Сигурно већ знаш да су у питању речи које нису исте по облику, али имају исто или слично значење.

ИСТО ЗНАЧЕЊЕ

талас – вал
запета – зарез
врат – шија
конопац – уже
пут – друм…

СЛИЧНО, БЛИСКО ЗНАЧЕЊЕ

УСКОРО – убрзо, у скорије време, скоро, још мало, сваког тренутка
НЕЗРЕО – недорастао, неискусан, неозбиљан
УЋУТАТИ – умукнути, занемети, завезати
НЕМИРАН – узбуђен, узнемирен, узрујан, враголаст, несташан
ЈЕСТИ – обедовати, клопати, њупати, хранити се, чалабрцнути, ждерати, утолити глад, кркати, ручати, хасати, жвакати

Pretpostavimo da neko želi da, u jednoj rečenici, opiše sledeću situaciju: u neposrednoj okolini govornika živi jedna ženska osoba plave kose i prijatne spoljašnjosti, koja inače profesionalno leči decu, i prema čijem kućnom ljubimcu, čovekovom najvernijem prijatelju, svi, uključujući i govornika, gaje prijateljska osećanja. Opis bi mogao da izgleda, recimo, ovako: U mom komšiluku živi jedna lepa plavuša, inače dečiji lekar, čijeg psa svi mi volimo. Ovo predstavlja verovatno najprirodniji i najuobičajeniji način da se predviđeni sadržaj uobliči i izrazi u srpskom jeziku, mada nikako nije i jedini. Ne ulazeći ovom prilikom u varijacije rečenične strukture, nego se usredsređujući samo na leksičku dimenziju, na mestu podvučenih reči u pomenutom iskazu mogle bi se javiti bar još i ove — sinonimne — reči:

— komšiluk — susedstvo;

— živi — stanuje;

— lepa — zgodna, privlačna, ljupka, atraktivna, glamurozna;

— plavuša — plavojka;

— dečiji lekar — pedijatar;

— pas — ker, kera, kuca, džukela;

— volimo — ljubimo, obožavamo.

Međutim, okolnost da su navedene reči međuzamenljive nipošto ne bi trebalo da navede na pomisao da je ta međuzamenljivost automatska ili, čak, apsolutna. Sinonimija, fascinantna jezička pojava da se jedan isti sadržaj može izraziti pomoću više različitih reči, pokreće čitav niz teorijskih i praktičnih pitanja, od kojih se najbitnijima čine sledeća: kako se definiše sinonimija, kako se uspostavlja razlika među sinonimima, kako se upotrebljavaju sinonimi.

Definisanje sinonimije

Uopšte uzev, ukupno značenje jedne reči određuju dve komplementarne komponente — osnovno i asocijativno značenje. Osnovno (ili, deskriptivno) značenje, u domenu leksičke semantike i pragmatike, predstavlja centralnu, obaveznu i objektivnu komponentu, koja je zastupljena u znanju većine predstavnika određene jezičke zajednice. Na primer, osnovno značenje reči plavuša bilo bi 'ženska osoba plave kose', a reči pas, u najkraćem, 'domaća životinja karakteristična po sposobnosti da laje'.

S druge strane, asocijativno značenje, u domenu leksičke stilistike, čini perifernu, fakultativnu i subjektivnu komponentu, koja nije bez ostatka zastupljena u znanju većine predstavnika određene jezičke zajednice. Asocijativno značenje obuhvata čitav splet dodatnih informacija u vezi s primenljivošću reči u konkretnim situacijama od strane konkretnih govornika (i pisaca, što će se nadalje podrazumevati). Te informacije mogu se podeliti u tri grupe: na prvom mestu, geografske, tematske, interpersonalne i hronološke dimenzije objedinjene su u stilskom značenju, odražavajući funkcijsko-situacionu raslojenost jezika u celini.
U svetlu ovog značenjskog dvojstva postaje moguće da se definiše i pojam sinonimije. Ako se razmotre reči u sinonimskom nizu pas, ker, kera, kuca, džukela (kao i reči u ostalim sinonimskim nizovima u gornjem primeru), lako se može izvesti zaključak da je svima njima osnovno značenje istovetno — 'domaća životinja karakteristična po sposobnosti da laje'. I upravo ta okolnost, istovetnost osnovnog značenja, predstavlja ključni kriterijum za uspostavljanje odnosa sinonimije: otuda, sinonimima se nazivaju one reči koje dele istovetno osnovno značenje, i koje su po tome uporedive i međuzamenljive u pojedinim kontekstima
Pored ovoga, sinonimi u datom nizu pripadaju istoj vrsti reči, odn. svi su imenice (npr. pevač, pojac, vokal, vokalni solista), ili glagoli (bojati se, plašiti se, groziti se, užasavati se), ili pridevi (go, nag, obnažen, golišav), itd. Veoma je važno primetiti da sinonimija ne predstavlja odnos između rečî kao forme, nego odnos između značenjâ rečî — štaviše, sinonimija je odnos između pojedinačnih značenja pojedinačnih reči u određenom kontekstu. Recimo, reč zemlja sinonimna je s rečima tlo i zemljište u jednom svom značenju, s rečju država u drugom, a s rečima pod i patos u trećem, dok je reč suv sinonimna s rečju kiseo samo u jednom značenju, onom vezanom za opisivanje ukusa vina.

