Ludi vladari

BRITANSKI ISTORIČAR VIVIAN GRIN U KNJIZI “LUDILO KRALJEVA” ISTRAŽUJE KO SU LUDI VLADARI OD RIMA DO DANAS


Zdravlje i politika duboko su povezani, ustvrdio je britanski istoričar Vivian H. Grin. Štaviše, proučavajući pojavu "ludih kraljeva", zaključio je da je duševna bolest bitno uticala na tok povijesti. Svoju tezu razradio je u odličnoj, intrigantnoj knjizi "Ludilo kraljeva" koja je ovih dana objavljena na hrvatskom jeziku. Fascinantan je niz poremećenih vladara koji su krojili sudbinu naroda od rimskih careva Kaligule i Nerona do Musolinija, Hitlera, Staljina i Sadama Huseina.
Premda nema kliničke dijagnoze o njihovm ludilu, po svemu sudeći mnogi među njima bili su psihopate, poremećene ličnosti, žrtve shizofrenije, patili su od manično-depresivnih tegoba... Da bi tragedija bila veća, imali su neograničenu moć pa su svojim postupcima izazvali smrt miliona ljudi, što je posebno došlo do izražaja u 20. vijeku, u razdoblju modernih diktatora.
Psihopatski Staljin, poremećeni Hitler i Musolini, zorno su pokazali kako na cijeli svijet može uticati duševna slabost velikih vođa. Uprkos tome, Grin se ne usuđuje da zaključi da su ova trojica bili klinički ludi. Evo kratke slike o njima.

Benito Musolini njegovao je imidž pravog muškarca: muževan, čvrst, atletski lik koji vozi brze automobile, jaše na konju, pilotira avionom. Na Hitlerovo gađenje, čak je dopustio da ga fotografišu u poluaktu. Kad bi vršio smotru vojnika, nije hodao, nego je brzo koračao. Slično tome, oni s kojima je želio da razgovara morali su da dotrče do njegovog stola, a poslije razgovora morali su još brže da odtrče i pri tom ga pozdrave rimskim pozdravom (rukovanje je ukinuo jer se grozio tjelesnog dodira). Vjerujući u vlastitu nepogrešivost, smatrao se barem jednakim Napoleonu i Isusu Hristu.
Ipak, kad je izbio Drugi svjetski rat, Musolini je bio neobično neodlučan a zemlja je bila kobno nespremna. Njegovo ratovanje je bilo jadno pa se nije protivio kad je kralj Viktor Emanuel zatražio njegovu ostavku. Kad su ga Njemci izbavili iz zatočeništva i postavili na čelo marionetske vlade, bilo je sasvim jasno da je izgubio vezu sa stvarnošću. U medicinskom smislu, Musolini nije bio lud, ali je njegov odnos prema životu bio psihopatski, pod rastućim uticajem sindroma koji ga je odvodio među duševno poremećene.

Adolf Hitler, koji je proživio teško djetinjstvo i ponižavajući pubertet, svoj je smisao i filozofiju našao u ratu. Smatrao se mesijom: "Božja je volja da jedan dječak bude poslan u Rajh i izraste u vođu nacije. Poput Hrista imam dužnost prema svom narodu." Njegova izopačena psiha, prema kojoj je judaizam glavna prepreka ostvarenju njegovog velikog plana, izazvala je ljudsku patnju kakvu istorija ljudskog roda dotad nije vidjela. Postoje tvrdnje da je za poremećaj ravnoteže njegovog uma kriv neurosifilis. Njegova nećaka Geli, s kojom je imao neke naznake ljubavne veze, ustvrdila je pak da je Hitler seksualno uživao kad bi mu neko vršio nuždu nad glavom. Međutim, za to nema potvrde, kao ni za priču o sifilisu. Jednako je sumnjiva i tvrdnja njegovog ličnog ljekara Teodora Morela da je zbog encefalitisa postao žrtva manično-depresivnog ludila. Po svemu sudeći, Hitler je plutao na rubu ludila više od Musolinija. U osnovi je bio i ostao vuk samotnjak koji je teško sklapao prijateljstva. Njegova paranoja, megalomanija, nepovjerljivost, okrutnost, njegov karakter i politika mogu se objasniti poremećajem ličnosti. A ličnost mu je oblikovala mješavina različitih događaja: poniženja u djetinjstvu i ranoj mladosti, trovanje ljekovima, kao i napredovanje Parkinsonove bolesti koja je mogla imati loš uticaj na njegovu razboritost.

Josif Visarionovič Staljin, treći veliki diktator 20. vijeka, doima se kao nejasna, povučena, tajanstvena ličnost koja je rijetko išla na javne događaje i držala govore. Ipak, kultno je prikazivan kao očinski lik s lulom koji voli djecu i ima jednostavan ukus. Poput Hitlera i Musolinija, bio je sposoban da očara i zavara narod, a u stvarnosti je bio sasvim drukčiji: tiranin koji je održavao vlast zatočenjima u okrutnim radnim logorima i smaknućima miliona ljudi. Samo u jednom danu, u decembru 1938, potpisao je 3182 smrtne kazne. Staljinovi savremenici ipak nijesu sumnjali u njegovo duševno zdravlje. Tek nakon njegove smrti, Hruščov ga je opisao kao morbidnog i bolesnog i izjavio da je u posljednjim godinama života bio duševno poremećen. Nameće se neizbježan zaključak da je vjerovatno bio psihopata.

Idiot, ludak i ludača

Rumunski diktator Nikolae Čaušesku sa suprugom Elenom smaknut je u revoluciji u decembru 1989. Ne mareći za siromaštvo naroda, on i supruga živjeli su u luksuzu, a uništili su 16 crkava, tri samostana i stotine kuća u Bukureštu da bi stvorili bulevar socijalističke pobjede i raskošnu palatu. Bio je megaloman, ali se stalno bojao zavjere. Imao je degustatore hrane i često je mijenjao odijela kako ih neko ne bi natopio otrovom. Kritičare je uklanjao po brzom postupku. Rumunski dramatičar Ežen Jonesko svojevremeno je izjavio: “Čaušesku je ludak. Njegova supruga, žedna vlasti, takođe je luda, a sin im je idiot, i to troje smije nekažnjeno da muči 23 miliona ljudi.”

Izvor:bosnjaci.net

Bokasa - ljudožder na čelu države

Žan Bedel Bokasa rođen je u Bobangi, u Francuskoj Ekvatorijalnoj Africi. Na vlast je došao 1. januara 1966. kada je s vlasti svrgnuo svog rođaka Dakoa. Postao je predsednik Republike. Odmah je ukinuo ustav i počeo da vlada dekretima, a pokušaj atentata u aprilu 1969. iskoristio je da prigrabi titulu doživotnog predsednika. Decembra 1976. proglasio je monarhiju, uzeo je carska ovlašćenja i organizovao skupu ceremoniju krunisanja.

Njegov idol bio je Napoleon, pa je rešio da napravi jednu svečanost dostojnu francuskog imperatora. Dobio je veliki kredit od Francuske, a dvanaestorici zatvorenika dao je nešto veću slobodu i mnogo više hrane. Oni su se pribojavali da će te povlastice biti kratkog veka, ali nisu očekivali da će da završe kao meni na velikoj proslavi inauguracije cara. Što se i desilo. Kada je u januaru 1979. došlo do nemira u Bangui Bokasini vojnici masakrirali su prisutne civile.

Ali time zločini nisu prestali. Jednom je naredio učenicima jedne škole da nabave uniforme. U uslovima u kojima su živeli to je bilo neostvarljivo. Oko 200 srednjoškolaca je uhapšeno u prisustvu Bokase, a uskoro su počela ubijanja. Po jedno dete dovođeno je do Bokase na inspekciju uniformi, a onda tučeno do smrti. Tela su bacana u bazen u kojem je "car" čuvao krokodile, a pretpostavlja se da je mnoge od dečaka i devojčica i sam pojeo.

Ovo je prilično oslabilo njegove pozicije, a Dako je dobio podršku Francuske. Dok je Bokasa bio u Libiji došlo je do prevrata. Francuske trupe ušle su u njegovu palatu i tek tada je zaista otkriveno koliko je žrtava bilo. Bokasa je osuđen u odsustvu, a kada se predao osuđen je zbog izdaje, ubistava, kanibalizma i prevare. Prvobitna osuda na smrt je preinačena u doživotnu robiju, ali je 1993. oslobođen. Tri godine kasnije umro je od srčanog udara.

Izvor:glasjavnosti

Napoleon Bonaparta

Na maršu na Italiju Napoleon je imao za pomoćnika generala Ogeroa koji je smatrao da ne mora slušati zapovijedi nadređenog. Napoleon je to neko vrijeme trpio, a kada je previšio mjeru Napoleon mu zaprijeti: - Gospodine! Vi ste za glavu višlji od mene, ali ako ne bude izvršavali moje zapovijedi ta razlika će uskoro nestati.

Nakon bitke za Marengo u Italiji Napoleon je ogladnio i tražio da mu spreme večeru. Budući da su kola s kuhinjom zaostala za vojskom, kuhar je na brzinu pronašao jednu kokoš, nekoliko potočnih rakova i dva jaja. Kokoš je ispekao na maslinovu ulju, dodao ostale sastojke i sve prelio konjakom iz Napoleonove čuturice. Jelo je nazvao Kokoš à la Marengo. Priča se da je Napoleon toliko uživao u jelu da je tražio da mu ga spremaju poslije svake bitke.


