Tajanstvena neznanka u crvenom


Tokom celog XVIII veka neki misteriozni brodovi bacali su kotvu kraj Angvilje i drugih ostrva i ostrvaca za koja se verovalo da ih je Kid pohodio. Tragači su prevrnuli valjda sav pesak, uvukli se u sve pećine, ali – ništa. Doduše, za onoga ko traga za zakopanim blagom ćutanje je zlato. Da li je neko, ipak, pronašao bar deo Kidovog blaga?
Kažu da je posle Angilje Kid pristao i na plaži u Vinitropu, država Masačusets. Tamošnji meštani decenijama su pretraživali plažu kao krtice i na kraju digli ruke od Kidovog blaga i okrenuli se svojim poslovima! Greška! Godine 1829. jedan crni sluga opazio je na steni vreću koju kao da je more izbacilo. Podigao je, zavirio unutra i – pogađate: bila je puna zlatnika!
Pedeset godina posle ovoga Volas Vajmen, dečak iz ribarske porodice, cunjao je po ovoj istoj plaži kad je iz bostonskog omnibusa izašla žena odevena u crveno, prišla mu i upitala:
- Ima li ovde negde ruševina stare tvrđave?
Takva ruševina zaostala još iz vremena američkog rata za nezavisnost stvarno je postojala baš u blizini i dečak je odveo gospođu u crvenom do nje.
- To je to, to je to – mrmljala je neznanka, pa okrenuvši se detetu dodala:
- Vidiš, dečko, pod našim nogama zakopano je blago.
Mladi Volas gledao je razrogačenih očiju i otvorenih usta, a gospođa mu je stavila ruku na rame i poverljivo objasnila:
- Znam da se ja nikada neću dokopati tog blaga, ali tebi odajem tajnu. Blaga ima na svim onim ostrvima što ih vidiš odavde. Jednoga dana, ako budeš dovoljno hrabar, ti ćeš ga pronaći i bićeš bogat.
Dama u crvenom nestala je i Volas je više nikada nije video. Ali, shvatio je ozbiljno i danima je dolazio na ruševinu, kopao i kopao. Najzad je pomislio da je nepoznata žena sigurno bila luda i zaboravio je na blago. Prošlo je deset godina. Dečaj je porastao i postao ribar. Jednoga predvečerja krenuo je da baci mrežu, kad je opazio nepoznatu šalupu kako se udaljava od obale utonula u more pod teretom nekog ogromnog sanduka.
Volasu je projurila kroz glavu slika žene u crvenom. Blago! Odjurio je na ruševinu. tamo je sada zjapila sveže iskopana rupa, na njenom dnu videli su se ostaci rđe sa okova na sanduku, a jasni tragovi u pesku govorili su da je neko izvlačio težak teret. Volas je shvatio da je to blago, Kidovo blago, sve vreme je bilo zaista tu, pod njegovim nogama. Eto, nije umeo da ga nađe.

Gusareva greška


● Filbuster Bartolome Šarp krstario je 1680. godine morem kraj Paname i vrebao nailazak nekog galiona ili još bolje cele flote natovarene zlatom. Najzad je na horizontu ugledao "Belu planinu" – jedra "Santisime Trinidad" ("Presvete trojice"). Nastala je jurnjava i posle okršaja koji je potrajao nekoliko sati gusari su zauzeli brod. Na njemu je bilo 51.000 zlatnika, sasvim solidan plen, ali je zato na brodovima koji su se nalazili u pratnji "Santisime" bilo svega nekoliko džakova kovanog novca nevelike vrednosti kao i 700 poluga srme.
Ljuti zbog "nikakvog" ulova, gusari su potopili brodove. Kakva greška! Bile su to, u stvari, poluge čistog srebra, a gusari – nestručnjaci nisu znali da ga razlikuju od srme! Tako i dan-danas negde između Ekvadora i Perua na dnu mora leži 21 tona srebra. Izvolite, ako znate i smete!

Najlakši plen


● Negde krajem XVII veka postojao je gusar po imenu Džon Ejveri koji je "radio" po Indijskom okeanu. Osmehnula mu se neverovatna gusarska sreća, nešto što ulazi u legendu. Džon Ejveri nabasao je na brod koji je po silnom bogatstvu koje je nosio ličio na ploveću Ali Babinu pećinu. Nikakvo čudo: bila je to lađa Velikog Mogula, prebogatog i moćnog vladara sa juga Indije.
Šta se sve nije nalazilo na tom kraljevskom brodu. Pored 200.000 zlatnika, bilo je tu srebrnog posuđa, nakita, dragulja, svile i kadife. I sve je to palo u šake Džona Ejvorija, kao što u Zemlji Dembeliji pečene ševe upadaju u usta.

Kako se gusar snašao sa tolikim blagom? Neki misle, mada nikada nije pronađen dokaz, da je deo negde zakopan. Ali, dragulje i sve najvrednije glupi gusar doneo je u London da sâm unovči i potroši, a tu su ga dočekali slatkorečivi i spretni trgovci. Mic po mic, blago je prešlo u njihove ruke, a Džon je skončao u bedi u nekom prihvatilištu za sirotinju.


