Priča o Baba Marti

ОД БОГА ДО БАБЕ




У њој се час буди ратни дух бога Марса, по коме и носи име, а некад нас дарује осмехом пролећне радости...

Када средином марта, у време када се најмање очекује, све забели под снежним покривачем, прва помисао која протутњи кроз главу јесте да се Баба Марта поново нешто наљутила. А онда се постави и питање – због чега.
Легенда каже да се она први пут разгневила када јој је римски краљ Нума Помпилије одузео место прве даме у календару, додавши испред ње још два месеца. Од тада је та увређена старица постала врло ћудљива. Час се у њој буди ратни дух бога Марса, по коме и носи име, па се тако свети шаљући на земљу хладноћу, час својим топлим осмехом доноси пролећну радост.
Колико год знао да буде непријатан, њен бес и није тако неоправдан. Према народном веровању, Баба Марта је оличење пролећа, поновног рађања, нових замисли и, као најважније, неопходности склада у природи и животу људи. Кад тога нема, она на земљу, као нека забринута бака, пошаље снег да опомене унуке како треба да припазе на понашање.



Корени мита о Баба-Марти залазе веома дубоко у историју. Март је био месец када су мушкарци, после зимског сна, често кретали у војне походе. Жене, несрећне и уплашене за своје мужеве, правиле су мале вунене фигуре као амајлије против злих духова. Луткице су уједно имале задатак да умилостиве Баба-Марту како не би често мењала расположење.
Тај обичај и данас се задржао код Бугара, али и на југу Србије. Сем што целог првог дана марта не скидају осмех с лица, Бугари једни другима дарују вунене наруквице или луткице које према марту и носе име – „мартенице”. По обичају „мартеница” се прави од белог и црвеног вуненог канапа, па на тај начин означава белину снега који одлази са зимом и топле црвене сунчеве зраке који најављују долазак пролећа. Такође, према веровањима, бела боја чини живот дужим, док црвена штити од болести. Понекад „мартеница” може да буде украшена перлама, златним новчићима, змијским зубима или разнобојним кончићима окаченим о крајеве нити.



Они верују да ће, ако целог марта буду носили „мартенице”, имати здраву и успешну годину. Штавише, њима ките и кућне љубимце, улазна врата, а на селу домаће животиње, винограде, воћњаке...
„Мартенице” се носе све док не почну да се јављају први знаци пролећа – пупољци, роде, ласте...

Међутим, ни сваки од тих знакове није најповољнији. Ако угледају роду која стоји у месту, током године неће бити много напретка у остварењу циљева, док ласта у лету значи успех и полет.
„Мартеница” није једини од Баба-Мартиних захтева. Она посећује само чисте и лепо намештене куће. Зато се крајем фебруара приређују велика пролећна сређивања која симболично чисте кућу од лоших, старих и непотребних ствари из протекле године.
Следећи пут, пре него што се неко запита шта је с том Баба-Мартом, нека размисли да ли је добро поспремио кућу или је негде лоше поступио.



Д. Барјактаревић

Шта нас све вреба у овом месецу

Одувек су с неба велике опасности претиле, долазиле, спуштале се и нападале беспомоћне људе. Дуго су они сакривени и погнуте главе трпели то насиље. Али, било им је доста. У почетку се временским налетима супротстављало као сваком непријатељу. Веровало се да су у ветру и олујама усковитлани демони, те су се с њима племенски ратници упуштали у бој бацајући камење или гађајући стрелама у смеру супротном дувању. Када су увидели да је ова борба узалудна, није остало ништа друго до да се надају да ће путем магије моћи да умире природне силе. Тако су племенски врачеви постали први метеоролози који су покушавали да предскажу и изазову временске промене. Ако је желео да дозове кишу, врач би рукама у ваздуху вајао облаке, прскао тле водом, и каткад гласом подражавао грмљавину, све у нади да ће га следити природне силе. Прекомерну кишу покушавао је да заустави паљењем ватре. Врелина пламена који је сукљао ка небеским висинама требало је да осуши вишак влаге. Успех је увећавао углед врачева, а неуспех је тумачен великим гневом богова изазваним кривицом саплеменика.

Ваздушни фронтови

Израз „ваздушни фронт” подсећа на ратне подухвате. Заиста, то и јесте корен појма „фронт”, јер су за време Првог светског рата извршена опсежнија истраживања о сукобљавању ваздушних маса.
Постоје четири основне врсте метеоролошких фронтова: хладан, топао, стационаран и оклудован. Фронт се налази на граници између ваздушних маса различитих температура и/или влаге.



