|
| |
Autor | Poruka |
---|
neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Jakov Ignjatović Uto 21 Jul - 21:45 | |
| Jakov Ignjatović (Sentandreja, 26. novembar(jk))/8. decembar(gk) 1822 — Novi Sad, 23. jun(jk))/5. jul(gk) 1889) je bio poznati srpski romanopisac i prozni pisac iz 19. veka. Biografija
Ignjatović se rodio u Sentandreji. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, a gimnaziju u Vacu, Ostrogonu i Pešti. Prava je slušao u Pešti, ali je zbog sukoba sa profesorima napustio univerzitet i dobrovoljno otišao u husare. Kasnije je završio prava u Kečkemetu, kao husar. Kratko vreme je bio advokat, i čim je izbila Mađarska revolucija (1848), uzeo je učešće na strani Mađara protiv Beča, zbog čega je, posle mađarske kapitulacije, morao prebeći u Beograd. U Beogradu je živeo kao novinar do 1850, a zatim je putovao po svetu. Pojavljuje se posle tri godine i otada vidno učestvuje u javnom životu vojvođanskih Srba. Bio je urednik Letopisa Matice srpske u periodu 1854—1856, zatim „narodni sekretar“ u Karlovcima i veliki beležnik u Novom Sadu. U periodu od 1863. do 1879. živeo je u Dalju, gde je radio kao advokat i službenik patrijaršijskog imanja mitropolije Gornjokarlovačke. Svoju privatnu biblioteku zaveštao je Srpskoj čitaonici u Dalju.
Kad je narodna stranka Svetozara Miletića povela zajedničku političku borbu sa Mađarima protiv Beča, Ignjatović je aktivno učestvovao u toj borbi i dva puta je biran za poslanika. Kad je narodna stranka napustila Mađare, Ignjatović, suprotno ogromnoj većini Srba u Vojvodini, ostaje dosledan prijatelj Mađara i pobornik srpsko-mađarskog sporazuma. Zbog toga je napadan kao mađaron i bio prinuđen da živi odvojeno od srpskog društva, sve do smrti. To je rđavo uticalo na njegov glas kao književnika. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888. Umro je u Novom Sadu 1889. godine
Književni radovi
Ignjatović je svoju književnu delatnost razvio kad je došao za urednika „Letopisa“, On je napisao više patriotsko-istorijskih romana i pripovedaka, koji su se sviđali ondašnjoj srpskoj publici, ali koji prema kritičarima nemaju prave književne vrednosti.[traži se izvor od 01. 2010.] Takvi su romani: „Đurađ Branković“, „Kraljevska snaha“ i nedovršeni „Deli - Bakić“; pripovetke: „Krv za rod“ i „Manzor i Džemila“. Mnogo je obimniji i znatniji njegov rad na socijalnom romanu. On je tvorac realističkog društvenog romana kod Srba. Najbolji su mu romani: Čudan svet, Vasa Rešpekt, Večiti mladoženja, „Stari i novi majstori“ i poslednji i najobimniji „Patnica“. I u ostalim svojim romanima i pripovetkama Ignjatović slika savremeni život srpskog društa u Vojvodini, ali u njima, pored realističkog prikazivanja, prevlađuje humoristički i avanturistički elemenat, osobito u romanima „Trideset godina iz života Milana Narandžića“ i „Trpen spasen“ (nedovršen, u „Srbadiji“, a prerađen u dramu „Adam i berberin“).
