Umjetničke instalacije, performansi

Umjetničke instalacije, performansi



Umjetničke instalacije.

Performansi.

Pa da vidimo.

Spektakularna umjetnička instalacija slavnog japanskog arhitekte Soua Fujimota

[You must be registered and logged in to see this image.]

NAJNOVIJI privremeni paviljon u Londonskoj Serpentine galeriji danas je predstavljen javnosti.

Japanski arhitekt Sou Fujimoto je 13-ti dizajner po redu koji je napravio novu instalaciju za galeriju, a kao 41-godišnjak, ujedno je i najmlađi, javlja Daily Mail.

"Instalacija je inspirirana organskim strukturama, kao što su šuma, gnijezdo i pećina, a njegove instalacije zauzimaju prostor između prirode i umjetnih materijala", piše u službenom priopćenju Galerije.

Struktura je napravljena kao višenamjenski društveni prostor, a u njoj se nalazi i kafić. Posjetitelje se potiče da istražuju prostor i druže se u njemu.

Fotografije fascinantne instalacije pogledajte u galeriji.

(Index.hr)

Knjiga o Marini Abramović: Heroina u službi umetnosti


Život i rad svetski poznate umetnice Marine Abramović inspirisali su pisca i novinara Džejmsa Vestkota da napiše biografiju ove performerke rođene u Beogradu. Tri godine nakon prvog izdanja na engleskom, knjiga “Kad Marina Abramović umre” prevedena je na srpski jezik i predstavljena u gradu iz kojeg je potekla, a koji ni danas nije shvatio veličinu njenog dela.

Kroz seriju intervjua sa umetnicom, koja je Vestkotu otvorila svoju ličnu arhivu, autor je pokušao da naslika portret harizmatične “bake umetničkog performansa”, kako Marina Abramović za sebe voli da kaže. Kao njen dugogodišnji asistent, Vestkot je napravio niz terenskih istraživanja, između ostalog i u Beogradu. U knjizi prikazao njen celokupni dosadašnji rad – od beogradskog pop arta, preko eksperimentisanja sa sopstvenim telom i periodom rada sa tadašnjim mužem Ulajem, sve do njene samostalne karijere koja traje do dan danas.

Ekstravagantna i radikalna u svom umetničkom izrazu, Abramovićeva je od sedamdesetih godina do danas ispitivala granice, ne samo umetnosti, već i sopstvenog tela i uma. U nizu “body-art” performansa, teoretičar umetnosti Miško Šuvaković podseća na “Ritam 5” iz ’74. godine, kojim se oprostila od Beograda:“To je pseudoritual koji je izveden u bašti Studentskog kulturnog centra, gde je, okrećući se oko velike zvezde načinjene od plamena, sekla svoju dugu kosu, nokte na rukama i nogama, da bi na kraju legla u zvezdu i izgubila svest jer je kiseonik bio izvučen iz centra zvezde. To nije niko primetio osim takođe jednog velikog umetnika iz ove sredine – Damnjana, koji ju je izneo iz oplamena i gotovo kao u srceparajućem romanu, veliki slikar je u naručju nosio veliku slikarku koja je napuštala Beograd.”

Komentarišući Vestkotovu knjigu, Marina Abramović je rekla da više nikada neće dozvoliti da neko piše njenu biografiju. Prema rečima novinarke Nadežde Gaće, razlog tome je što je autor uspeo da ne podlegne veličini lika i dela umetnice.

Gaće ističe da je najdirljiviji momenat u knjizi Marinin oproštaj sa njenim pokojnim ocem u Beogradu devedesetih godina.

“Dođete iz jedne potpuno druge perspektive, stanujete u hotelu gde samo vidite švercere i kriminalce i gde shvatite da ako hoćete nešto u tom Beogradu da uradite morate da sarađujete sa kriminalnim svetom. Od kupovine benzina do ekipe koja snima sve to što ona ovde želi da uradi. Pitala sam se kako se ona tako strahovito čista i beskompromisna u svojoj ideji, u svojim stavovima, shvatila da ona mora sa njima da trguje. A, zapravo to je zato što je imala veoma jasnu ideju šta želi”, ističe beogradska novinarka.