''Мартенице'' као помагачи у истеривању зиме

При „хладном фронту” хладан ваздух који наилази подвлачи се по тлу под топлију ваздушну масу. Тако је топао ваздух присиљен да се брзо подиже. Овим настају снажна струјања која могу да створе и олују.
Код „топлог фронта” топао ваздух напредује, уздиже се изнад постојећег хладног ваздуха, нагриза му граничну површину и постепено га замењује топлим и влажним ваздухом. Ово постепено уздизање преко слоја хладног ваздуха омогућује настајање облака који могу да донесу кишу изнад широког подручја.
У „стационарном фронту” топле и хладне масе су у равнотежи, па су им снаге изједначене. Некада овакви фронтови преко дана могу да се померају напред и назад и више од стотину километара.

Рафалне кише

Када при јаком пљуску киша свом снагом добује по прозорима и крововима, често се каже да се чује као рафал. Мало је познато да капи из облака започињу да падају једном трећином брзине испаљеног метка, а то је велика брзина од око 300 м/с. Па ипак, ми без тешкоћа издржавамо паљбу ове кишне артиљерије. То је зато што се почетна брзина током времена смањује због наиласка на силе отпора у ваздуху, тако да је при тлу довољно мала и безопасна, те јачину удара капи једва осетимо.
Да би мање покисли, људи имају нагон да потрче не би ли провели што мање времена под кишом. Да ли се заиста мање покисне када се трчи него када се хода? Између места где се налазе и оног где намеравају да стигну, киша има одређену количину воде. Такође, када се трчи, утрчава се у кишне капи и на тај начин више њих удара у лице, груди и ноге. Ипак, трчећи се смањује време проведено на киши, те се покисне приближно за једну трећину мање него да се хода.

СЕЧКО И ПРОЛЕТЊАК



Трећи месец је суви, дерикожа, лашак, ожујак, Баба Марта, благовештенски месец, март. Његова несталност и променљивост била је добро позната нашем човеку, јер се у предањима често помиње. За мартовску зиму легенда каже да је Деда Сечко позајмио од Баба-Марте девет дана и заледио обесну старицу и њених седам јарића. Али по Сунцу и топлоти која се јавља у марту после дуге и хладне зиме, март је пролећни месец, па се по старом календару његов први дан звао и Пролетњак. Име „дерикожа” добио је због тога што је у том периоду велика смртност људи и животиња, те се „кожа дере на шиљак”. И сама реч „март” има санскртски корен са значењем „смрт”. У марту се враћају ласте као весници пролећа, па се за март каже да је ластавичин месец, Ластујак, Лазујак, Ожујак.


(Дуња Матић, „Српски календар”)

Март




Март означава прелазак од зиме ка пролећу. Метеоролошки, то је цео пролећни месец, док астрономски пролеће почиње 21. марта.

Хировити март, код Римљана први месец у години, добио је име по богу рата Марсу. Тада су Римљане у налетима нападала племена са севера изгладнела током зиме. Изгледи за успех насртаја варвара нису били велики. Током благе средоземне зиме легије су се окрепљивале, те су снагом и умешношћу, уз помоћ бога Марса, браниле Царство. Чувене су мартовске иде, то јест 15. март, дан када су широм Римског царства приређиване светковине у част Марса. На мартовске иде 44. године пре наше ере убијен је Јулије Цезар.
Током овог месеца силе ваздушних маса са севера боре се против сила ваздушних маса с југа. Умерене географске ширине, на којима је и наше подручје, нападају ваздушне масе које су често на супротним врхунцима температуре и влажности ваздуха, што утиче на стварање непогода и честе промене времена.

За разлику од Римљана, код којих је март повезиван с божанством, код нас је овај месец у вези с бабама.
Баба Марта је у дослуху с лошим временом, хладноћама и снегом који се тада јавља. У словенској митологији и руским скаскама то је Баба Јага, ружна, полуслепа чаробница која у дубокој шуми живи у изби страве и ужаса. Окружена је костима људи и деце које је украла, испекла и појела. Претпоставља се да је у лику Баба-Јаге отелотворена богиња смрти од које долазе зимске непогоде, снег, лед и смрт. У нашим народним причама ту улогу имала је Баба Руга или Рога. Временом је ова некадашња богиња смрти постала вештица којом се плаше мала деца.

Постоји још једна прича у којој је баба главна личност и везана је за март. На Благовести, 7. априла, нека баба истерала је јариће у планину. Изненада је дунуо северни ветар и снег почео да пада. На то је баба пркосно рекла: „Прц Марцу, не бојим те се, моји јарићи су петорошчићи.” На те речи март се веома наљутио и од фебруара позајмио неколико дана. Тако се продужио у априлске дане хладноћом, мразом и снегом од чега су се баба и јарићи смрзли и окаменили. Од тог времена снег на почетку априла зове се „бабини козлићи”, „бабини јарци” или „бабини позајменици”.


Аутор: Мр Наталија Јанц