|
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Jakov Ignjatović Uto 21 Jul - 21:49 | |
| Večiti mladoženja U razvoju srpskog realizma Jakov Ignjatović zauzima istaknuto mesto. On slika savremeni život i običnog čoveka. Za roman Večiti mladoženja Jakov Ignjatović dobija u književnoj kritici najviše ocene i priznanja. Ovaj roman je tematski vezan za njegovo rodno mesto - Sent Andreju, varošicu severno od Pešte. Tu su živele brojne srpske porodice posle seobe Srba iz Turske u Austriju 1690. godine. Kroz osnovnu temu romana raspad jedne srpske trgovačke porodice Jakov Ignjatović prikazao je propadanje srpskog građanskog društva u Ugarskoj. Osnovni motiv romana je sukob između generacija, očeva i dece. Istaknuta je suprotnost između dve generacije kroz lik gazde Sofre Kirića koji predstavlja jednu i njegovog najmlađeg sina Šamike koji predstavlja drugu generaciju. Gazda Sofra Kirić je snažan i hrabar čovek. Svojim radom i velikim odricanjem stiće veliko imanje i porodični ugled. On ima petoro dece i želi njima da to ostavi. Međutim, on je svestan da su nove generacije drugačije od njegove. Gazda Sofra i njegovi najbolji prijatelji, trgovci Krečar i Čamča hvale stara dobra vremena i misle da nova vremena donose nered, nerad i propadanje. On poštuje svoju ženu Soku kojom se oženio kada mu je prva žena umrla. Porodica i porodični ugled je za njega najvažnija vrednost u životu. Sudbina porodice gazde Sofre Kirića uprkos bogatstvu je veoma tragična. Nju prati degeneracija, raspadanje i smrt. Njegova kčer Pelagija umire. Smrt ove mlade devojke ne može da preboli njegova žena Soka koja ubrzo umire. Najstarija kćer Lenka se posle udaje za sudiju otuđuje od porodice i čak tuži oca da bi dobila deo imanja. Kćer Katica se zbog nesrećne ljubavi odriče života i dane provodi usamljena i zatvorena u kući. Umire mlada u svojoj dvadeset osmoj godini. I najstarijeg sina Peru prati nesrećna sudbina. On postaje bekrija i lopov. Ne poštuje oca, krade od njega, nema volju, a ni smisao za posao. Od novca koji dobija od oca ne uspeva da započne bilo kakav posao i propada. I najmlađi sin Šamika, u koga gazda Sofra polaže najveće nade osuđen je na nesreću i promašenost. Šamika predstavlja oštru suprotnost ocu koji je bio punačak, odlučan, preduzimljiv i štedljiv. Šamika je lep i obrazovan. Njega su razmazile majka i sestra. On se školuje u drugoj sredini, Košici. Tu usvaja tuđe ukuse i ponašanje. Zato kada se vrati u svoju sredinu uvek ostaje stranac. On je kavaljer, prvi na balovima, lepo peva i svira. Stalno je u ženskom društvu, ali ne može da se zaljubi, jer u njegovom srcu nema strasti i neodlučan je. I kada mu njegova verenica Lujza Polačekova poručuje da je tajno odvede od oca koji joj brani da se uda za njega zbog razlike u veri on nema snage da to uradi. I kada kao stariji momak odluči da se oženi Jucom Sokolović, devojkom na samrti njegovu nameru osujećuje sticaj čudnih okolnosti. Tu udaju sprečava brat devojke i njeni roditelji. U romanu Večiti mladoženja Jakov Ignjatović ocrtava reljefno tipična ljudska ponašanja ljudi svoga vremena. Posebno se izdvaja lik Šamike. Ličnost Šamike se postepeno razvija u romanu. On od galantoma, osvajača ženskih srca i kavaljera postaje zaneseni trubadur i komična figura koja služi za podsmeh. Imanje troši na poklone svojim štićenicama, kćerima i unukama svojih verenica. Posle njegove smrti one mu na spomenik pišu večiti mladoženja i redovno posećuju njegov grob. On dosledno ostvaruje svoju prirodu uprkos molbama oca da se oženi, i okolnostima koje su ga nagonile na to. On tako postaje simbol ljudskog ponašanja koje je osobeno i tragično i dobija dimenzije večitog tipa koji nosi nesreću svog nesnalaženja u životu. Ovaj roman je priča o usponu i raspadu jedne trgovačke porodice; priča o usponu srpskog građanskog društva u Ugarskoj. U romanu je istaknuta suprotnost između generacija: * Npr. očevi su snažni, odvažni, srčani ljudi, koji su radom i samoodricanjem, stekli imanja i porodični ugled, a sinovi su neradnici, pomodari, slabići, ljudi bez volje, životne energije, smisla za posao, rasipnici, … Ovo je društveni roman – gradski roman – radnja se odvija u Sent Andreji; pripovedač – narator je pisac “Sveznajujci pripovedač”. Roman je podeljen na dva dela; zasnovan je na sukobu očeva i dece, a i kompoziciono je građen na toj osnovi: u prvom delu romana, prati se Sofronije Kirica Sofre, njegov uspon; od 12-26. glave, data je istorija Samikinog života i života ostale njegove dece. Lik g-dina Sofre:sposoban trgovac, radan, odgovoran, imao je smisao za posao, njegov detaljan opis fizickog izgleda je ovde dat – realistican motiv. Kada je bio paradno obučen, izgledao je kao ciganski vojvoda – poređenje (previše skreće pažnju na sebe svojim odelom; i time želi da pokaže svoje