Telo kao medij

U nizu provokativnih radova, najpoznatiji, i po život možda najrizičniji, svakako je “Ritam nula”, izveden u jednoj galeriji u Napulju. Abramovićeva je svoje telo prepustila posetiocima koji su mogli sa njim da rade šta god žele. Performans je prekinuo galerista koji je izneo njeno telo, u trenutku kada je jedan od posetilaca u umetnicu uperio napunjen revolver.

U inostranstvu je godinama sarađivala sa tadašnjim mužem Ulajem sa kojim se na koncu umetnički i emotivno oprostila velikim performansom na Kineskom zidu. Tokom individualne karijere koja traje do dan danas, ispitivala je traume Balkana iz devedesetih godina.

“Jedna od takvih traumatičnih preispitivanja se", podseća Šuvaković, "odigrala na venecijanskom Bijenalu, kada je izvela ‘Balkanski barok’, monumentalni performans situaciju, gde je na brdu kostiju sedela u beloj odeći, čisteći kosti i evocirajući zapravo tragediju balkanskih ratova i onoga što se deseilo u devedesetim godinama, kad je ovaj prostor postao sličan svim drugim genocidnim prostorima na ovoj planeti – od Indije i Ruande, do Bosne, Hrvatske i Srbije.”

Tokom četrdesetogodišnje karijere Marina Abramović uspela je da ravnopravno stane uz svetska umetnička imena kakva su Endi Vorhol, Jozef Bojs ili Ulrike Rozenbah. Iako je jedina umetnica sa ovih prostora koja je imala retrospektivu u njujorškom Muzeju moderne umetsnosti, Marina Abramović do danas nije shvaćena u sredini iz koje je ponikla. Jedan od njenih novijih performansa – “Umetnik je prisutan” koji je izvela u ovom muzeju, pogledalo je 850.000 ljudi, a među njima nije bio nijedan predstavnik srpske diplomatije u Sjedinjenim Državama.

(VIDEO: Trejler za dokumentarac "Umetnik je prisutan" na engleskom jeziku)



Šuvaković kaže da je problem u tome što Marina Abramović nikada nije želela da se uklopi u tradicionalni okvir ovdašnje kulture.

“Ne treba zaboraviti da naša sredina ima tu mitsku strukturu velikog slikarstva, dubokih istina i metafizičkog izraza koji treba izreći kroz sliku i umetnost. Marina je zapravo napravila taj prekid sa tim velikim metafizičkim izrazom posredovanja putem slike i pokazala je da telo postaje medij, instrument delovanja i činjenja.”

Uprkos nerazumevanju ovdašnje kulturne elite, Marina Abramović nastavlja dalje, a njen kredo slikovito opisuje ovaj citat poznate umetnice:

“U umetnosti se mora ići do kraja. Ja sam vojnik u službi umetnosti. Svaki umetnik koristi svoje sredstvo da se izrazi. Moje oružje je moje telo.”

Marina Abramovic, Relation in Time (With Ulay)

“Barcelona 92.es” nueva performance de Omar Jerez

Documenting the performance art of Marina Abramović in picture




Marina Abramović, Imponderabilia

Marina Abramović, Rhythm 10

installation in der Green Gallery

Marina Abramović: The Legacy of Performance Interview

Performa 13: Shana Lutker Restages Dada’s Last Stand

“Umetnici moraju da budu ratnici, da osvajaju nove teritorije, sebe i svoje slabosti.”

Dokumentarac “Marina Abramović – Umetnik je prisutan” Metjua Ejkersa u nešto manje od dva sata sažima godinu dana tokom kojih je njegova kamera pratila rad umetnice, organizaciju izložbe i dane njenog trajanja.

Reditelj Ejkers priznaje da nije bio fan performansa jer ranije nije shvatao kakva je to umetnost. Bez obzira na to da li “nepomično sedenje i gledanje u oči” smatrate vrstom umetnosti, dokumentarac vam može biti zanimljiv iz nekoliko razloga, zahvaljujući odlično urađenom poslu od strane Ejkersa i neosporno zanimljivoj ličnosti kakva je Marina Abramović.