U vrijeme Napoleonovih ratova i najmanje ranjavanje bilo je opasno po život. Zbog velike nehigijene prijetila je opasnost od inficiranja rana. Mnogi su ranjenici umrli zbog infekcija. Anestetika nije bilo, pa su ranjenicima davali rum ili rakiju da im umanje bolove. Ozbiljnije rane "liječile" su se amputacijom.


Napoleon je naredio da se na rukavima vojničkih odora prišiju gumbi da bi odvikao vojnike da rukavom brišu nos.

S Napoleonom je u progonstvo pošlo i dvadesetak njegovih najvjernijih ljudi (posluga i nekoliko generala). Vrijeme je provodio diktirajući memoare i igrajući bilijar. Maštao je o bijegu s otočića površine tek nešto veće od 100 km2. Umro je 5. svibnja 1821. od raka na želucu i pokopan je na Svetoj Heleni. Godine 1840. njegovi su ostaci preneseni u Pariz na zahtjev kralja Luja-Filipa i sahranjeni su u Domu Invalida,
gdje se i danas nalaze.

Nekoliko ljudi iz pratnje sačuvalo je za uspomenu uvojke Napoleonove kose. Šezdesetih godina 20. stoljeća, znanstvenici su suvremenim metodama analizirali jedan od tih uvojaka. U kosi su otkrivene značajne količine otrova arsena. Posumnjalo se da su Britanci sustavno trovali Napoleona. Daljnjim istraživanjem i analizama otkriveno je da je zelena boja kojom su u to vrijeme bojali zidove
sadržavala arsen. Soba u kojoj je živio Napoleon bila je obojana takvom zelenom bojom.

Idi Amin (Uganda):
Sebi je dao ime “Osvajač britanskog carstva”; naterao je bele građane da ga prenesu do prestola; ubio je dve trećine sopstvene vojske

- Dve trećine vojske koja je brojala 9000 vojnika pogubljeno je samo za vreme njegove prve godine na vlasti. Ukupno je ubio oko 300.000 ljudi.
- 1972. Amin je prognao od 40.000 do 80.000 Indijaca i Pakistanaca, navodno zato što mu je sam Bog to poručio u snu.
- 1975. Amin je sam sebe promovisao u feldmaršala i sam sebi dodelio vojnu titulu “Victoria Cross”. Sledeće godine proglasio je sebe doživotnim predsednikom.
- Tokom 1975. priredio je događaj za svetske medije kada je prisilio bele građane Kampale da ga odnesu do trona, a zatim da se ponizno spuste na kolena i izrecituju mu zakletvu na lojalnost.
- 1977. izjavio je da je pobedio Britance i sebi dodelio titulu “Osvajača britanskog carstva”. Zatim su mediji objavili kompletan naziv njegove nove titule: "Njegovo visočanstvo, doživotni predsednik feldmaršal Al Hađi Doktor Idi Amin Dada, VC, DSO, MC, CBE."



Kim Džong Il (Severna Koreja):
700.000 dolara godišnje troši na konjak; 7.000 Mercedes Benz automobila na lageru; 20.000 filmova u ličnoj kolekciji... dok njegova zemlja umire od gladi

Kim Džong Il, sadašnji lider Severne Koreje, nasledio je svog oca Kim Il Sunga, osnivača Severne Koreje, nakon njegove smrti 1994. godine. Preminuli otac zvanično nije bio smenjen nego dobio titulu "Večiti predsednik", a odmara se u Kumsusan Spomen Palati u centralnom Pjongjangu. Ova titula je ukinuta u sećanje na Kim Il Sunga. Kim Džong Il je zvanično preuzeo titulu Generlanog sekretara Radničke partije Koreje i predsednika Državnog komiteta za odbranu 8. oktobra 1997.
Savremeno severnokorejsko društvo predvodi složen kult ličnosti Kim Džong Ila, što je evidentno i iz njegove veoma začinjene “zvanične” biografije. Mnoge takve zvanične tvrdnje o Kimovom životu i delu ne podudaraju se sa tvrdnjama iz drugih, spoljnih izvora.
Kima Džong Ila neprestano kritikuju svetske vlade i međunarodne nevladine organizacije, kriveći ga za narušavanje ljudskih prava i proizvodnje nuklearnog oružja uprkos potpisivanju Međunarodnog sporazuma o nuklearnom naoružanju. Kamp 22 je najveći koncentracioni logor u Severnoj Koreji gde se nalazi čak 50.000 muškaraca, žena i dece optuženih za političke prestupe. Postoje izveštaji o jezivom kršenju ljudskih prava i ubijanju beba rođenih u logoru.
Kimov apetit za skupocene stvari je takođe opšte poznat. Uprkos sankcijama Ujedinjenih Nacija koje ograničavaju uvoz luksuznih proizvoda u Severnu Koreju zbog nuklearnog testa sprovedenog oktobra 2006. godine, novinska agenicja Rojters izveštava da "Niko ne uživa u luksuznim proizvodima više od vrhovnog vođe Kim Džong Ila, koji može da se pohvali najboljim podrumom vina u zemlji sa 10.000 boca”. Rojters navodi da su mu omiljena jela jastozi, kavijar i najkvalitetniji suši koji mu se dostavlja avionom iz Japana. Dok prosečna godišnja plata u zemlji iznosi samo 900 dolara, Kim navodno godišnje potroši 700.000 dolara samo na Henesi konjak. Kao i njegov otac, zaprepašćen je od letenja avionom i u državne posete Rusiji i Kini putuje isključivo privatnim vozom. BBC navodi da je jedan ruski izaslanik koji je imao priliku da putuje sa Kimom kroz Rusiju, rekao novinarima da je Kim tražio da mu se vazdušnim putem dostave živi jastozi u voz i da ih je jeo koristeći srebrne štapiće – koji navodno u sebi imaju detektore za otkrivanje otrova u hrani. Kim takođe obožava luksuzne automobile i ponekad organizuje trke u svojim palatama.
Potrošio je 20.000.000 dolara na uvoz 200 novih Mercedes Benz S500 kola dodavajući ih već postojećoj kolekciji od 7.000. Strastven je obožavalac filmova kojih ima više od 20.000.

Izvor:Blic

Ranavalona I

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ne zna se tačna godina rođenja ove surove vladarke Madagaskara, ali neki izvori tvrde da je to bilo negde između 1782. i 1790. godine. Na vlast dolazi nasilnim putem nakon smrti svog muža, Radama I, 1828.

Pokušaj modernizacije primitivnog Madagaskara

Radam I želeo je da modernizuje svoju primitivnu zemlju, pa je smatrao da mu u tome u mnogome mogu pomoći evropske sile, sa kojima se trudio da uspostavi prijateljski odnos. Dozvolio je čak i britanskim misionarima i protestanstskom misionarskom društvu da kroče na tlo njegove zemlje. Za dobrobit Madagaskara i naroda koji na njemu živi, kralj je dopustio misionarima da osnuju školu u kojoj bi se do tada veliki broj nepismenog stanovništva učio pisanju, čitanju, ali i veronauci. Kada je velški misionar Dejvid Džons preveo i odštampao “Novi zavet”, misionari su je davali svakom malagaškom starosedeocu koji ju je želeo. Ali, kralj umire i sve se menja…

Grabljenje prestola

S obzirom na to da Radam I i njegova žene Ranavalona nisu imali dece, velika verovatnoća je bile da će presto preuzeti Radamov nećak Rakotobe, tako da su vlasti pokušale da sakriju od pohlepne supruge smrt kralja. Naravno – bezuspešan pokušaj. Rakotobe i svi oni koji su ga podržavali bili su ubijeni po naređenju sada već vladarke Ranavalone.
Sapun kao moguće sredstvo za pomilovanje
Za sve je bila strah i trepet i mnogi su je poredili sa engleskom Krvavom Meri Tjudor. Mrzela je strance odakle god da su dolazili, ali s obzirom na to da su misionari poznavali veštinu spravaljenja sapuna, kojima je ona bila oduševljena, obećela im je da će odobriti njihov boravak na Madagaskaru u kompenzaciju za podučavanje njenog naroda o toj veštini.
A šta se drugo moglo očekivati, nego da ih protera čim dobije ono što želi? Uostalom, oni su propovedali veru koje se ona gnušala, pa nije postojao ni jedan jedini razlog da ih pomiluje, te ih je sve poslala u izgnanstvo. Propovedanje vere za nju je bio zločin gori od bilo kog ubistva, pa je odlučila da se pogubi svako ko propoveda hrišćanstvo i klanja se Bogu.

