, devojka začu ono što je znala da će čuti: „Nedostajalo mi je sve ovo.“

Napomena: dopušteno je i korišćenje crte umesto navodnika. Pa shodno tome:
– Dugo si putovala – reče ona kada je prišla.
– Stvarno? – uzvrati majka. – Nisam ni primetila.
– Ali ja jesam! – smejala se devojka. – Ovde sam već... – pa pogledavši na sat povika: – Ne mogu da verujem!
– Onda krenimo već jednom – smejala se majka – i ja postajem nestrpljiva.

Kada su stigle u dvorište, devojka začu ono što je znala da će čuti: – Nedostajalo mi je sve ovo.

Voditi računa o tome da su crta – i crtica - dva različita znaka. Ne koristiti crticu kao rečenični znak.

Sastavljeno i rastavljeno pisanje reči – naglasićemo, kroz primere, samo ono što je važno da uradi pre svega prevodilac, u slučajevima gde različito pisanje donosi i različito značenje.

Naime, složeni pridev plavozelen označava jednu nijansu boje koja je nešto između plavog i zelenog. Pridev plavo-zelen pak označava da je dotični predmet dvobojan, plav i zelen.

Slična je situacija i kod prideva tipa književnoistorijski (koji se tiče istorije književnosti) i književno-istorijski (tiče se književnosti s jedne i istorije s druge strane).

Dakle, ako želimo da napravimo pridev od sklopa naučna fantastika, on će glasiti samo naučnofantastični! Isto tako: jugoistočni, visokouvaženi.

Ovo takođe važi i za formante stranog porekla kao što su mega, kvazi, super, pseudo: dakle megamarket, kvaziistorijski, superpropustljivi, pseudonaučni.

Rekcija

Sledeće reči i sintagme nalažu da ih dopunjujemo isključivo na određeni način:
u vezi s nečim (nikako nečega)
s obzirom na nešto (nikako obzirom da); ukoliko ova konstrukcija suviše opterećuje rečenicu, zameniti je sa budući da
oženiti se nekim (nikako nekoga) (Viđena je i ovakva rečenica: Moji mama i tata su najsrećniji oženjeni par.)
manipulisati nečim (nikako nešto)
kontaktirati s nekim (nikako nekoga) – a još bolje: obratiti se nekome, javiti se nekome...
nasuprot nečemu (nikako nečega)
uprkos nečemu (nikako nečega)
Ne koristiti oblike
bez da (treba: a da ne)
za+infinitiv: za poneti, za čitati (da ponesem, za čitanje)
svako malo (svaki čas)
od značaja, od koristi ne znači ništa drugo nego značajno, tj. korisno.

Navodnicima se obeležavaju:

a) tudje reči kad se doslovno navode. Na primer: Ulazeći svi zagrajaše "Srećan ti rodjendan!";

b) reči koje se upotrebljavaju s ironijom i kojima nečemu ne želi da se da suprotno značenje. Znam, ti si "vrednica". Doneo je tvoj "veliki projatelj". Na kraju upitnih rečenica stavlja se upitnik, a iza uzvičnih rečenica, kao i iza manjih govornih jedinica koje se izgovaraju u uzbudjenju, povišenim glasom, stavlja se uzvičnik, na primer: Kako si? Šta radiš? Uh, što sam gladna! Ne viči! Požar! Kada se pitanje izgovara povišenim glasom iza njega se stavljaju i upitnik i uzvičnik; npr. On položio?! Ne daš?!

Zagradom se u rečenici odvaja ono što se dodaje radi objašnjenja prethodne reči ili dela rečenice, na primer:

Imenske reči (imenice, pridevi, zamenice i brojevi) menjaju se po padežima.

Crta se piše:

a) Umesto prvog dela navodnika u dijalogu i to u štampanim tekstovima, a drugi deo se izostavlja; i na kraju upravnog govora se piše crta ako se rečenica nastavlja i objašnjava nešto o upravnom govoru; na primer:

- Ko je to bio? - Upita majka.

- Moj drug.

- Zašto ga nisi pozvao unutra?

