Apozicija, Apozitiv

Apozicija


Apozicija je dodatno objašnjenje imenice iza koje stoji, odnosno drugo ime te imenice - najćešće iskazano imeničkom sintagmom čiji se glavni član sa imenicom koju objašnjava slaže u rodu, broju i padežu. Na primer: Miladin, moj ujak, odlično igra šah. U navedenom primeru apozicija je iskazana sintagmom moj ujak Glavni član te sintagme je imenica UJAK i ona se sa imenicom koju naknadno objašnjava slaže u rodu, broju i padežu.
Evo da vidimo: Miladin je imenica muškog roda, istog roda je i imenica UJAK; imenica "Miladin" je u obliku jednine, u jednini je i imenica UJAK; imenica "Miladin" je u nominativu, u nominativu je i imenica UJAK. Treba znati da se apozicija u rečenici može naći u sredini i na kraju, ali ne i na početku rečenice. Evo primera: Odlično igra šah Miladin, moj ujak.

Inače, apozicija se u govoru odvaja pauzom, a u pisanju zapetama. I još nešto, ako bismo sintagmu MOJ UJAK stavili ispred imenice "Miladin", onda to ne bi bila apozicija - nego atribut i ne bi bila odvojena zapetom: Moj ujak Miladin odlično igra šah.

Pažnja, budite oprezni da ne pogrešite!

Ako IMENICU i APOZICIJU umesto zapete POVEŽETE enklitičkim oblikom pomoćnog glagola JESAM, APOZICIJA će postati deo imenskog predikata. POGLEDAJTE: Miladin, moj ujak, odlično igra šah. Ovde je sintagma MOJ UJAK apozicija. Ali, ako napišemo ovako: Miladin je MOJ UJAK... sintagma MOJ UJAK postaje imenski deo predikata.

Isto je i sa apozitivom: Miladin, veoma iscrpljen, sede. Ovde je sintagma VEOMA ISCRPLJEN - apozitiv. U primeru: Miladin je VEOMA ISCRPLJEN, sintagma VEOMA ISCRPLJEN postaje imenski deo predikata.

Apozitiv

Apozitiv je dodatak iza imenice koji označava neku njenu osobinu. Najčešće je iskazan pridevskom sintagmom. Na primer: Miladin, veoma iscrpljen, sede da se odmori. Kao što vidite APOZITIV je mnogo sličan APOZICIJI: u govoru se odvaja pauzama, a u pisanju zapetama; glavni član sintagme kojom je iskazan apozitiv, takođe se sa imenicom koju objašnjava slaže u rodu, broju i padežu.

U čemu je razlika?

Osnovna razlika je u tome što apozitiv daje neku kvalifikaciju, tj. opisuje imenicu iza koje stoji, a apozicija je, ustvari drugo ime imenice koju objašnjava. To se jasno vidi iz činjenice da apoziciju čini imenička sintagma, a apozitiv - pridevska sintagma.

Šta još treba znati?

I apoziciju i apozitiv u rečenici možete izostaviti, a da se smisao ne izmeni. Evo pogledajte: Miladin, moj ujak, odlično igra šah. Miladin, voma iscrpljen, sede da se odmori. Ništa se ne menja ako kažemo: Miladin odlično igra šah. Ili rečenica bez apozitiva: Miladin sede da se odmori.
Zašto onda koristimo apoziciju i apozitiv?
Odgovor je: - da sagovorniku potpunije, slikovitije dočaramo o kome je ili o čemu je reč.

Na kraju, recimo još i to da apozicija i apozitiv zajedno, a može i pojedinačno, u rečenici najčešće imaju funkciju (službu) subjekta, objekta i priloške odredbe. U predhodnim primerima ova dva dodatka imenici zajedno sa njom bili su u službi subjekta.

Evo da vidite kako bi bilo da su u službi objekta: Video sam Miladina, mog ujaka, da odlično igra šah.
Ili: Video sam Miladina, veoma iscrpljenog.