Metode mučenja

Bila je sadista kakvog nigde nema. Mučila je svakog ko joj se ne pokorava i ko joj na bilo koji način stane na put. Njenoj surovosti nije bilo kraja: ljudi su bacani sa stena, davano im je da piju otrove, kidali su im glave, palili ih žive, pa čak ih kuvali deo po deo, takođe žive.
Nakon previše godina vladavine za stanovnike Madagaskara, kraljica je 1863. godine umrla usled bolesti, posle čega su na vlast dolazili svakako tolerantniji od nje.

navidiku.rs

Ludilo (engleskih) kraljeva

Čini se kao da “ludilo” – u ovom ili onom obliku, kako ga god doživljavali – predstavlja svojevrstan preduvjet i “najbolju” kvalifikaciju za posao vladara koji žele da ih povijest pamti. Bez obzira težite li dokopati se vlasti i stvoriti svoju apsolutističku državu ili ste, pak, prirodno već na vlasti linijom nasljeđivanja i zapravo se niste morali otimati za prijestolje, “ludilo” je siguran recept da vaš narod bude zabrinut za ono što se u državi događa. Knjiga Viviana Greena, objavljena nedavno u izdanju Naklade Ljevak, bavi se na razne načine “poludjelim” vladarima koji su se oteli kontroli – uključujući i nekoliko engleskih.
Ludilo kraljeva

Djelo Viviana Greena, "The Madness of Kings", požnjelo je odlične kritike u svim zemljama u kojima je prevedeno. Iako sam se u ovom kratkom prikazu fokusirao ponajprije na dijelove koji se tiču engleskih vladara, Green nudi podulji popis "ludih" vladara: od Nerona do Hitlera.

Ugledni engleski povjesničar Vivian Green – nažalost sada već pokojni – u “Ludilu kraljeva” (“The Madness of Kings”) iznosi snažne argumente u prilog činjenici da je narušeno psihičko zdravlje vladara i državnika odigralo ključnu ulogu u mnogim povijesnim situacijama; čak i bez iznošenja argumenata, zbirka “čudaka” koji su zaslužili svoja poglavlja u ovoj knjizi govori više nego dovoljno!

Od rimskoga doba, Kaligule i Nerona, pa do “luđaka u vojničkim čizmama” (Mussolinija, Hitlera, Staljina), Green se upustio u proučavanje impresivnoga društvanca koje gotovo u potpunosti dokazuje tvrdnju lorda Actona: “svaka vlast kvari, ali neograničena vlast kvari neograničeno”. A narodi koji su imali na vlasti “lude” vladare svakako su imali razloga za zabrinutost: osobna psihička trauma jedne osobe mogla je na koljena baciti cijelu jednu državu. Stavljajući bolesti vladara u kontekst povijesnih događaja, Green pokušava objasniti kako je njihovo psihičko stanje utjecalo na razvoj događaja toga vremena.

A engleskih vladara koji su “popustili” u segmentu duševnog zdravlja nije nedostajalo. Richard II, osoba s naslovnice knjige, engleski vladar s kraja 14. stoljeća, po mišljenju njegova suvremenika, biografa, do pred kraj vladavine postao je “gunđavi neurotik koji je brzo tonuo u stanje akutne melankolije”. Istovremeno, priča se da je Richard II bio apsolutno najbolje obrazovana osoba na mjestu kralja; čitao je i puštao druge da mu čitaju, uživao je u umjetnosti, glazbi, bio je pokrovitelj pisaca i slikara. Za to je doba prilično neobično da prijestolje nasljeđuje osoba s primarno estetskim, a ne vojnim naklonostima, zaključuje Green.

Kada je došao na prijestolje, Richard II počeo se čudno ponašati; katkada bi samo satima šutke sjedio na prijestolju, a dvorani bi se naklonili samo kada bi kimnuo glavom. S vremenom se počeo baviti mišlju kako je njegova funkcija zapravo kralj Svetog Rimskog Carstva, no suvremeni psiholozi kažu kako je Richard II ipak bio jedan od “normalnijih” engleskih kraljeva te da u njega nema očitih znakova šizofrenije već, možda, tek samo depresije; ona je uistinu povremeno bila akutna, na granici manično-depresivnog ludila, kaže Green. U konačnici je odstupio s vlasti, uništen potpunom melankolijom kojoj se predao, navodno se izgladnjevši čak do smrti. Nije čudno da je stoga poslužio kao idealan lik za jednu od Shakespeareovih “kraljevskih” drama.

Jedan engleski kralj uistinu predstavlja živopisnu individuu: skladao je i svirao glazbu, obožavao umjetnost, utjerivao strah u kosti svojim neprijateljima, potaknuo izgradnju fantastičnih građevina istovremeno dok je rušio samostane, ženio se, razvodio, skraćivao svoje bivše žene za glavu, raskidao s crkvama, osnivao crkve. Jasno je o kome je riječ – Henry VIII. Kao što kaže Green, “renesansni knez par excellence“! Iako je povijest mentalnih bolesti tekla je njegovom kraljevskom lozom – prapradjed bio je šizofreničar – u početku je svoje vladavine Henry VIII bio energetičan, omiljen kralj, s jasnim ciljem da od Engleske učini najmoćniju zemlju na kontinentu.

Njegovi se kasniji postupci – poput optuživanja dvaju supruga za veleizdaju i njihova smaknuća – teško mogu pripisati nekoj konkretnoj bolesti, ali “težak poremećaj osobnosti”, kaže Green, prilično dobro opisuje ono od čega je Henry VIII vjerojatno patio. Henry VIII jedno je govorio, a drugo radio, predstavljao je klasičan slučaj licemjernog ponašanja pa je na kraju uistinu počeo vjerovati vlastitim lažima. Do pred kraj njegove vladavine, teror je – piše Green – postao uobičajeno političko sredstvo; bilo je godina kada bi se uhićivalo i po pedesetak istaknutih javnih ličnosti čije se razmišljanje nije poklapalo s Henryjevim. Suvremenici su ga opisivali kao “najopasnijeg i najokrutnijeg čovjeka na svijetu”.

Dok se kod Henryja VIII donekle može utvrditi o čemu se radilo, vrhunac neobjašnjivog ludila engleskih kraljeva svakako je “ludi Đuro”, kako ga naziva prevoditelj; George III ulazio je u stanja psihičke slabosti i potom se vraćao iz njih. I tako nekoliko puta tijekom svoje kasnije vladavine – ali bez jasno utvrđene dijagnoze. Neki njegovi suvremenici spominjali su šizofreniju i maničnu depresiju, ali moderna znanost, zaključuje Green, simptome Georgea III ne može neupitno svrstati niti pod jednu psihičku bolest, naročito ne tijekom prvih dvadesetak godina vladavine kada je bio “neurotičan, mrzovoljan i šutljiv” ali ipak u psihičkom pogledu uglavnom zdrav. Liječnici toga doba zaključivali su u kasnijim godinama vladavine kako kralj pati od “privremenoga ludila” koje je čak – vjerojatno – bilo posljedica fizičke bolesti.

George III navodno je često ulazio u vlastiti svijet mašte, zamišljajući čak i potopljeni London, a takve su se epizode i napadi kratkotrajnoga ludila i “isključivanja” iz stvarnoga svijeta ponavljale do kraja njegove vladavine. Liječnici su bili nemoćni.

(Uzgred – priča o ludilu Georgea III mogla bi vam biti poznata iz jedne humoristične serije. U trećoj sezoni “Crne Guje”, George III nije sposoban upravljati kraljevstvom zbog svojega ludila – čak se i pojavljuje potpuno “šašav” u jednoj ili dvije epizode – pa je stoga upravljanje kraljevstvom prepušteno njegovom tupastom sinu, princu-regentu Georgeu. No, George III pojavljuje se samo u zadnjoj, šestoj epizodi ove sezone.)

Iako se radi o povijesnoj literaturi, Greenova je knjiga izuzetno pitko štivo i za čitanje na plaži tijekom ljeta. Deset do dvadeset stranica, koliko je u pravilu posvećeno svakom od “slučajeva”, proguta se začas nakon što Green počne opisivati podjednako zabavne i zabrinjavajuće epizode iz života svakoga od “ludih” vladara. Zbog prirode ovog sitea, ponajviše sam se ovih dana fokusirao na čitanje poglavlja koja se dotiču engleskih vladara – ostatak knjige me tek čeka – no čitanje Greena svakako je lako budući da autoritativno iznosi sve dokaze kojih se uspio “dokopati”.

Dakako da danas nema previše mišljenja “iz prve ruke” o pojedinim “ludim kraljevima”, no oslanjajući se na biografije iz vremena pojedinih vladara, izvještaje njihovih liječnika, komentare suvremenika, pa čak i otvorene tračeve i naklapanja s ceste, Green nudi moguće medicinske teorije i objašnjenja za svaki od slučajeva. Doći do starih podataka o mentalnom zdravlju davnih vladara nije baš jednostavno, a Green se suvereno snalazi na tome terenu. Na kraju, ne morate se plašiti, ne radi se o stručnoj literaturi – knjiga je (u odličnom prijevodu Marka Marasa) apsolutno razumljiva medicinskim (i psihološko-psihijatrijskim) laicima. Uloga kralja – mogli biste zaključiti nakon čitanja – definitivno u burnim vremenima nije baš uvijek bila dream job…


velikabritanija.net

Saparmurat Atajevič Nijazov – najčudniji državnik koji je ikada živeo

[You must be registered and logged in to see this image.]

Saparmurat Atajevič Nijazov (turkmenski: Saparmyrat Ataýewiç Nyýazow) (19. februar 1940 – 21. decembar 2006) bio je doživotni predsednik i najmoćnija ličnost u Turkmenistanu od 1985. do smrti 2006. Oslovljavao se sa Serdar Saparmurat Turkmenbaši, Veliki, ili samo Turkmenbaši.

22. oktobra, 1993, je nadenuo sebi ime Turkmenbaši, što znači “vođa svih Turkmena”, u stilu Kemala Ataturka, “oca Turaka.” 29. decembra, 1999. je proglašen doživotnim predsednikom.

