Istorijske smicalice: Kula Nebojša (ne) postoji?! [You must be registered and logged in to see this image.]Za zabludu oko imena poznatog srednjovekovnog zdanja na Kalemegdanu znaju samo malobrojni. Temelje originalne kule Nebojše koja je dominirala ušćem Save u Dunav uništila JNA kada je 1948. godine pravila tajnu podzemnu vojnu instalaciju
Piše Zoran NikolićDugo je simbol Beograda bila kula Nebojša, ogromna, moćna građevina kojom se dičio još despot Stefan Lazarević. To je bila kula koja je dominirala srednjovekovnim Beogradom i ušćem Save u Dunav. Sada postoji velika zabluda da je kula koja danas nosi ovo ime „prava kula Nebojša“. Ali - to nije istina. Na mestu odakle je najlepši pogled na ušće dveju reka danas se nalazi bunker... Ni to niste znali? Nismo ni mi donedavno...
PONOS GRADANekada davno, na najvišoj tački beogradskog grebena nalazila se kula Nebojša, da „preti oblacima“ i dominira pogledom na srednjovekovnu prestonicu despota Stefana. U ono vreme, kada je grad nastanjivalo mnogo manje ljudi, takva kula je, sasvim sigurno, izgledala potpuno impozantno. Ona je bila orijentir mnogima koji bi se približavali gradu i utvrđenju, a za žitelje Beograda bila je značajna i zbog zvonika, čije zvono je „grmelo“ i čulo se „do neba“.
Kula je bila zamišljena tako što je do nje vodio drveni most, a i stepenište koje ju je opasavalo bilo je napravljeno od drveta. Ni to nije bilo nimalo slučajno. Prvobitni plan starih stratega bio je da, ukoliko posada ostane opkoljena na kuli, ne sme sa nje da se povuče. Oni bi spalili most i stepenice, a sudbinu bi im odredilo to što bi morali, braneći grad, ili da poginu ili da dočekaju pojačanje.
Bilo kako bilo, Beograd pod tursku vlast pada 1521. godine, ali kula Nebojša nije dočekala vojno poniženje u kojem bi bila izložena turskom barjaku. Prema legendi u nju je udario grom tokom neke velike oluje i uništio ju je. Posle vatrene stihije koja je tada izbila od kule nije mnogo ostalo. Tako je okončan jedan mit.
U Beogradu je ulogu ove kule preuzela dotadašnja „Vodena“ ili „Temišvarska kula“. To je ona velika građevina na Donjem kalemegdanskom gradu koju danas svi poznaju kao kulu Nebojšu.
Istini za volju, tu kulu su dugo koristili Turci, i ona je imala morbidnu ulogu zatvora i mučilišta. U njoj je stradao legendarni grčki revolucionar Riga od Fere, a tu je vrlo teške dane proveo i Jevrem Obrenović, brat kneza Miloša. Naime, ostalo je zabeleženo da je Jevrem bio zatočenik u tamnicama sve dok Miloš nije „debelo“ odrešio kesu da ga odande izbavi, ali da je ovaj do smrti patio od kostobolje koju je, po svemu sudeći, „zaradio“ na tom stratištu. Nadalje, tu je smrtno stradao i jedan srpski mitropolit i još mnogo patriota sa ovog podneblja. Tek, mučilište koje danas nosi ime Nebojša, nije prava, „originalna“ kula, već samo „kradljivac“ njenog imena.
Najinteresantniji deo priče vezan za „pravu“ kulu, u stvari, odigrava se neposredno posle Drugog svetskog rata...
STRAH OD STALJINAPosle bezbrojnih bitaka za Beograd i prevlast u njemu, mnogi su se ponadali da je završetak Drugog svetskog rata najzad uvod u miroljubivo doba u Srbiji. Međutim, ratne trube su grdno zaječale samo tri godine kasnije, kada je Staljin na čelu SSSR oštro nasrnuo na Josipa Broza Tita, čelnika ondašnje Jugoslavije, u želji da ga potpuno vrati u komunistički tabor.
Rat je bio na pomolu... Sa ove istorijske distance gledano, pravo je čudo da se nije dogodio. Već je bio očekivan tenkovski napad usmeren ka Beogradu, kao jugoslovenskoj prestonici, a najjači udar bio bi izvesno – kroz vojvođansku ravnicu. Josip Broz se sklonio na Bled, verovatno da bi bio što dalje od ratnih dejstava, ili da, možda, može lakše da pobegne preko granice, ukoliko bi na to bio primoran. I, tada vojska rešava da se pripremi za novi rat.
Ono što danas nije poznato, jeste priča kako su napravili poseban sistem bunkera na Kalemegdanu. I to neposredno pored „Pobednika“. Sa ovog mesta je bio najbolji pogled na ravnicu, pa je to u ono doba bila dominantna tačka za bitno artiljerijsko oruđe kojim bi se gađale pokretne mete u banatskoj ravnici, odnosno na levoj obali Dunava.
Tokom 1948. godine radovi su počeli. Nije teško pretpostaviti, sve se odigravalo u najstrožijoj diskreciji. Te godine su prilazi Kalemegdanu bili najstrože blokirani, a specijalno izabrani vojnici dobili su zadatak da krenu sa kopanjem važne vojne instalacije...
Ne lezi vraže, naišli su na ogroman, gotovo nepremostiv problem, i to nas vraća na sam početak ove priče, odnosno na kulu Nebojšu i njeno nekadašnje postojanje u ovom delu grada.
Kada su krenuli sa nešto ozbiljnijim radovima u ukopavanju bunkera, vojnici su naišli na ogromnu kamenu masu debljine od oko pet metara koja im se isprečila na putu. Ko bi to očekivao? Pa, verovatno arheolozi, da su ih pitali, ali u ratnim vremenima to obično niko ne radi. Stučnjaci bi im rekli upravo ono što je bilo neminovno: naišli su na temelje „prave“ kule Nebojše.
Kada su shvatili koliko je velika prepreka koja im je usporila radove, inženjerci nisu imali mnogo izbora: problem su rešili na jedini mogući način u ono vreme – eksplozivom. I tako je, po poslednji put, ova kula „ispričala“ neku od svojih burnih priča...
ROĐENJE BUNKERADo kraja 1949. godine bunker je završen, a ta ozbiljna podzemna vojna instalacija, u stvari, ima nekoliko prostorija, hodnike koji ih povezuju, prostorije za boravak vojnika i naravno – topovska gnezda kojima se prilazi odozdo i koja su služila za smeštaj posade koja bi rukovodila artiljerijom.
Ovaj pozdemni objekat postoji i danas u besprekornom stanju. Iako se nalazi ispod zemlje, provetren je i nije nimalo zagušljiv, a odsustvo vlage govori u prilog da su nekadašnji vojni inženjeri umeli veoma dobro da urade svoj posao. Srećom, nikada nije imao vojnu ulogu kakva mu je prvobitno bila namenjena.
Da bi zauzeo svoje mesto u večito burnoj beogradskoj istoriji, podzemni bunker je morao da „istera“ i poslednje ostatke Nebojše, nekadašnjeg ponosa grada i samog despota Stefana.
(Treće oko)