- Žurio je - promrmlja Miloš.;

b) kad se želi nešto istaći, ili naglasiti suprotnost, neočekivanost; na primer: Podjem ja, kad - nigde nikog. Sve sam naučila, sve znam - ne vredi, zbunila sam se.

Interpunkcija (rečenični znaci) doprinosi jasnijem izražavanju.

Zagrada kao pravopisni znak:

- služi da označi oba oblika reči o kojima se govori, npr.:
Predlog s(a) uz instrumental sredstva se ne upotrebljava.
stavlja se iza rednog broja ili slova kojima se označava novi odeljak: 1), 2), 3) itd. - a), b), v) itd.

f) Apostrof se stavlja umesto izostavljenog slova: Je l' to tačno?

g) Znak jednakosti se upotrebljava izmedju reči da bi se označila njihova jednaka vrednost, a čita se: jednako, ravno, isto što, jeste. Na primer:
himba = sumnja, tata = subjekat (u rečenici)

h) Znaci porekla su: > i <. Upotrebljavaju se u stručnim tekstovima.
znak > se čita "dalo je" ili "razvilo se u", npr.:
tvojega > tvoega > tvooga > tvoga;
znak < se čita "postalo je od", npr.:
crnji < crn -ji; junače - junak -e

i) Akcentski znaci se beleže u stručnoj literaturi (obično iz gramatike) i u običnim tekstovima kad je potrebno da se označi reč koja se od iste reči u susedstvu razlikuje samo akcentom; npr.:
Sâm sam to uvideo.
Došao je da dâ oglas.

j) Genitivni znak se stavlja na krajnji vokal genitiva množine kad je potrebno označiti razliku ovoga oblika od drugih oblika, najčešće genitiva jednine iste zamenice. Na primer: Iz primera možete zaključiti o toj pojavi.

Znači, genitivnim znakom je naznačeno da je to genitiv množine, odnosno da se iz više primera može zaključiti, a ne samo iz jednog.

Ostali pravopisni i pomocni znaci

Znak prekida (tri tacke) pise se kao znak da je izostavljen deo teksta, a u ekspresivnijem stilu (narocito u pripovedackoj prozi) i kao znak nedorecenosti, nepotpunosti onoga sto je receno, npr.:

Brdo je obraslo klekom, cecvarom...

U tekstovima obicnog informativnog stila ovaj znak najcesce se pise kada se tudji tekst ne navodi celovito, nego se ispustaju delovi koji su u datoj prilici nepotrebni npr.: kao ptvrda reci oklopnik u recniku se navodi:

Silni oklopnici bez mane i straha... vi jurnuste tada u oblak praha.

Katkada autor koji prenosi nepotpuno tudji tekst stavlja znak prekida u uglastu zagradu, kako bi naglasio da je skracivanje njegovo, a ne preuzeto iz teskta koji navodi. Retko za ovim postupkom postoji prava potreba, tj. Obicno je dovoljno da se ispustanje obelezi sa tri tacke, a podrazumeva se da je skracivanje izveo autor koji prenosi tudji tekst. Razume se, njegova je obaveza da skracivanjem ne promeni smisao teksta.

Apostrof – znak u obliku podignutog zareza (zapete) – pise se u recima koje se shvataju okrnjene, na mestima na kojima su u pisanju izostala slova (obicno na jednom mestu) a u izgovoru glasovi.

a.) Apostrof se pise kada se doslovno navodi neciji govor koji se od normalnog, standardnog razlikuje izostankom pojedinih glasova (specificni zargoni, dijalekat ili licni manir), npr.

Nisam ’tela d’ idem.