Nijazov je bio autoritarni vođa, dobro poznat na zapadu po svom kultu ličnosti. Verujući da Turkmenistanu nedostaje nacionalni identitet, pokušao je da preuredi državu po svojoj viziji. Preimenovao je grad Krasnovodsk, na obali Kaspijskog mora u Turkmenbaši, po sebi.

Preimenovao je nekoliko škola, aerodroma, čak i jedan meteorit po sebi i članovima najuže porodice. Nijazovljevo lice se nalazi na svim banknotama manata (valuta Turkmenistana), a njegovi veliki portreti su istaknuti po celoj zemlji, posebno na velikim javnim zgradama i avenijama. Statue Nijazova i njegove majke su prisutne po celoj zemlji, uključujući i središte pustinje Karakum, kao i pozlaćenu statuu na vrhu najveće zgrade u Ašhabadu, koja se rotira, tako da je lice uvek okrenuto ka suncu, i baca odbljesak na prestonicu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Data mu je nagrada heroja Turkmenistana pet puta. Nijazov je rekao:

   “Ja sam lično protiv toga da gledam svoje slike i statue na ulicama – ali to je ono šta narod želi.”

Obrazovni sistem je učio mlade Turkmene da vole Nijazova. Njegova dela i govori čine veći deo školskih udžbenika. Glavni tekst je nacionalni ep, koji je napisao, veoma iznenađujuće, sam Nijazov. “Runama” ili “Knjiga duše”.

2004, Nijazov je naredio zatvaranje svih biblioteka u ruralnim mestima, na osnovu svog stava da turkmenski seljaci ne čitaju. U njegovom rodnom selu, Kipčak, izgrađen je kompleks kao memorijal njegovoj majci, uključujući džamiju (procenjenu na 100 miliona dolara).

2004, Nijazov je otpustio 15.000 medicinskih radnika, zamenivši ih vojnim regrutima. Ovu akciju je nastavio 1. marta, 2005. naredivši zatvaranje svih bolnica izvan Ašhabada. 28. februara 2005, je izjavio:

   “Zašto bismo traćili dobre medicinske specijaliste na sela, kad bi oni trebalo da rade u prestonici?”

21. decembra 2006. državna televizija (druga televizija osim državne ne postoji) javila je da je predsednik Nijazov iznenada umro od srčanog udara.

Kao doživotni predsednik, Nijazov je izdao mnoge neobične dekrete, od kojih su neki:

   Zabrana spikerima na vestima da nose šminku, jer je Nijazov imao poteškoća da razlikuje muškarce i žene,
   Zabrana pevanja na plej bek,
   Decembra, 1999, dekret da svaki učenik u školi, student, vojnik, ili oficir u Turkmenistanu dobije za novu godinu sat sa likom predsednika Saparmurata Nijazova,
   Aprila, 2001, zabranjeni balet i opera, jer kako je rečeno “nisu deo turkmenske kulture”,
   2001, zabranjeno mladim muškarcima da nose duge kose ili brade
   Juna 2001, obaveza da stranci koji žele da se ožene turkmenskom državljankom moraju da plate 50.000 dolara,
   2002, preimenovanje reči hleb sa chorek, tradicionalnog turkmenskog izraza u Gurbansoltan edzhe po majci Saparmurata Nijazova,
   Avgusta 2002, redefinisanje životnih doba, sa adolescencijom produženom do 25 godina, i starim dobom koje počinje sa 85 godina (više detalja niže u tekstu),
   2004, insistiranje da svi vozači sa dozvolom prođu test moralnosti,
   Marta 2004, otpuštanje 15.000 radnika u javnom zdravstvu,
   Aprila 2004, podsticanje mladih ljudi da ne ugrađuju zlatne zube, i predlog da umesto toga žvaću kosti kako bi očuvali svoje zube,
   Februara 2005, naredba da se zatvore sve bolnice van Ašhabada, uz obrazloženje da ako su ljudi bolesni, mogu da dođu u prestonicu; takođe zatvaranje svih biblioteka u ruralnim oblastima, uz obrazloženje da obični Turkmeni ionako ne čitaju knjige,
   Novembra 2005, naredba da lekari polažu zakletvu Saparmuratu Nijazovu umesto Hipokratove zakletve,
   Decembra 2005, zabrana video igara, uz napomenu da su isuviše nasilne da bi ih mladi Turkmeni igrali,
   Januara 2006, ruski mediji su javili da je Nijazov naredio da se prekine isplata penzija za 1/3 (više od 100.000) starih ljudi u Turkmenistanu, i da penzije koje su dobili u protekle dve godine vrate državi. Ovo je navodno dovelo do ogromnog broja smrti starih ljudi, kojima su penzije (od 10 do 90 dolara) bile jedini prihodi. Ministarstvo spoljnih poslova Turkmenistana je oštro odbacilo ove navode, optuživši medije da šire lažne informacije o ovom pitanju.

Stadijumi u životu prema Nijazovu:

Deca: od 0 do 12 godina

Adolescenti: 13 do 24

Omladina: 25 do 35

Zreli ljudi: 36 do 48

Proročki: 49 do 60

Inspirativni: 61 do 72

Mudri: 73 do 84

Stari: 85 do 96

Nalik Oguzkanu: 97 i više

Oguzkan, se smatra osnivačem turkmenske nacije, živeo je 109 godina.

Mnogi kraljevi su jednostavno bili ludi

[You must be registered and logged in to see this image.]

U istoriji sveta - vlast nad državama se veoma često nasleđivala. U vladarskim dinastijama u Evropi i van nje, kruna se prenosila sa kolena na koleno, ali to, na žalost, nije uvek bilo najbolje rešenje. Mnogi vladari, od Asteka i starog Rima i dalje kroz istoriju, imali su ozbiljne mentalne probleme... Saznajte kakve.

Stari Rim

Kaligula Rimski je uredio da se likvidiraju njegov otac, majka i dva brata, sve to kako bi postao car. Car Neron je naručio ubistvo sopstvene majke i prve žene. Ova dva cara bila su toliko omražena od strane naroda, da je svaki pomen njihovih imena jednostavno izbrisan iz službene rimske dokumentacije.

Francuska

Prvi francuski kralj Klodovik II, poludeo je nakon što su mu ukrali svetu ruku mučenika. Njegov praunuk, Hilderik III je bio poznat pod nadimkom 'Idiot'. Majka Luja IX stalno je prigovarala da on nikako nije 'glas razuma'. I njegov mlađi sin, Robert od Klermonta je poludeo, ali nakon što je pogođen u glavu ni manje ni više nego - kovačkim maljem.

Karlo VI, koga su zvali još i Karlo Ludi, vladao je Francuskom od 1380. do 1415. U nekim fazama, on je verovao da je napravljen od stakla i umetao gvozdene šipke u svoju odeću, kako bi one sprečile da se on „razbije“.

Španija

Habsburška loza vladara Španije potiče od kraljice Lude Huane od Kastilje, koja je bila psihički i emotivno nestabilna. Među njenim precima dosta bliskih srodnika se venčavalo međusobno i rađalo decu.

Ovi incestuozni brakovi rezultirali su na kraju mentalno i fizički hendikepiranim kraljem Karlosom II, koji je imao ogromnu glavu i bradu koja je bila ogromnih razmera, koji nije mogao da žvaće i jedva je mogao da govori.

Velika Britanija

Nekoliko britanskih kraljeva imalo je psihičkih problema zbog poremećaja krvi koji je uzrokovao artritis i mentalnu poremećenost. Najpoznatiji je Džordž III, zvani i Ludi Džorž III koji je vladao Engleskom u 18. veku. Njega je zadesila porfirija, bolest koja je narušila njegovo mentalno zdravlje još 1765. Nekoliko kasnijih napada ostavilo je ozbiljne posledice na njegov doživljaj stvarnosti i potpuno uništila njegove mentalne kapacitete u poslednjim godinama njegove vladavine.

Ovaj gen se na žalost prenosio dalje, pa je 1776. njegova sestra, princeza Karolina Matilda udata već sa 15 godina, za poremećenog Kristijana VII od Danske. Pomenuti Džordž III umro je slep, gluv i potpuno psihički propao u dvorcu Vindzor, 29. januara 1820.

SAD

Sjedinjene Američke Države kratko su „uživale“ u vladavini monarha, cara Nortona I, koji je sam sebe proglasio carem Sjedinjenih Američkih Država i Zaštitnikom Meksika1859. godine. On je imao sve svoje 'državne proglase' objavljene u lokalnim novinama San Franciska i stalno je pisao pisma koja su ozbiljno razmatrali Abraham Linkoln i kraljica Viktorija.

Asteci

I za kraj - Južna Amerika. Asteci, narod koji se klanjao Suncu - proslavili su inauguraciju vladara Ahicola 1486. nudeći srca 80.000 zatvorenika, verovatno kako bi pokazali Suncu da je njihov novi kralj u stanju da mu žrtvuje više nego bilo koji od njegovih prethodnika.

Možda je istorija učiteljica života... Ali, pored onih hrabrih i velikih - često su je oblikovali i vladari koji i nisu bili baš sposobni za to.