Upotreba i zloupotreba sinonima

Verovatno najbitnije svojstvo sinonimije, kao jezičke pojave da se jedan isti sadržaj može izraziti pomoću više različitih reči, jeste pružanje mogućnosti odabiranja reči koje će živopisnije, preciznije ili suptilnije preneti i predstaviti nameravani sadržaj u određenoj situaciji. Sinonimija se, inače, vrlo lepo može zamisliti kao garderoba: postoji manja ili veća zaliha odevnih predmeta, od kojih se vrši odabir primeren konkretnoj situaciji — za odlazak na venčanje tamno svečano odelo, za pijacu farmerke, a za plažu kratke pantalone; bilo bi neuobičajeno, mada ne i sasvim nezamislivo, pojaviti se, recimo, na plaži u tamnom svečanom odelu.

Vraćajući se još jednom na primer s početka teksta, U mom komšiluku živi jedna lepa plavuša, inače dečiji lekar, čijeg psa svi mi volimo, bilo koja zamena podvučenih reči nekom od sinonimnih dovela bi do promene, ma koliko male i naizgled beznačajne, u detaljima te u mogućim komunikativnim efektima, što je pokazano u gornjim ilustracijama. Međutim, od izuzetne je važnosti da se ima na umu kako mogućnost odabira nikako ne bi smela biti izjednačena s mehaničkim zamenjivanjem, nasumičnim i nepromišljenim, jedne sinonimne reči drugom, jer se time u potpunosti poništava suština i svrsishodnost sinonimije. U osmišljenoj upotrebi jezika pitanje koje se uvek mora postaviti (sebi ili drugima) jeste: Kojim bi se sve rečima željeni sadržaj mogao izraziti? Ili, još tačnije, koje nam reči stoje na raspolaganju za izražavanje ovog sadržaja — i kako se one međusobno razlikuju? Ne treba zaboraviti da, shodno već pominjanim zakonitostima jezičke ekonomije, u jeziku postoji izuzetno mali broj reči koje su u potpunosti identične po svim svojim svojstvima — i osnovnom značenju, i asocijativnom značenju, i dodatnoj implikaciji, i kolokaciji (i gramatičkim konstrukcijama, i frekvenciji upotrebe). Najveći broj njih se bar po nečemu razlikuje.
Nažalost, naša svakodnevna jezička praksa, u poređenju s teorijom, sasvim je drukčija. Rukovođena laičkim poimanjem sinonima, naročito u popularnom i žurnalističko-publicističkom segmentu, često se sprovodi mehanička međuzamenljivost sinonima, a pri tom se ne vodi računa o eventualnim posledicama koje ta zamena sobom nosi. Koreni ovakve prakse sežu sve do osnovnoškolske nastave maternjeg jezika, gde se učenicima redovno savetuje da u svojim pismenim radovima izbegavaju „dosadno ponavljanje” (šta god da to znači), i da se zato služe sinonimima, „rečima istog ili sličnog značenja”. S tim „rečima istog ili sličnog značenja”, tokom svog školovanja, učenici se susreću tek od prilike do prilike, mahom kod tumačenja „manje poznatih i stranih reči” u književnim delima, kada se jedna reč — u maniru rešavanja ukrštenih reči — jednostavno objasni svojim sinonimom (čest postupak, inače, i u našim rečnicima). Međutim, sistematskog rada na sinonimima, koji bi, uz ostalo, ozbiljnije i kreativnije negovao izražajni potencijal našeg jezika, ali i onih koji se svakodnevno njime služe — uz vrlo malobrojne izuzetke, u obrazovnom procesu nema. Štaviše, ni raspoloživi rečnici, uključujući i onaj specijalno posvećen sinonimima (Lalević 1974), ne pružaju uvek nedvosmislen uvid u odnose među značenjski bliskim rečima, pa je radi potpunije informacije potrebno podosta istraživati, bez garancije da će se stići do zadovoljavajućeg odgovora.

Čini se da je valjana i osmišljena eksploatacija sinonima privilegija najviše književnika, pesnika, jezičkih stručnjaka i ostalih zaljubljenika u dobar jezik. S druge strane, popularna upotreba jezika — u štampi, na radiju i televiziji, a naročito u prevedenim tekstovima — iz dana u dan pruža obilje materijala koji potvrđuje postojanje pojave, čiji bi naziv mogao biti popularni tretman sinonima.

ПАДЕЖНА СИНОНИМИЈА


Да би ти била јасна ова појава, мораш се сетити шта је СИНОНИМИЈА. Сећаш се, језичка појава у којој речи имају исто или слично значење, али различито ‘звучање’.



Шта би онда била падежна синономија?

Већ погађаш да је то употреба различитих падежа, а да употребљене речи имају исту службу и значење у реченици.

Погледај пример:



У првој реченици препознајеш предлошко-падежну конструкцију: ИСПОД + ГЕНИТИВ, а у другој реченици видиш да је реч о ПОД + ИНСТРУМЕНТАЛ. У обе реченице реч СТО има службу прилошке одредбе за место, а значење ових падежа је, већ знаш, месно.

Верујем да ти је сада јасно шта је падежна синонимија

Погледај још један пример, а онда је сваки следећи једноставан.

Упознао је девојку плавих очију. – генитив, без предлога
Упознао је девојку са плавим очима. – СА + инструментал

Синтагма ПЛАВЕ ОЧИ има службу атрибута за именицу ДЕВОЈКА, а значење оба падежа је описно или квалитативно.

Овај пример ћеш већ препознати:

Дај му воду. – прави објекат / акузатив, без предлога
Дај му воде. – прави објекат / деони (партитивни) генитив, без предлога