Film je vizuelno impresivan, sa odličnom fotografijom koju takođe potpisuje Ejkers, i dinamičnom muzikom koja pojačava emotivne ispovesti umetnice i haotične delove organizacije izložbe. I to su dve najvrednije stvari ovog dokumentarca, linija koja prati putovanje kroz život i karijeru umetnice koja je performans dovela do vrhunca i ona druga, linija koja dokumentuje organizaciju velike izložbe u jednom od najznačajnijih svetskih muzeja.



Postoje tri Marine, objašnjava umetnica na početku filma, šetajući po vrhu Lovćena: jedna koja je vezana za svoje partizanske, jake roditelje, druga koja je sve vreme nesrećna zbog zapostavljanja od strane majke i treća Marina, spritulna, koja se izdiže iznad ove dve.

Svaka od njih u filmu neprekidno dolazi do izražaja, bilo kroz tvrdi slovenski akcenat kojeg očigledno ne želi da se oslobodi, zatim kroz “red, rad i disciplinu” što se jasno vidi čak i kad sprema večeru ili ispravlja prevodioca u Firenci kada nije sigurna da li je on baš sve dobro preveo, potom kada istovremeno govori o intimnosti u svojim performansima i sasvim nesvesno, kroz smeh, pominje kako je majka nije ljubila da je ne bi razmazila, sve do onih uzvišenih trenutaka u kojima govori o performansu kao umetnosti koja se bavi stanjem uma, i kojoj je trebalo mnogo godina da uopšte bude svrstana u red sa ostalim umetnostima.

“Umetnik ne treba da laže sebe i druge, ne bi trebalo da krade niti da pravi kompromise sa sobom i tržištem”, kaže Marina čitajući odlomke svog manifesta prilikom primanja nagrade u Firenci. “Umetnik treba da izbegne zaljubljivanje u drugog umetnika. Umetnik treba da izbegne zaljubljivanje u drugog umetnika. Umetnik treba da izbegne zaljubljivanje u drugog umetnika.”
Ona nije u tome uspela, več je značajan deo svog života provela sa ljubavnim i umetničko – poslovnim partnerom Ulajem. Nakon bolnog raskida (posle kojeg se, priznaje, lečila kupovinom) dvoje umetnika nije se videlo dve decenije, a ponovni susret desio se baš tokom izložbe. Ova veza dobija značajno mesto u filmu, otkrivajući onu intimniju, “običniju” stranu umetnice.

Drugo lice dokumentarca otkriva izvanrednu priču o funkcionisanju značajne institucije kulture kakva je Muzej moderne umetnosti u Njujorku. Tako gledalac ima jedinstvenu priliku da vidi šta se sve dešava tokom pripreme velike retropspektivne izložbe, koliki je pritisak na organizatore i ceo tim koji sarađuje sa umetnicom, način na koji se bore sa “problematičnim” posetiocima…

Nezanemarljiv deo filma odvojen je i za same posetioce, one koji su umetnicu gledali u oči nakon što su satima čekali u red i kao bez glave jurcali kroz muzej od ranog jutra ne bi li se našli oči u oči sa njom. Neke od reakcija možete vdeti na blogu "Marina Abramović me je rasplakala". Zanimljivo je da su fotografije svih posetilaca koji su seli pred Marinu sačuvane u monografiji "Portreti u prisustvu Marine Abramović: 716 sati, 3000 očiju".

Krupni kadrovi lica, neretko vlažnih od suza, suprotstavljeni su kadrovima mirne umetnice i punog muzeja koji u tišini posmatra performans. Tek kroz film posetioci imaju priliku da vide koliko je performans bio iscrpan i za umetnicu koja se pred samo otvaranje izložbe osećala “kao Marija Antoaneta dok je išla ka giljotini.”

“Umetnici moraju da budu ratnici, da osvajaju nove teritorije, sebe i svoje slabosti,” objašnjava Marina. “Performans nikada nije bio regularna umetnost. I u redu je da budete alternativni sa dvadeset godina, sa trideset, pa i sa četrdeset. Ali ja imam šezdeset pet godina, ne želim više da budem alternativna.”