Top -shop

Najveće bizarnosti iz života "dragog vođe" Kim Džong Ila



Kim Džong Il, preminuli diktator Severne Koreje, bio je veoma specifičan i hirovit vođa, čijem su neuravnoteženom ponašanju mogle da pariraju samo njegove psihodelične biografije koje su pisali maštoviti komunistički aparatčici. Tvrdilo se da je kao beba prohodao već sa tri nedelje, da je njegovo rođenje predvideo labud, a najavila dvostruka duga... Evo pregleda ostalih najvećih bizarnosti iz života "dragog vođe".

1. Napravio je lažni grad na granici sa Južnom Korejom

Kjong-Dong je lažni grad, na samoj granici Severne i Južne Koreje, kojeg je osmislio "dragi vođa". Zašto? Zato. To jest, ne zna se zasigurno, a pretpostavlja se da je reč o propagandnom eksperimentu.

Grad sadrži niz jarko obojenih zgrada i kuća, ali samo fasade, spoljašnost, dok prozori i prostorije ne postoje. Uključivanjem i isključivanjem svetala u tačno određeno vreme na praznim trotoarima stvara se iluzija aktivnosti.



2. Mogao je da kontroliše klimu snagom svog uma
Bar je tako tvrdila zvanična biografija. U kojoj je pisalo i da je "dragi vođa" kao beba prohodao već sa tri nedelje, progovorio sa dva meseca, da je njegovo rođenje predvideo labud, a najavili dvostruka duga i nova zvezda na nebu.


3. Rođen je u Sibiru

Prema službenoj biografiji, rođen je 16. februara 1942. godine u tajnom pobunjeničkom logoru na planini Paektu, u severnom delu zemlje. Obaveštajci SSSR-a su, međutim, raspolagali podatkom da je Kim Džong Il rođen 16. februara 1941. godine u sibirskom selu Vjatskoe, blizu Habarovska, gde je njegov otac bio na vojnoj obuci s drugim komunističkim pobunjenicima koji su se borili protiv japanske kolonizacije Koreje.



Kimdžongilijo moja, mladost sam ti dala...

4. Postoji cvet nazvan po njemu - kimdžongilija

Kimdžongilija je hibridni cvet, delo japanskog botaničara Kamoa Mototerua povodom 46. rođendana Kim Džong Ila. Predata je "dragom vođi" 1988. godine kao zalog prijateljstva između Severne Koreje i Japana. Danas se uzgaja i u Rusiji i Sjedinjenim Državama.


5. Nosio je više od 50 titula

Između ostalih: “Zvezda vodilja 21. veka”, "brilijantni vođa", "najveća inkarnacija revolucionarne drugarske ljubavi", "dragi vođa", "savršena inkarnacija onoga što pravi lider treba da ima"…


6. Voleo je da pije skupa pića, najviše konjak

Kim Džong Il je godišnje, navodno, trošio oko 800.000 dolara na "Henesi" konjak, objavio je "Vašington post".

Sve do 2006. godine kada je Rezolucijom UN zabranjeno da se strana roba uvozi u Severnu Koreju.



7. Kidnapovao je režisera da bi mu ovaj snimio film po želji

Prema pisanju londonskog "Gardijana", Kim Džong Il je imao kolekciju od preko 20.000 stranih filmova. Omiljeni filmovi su mu bili "Petak 13", "Rambo" i "Godzila". Kao strasni filmofil, 1978. godine je naredio otmicu južnokorejskog režisera Šin Sang Oka, kako bi mu ovaj snimio "komunističku Godzilu".



Pronađite nevidljivi mobilni telefon na slici

8. Vodio je reprezentaciju "nevidljivim telefonom"

Kim Džong Hun, selektor fudbalske reprezentacije Severne Koreje, izjavio je da je lično Kim Džong Il "nevidljivim mobilnim telefonom" trenirao nacionalni fudbalski tim za Svetsko prvenstvo 2010. godine.

9. Hteo je da uzgaja džinovske zečeve

Nemački "Špigl" je 2007. godine objavio da je diktator planirao da u Severnoj Koreji počne uzgoj džinovskih zečeva kako bi rešio problem gladi u toj zemlji.

10. Tvrdio je da je on izmislio hamburger

Kim Džong Il je 2004. godine izjavio da je zapravo on izmislio hamburger. Nazvao ga je “gogigieopbang”, što na korejskom znači dupli hleb sa mesom.

I još poneke bizarnosti...

Neke od priča su još neverovatnije, ali i neproverenije. Kako navodi "Indipendent", kolale su glasine da je Kim Džong Il transfuzijom primao krv devica kako bi što duže ostao mlad.

Ako mogu ja, morate i vi

Jednom se povredio prilikom pada sa konja i morao je da pije lekove protiv bolova. Plašeći se da ne postane zavisnik, naredio je svim članovima svoje administracije da uzimaju iste doze leka kako ne bi bio jedini koji se drogira.

Blic.

Hatšepsut

[You must be registered and logged in to see this image.]

Hatšepsut (1473. p. n. e. — 1458. p. n. e.) je bila peti faraon osamnaeste egipatske dinastije u starom Egiptu i u titulatoru na slikama i reljefima je uvek nastupala kao muškarac - faraon. Bila je prva žena faraon. Identifikacija njene mumije je objavljena 27. juna 2007. godine.

Tokom 18-te dinastije kraljevska kuća Ahmosa I je bila suočena sa tragedijama koje su je zadesile tokom tri generacije, jer je nekoliko muških prestolonaslednika 18-te dinastije umrlo.
Kada su umrli svi sinovi Amen - Hotep-a i njegove glavne žene, faraon je postao Tutmos I (sin druge žene Senseneb). On se oženio svojom polusestrom Ahmos ali i njihovih pet sinova je takođe umrlo. U vrijeme smrti Tutmosa I jedini nasljednik sa kraljevskom krvi bio je njegov nezakoniti sin Tutmos II ali kako je on bio maloljetan faraon nije imao drugog izbora već da svoju kći Hatšepsut proglasi suvladarom.
Međutim, prije bolesti svoga oca Hatšepsut se kao petnaestogodišnjakinja udala za svog polubrata Tutmosa II koji je tada imao 12 godina. Zbog rodbinskih veza i miješanja krvi on je bio i fizički i mentalno zaostala ličnost. Hatšepsut mu je i pored toga rodila dvije kćeri Nefru-Ra i Merit-Ra-Hatšepsut. Kako mu nije podarila muškog nasljednika on je sa drugom ženom Izis dobio sina poznatog pod imenom Tutmos III. Da bi osigurali opstanak vladarske loze Nefra-Ra se kao i svoja majka udala za polubrata Tutmosa III. U vrijeme smrti Hatšepsutinog muža Tutmosa II njegov nasljednik Tutmos III je bio maloljetan tako da je ona bila zakonit vladar.
Hatšepsut je bila prva žena koja je krunisana sa svim počastima kao kralj a ne kraljica i koja je dobila svih pet počasnih imena faraona što nijednoj kraljici prije a ni poslije nje nije uspjelo. Oblačila se i ponašala kao muškarac.

Falsifikati

Znajući da je uljez na egipatskom prijestolu Hatšepsut je falsifikovala nekoliko dokumenata da bi pridonijela svom kredibilitetu. Prvo je dala da se na hramu iskleše kako bog Amon daje privilegiju kraljevovanja Tutmosu I i njoj. Zatim je sebi pripisala pobjedu nad stranim osvajačima i uskrsnuće Ozirisa. Navodno je imala viziju u snu, gde joj se ukazao bog sunca Amon koji je nagovestio da će roditi ćerku koja će postati žena faraon. Oni koji joj nisu verovali i nisu je podržavali se naravno nisu smeli suprotstaviti, ali su očekivali da će biti kažnjena od strane bogova. Naprotiv čini se da je sam bog prihvatio njenu viziju kao istinitu, tako da je Hatšetsut sama vladala 22 godine tokom kojih je cvjetala egipatska ekonomija. To razdoblje je bilo mirno, bez ikakvih vojnih okršaja. Najviše se pažnje poklanjalo na uspostavljanje trgovačkih veza i na arhitekturu. Najvažniji spomenik njene vladavine je svakako posmrtni hram u Dolini Kraljeva.
U to vrijeme je hram bio fizički povezan sa Dolinom Kraljeva ali nakon smrti kraljice njen zet odnosno posinak Tutmos III dao je da se uruše svi tuneli i prolazi tako da ovaj hram bude odsečen i zaboravljen. Takođe njeno ime je izbrisano sa svih hramova i rodoslova te je zato i do dan danas ostala velika nepoznanica.