U stvari, ovaj se postupak primenjuje u tesktovima opste namene da bi se neciji govor obelezio kao neknjizevan i da bi se lakse razaznala okrnjena rec, a ne u egzaktnom strucnom zapisivanju govora.

b.) Potreba za izostavljanjem samoglasnika – a time i za pisanjem apostrofa – posebno je cesta u stihovim utvrdjenog broja slogova. Primera ima dosta u narodnim pesmama (npr. On c’ obzire zdesna nalijevo) i kod starijih pesnika (npr. Zmaja: Al’ u mene j’ miris ovaj obasuo), a u novijijoj poeziji znatno manje. Osobito se izbegava nerealno, proizvoljno okrnjivanje reci, tj. Unosenje oblika koji se u nekoj prilici ne cuju i u zivoj reci.

c.) Apostrof je obavezan u jednosloznim recima kada se izostavi samoglasnik (kao l’, j’, c’, m’, g’, d’ – umesto li, je, se, me i mu, te i tu, ga, da), kao i drugim slucajevima ispustanja (elizije) samoglasnika u dodiru s drugom recju ili uspostavljanju neobicnog skracenog oblika zbog potrebe stiha (skin’ me um. Skini me, njeg’va um. Njegova i dr.) Ovo ne znaci da se apostrof obavezno pise kad god se uzme kakav oblik koji se od standardnog razlikuje po odsustvu nekog glasa – ako je jao kraci oblik uzeta poznata arhaicna, razgovorna ili dijalekatska varijanta reci. U ovom se ostavlja znatna sloboda autoru teksta, ali nema prave potrebe za apostrofima u oblicima tipa nek (umesto neka), medj (umesto medju), nit (umesto niti), rad (radi).

Ne preporucuje se pisanje apostrofa ni uz krace oblike infinitiva i glagolskog priloga (ciniti, znajuc, mislec), a kad se dva kratka samoglasnika sazmu u jedan drugi, bolje je pisati znak duzine nego apostrof. Kad dvoslozna zamena dugog jata (uje) zbog potrebe stiha postane jednoslozna (je), umesto izostavljenog i pise se apostrof, ali je dopusteno pisanje i punog oblika, iako se on zbog ritma izgovara bez i (b’jele dvore ili bijele dvore)

Pomocni pravopisni znaci

U opste pravopisne znake spada i znak duzine (uglasti). Razlika izmedju dugih i kratkih samoglasnika sistematski se oznacava samo u akcentovanom tekstu, gde e naglasena duzina belezi ravnom crtom, a dugi akcenti istovremeno oznacavaju naglasak i duzinu. Uglasti pak znak duzine pisemo u bilo kom tekstu, ali samo po potrebi – da se jasnije razaznaju reci.

a.) Najcesce je znak duzine potreban u genitivu mnozine (zato se naziva i genitivnim znakom), kad se ovaj oblik pise podudarno s kojim jedninskim padezom, a sam sklop recenica nije dovoljan da otkloni dvoumicu; npr. Skola bez uciteljâ, samo neka bude kisâ, itd.

b.) Ovaj znak se pise i da se (u govornom jeziku i poeziji) obelezi duzina nastala sazimanjem dvaju samoglasnika: kô ili kâ (um. Kao), misô ili misâ (misao) i dr. I na samoglasniku koji je postao dug zato sto je susedni r izgubilo slogovnost cesto se pise znak duzine: grôce (dvoslozno gro-ce) za razliku od trosloznog gr-o-ce, grônica (bolest grla).

c.) Pored genitiva mnozine, znakom duzine mogu se diferencirati i drugi oblici s drugim samoglasnikom kad se pisu jednako kao i neka rec s kratkim samoglasnikom, npr. Imperfekat brâh, pisâh, citâh (u aoristu je a kratko), zatim podudarni oblici u neposrednom susedstvu: i sâm sam to znao, da dâ na znanje i sl. Umesto znaka duzine, oblici se mogu diferencirati i standardnim akcentovanjem, samo sto se ono izbegava u tesktovima siroke primene.

Pored prikazanih znakova povremeno se u tekstovima opstije namene upotrebljavaju jos neki pomocni znakovi, najvecim delom preuzeti iz odredjenih struka u kojima imaju sistematsku primenu.

a.) Zvezdica (podignuta) najsire se upotrebljava kada se upucuje na beleske ispod teksta kojom ce se dopuniti ono sto je receno u osnovnom tekstu.; ako se na istoj strani ponovi ovaj postupak, zvezdica se udvaja.* U strucnim jezickim tekstovima zvezdica se pise ispred reci i formata koji se teorijski rekonstruisu ili pretpostavljaju, npr. Kad predocavamo kako je neka rec glasila u praslovensko doba (npr. *goiva, *melko – danas glava, mleko/mlijeko). U jezickim prirucnicima sire namene zvezdicom se katkad markiraju neknjizevne reci.