Moj ugao,B92

Marina Abramović (Beograd, 30. novembar 1946.) je umetnica performansa sa međunarodnim ugledom. Slikarstvo je u samim počecima zamenila za bodi art, odnosno bol, pokret, mimiku, gest, insistirajući na jeziku tela igrača, akrobata, seoskih vračeva, tibetanskih kaluđera i šamana. Iscrpljivanje tela postala je osnovna karakteristika njenog performansa. Živi u Njujorku, SAD.
Marina Abramović je rođena neposredno posle rata 30. novembra 1946. godine u partizanskoj porodici. Roditelji Voja i Danica Abramović bili su aktivni učesnici NOB, verovali su u revoluciju i komunističku budućnost SFRJ. Oboje su imali uspešnu vojničku karijeru. Danica Abramović je sredinom šezdesetih godina bila i direktor Muzeja revolucije u Beogradu. Njen deda je bio patrijarh srpski Varnava, patrijarh od 1930. do 1937. godine i sahranjen u Crkvi Sv. Save u Beogradu na Vračaru.

Marina Abramović od 1965. godine studirala je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Kompletirala je svoje postdiplomske studije na Akademiji likovnih umetnosti u Zagrebu, a zatim je predavala na Akademiji likovnih umetnosti u Novom Sadu. Od 1968. godine objavljivala je tekstove i crteže a od 1973. godine organizovala je svoje akcije performansa.

Od 1997. do 2004. godine bila je predavač na Fakultetu likovnih umetnosti u Braunšvajgu za umetnost performansa. U Njujorku osnovala je Nezavisnu performans grupu, jedan forum za aktuelnu performans umetnost gde želi da radi sa izabranim mladim umetnicima i umetnicama.

Marina živi od 1975. godine u Amsterdamu, gde je 1987. godine kupila kuću, ali je više vremena provela putujući po svetu i na izložbama. U jesen 2005. godine preselila se iz Amsterdama u Njujork. Godine 2005. udala se za italijanskog skulptora Paola Kanevarija.

Bodi-art u koje je Marina počela da ispituje granice psiho-fizičke izdržljivosti, vezuju se za festival u Edinburgu 1973. godine. Performans sa dvadeset noževa bio je prvi u nizu deset akcija nazvanih "Ritmovi" i Marina je tada sebi prvi put nanela lakše telesne povrede. Noževe je koristila tako što ih je brzo zabadala između prstiju, a kad god bi pri brzini zasekla prst uzimala bi drugi nož. Njena ideja bila je da ritam udarača tako uskladi da uvek unapred zna kada će nož dodirnuti njenu kožu.

U akciji "ritam 5", izvedenoj na Aprilskim susretima 1973. godine, izložila se novim opasnostima. Zapalila je vatru oko zvezde petokrake i, nakon spaljivanja pramenova kose i noktiju, legla u njen centar. Umalo se nije ugušila, publici trebalo dosta vremena da shvati kako Marina ne glumi trans, već je zaista ostala bez svesti.

U Galeriji savremene umetnosti u Zagrebu 1974. godine ona je pred publikom uzimala tablete za lečenje akutne šizofrenije, želeći da dovede svoje telo u nepredvidljiva psiho-fizička stanja (grčenje mišića, gubljenje orijentacije). Nakon toga, slično dejstvo je želela da oseti pod dejstvom fizičkih sila.

U performansu "Ritam 4", održanom u galeriji Dijagram u Milanu iste godine, Marina je svoju akciju ovako opisala: "U praznom osvetljenom prostoru postavljen je snažan ventilator koji kroz široki otvor izduvava veliku količinu vazduha. Postepeno se približavajući pokušavam da udahnem sav vazduh... Video kamera prati čitav proces i preko dva ekrana u galeriji publika može samo da vidi samo krupni plan moga lica i promene na njemu pod uticajem snažnih naleta vazduha. Ventilator je van kadra, te posmatrači ne znaju šta izaziva te deformacije i grimase."

U poslednjoj akciji iz ove serije, Marina Abramović je odlučila da se suoči sa smrću. Na poziv Studija Mora u Napulju, ona izvodi "Ritam o" 1975. godine koji je mogao da se ostvari samo uz saradnju sa publikom. Pre početka performansa, Marina je ostavila uputstvo posetiocima: "Na stolu se nalaze predmeti (žileti, noževi, pištolj) koje možete upotrebiti na meni, ja sam objekt. Akcija će trajati 6 časova. Svu odgovornost za vaše ponašanje preuzimam na sebe." Sve je te večeri počelo pitomo. Neko ju je okrenuo u krug. Neko ju je dodirnuo na dosta prisan način. Ali trećeg sata stvari su počele da se menjaju. Publika je počela da se transformiše i na kraju je izbila tuča između onih koji su je štitili i onih koji su je povređivali.