Hatšepsus je odlučila da bude sahranjena sa svojim ocem Tutmosem I u Dolini Kraljeva. U svrhu povezivanja hrama sa Dolinom iskopan je tunel dug preko 700 m i oko 300 m ispod površine zemlje.
Njen sarkofag je pronađen ali u njemu nije bila njena mumija već jedne princeze iz 21-ve dinastije. Okolnosti njene smrti su sumnjive ali nakon istraživanja ipak se smatra da je umrla prirodnom smrću. Poslednji zapis je 10-og dana 6-og mjeseca u 22-oj godini vladavine (početak februara) kada je zabilježeno da je žena-faraon preminula.

wikipedija

Ana Ivanovna

Ana Ivanovna, vojvotkinja Kurlandije, odlukom Vrhovnog krunskog vijeća Rusije postala je carica Rusije 1730. godine. Članovi Vijeća nadali su se da će nova carica stvoriti ustavnu monarhiju, ali Ana je imala druge planove.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Proglasila se apsolutnom vladaricom i osnovala tajnu policiju, koja je terorizirala sve one koji joj nisu bili po volji. Političke položaje dijelila je baltičkim Nijemcima jer je ruske plemiće smatrala gadovima, a suparnika se rješavala po kratkom postupku – smrću. Bila je strah i trepet, ne samo po diktatorskom načinu vladanja nego i po ludim ispadima. Urnebesno se zabavljala ponižavajući plemiće, i to one vremešne. Tako je jednom prilikom odlučila udati jednu svoju staru služavku za dvorskog plemića, i to samo iz razloga jer je saznala da mu je pokojna majka bila katolkinja, što joj se nikako nije sviđalo. Organizirala je svadbu u posebnoj prostoriji napravljenoj od leda. Mladence je natjerala da se obuku kao klaunovi i da prvu bračnu noć provedu u ledenoj sobi, potpuno goli. I to u vrijeme najoštrije ruske zime ikada! Čisto iz zabave i pakosti. Srećom, njezina vladavina trajala je samo 10 godina. Umrla je u 47. godini života od bolesti bubrega.

Ivan Grozni

Ivan IV. ili Ivan Grozni, ruski car, najpoznatiji po svojoj krvavoj vladavini, imao je djetinjstvo koje je obilježilo gubitak roditelja i zlostavljanje od strane vladajućih. Nakon smrti majke, kada je imao sedam godina, mučili su ga članovi ruske vlade. Ne zna se točno o kakvim je zlostavljanjima riječ, ali on je tvrdio da je živio jadno i zapostavljeno, te da je ponižavan do krajnjih granica. Takvo odrastanje otvorilo je put vladavini ludila.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Svoje frustracije u početku je liječio mučenjem malih životinja, da bi kasnije vladavinu obilježio masovnim krvoprolićima i terorom. U 14. godini dobio je kontrolu nad Rusijom, kada je vođom boljara, koji su bili na vlasti, nahranio čopor pasa. Nakon toga je javno priznao sva svoja okrutna djela i iznova se vratio u svoj mračni um. Uvijek je sumnjao da su njegova majka (što se pokazalo kao istina), brat i prva supruga ubijeni. Bacio se na masovna smaknuća svih u koje je sumnjao te svih onih za koje je mislio da rade protiv njega. Smatrao se samim bogom i svecem. Kad je saznao da se grad Novgorod želi priključiti Poljskoj, naredio je smaknuće svih građana. 50 tisuća ljudi ubijeno je bez suđenja, i to klanjem, gušenjem i kuhanjem. Jednom nesretnom prilikom primijetio je trudnu snahu, koja se, po njegovom mišljenju, neprikladno obukla, pa ju je tukao dok nije doživjela spontani pobačaj. Kad je sin saznao što je učinio, napao je oca, koji ga je ubio vlastitim rukama. Njegovo ludilo došlo je do vrhunca, ubojstvo vlastitog sina bacilo ga je u depresiju i samoću.

Kralj George III

Kralj George III. jedan je od najpoznatijih kraljeva Velike Britanije. Postao je prvi kralj Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Irske, te prvi kralj Hanovera. Bio je i posljednji monarh koji je svoju ulogu poglavara države shvaćao ozbiljno, a Britanci mu skidaju kapu jer je otpilio Amere donijevši proklamaciju kojom se ograničava širenje američkih kolonija prema zapadu. George je također ostao zapamćen po ludilu koje ga je zahvatilo u posljednjim desetljećima vladavine.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Poznat i kao Ludi Đuro, počeo je halucinirati, gubiti osjete, izvikivati prostote, postao nepristojan i grub, mrzovoljan, šutljiv, a sve zbog naglog mentalnog oboljenja. Tada su sumnjali na shizofreniju i maničnu depresiju, a danas se pretpostavlja da je obolio od porfirije. Porfirija je skupina od najmanje osam različitih bolesti koje djeluju na živčani sustav i kožu. Upadao bi u razna stanja koja bi samo on razumio, a koja bi ga držala nekoliko dana ili čak mjeseci. Posljednje godine života proveo je u izolaciji u dvorcu Windsor. Tumarao je sobama odjeven u čudnovate kapute, mrmljao sebi u bradu i ispijao alkohol.

webcafe.net

Лудило?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Владавина Комода је све више била обележена његовим неповерењем према околини. Почела су бесмислена убиства. Комод се све више идентификовао са Хераклом, а почео се појављивати обучен као гладијатор, што је изазивало згражавање. Све више је показивао знаке лудила.

190. године преименовао је месец март у име „комод“. По његовој одредби све римске легије су се имале звати „Комодове“, а чак је сваки Римљанин требало да добије агномен Комод, а град Рим планирао је да назове Colonia Lucia Annia Commodiana, пошто га је делимично обновио после једног пожара.

Комод је захтевао да буде поштован као бог. Потпуно је занемарио управаљање Царством, проводећи време у свом харему са 300 жена. Неколико античких аутора тврди да је имао инцестуозне односе са сестром.



Убиство

Последњег дана 192. године Комод је убијен у једној широкој завери у којој су учествовала и његова конкубина Марција. Био је убијен у сопственом купатилу, само један дан пре него што је требало да преузме дужност конзула, обучен у гладијатора. Одмах након смрти, Сенат је увео damnatio memoriae (забрану сећања) на Комода, што је значило, између осталог, уништавање свих јавних натписа које је он подигао. Ипак, 195. године, Септимије Север је из политичких разлога захтевао да се рехабилитује успомена на Комода. Сенат га је чак деификовао.

Занимљивости

Комодов лик и лик његовог оца послужили су као основ за радњу филма Гладијатор, Ридлија Скота.

Ne Vin

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ne Vin nalazio se na čelu Burme od 1962. do 1981. godine, i sudeći po izjavama njemu bliskih ljudi često je upražnjavao kupanje u delfinskoj krvi za šta je verovao da će mu povratiti mladost i vitalnost.

Ovaj diktator bio je izuzetno sujeveran. Prelazio bi mostove unatraške zato što je verovao da će to oterati zlo, konsultovao se sa brojnim vračevima i magovima u svakoj prilici kada je trebao da donese važnu odluku.

Zbog brige da njegova politika ide previše u levom smeru upitao je svoje savetnike šta bi trebalo uraditi – vračevi su mu savetovali da promeni način vožnje na putevima, sa desne na levu stranu trake, čisto da bi izjednačio možda previše levičarski stil njegove tadašnje politike.

Sutradan je Ne Vin objavio da svi voze pogrešnom stranom puta bez obzira na činjenicu da su svi automobili i sve raskrsnice u Burmi bili prilagođene za vožnju desnom stranom puta.

Proroci su mu takođe rekli da je njegov srećan broj 9, što je rezultiralo time da je Vin svaku svoju zakonodavnu odluku donosio samo onih dana koji su imali neke veze sa ovim brojem. Ubrzo potom promenio je valutu Burme i uveo samo novčanice u apoenima od 15, 30, 45 i 90, verujući da će mu to pomoći da doživi duboku starost.

Iako se ovo može činiti kao beznačajan potez, ova odluka dovela je do toga skoro polovina stanovništva, koja je imala svu ušteđevinu u drugim apoenima, izgubi svoj novac preko noći.

Šta mu se desilo?

Posle ovih i brojnih drugih odluka koje su po mišljenju stanovništva bile više nego čudne, usledile su demonstracije, a demonstranti su mu ostavili jasan izbor: ili će se odmah povući sa vlasti, ili će pored krvi delfina biti prolivena i ljudska krv, i to ne bilo čija. U svom oproštajnom govoru Vin je demosntarntima poručio da njihov potez nije bio „ni malo kul“.

Enver Hodža

[You must be registered and logged in to see this image.]

Enver Hodža bio je premijer Albanije, ali njegove političke ambicije išle su dalje od ovako beznačajne pozicije i zato je odlučio da na sebe preuzme sve državne pozicije tako postajući „Drug-predsedavajući-premijer-ministar inostranih poslova-glavnokomandujući kompletne Albanije“.

Hodža je takođe zabranio posedovanje televizora u boji i pisaćih mašina sve do 80-ih godina prošlog veka, zato što je smatrao da će to odvući ljude od albanskog načina života, koji je naravno bio pod velikim uticajem komunizma.

Kao i veliki broj diktatora širom sveta Hodža je često koristio dvojnike usled straha od potencijalnog atentata. Međutim, daleko od toga da su ti ljudi bili dobrovoljci, Hodža je jednom prilikom kidnapovao seoskog zubara koji je podsećao na njega i potom naredio plastičnu operaciju kako bi povećao sličnost.

Jedina stvar koja je Envera Hodžu plašila više od atentata bila je invazija Sovjetskog saveza. Na sebi jedinstven način odlučio je da bi prava stvar, koja bi odvratila Sovjete, bila izgradnja 750.000 bunkera širom zemlje. Albanija je bila znatno mala zemlja sa svega 3 miliona stanovnika tako da se danas ova odluka čini pomalo iracionalnom, ali stvari dolaze u perspektivu kada se u obzir uzme činjenica da je u najveći broj tih bunkera mogla da stane samo jedna osoba.

Šta mu se desilo?