politikin zabavnik

Dvadeset pet rana


Glavno lovište Crnobradog bile su obale Karoline. Smelost kojom je pljačkao brodove i upadao u naselja i gradove toliko je neverovatna da je prešla u legendu. Jednoga dana, kada su mu zatrebali lekovi, usudio se da se na čelu svojih pirata pojavi u Čarlstonu, glavnom gradu države Karoline, i gradskim većnicima postavi ultimatum: ili će mu dati potrebne lekove ili će pobiti sve zarobljenike! Dok se o gusarskom zahtevu većalo, gusari su mirno šetali gradom kao da za glavu svakoga od njih nije u tom istom Čarlstonu raspisana poternica i obećana nagrada.
Crnobradi je vodio uredan brodski dnevnik, na primer: "Danas smo ispili poslednju kap ruma, družina je pomalo mračna, bagra se došaptava, neki govore da će me napustiti, ja bdim!... Najzad nas je poslužila sreća da zarobimo brod sa tovarom ruma!" Kada bi se napio, ovaj gusarski vođa imao je običaj da se sakrije i iz nekog budžaka puca na svoje ljude. Smatrao je da ih to održava u dobroj kondiciji i ne dozvoljava im da se ulenje.
Smrt je Crnobradog iznenada pokosila: u okršaju gusara sa engleskim trgovačkim brodom poručnik Mejnard ispalio mu je metak u grudi. Kad je leš pregledan, ustanovljeno je da je toga dana u borbi zadobio 25 rana! Glava Crnobradog odsečena je i za primer drugim piratima nabijena na pramac broda gde je poginuo.

Đavolov sestrić


Slavnoj reputaciji Crnobradog u vodama Atlantika uspešno je konkurisao jedan mladić za koga se nije znalo ni ko je, ni kako se stvorio među piratima.
Obalska bratija, kako su se pirati međusobno nazivali, bila je ubeđena da je on, ako ne sâm đavo, a ono bar đavolov sestrić. Njihovo uverenje potkrepljivalo je povremeno pojavljivanje jednog tajanstvenog čoveka jezivog lika na brodu kapetana Luisa, kako su nazivali mladića.
Posebnu popularnost među piratima, uživao je kapetan Lou, autor užasne "zabave": svaki njegov zarobljenik morao je da prođe kroz špalir pirata naoružanih noževima i sabljama i svaki gusar morao je da ih udari. Ne pamti se da je ijedan zarobljenik ikada preživeo ovu "igru". Posebno zadovoljstvo pričinjavalo mu je da zarobljenicima odseče uši, a zatim ih natera da ih pojedu začinjene solju i biberom.
Jednoga dana kapetan Lou posvađao se sa svojim pomoćnikom i ubio ga iste noći na spavanju. To je ujedno bio i njegov poslednji zločin jer obalska bratija nije imala ništa protiv javnih ubistava, ali mučka među piratima nisu bila dozvoljena. Kapetan Lou strpan je u čamac, odveden na pučinu okeana i ostavljen na milost i nemilost talasa. Imao je sreću da ga struje odnesu do obala Martinika i nesreću da ga tamo prepoznaju i osude na smrt.

Preobučene u muškarce


Groznoj slavi atlantskih gusara pridružilo se i nekoliko žena. Njih je među piratima bilo relativno malo, ali nijedna od žena koje su se bavile ovim zanatom nije ostala anonimna. Na Atlanskom okeanu istakle su se En Boni i Meri Rid. I jedna i druga našle su se na brodu pirata Džona Rekema zvanog Kaliko Džek preobučene u muškarce.
Niko nije posumnjao da nisu muškarci sve dok En Boni nije svom najboljem prijatelju među gusarima priznala istinu. Njenom iznenađenju nije bilo kraja kada joj je prijatelj kroz smeh izjavio da je i "on" preobučena žena. Bila je to Meri Rid. I jedna i druga kasnije su, posle mnogo podviga, uhvaćene i suđene na smrt. Za Meri Rid se zna da je umrla u tamnici. En Boni je, međutim, zgađena držanjem Kaliko Džeka na gubilištu, okrenula leđa gusarenju i uspela da se spase.

Gusari idu u pakao


U toku gusarske karijere Roberts je izveo više od 400 napada od kojih nijedan nije bio bezuspešan. Pojas u kome se kretao protezao se od Antila, preko Gijane i Brazila, sve do Ognjene Zemlje. Ovaj pirat koga su nazivali "Lujem XIV među gusarima" imao je mnogo mašte. Kada bi napao neki grad, činio je to uvek na najsvečaniji način, uz zvuke truba, lupu doboša, pod ogromnom crnom zastavom sa lobanjom i ukrštenim kostima. Pred svaku bitku oblačio je kaput od purpurnog brokata izvezen zlatnim krinovima, a na glavu stavljao šešir sa purpurnom perjanicom.
Za jednog pirata Roberts je imao neobične navike. Zarobljene brodove uglavnom je samo pljačkao, a zatim ih najučtivije vraćao njihovim kapetanima. Nije psovao, nije se kockao a pio je samo čaj. Za to vreme njegova posada lokala je rum!


Godine 1721. u blizini rta Lopez u Ekvatorijalnoj Africi Robersov brod naleteo je na dve britanske ratne lađe. Pošto je sva posada bila mrtva pijana, Roberts nije mogao da manevriše dovoljno brzo i to im je došlo glave. Roberts je umro u svom stilu: skočio je na ogradu i pao u more pogođen u grlo metkom sa britanskog broda. Njegova pijana posada pohvatana je bez po muke i povešana na obalama Gane.
Period između 1714. i 1741. godine značio je sumrak atlantskih pirata. Francuski i britanski brodovi bili su sve brži i sve bolje naoružani. Gusarske lađe sve teže su im se suprotstavljale.
Gusarski zanat osuđen je na propast, a malobrojni preostali pirati pretvorili su se u šačicu preplašenih bednika u stalnom bekstvu.
Veoma malo njih održalo se do kraja sećajući se reči gusara Milsa sa Roberstovog broda kome su pred vešanje u Gani preporučili da se pomoli Bogu kako bi mu duša stekla rajsko naselje:
"Znate li ijednog gusara čija je duša otišla u raj?
Što se mene tiče, ja ću u pakao, tamo je prijatnije.
A kad stignem, pozdraviću Robertsa sa 13 pucnjeva!"



burek