Nepromenjive reči

Nepromenljive reči su reči koje uvek ostaju u istom obliku. To su prilozi, predlozi. uzvici, veznici i rečce.

PRILOZI

Prilozi su nepromenljive reči koje najčešće određuju glagolsku radnju po vremenu, mestu, načinu, količini ili uzroku. Prema tome kako određuju glagolsku radnju prilozi mogu biti:

☼ prilozi za vreme (upitni prilog KADA?)

juče, danas, sutra, jutros, noćas, večeras, rano, kasno, sada, tada, onda, nikada, nekada, uvek, ikada, bilo kada, kad god...

☼ prilozi za mesto (upitni prilozi KUDA?, GDE?)

levo, desno, napred, nazad, iza, gore, dole, pozadi, unutra, napolju, iznad, ispod, ispred, ovde, tu, onde, tamo, ovamo, onamo, tuda, onuda, nigde, nikuda, negde, nekuda, svugde, svuda, igde, ikuda, bilo gde, bilo kuda,

☼ prilozi za način (upitni prilog KAKO?)

loše, dobro, slučajno, krišom, lako, teško, hladno, toplo, daleko, hrabro, brzo, ovako, onako, tako, nikako, nekako, svakako, ikako, bilo kako...

☼ prilozi za količinu (upitni prilog KOLIKO?)
malo, mnogo, puno, ovoliko, onoliko, nikoliko, nekoliko, ikoliko, koliko god...

☼ prilozi za uzrok (upitni prilog ZAŠTO?)

zato, stoga

Prilozi koji podsećaju na zamenice nazivaju se zamenički prilozi.

PREDLOZI

Predlozi su nepromenljive reči koje označavaju različite odnose među rečima u rečenici. Obično stoje ispred imenica ili imeničkih zamenica i utiču na njihov oblik. Jedino predlog radi može stajati iza ovih reči. (Uradićemo to radi istine. ili Uradićemo to istine radi.)

Predlozi se javljaju samo uz zavisne padeže:

Genitiv: od, iz, sa, do, bez, blizu, kod, kraj, iznad, između, oko, pored, ispod, ispred...

Dativ: k, ka,prema, nasuprot..

Akuzativ: uz, niz, u, kroz, na, za...

Instrumental: s, sa, nad, pod, za, među...

Lokativ: po, u, na, o, pri...

VEZNICI

Veznici su nepromenljive reči koje povezuju rečenice i rečenične delove, a u isto vreme označavaju i kakva je to veza. Rečenice i rečenični delovi mogu stajati u naporednom ili zavisnom odnosu, pa se povezuju naporednim ili zavisnim veznicima.

Naporedni veznici se dele na:

☼ sastavne: i, pa, te, ni, niti

☼ rastavne: ili

☼ suprotne: a, ali, no, nego, već.

Zavisni veznici su: jer, iako, ako, da, dok, čim, mada...

REČCE

Rečce su nepromenljive reči koje označavaju lični stav govornika prema sadržaju rečenice ili obeležavaju neki logičan odnos u okviru rečenice.

Rečce se mogu se podeliti u više grupa:

☼ rečce za potvrđivanje i odricanje: da, ne

☼ upitne rečce: zar, li, da li

☼ pokazne rečce: evo, eto, eno, gle

☼ suprotne rečce: međutim, pak

☼ zapovedne rečce: neka, hajde

☼ rečce za isticanje: baš, bar, upravo, čak, tek...

☼ uzvična rečca: ala

☼ povratna rečca: zar, li, da li

☼ modalne rečce: možda, verovatno, zaista, valjda, sigurno, nesumnjivo, uglavnom, nipošto, naravno, očito, nažalost, definitivno, izvesno...

UZVICI

Uzvici su nepromenljive reči kili skupovi glasova kojima se izražavaju osećanja ili se podržavaju zvukovi iz prirode. Za njih ne važe pravila akcentovanja, mogu sadržati neobičnu kombinaciju glasova i sami imaju vrednost cele račenice.

Veznike možemo razvrstati u tri grupe:

☼ uzvici koji izražavaju osećanja: ih, oh, uh, uf, au, aj,joj, jao, ura, hm, oho, ijuj, avajk, brrr, pih...

☼ uzvici za dozivanje i teranje: hej, ej, o, oj, alo, marš, pst, mac, kuc, pis, šic, iš, pi-pi, šibe, ajs, điha...

☼ uzvici koji podražavaju razne zvukove: tras, krc, fiju, buć, pljus, šljic, tap, cmok, bum, škrip, apćiha, mijau, kukuriku, av-av, kre-kre, dživ-dživ, ćiju-ći, mljac, šmrc...

Određene reči u našem jeziku (blizu, napred, iznad, ispod, više, niže, iza...) mogu biti upotrebljene i kao prilog i kao predlog. Najlakši način za određivanje kojoj vrsti reči one pripadaju je uzimanjem u obzir pravila da se predlozi uvek nalaze ispred imenica ili imeničkih zamenica, dok prilozi mogu biti samostalni.

Prilozi:

Stajao je ispred.

Popeli su se više.

Spustite gredu niže.

On stanuje blizu.

Predlozi:

Stajao je ispred kuće.

Podigao je ruku više glave.

Niže kuće je oveća bašta.

On stanuje blizu nas.

Često se prave greške u upotrebi predloga RADI i ZBOG. Predlog ZBOG iskazuje uzrok koji je izazvao neke posledice, dok predlog RADI iskazuje cilj ili nameru.

Otišao je doktoru zbog bolesti.
(Bolest je bila uzrok odlasku lekaru)

Otišao je doktoru radi izlečenja.
(Izlečenje je svrha odlaska lekaru)

Veznik IAKO se piše sastavljeno kada se upotrebljava u značenju veznika MADA. U svim ostalim slučajevima se piše razdvojeno.

Krenuli smo iako je počela kiša.

Iako sam umoran, doći ću.

I ako naučiš, neće te pitati.

Neće mu biti ništa i ako padne.

Rečca LI se piše sastavljeno sa vezncima: NEGOLI, KAMOLI, NEKAMOLI.

Nije se ni javila, a kamoli došla.

Više voli da priča, negoli da radi.

Rečce za iskazivanje ličnog stava najčešće u rečenicama odvajaju zapetama.

Sutra će, nažalost, pasti kiša.

Čuli ste, naravno, za taj klub.

Sada je, međutim, sve u redu.

On je, doduše, dobro vaspitan.

Neke rečce se mogu upotrebiti i kao prilozi.

On je, sigurno, dobar vozač. (rečca).

On sigurno vozi. (prilog)

Prilozi se nalaze obično uz glagole i kazuju mesto, vreme, način, uzrok ili količinu vršenja radnje, ali mogu da se nalaze uz prideve (veoma lep, suviše dosadan, slučajno odabran), druge priloge (vrlo rado, veoma lako) i imenice (malo dece, mnogo soli, puno sreće).

Neki prilozi imaju komparaciju (najčešće prilozi za način). Komparativ priloga je jednak komparativu srednjeg roda prideva, a superlativ se gradi dodavanjem naj na komparativ.

lako - lakše - najlakše
blizu - bliže - najbliže
daleko - dalje - najdalje