Apsolutno ništa. Hodža je na vlasti ostao sve do svoje smrti. Pri samom kraju povukao se sa javne scene i posvetio pisanju koje je rezultovalo sa preko 60 izdanja koja su bila posvećena njegovoj vladavini i svim stvarima koje je uradio kako treba. Iza sebe je ostavio jednu od najsiromašnijih zemalja u Evropi.

Bunkeri koji su ostali iza njega pokazali su se kao izuzetno dobro sagrađeni i dan danas služe kao podsetnik na njegovu vladavinu.

Nikolaj Čeučesku

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nikolaj Čeušesku na vlast je došao 1965. godine kao prvi sekretar Komunističke partije Rumunije. S obzirom na činjenicu da je bio vođa države koja je polako počinjala da ulazi u Komunizam.

Uprkos političkom ubeđenju, Čeušesku je bio sve samo ne skroman i posvećen ideologiji i jednakosti za sve. Čeušesku je sebe nazivao „Genijem Karpata“ i dao je da se napravi skeptar za njega, što je izazvalo Salvadora Dalija da mu pošalje telegram u kojem se ruga pomenutom simbolu vlasti. Kako Nikolaj nije bio upoznat sa konceptom satire, postarao se da se pismo nađe na naslovnim stranicama svih novina u zemlji.

1980. godine, Genije Čeušesku poželeo je palatu za sebe kako bi do kraja obznanio svoj božanski status, a planirao je da je sagradi u centru istorijskog dela grada što je zahtevalo rušenje 19 crkava, 6 sinagoga i 30.000 domova.

Nazivana najvećom građevinom posle Pentagona, ambicioznost projekta graničila se sa ludilom. Palata je Rumuniju koštala 10 milijardi dolara i zahtevala je preko 700 arhitekata. Nakon njegove smrti palata je postala zgrada Parlamenta koji i dalje uspeva da iskoristi samo 30 odsto ukupnog prostora.

Ovakvi projekti samo su jačali njegovu iluziji o sopstvenom značaju, tako da je ubrzo potom zahtevao da njegova polupismena žena Elena bude priznata kao član Njujorške akademije nauka i Kraljevskog instituta za hemiju. U Rumuniji ona je već bila vlasnik titule „Drug-akademik-doktor-inženjer“, a svi priznati domaći naučnici morali su da pripisuju svoja istraživanja ženi vođe.

Šta mu se desilo?

Čeušeskovo nepoznavanje situacije u svetu nije bilo ništa naspram nepoznavanja situacije u Rumuniji i činjenice da ga narod mrzi. Tokom 1989. narod je pokrenuo pobunu, a Čeušeskovi govori i pokušaji da ih smiri samo su pogoršali situaciju. Nakon svega nekoliko dana pobune Čeušesku je uhvaćen sa svojom ženom i pogubjlen.

Kim II Sung

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ukoliko ste se pitali šta je razlog potpunog ludila vođe Severne Koreje Kima Jonga II, odgovor je jako prost – njegov otac, Kim II Sung.

Kim II Sung je bio prvi predsednik Severne Koreje nakon Drugog svetskog rata. Njegovo imenovanje od strane Sovjetskog Saveza pokazalo je koliko im je zapravo stalo do naroda. Kim nije bio Koreanac, imao je svega 8 godina školovanja i to u Kini, a jezik je jedva poznavao tako da je bilo potrebno da unajmi instruktora za svoj prvi govor.

Rusi nisu mogli ni da sanjaju koliko su pogrešili u svom izboru, sve do izbijanja rata u Koreji koji nije ništa doneo sem destrukcije polovine zemlje.

Kim je svom narodu saopštio da je tokom Drugog svetskog rata učestvovao u preko 100.000 bitaka za 15 godina, što je otprilike iznosilo 20 borbi dnevno, ako zanemarimo činjenicu da je ceo rat trajao svega 6 godina. Takođe je tvrdio da može da pretvori pesak u pirinač i prelazi reke na lišću, verujući za sebe da je svojevrsna verzija korejskog Isusa.

Propaganda je u Severnoj Koreji zauzimala prvo mesto, ispred hrane, edukacije i sasvim sigurno ispred zdravog razuma.

Šta mu se desilo?

Na žalost njegovog naroda, ili tačnije podanika, Kim je umro 1994. godine kao srećan čovek. Nakon smrti usledio je period žaljenja koji je trajao 10 dana, hiljade ljudi počinilo je samoubistvo, pošto usled tako jake propagande, nisu imali razloga da žive bez svog vođe.

Mao Ce Tung

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mao Ce Tung postao je vođa Narodne Republike Kine po njenom osnivanju 1949. godine. Po dolasku na vlast bio je odgovoran za jednu od najgorih odluka u politici oličenu u „Velikom koraku napred“. Ova strategija podrazumevala je udaljavanje ljudi sa farmi i pirinčanih polja kako bi se posvetili teškoj industriji, što je dovelo do smrti miliona ljudi usled nedostatka hrane.

Nakon ovoga usledila je "Kulturna revolucija", koja je u praksi značila objavu rata pametnim ljudima pod izgovorom da buržoaski elementi koče stvaranje besklasnog društva u Kini.

Univerziteti su zatvarani a profesori i studenti slani su na selo gde je trebalo da se dalje edukuju kroz rad. Biti intelektualac smatrano je uvredom.

Šta mu se desilo?

Kako je stario, Mao je sve više pažnje posvećivao sopstvenoj smrtnosti. Priklonio se Taoističkom verovanju da seks sa devicama produžava život. Mlade devojke dovođene su sa svih strana zemlje kako bi bi mu pomogle da dosegne večnost. Uprkos tome preminuo je 1976. godine.


B92

Sapamurat Nijazov - "najluđi" diktator na svetu


Vladao je Turkmenistanom od 1991. do 2006. i za to vreme ukinuo je operu i balet, promenio nazive meseci, zabranio je bradu i brkove, ukinuo penzije...

[You must be registered and logged in to see this image.]
commons.wikimedia.org/wiki/User:Berlin-George

Na listi ”ludih diktatora” koji su stvorili kult ličnosti prvo mesto svakako zauzima Saparmurat Nijazov, koji je gvozdenom pesnicom vladao Turkmenistanom od 1991. do svoje smrti 2006. godine. Za vreme njegovog režima svaki treći Turkmen dospeo je u zatvor, a svaki drugi ostao je bez posla.

Nijazov je došao na čelo Turkmenistana još 1985. godine, kada ga je Gorbačov postavio za predsednika vlade Turkmenske Sovjetske Socijalističke Republike i prvog sekretara Komunističke partije Turkmenistana, što je bila najmoćnija politička funkcija u tadašnjem SSSR-u. Ovaj inženjer energetike bio je ujedno i najmlađi republički vođa.

Na izbore izašlo 100 posto birača, a on dobio 100 posto glasova

Kada je 1991. Vrhovni sovjet Turkmenistana proglasio nezavisnost, Nijazov je izabran za predsednika novonastale samostalne države. Naredne godine je pobedio na izborima, a treba napomenuti i to da je bio jedini kandidat.

Na izborima 1999. je dobio 100 posto glasova, a na izbore je izašlo 100 posto upisanih birača, što se nikad nije dogodilo čak ni u Severnoj Koreji.

Članovi njegove stranke na istim su izborima dobili više od 99 posto glasova. Tako izabrani turkmenski parlament ga je proglasio doživotnim predsednikom.

Sam se proglasio Turkmenbašijem ili "ocem svih Turkmena", i to po uzoru na Kemala Ataturka, "oca svih Turaka".

Jednom je na sednici parlamenta rekao da bi 2010. mogao da odstupi i raspiše izbore. Zastupnici su to sa gnušanjem odbacili i zahtevali da ostane predsednik do kraja života.

Narod živi u siromaštvu, ali svima su besplatni plin, struja i voda

Iako je Turkmenistan vrlo bogat prirodnim resursima, posebno naftom i plinom (po rezervama plina su peti u svetu), narod živi u siromaštvu. Prosečna plata je 50 dolara, ali građani besplatno koriste plin, struju i vodu.

“Kod nas svi žive odlično, pitao sam ljude i niko mi se nije požalio”, rekao je Nijazov, koji je voleo da šeta turkmenskom prestonicom i propituje ljude kako žive.

Sliku svoju ljubi

Turkmenistan je jedna od najzatvorenijih država na svetu. Švajcarski fotograf i laureat prestižne nagrade World Press Photo, Nikolas Rigeti nekoliko je puta boravio u Turkmenistanu: “Kad stigneš u Turkmenistan prvo što ugledaš je Nijazov. Zašto? Zato što je tip svuda. Umnožen je u trilion primeraka. Naravno, njegov lik je na svim novčanicama. Nalazimo ga i na bocama alkoholnog pića, ambalaži čaja i na svim pakovanjima soli...”, priča Rigeti.

Portreti "oca svih Turkmena" istaknuti su po celoj zemlji, posebno na velikim javnim zgradama i avenijama. Statue njega i njegove majke su prisutne svuda, uključujući i središte pustinje Kara-Kum. Nijazova ogromna pozlaćena statua, visoka čak 15 metara (Nijazov je inače bio vrlo nizak, svega 150 cm), nalazi se na vrhu najveće zgrade u glavnom gradu Ašgabatu. Statua se okreće, tako da je lice Turkmenbašija uvek okrenuto prema suncu.

“Lično sam protiv toga da gledam svoje slike i statue na ulicama, ali to je ono što narod želi”, izjavio je Nijazov, koji je 2001. kritikovao kult ličnosti.