U periodu između 1976. i 1988. godine ona će sa Ulajom (Uve Lajsipen) kojeg je upoznala i koji je bio rođen istog datuma kao i ona, putovati po svetu. Prvih pet godina stanovali su u automobilu a performanse, koji su im bili jedini izvor prihoda, radili su spontano. Od 1980. godine pa sve do 1983. boravili su u pustinjama Australije, u Sahari i pustinji Gobi. Kraj putovanja, ali i njihove ljubavi bio je Kineski zid. Za oboje bilo je to mesto apsolutne esencije, novi spiritualni svet. U performansu "Hod po velikom zidu" 1988. oni su pešice krenuli sa različitih krajeva te građevine i za tri meseca prešli 2000 -{km}-, kako bi se tačno određenog datuma, prema dogovoru, sastali u jednoj tački zida. Taj susret je bio rastanak ovog umetničkog dueta. Marina Abramović je ponovo radila sama.

Najvažnije nagrade i priznanja

"Zlatni lav" na Bijenalu u Veneciji 1997. godine gde je učestvovala čak pet puta
"Besi" za rad "Kuća s pogledom na Okean" 2003. godine
Nagrada Udruženja američkih kritičara 2004. godine
Nagrade grada Njujorka za igru i performans 2003.
njena dela su uključena u mnoge svetske javne kolekcije.
Bila je profesor na visokim školama u Berlinu, Hamburgu, Braunšvajgu, gostujući profesor na Akademiji u Parizu.

Čubrilo, J. (2010.). "ABRAMOVIĆ, Marina" (((sh))). Srpska enciklopedija Tom 1. knjiga 1.. Novi Sad, Beograd: Matica srpska Novi Sad, SANU Beograd, Zavod za udžbenike Beograd. str. 31. strana. -{ISBN}- 978-86-7946-078-3.

Wiki

Balkan barok – angažovana umetnost Marine Abramović

Sve u mom detinjstvu se uvek vrtelo oko totalne žrtve, bilo u religiji, bilo u komunizmu. To je ono što me je obeležilo. Zbog toga posedujem ovu nesalomivu volju.”

Marina Abramović

Marina je rodjena 30.novembra 1946.godine. Oba roditelja bili su nacionalni heroji, Titovi partizani. Učestvovanje u Drugom Svetskom ratu omogućilo im je ugledan društveni status u posleratnoj Titovoj Jugoslaviji. Oboje su čvrsto verovali u revoluciju i komunističku ideologiju na kojima se temeljila bivša SFRJ. Medjutim, Marinino sopstvo čini kombinacija dve suprotne totalitarne težnje što je jasno iz gore navedenog citata.

“Kada me pitaju odakle sam, ja nikada ne kažem iz Srbije, vec iz jedne zemlje koja vise ne postoji.”

U ovom članku želim da vas upoznam sa moćnim performansom koji je Marina izvela 1997. godine. Performans prestavlja umetnički bunt protiv nasilja, nepravde i grozote koja dolazi uz rat.

Najpre je ideja bila da se performans izvede u Jugoslovenskom paviljonu, ali kada se saznala ideja Marininog izvodjenja, tadašnji ministar kulture Crne Gore zamenio je ovaj performans jednim provincijskim ilustratorom viceva značajnim isključivo na lokalnom slikarskom područiju čije likovne šale nisu ni za koga od interesa (Jovan Despotović, esej Umetnost i angažovanost) .


Nakon što je izvodjenje performanasa u Jugoslovenskom paviljonu odbijeno, Marina dobija umetnički prostor, podrum, u kulturnom centru Venecijanskog bijenala. Ovaj podrum nijedan drugi umetnik nije hteo kao prostor za izlaganje svojih dela, ali kontekst I koncept performansa Balkan barkok savršeno se uklopio.



Zašto Balkan barok?

