МАСТИ У МУМИЈАМА


... а у желуцима појединих манекенки нема ничега осим воде...



Болест великих и средњих мишићних артерија позната као артеросклероза нападала је наше претке, вековима пре него што су постојале меке фотеље, брза храна, газирани слатки напици и чоколадице. Испитивање спроведено над више од стотину мумија из различитих култура, показује управо да су нагомилане масти биле одговорне за различите срчане болести, па и инфаркт, односно, мождани удар. И то не у позним годинама.
Истраживачи Лонг-бич медицинског центра у Калифорнији (САД) подвргли су магнетној резонанци 137 мумија древних Египћана, Перуанаца, становника пацифичке обале Аљаске и Канаде и Пуебло народа, са југозапада Сједињених Америчких Држава. Седморо стручњака радиологије нашли су трагове, тачније, наслаге масти (артеросклерозе) тамо где су некада биле артерије. Додуше, када је реч о египатском делу огледа, требало би имати у виду да су сачуване мумије припадале некада живим становницима Египта из највиших слојева становника. Онима који су се богато хранили и могли себи да приуште све гастрономске ђаконије.
Од седамдесет шест египатских мумија, тридесет је имало наслаге масти у артеријама. Али исто тако и тринаест од педесет перуанских мумија које потичу из раздобља од 200. до 1500. године, као и две из народа Пуебло (од испитаних укупно пет). Они су живели између 1500. године пре наше ере до 500. године нове ере.

Различита исхрана, иста бољка

Дакле, тридесет осам одсто испитаних древних Египћана и тридесет одсто осталих показују знаке болести артеросклерозе и крвних судова – објављено је недавно у угледном енглеском медицинском часопису „Лансет”. Откриће је занимљиво будући да је начин исхране био различит, зависно од културе, прехрамбених обичаја и поднебља. Египћани су у исхрани користили засићене масти, Перуанци су јели кукуруз, пасуљ и кромпир, Пуебло су ловили зечеве и јелене, док су становници обала Аљаске јели рибу, фоке и китове. Драгоцени податак за оне који држе да је артеросклероза болест модерног времена и да су људи у прошлости успевали да јој одоле.
У борби против масти у крви, али и испод коже, предњаче они који данас прате моду. У томе, као што је познато, предњаче манекенке. Већ извесно време у моди су врло мршаве жене, тако да се девојке често упуштају у неизвесност неиспитаних и шкодљивих дијета. Неке нису у стању ништа да једу и обољевају од анорексије, потпуног и често смртоносног недостатка апетита.



Ни древни Египћани, ни Перуанци нису јели храну без масти – показују нова истраживања

Пажњу светске, а посебно аустралијске јавности недавно је привукла књига „Вог фактор” из пера Кристи Клементс, тринаест година уреднице аустралијског издања модног часописа „Вог”. У књизи која представља још једно упозорење свима који величају дијете и претерану мршавост госпођа Клементс, између осталог, каже:
„Замислите предузеће у којој сви запослени гладују. Неки од њих, како би пратили исцрпљујући ритам својих послодаваца, падају на под и скупљају комадиће тканина и гутају их халапљиво како се не би онесвестили. Штофови, комадићи памука, вуне – било шта – само да би одагнали вапаје сопственог стомака. Било које предузеће у стању да тако нешто учини својим запосленима требало би да буде оптужена за мучење. Али, то се не дешава у модној индустрији где се манекенке, увучене у машину суровог посла, коцкају, а главни улог је њихов живот.”

Књига за отказ

Кристи Клементс наводи бројне случајеве анорексије који су имали трагичан крај. Будући да није више желела да учествује у овом суровом гажењу идеала женске лепоте, написала је књигу. И добила отказ. У једном одељку своје књиге „Вог фактор” пише:
„Никада не верујте манекенки која каже да је природно мршава или да јој је лако да држи дијету… Јер, једини начин да буду и остану тако мршаве јесте да ништа не једу!”
Бивша уредница „Вога Аустралија” каже да постоје посебни модели које називају „фит манекенкама”. Оне су још мршавије од оних које се појављују на модним пистама, а посао им је да се на њима мере модне креације. „Фит манекенке” подвргнуте су правим дијететским мучењима како би задовољиле постављена мерила. Известан број њих чак одлази на операције да им хирурзи потпуно одстране дојке. Да буду потпуно равне, као мушкарци.
„За време једног тродневног снимања за 'Вог' нисам приметила да је иједна манекенка ишта окусила осим воде. Трећег дана нису успевале да се држе на ногама.”



У књизи Кристи Клементс до најситнијих појединости описује како модели гризу памук да би спречиле крчање црева. Гладовање, напорно вежбање у теретани, гутање тканина као да су најукуснија јела. Често се дешава да право са снимања заврше у болници. Због какве славе то чине и у име ког идеала? Додуше, Кристи Клементс није објаснила зашто је ову неправду својих сарадница, као уредница аустралијског „Вога” трпела дугих тринаест година...
Дијете којима се подвргавају манекенке како би заслужиле неколико тренутака славе очито нису оне којих је требало да се држе древни, гурманлуцима склони преци или данашњи поклоници брзе хране и дугих телевизијских серија. Извесно је, међутим, да модна индустрија намеће све мршавију и мршавију жену као идеал лепоте. Као и од прекомерне тежине, погрешне и прекомерне исхране од које настају бројне болести, умире се и од анорексије. И не би је требало потцењивати.


Политикин забавник