Po njemu se zovu meteorit, jogurt, parfem...

Nagradu "heroja Turkmenistana" dobio je čak pet puta. Samom sebi u čast grad Krasnovodsk preimenovao je u Turkmenbaši. Osim toga, brojna mesta, aerodromi, hidroelektrane, škole i bolnice nose njegovo ime. Po sebi je čak nazvao i meteorit, koji su otkrili turkmenski astronomi, ali i jogurt i parfem.

Državna televizija takođe se zove po njemu - Turkmenbaši, a dok je bio živ uglavnom je emitovala samo emisije o njemu. U uglu je bio logo s njegovim likom. Na radiju su takođe svakodnevno puštali pesme njemu u čast. Sve turkmenske novine svakodnevno su objavljivale njegove slike na naslovnicama, a veliki deo sadržaja bio je posvećen samo njemu.

Kao Nijazov i njegova majka slavna je osoba. Bez obzira na to što je umrla davne 1948. godine, od kada je njen sin na vlasti proglašena je narodnom junakinjom zbog zasluga za domovinu od kojih je najvažnija ona da je rodila "oca nacije".

Naziv za hleb promenjen je iz tradicionalne reči "čorek" u "Gurbansoltan edze", po njenom imenu, a njeni kipovi i slike neretka su pojava u Turkmenistanu.

[You must be registered and logged in to see this image.]
kremlin.ru

Promenio nazive meseci i dana u nedelji

Na godišnjem zasedanju parlamenta, u leto 2002. godine, Nijazov je obznanio da menja međunarodne nazive meseci. Januar je tako dobio ime Turkmenbaši, po njemu naravno, dok je april nazvan po njegovoj majci Gurbansoltan. I ostali meseci dobili su imena po raznim istorijskim turkmenskim ličnostima.

Kada je već promenio imena meseci, odlučio je da promeni i nazive dana u nedelji u (redom od ponedeljka do nedelje) - glavni, mladi, dobri, blagosloveni, četvrti, duhovni i odmorni dan. Uveo je i nove državne praznike - 6. aprila praznik "Kapljica vode je zrno zlatnog dana", 1. decembra "Praznik neutralnosti", 27. aprila "Dan konja" i najpopularniji praznik "Dan lubenica" koji se slavi 10. jula.

Njegovu knjigu svi moraju da znaju napamet

"Otac svih Turkmena" je 2001. objavio knjigu "Ruhnama", što u prevodu znači "Knjiga duhovnosti". Ona je ravna ustavu i Kuranu i svaki je čestiti građanin mora znati napamet.

Nijazov je tražio od islamske zajednice da je preporuči vernicima umesto Kurana, a kada je poglavar to odbio, odlučio je da ga zatvori.

U "Ruhnami" Nijazov iznosi svoje misli o moralu, braku, bratskim i susedskim odnosima. Knjiga je obavezno štivo, čak je uveden i poseban ispit o poznavanju njenog sadržaja bez čega nije moguće upisati fakultet, dobiti posao ili vozačku dozvolu. Osim toga, odredio je da lekari više ne polažu Hipokratovu zakletvu, nego prisežu na "Ruhnamu".

Osim što se "Ruhnama" 24 sata dnevno čitala na državnoj televiziji, deca su mogla da prijave sopstvene roditelje ako nisu dovoljno poznavali Nijazova učenja. Turkmenbaši je tvrdio da svako ko tri puta pročita njegovu knjigu direktno odlazi u raj.

Pisao je i poetska i prozna dela koja su dobijala najveće književne nagrade u državi, a svoje je podanike često pozivao da ga kritikuju, ali malo ko je bio spreman na tako nešto.

Nijazov je napisao i novu turkmensku himnu, koja je zapravo oda njemu samom. Mnoge međunarodne organizacije za zaštitu ljudskih prava osudile su himnu, jer njen tekst ohrabruje progon homoseksualaca.

Sulude zabrane i dekreti

- Ukinuo je državnu operu i balet, jer "takve stvari nikom ne trebaju", a i "nisu deo turkmenske kulture". Nagađa se da je to učinio jer ni opera ni balet nijedno delo nisu posvetili njemu. Takođe je zabranio i cirkus.

- Zabranio je nošenje šminke TV voditeljima, jer je teško razlikovao voditelja od voditeljke.

- Zabranio je zlatne zube. Jednom prilikom je sreo mladu devojku koja je imala zlatni zub. Nije mu se to svidelo pa je na licu mesta doneo dekret o zabrani zlatnih zuba, a devojci je rekao da se javi njegovom zubaru, koji će joj umesto zlatnog zuba staviti belu krunu. Mladim Turkmenima je poručio da glođu što više kosti kako bi očuvali zube. "Kad sam bio dečak, često sam posmatrao pse kako glođu kosti. Zato psi imaju zdrave zube", pojasnio je.

- 2001. je zabranio muškarcima nošenje brade, brkova i duge kose. Tvrdio je da mladići nose dugu kosu pod uticajem zapadnjačke kulture i mode. Na sve državne granice poslao je frizere i brijače da ošišaju i obriju svakoga ko ulazi u državu da svojim izgledom ne pokvari tamošnju omladinu. Kasnije je odredbu malo ublažio dopustivši starcima bradu i brkove.

- Zabranio je ********* nakon što je on prestao da ***** kako ne bi došao u iskušenje.

- Zabranio je emitovanje muzike s bilo kakvog nosača zvuka. Zabrana je važila za državnu televiziju i radio, kao i za sve javne muzičke priredbe, odnosno javna okupljanja. Učinio je to zbog, kako je pojasnio, zaštite istinskih kulturnih vrednosti. Muzika je morala da se izvodi uživo, a zabranjen je i “plejbek”. Takođe je zabranio i slušanje muzike u automobilu.

- U decembru 2005. je zabranio video igre, uz napomenu da su suviše nasilne da bi ih mladi Turkmeni igrali.

- Strancima u Turkmenistanu zabranio je izlazak u javnost nakon 23 sata. Naredio je i da svaki stranac koji želi da se venča Turkmenkom mora pre braka da uplati 50.000 dolara.

- Naredio je da se zatvore sve bolnice van Ašgabata, uz obrazloženje da ako su ljudi bolesni, mogu doći u glavni grad. "Zašto bismo trošili dobre medicinske specijaliste na sela, kad bi oni trebalo da rade u prestonici?", rekao je. Veruje se da je to učinio jer je bio teško bolestan, pa je želeo da ima sve lekare na raspolaganju.

- Takođe je naredio da se zatvore sve biblioteke u manjim mestima jer "seljaci ionako ne čitaju knjige".

- Problem izdvajanja novca za penzije rešio je tako što ih je ukinuo 2006. godine i naredio mladima da se brinu o starijima. Uz to, svi koji su primali penzije unazad dve godine od dana donošenja odluke morali su dobijeni iznos da vrate državi.

Mislili ste da ste pročitali sve? Evo nešto još malo luđe...

"Otac svih Turkmena" predložio je i izgradnju novih svetskih čuda u Turkmenistanu. Jedno takvo čudo trebalo je da bude "Ledena palata". Obećao je da će pobediti pustinjsku klimu tako što će nedaleko od Ašgabata, u planinama Kopet-Daga, sagraditi ledeni dvorac u kom će hiljade turkmenske dece učiti da skijaju dok je napolju paklena vrućina.

Druga (suluda) ideja bila je veliki zoološki vrt u pustinji. Nijazov je uložio 18 miliona dolara u izgradnju zoološkog vrta za pingvine kako bi, prema njegovim rečima, "spasao tu životinjsku vrstu od globalnog zagrevanja".

24.sata.hr

Turski sultan Ibrahim I (1615-1648)
Ibrahim I, sultan Otomanskog carstva, bio je opsednut debelim ženama i imao je specijalne sluge koje su tragale za najdebljim osobama ženskog pola širom zemlje. Takođe, on je svojih 280 konkubina iz harema udavio u moru kad je čuo da je jedna od njih spavala sa drugim muškarcem. Često je viđan kako ribice u bazenu hrani novčićima, zbog čega je prozvan ludim.

Švedski kralj Erik XIV (1533-1577)
Poznato je da je Erik XIV od Švedske bio paranoičan i često je streljao ljude samo zato što bi se nasmejali u njegovom prisustvu. Jedno vreme je verovao da je sam sebi brat, a život je izgubio trovanjem arsenom.

Pruski kralj Fridrih Vilhelm I (1688-1740)
Poznat po svojoj naklonosti prema vojsci, Fridrih Vilhelm bio je opsednut stvaranjem vojske sa najvišim vojnicima na svetu, a zabeleženo je i da je primoravao visoke muškarce i žene da imaju seks kako bi izrodili visoku decu.

Kineski car Ćin Ši Huang (260-210 pne)
Prvi kineski car toliko se plašio da ga neko ne ubije da nijednom u svom životu nije dva puta spavao na istom mestu. Ćin Ši Huang se nije plašio samo ljudi, nego i ogromnih morskih čudovišta.

Kralj Erik XIV
Erik Svedski
Erik XIV bio je kralj Švedske od 1533. do 1577. godine. Pored toga što je patio od paranoje, Erik je često naređivao da se ljudi koji se smeju u njegovom pristutvu streljaju. Verovao je da je sam sebi brat, a preminuo je od posledica trovanja arsenom.