Sav užas Marina je sažela u dve reči Balkan(ski) Barok. Balkan kao prostor na kojem se vrednuju i vole iskrivljene vrednosti, brdo svega i svačega, kič.Marina ovim performansom pokazuje barok koji je na Balkanu još uvek aktuelan, a kao da je uvek i bio, a kao da nije ni teško predvideti fiksiranost njenog ugneždenog statusa u ovoj “tužnoj zemlji”, ili bolje u tužnim balkanskim zemljama orijentalnih laži, kako je to lepo kazao Ivo Andrić.

Četiri dana protesta u podrumu

Dok je Marina čeličnom četkom skidala ostatke krvi i mesa sa kravljih kostiju, u pozadini su bili prikazivani video-snimci na kojima su bili njeni roditelji, Marina kako igra uz folklornu muziku sa Balkana i njeno “naučno” objašnjenje o pacovima koji kada ostanu bez hrane ubijaju jedni druge (Wolf Rats). Svuda u prostoriji nalazile su se i posude sa vodom koje su poput velikih pehara na ulazu u crkve trebale da pozovu na simbolično duhovno pročišćenje.

Performans je trajao četiri dana. Marina je svakog dana provodila šest sati čisteći kosti kojih je bilo preko stotinu. U tamnom i zagušljivom podrumu, smrad koji se širio iz kostiju koje su trulile, bio je užasan. Ljudi koji su dolazili da pogledaju performans držali su maramice preko nosa i usta. Pošto je performans trajao više dana, a dešavao se za vreme letnjeg meseca, u kostima su počeli da se pojavljuju i crvi. Marina je svakog dana dolazila, oblačila krvlju umrljanu belu haljinu i ostajala u podrumu punih šest sati.

Balkan barok može se posmatrati kao opozicija dve težnje. Istovremeno, želeći da iskaže protest, pobunu protiv zločina u želji da oni prestanu i da ljudi prepoznaju dobro u sebi i u drugima, Marina ovim nastupom pomaže esencijalizaciji balkanske price o nasilnim divljacima. Ovo je samo jedan od umetničkih doživljaja, ili reakcija na dešavanja na Balkanu. Dosta o umetničkoj reakciji na stereotipno posmatranje balkanskih naroda možemo da iščitamo iz filmova Emira Kusturice. Njegovi filmovi stoje kao bunt, ali I kao potcrtavanje stereotipa o kojima svet priča. Evo film, pa neka priča još malo! Isto tako, Marina svojim performansom ističe agresiju dugo prisutnu tokom života u Srbiji i Crnog Gori. Iz rata u rat, iz režima u režim. To su ti ludi Balkanci.

Svodjenje performansa na nekoliko univerzalnih elemenata jeste veliko majstorsvo i genijalnost Marine Abramović. Ali zašto je Marini potreban ovakav performans? Čini se kao da performansi koji za temu imaju Balkan imaju katarzičan efekat na umetnicu. Kao da je ovo njena terapija za balkansku groznicu koja je se periodično ponavlja. Ovo je bio umetnički odgovor i bunt protiv dešavanja na Balkanu sa kraja 90-tih, ali i univerzalni bunt protiv rata uopšte. Performans je moćan i izaziva grozotu koja i jeste ciljano osećanje prizvano ovim umetnički delovanjem. Zgroziti se i ne ponoviti.

Autorka: Venesa Mušović

Marina Abramović peta na listi 100 najmoćnijih u umetnosti

Umetnica performansa Marina Abramović je peta na listi ali istovremeno i najbolje rangirana umetnica među najuticajnijim ličnostima u svetu umetnosti, koju je objavio prestižni umetnički časopis „Art Review“.03. 12. 2014.


Marina je prošle godine bila na 11. mestu „100 najmoćnijih“, a časopis „Art Review“ ju je ove godine stavio na peto uz obrazloženje da je performans-umetnica postala prava zvezda i inspiracija a vrhunac je ove godine bio performans „512 sati“ u Londonu kao i uspešna kampanja prikupljanja novca za „Marina Abramović Institut“ u Njujorku.



Prva četiri mesta na listi zauzimaju vlasnici renomiranih muzeja (Tejt i Moma) i galeristi u Njujorku i Londonu, a interesantno je da su među deset najuticajnijih ličnosti u umetnosti, pored Marine Abramović, još samo dvoje umetnika i to Džef Kuns na sedmom mestu i Sindi Šerman koja zauzima desetu poziciju.