Kad se pise fusnota, bolje je pisati podignute sitne brojeve nego zvezdicu.

b.) Sitne brojke pišu se kao eksponenti (podignute) i indeksne (spustene). Pored upotrebe u raznim skracenickim simbolima i strucnim grafijama podignute brojke (kao i zvezdice) ukazuju na napomene ispod teksta (fusnote, podbeleske).

Pročitaj ovo, neće ništa da ti HVali!

Autor: mondo.rs
___________________



Neznam.

Dabi.

Neidemo.

Da biH.

HVali.

jeR idemo u grad?

jel' u redu?

trebali smo...
odeLenje.

vaLda.

neko je pobedio SA 1:0.

idemo na put SA kolima.

počeo je SA radom...

Ako ovako pišete, onda ste nepismeni.

Povodom Međunarodnog dana pismenosti sačinili smo ovu kratku listu najčešćih jezičkih "zavrzlama" koje toliko "muče" građane Srbije i one koji se služe ćirilicom/latinicom.

Zvanični podaci o tome koliko je u Srbiji nepismenih su zastrašujući - unašoj zemlji je 17 odsto stanovništva nepismeno, a 23 odsto  ima završenu samo osnovnu školu. Još je više zastrašujuće ako oni koji znaju da čitaju i pišu OVAKO pišu. To znači da je funkcionalno nepismenih još više od zvaničnog broja.

Dakle, ne biH (ovo je mala šala) bilo loše da se raspitate kod nekoga ko zna, da konsulutujete knjigu iz pravopisa, a svakako bi bilo dobro da često čitate romane i drugu vrstu književnosti.

A sad lista...

Na prvom mestu ove naše "nepismene liste", našlo se mešanje "baba i žaba", odnosno mešanje je l' i jer.  Je l' odnosno je li je upitna rečca, dok je jer veznik. Dakle, nije pravilno pitati nekoga: "Jer dolaziš danas?". Pravilno je "je l" (odvojeno).

A kada već govorimo o upitnim rečcama, ne možemo da preskočimo ni one ljude za koje ne znate da li su jeli, nekome su nešto dali ili pokušavaju da vam postave pitanje - sigurno znate nekoliko "pametnjakovića" koji spojeno pišu "je li" i "da li".

Prizanjte da se iznervirate malo svaki put kada dobijete poruku od osobe koja spaja negaciju "ne" sa rečima uz koje po pravilu "NEide". Takvi ljudi često će vam napisati: "Sutra neidem na predavanje", ali i "Ne moj da se ljutiš".

Među onima koji vole da se hvale svojom nepismenošću, ima i onih koji ne prepoznaju razliku između reči "hvali" i "fali". Oni će vas pitati: "Šta tome hvali?", a vama će se "okrenuti želudac".

Mnogi od nas su izgleda bili samo na pola školskog časa na kome se govorilo o padežima, pa zaboravljaju da, kada izgovaraju nečije ime, kroz padež "provuku" i ime i prezime - oni kažu Bred Pita umesto Breda Pita, Vil Smita umesto Vila Smita…

Jedna od nama omiljenih kategorija su i oni koji misle da su veći nacionalisti ukoliko napišu "srBski" umesto "srpski" - nisu, samo su malo nepismeniji.

Znate ono kad pozovete nekog na telefon i pitate ga: "Gde si", a on kaže: "Kući sam". Dok ste vi KOD KUĆE, "slošilo" vam se od odgovora koji ste dobili. Nažalost, nisu svi ni kod kuće, ima i onih koji idu u određeno "odeLenje", primaju "iNekciju", i u suštini, govore mnoge stvari koje vama užasno idu na živce.