bogatstvo). * Njegova žena: starija, nije više lepa; ali žena orijentalne lepote. Bogatstvo je zaradio stedeći; potom je ulagao u nekretnine – sanjao je da će doći do inflacije, sledio je svoj san i tako se obogatio. * Enterijer: nakon devalvacija, Sofra je nabavio sav nameštaj, sve detalje u kući; bio je spreman da svetu pokaže svoje bogatstvo time. Kupuje stvari koje mu ne trebaju – npr. sat. * Lik Samike:Svu nadu porodica je polagala upravo u njega; studirao je prava u Kosici; otac je u njega gledao kao u zenicu; davao mu je novca, više nego što je trebalo, koliko god on zatraži, bio je elita među pravnicima; lepog lica i izgleda uopšte, plenio je gde god da se pojavi; u društvu uvek primljen, nije pio, niti lumpovao; karte je igrao tek u izabranom i otmenom društvu; oblačio se po poslednjoj modi, uvek sa stilom i ukusom;uvek je bio tu za prijatelja, pun razumevanja i požrtvovanja. Nije bio dobrar đak, međutim pored svih malopre pomenutih kvaliteta, mnogi su mu kroz prste gledali. Stalno je išao na igranke, razne balove, plesove ili pozorište, on je za to uvek bio raspoložen, takođe, svirao je flautu i gitaru, i takođe je lepo pevao. Problem je bio taj što se nije mogao oženiti, ne iz nećkanja, već stvarno nije mogao. Boravio je kod gradonačelnika; svega je bilo u izobilju: belih haljina, veša, kaputa, pantalona, čakšira u velikom broju; veliki broj cipela, pižama (raznih vrsta), rukavica i drugog, … Tako je tekao njegov život u Kosici; njegov uspon! Nakon njegovog povratka kući; otac, majka i sestra bili su presrećni! Svima su se hvalili njegovim uspehom, i svi su ga gledali sa divljenjem. Svi su se pojavljivali na sokacima, baš njega da vide; primamljivog i pomalo demonskog izgleda (u kratkom kaputu i sa maramom koja mu viri iz gornjeg džepa na istom; i kravatom nameštenom od strane njegove majke i sestre). Postao je advokatski pripravnik, nakon toga položio advokatski ispit i postao pravi advokat! Time se ispunila želja njegovih roditelja i isplatio se sav trud koji su oni mukotrpno uložili u njega. Ostala je još jedna stvar; da se oženi! Koja god iole “dobra” devojka za njega, po necemu (roditeljima ili okolini) u suštini, nije valjala! Majčinom smrću, Samika izgubi “gnezdo”, nema više prave porodice; topline i sreće kao nekada; svakog dana oplakivao je majku, išao joj je na grob; nosio cveće, patio, … U međuvremenu, g-đa Soka poče previše žaliti za Pelagijom. Pera se totalno otuđio od kuće i od svojih; Katica, devojka čije vreme polako prolazi, nije htela ni za koga da se uda i samo joj je Samika bio razonoda; kada je s njim, on je odvuče od tužnih misli, međutim, čim on ode, nju opet stegne tuga. G-đa Soka ubrzo umre, od tuge, boli i žalosti; lekari joj nikako nisu mogli pomoći; g-din Sofra izgubi ruku; Katica I Lenka izgubiše utehu. U ovakvim trenucima, vidi se pravi kontrast između uspeha i pada Samike; imao je porodicu, posao, imao je sreću; sada je ostao bez glavnog oslonca u životu, bez podrške i pun tuge. Majka mu nije izlazila iz glave, i pri samoj pomisli na nju, ili pomenu nje, briznuo bi u plač; otac mu govori da skine crninu i da se ženi; međutim, on prvo planira da otputuje u Italiju; i otac se složi, savetovavši ga pritom da usput nađe sebi dobru priliku. Novac mu je bio nebitna stvar; i od oca, pored toga dobi i prsten njegove majke da bi se setio želja njegovih roditelja i ispunio ih. Jedna, pomalo čudna stvar bila je ta da je Samika ceo život proveo u ženskom drustvu – u detinjstvu, među sestrama; po višim školama i kućama, uglavnom je bio u njihovom društvu. *Imao je, tj. poprimio je na neki način žensku narav (znao je štrikati, plesti); davao je tačne opise odevne kombinacije neke žene – kakve je haljine imala; gotovo nikad nije boravio u muškom društu; sve dame su baš njega pitale za savet prilikom kupovine kakve odeće, i njegova odluka predstavljala je zadnju reč! Nedostatk muške crte, ogledao se u njegovom karakteru; devojke su sa njim razgovarale kao sa prijateljicom , nikad kao sa muškarcem. Samika je bio jako lep čovek – bez ikakvih zamerki što se tiče fizičkog izgleda; odela koja je on nosio, svi njegovi prijatelji su kopirali; nikada ne dolazi u konflikt sa ženama; uvek se fino ophodi prema njima, … Nakon nekoliko godina, Samika ostaje pri svom da se ne ženi; iako je postao stariji, narav nije promenio; i dalje nije našao idealnu ženu za sebe. I dalje je ostao kavaljer i džentlemen kao pre (kupovao je damama razne sitnice i poklone); na balovima i dalje privlači pažnju; “svi mu se klanjaju”; nikada žensko nije ogovarao. Nikada nije pijan, niti ikada psuje; uvek da prosjacima neki dinar. Celoj svojoj porodici podigao je lep spomenik i unajmio je čuvara da čuva isti; u medaljonu nosi Jucinu kosu, a njen pepeo stoji u njegovoj sobi; svoju imovinu koja mu je ostavljena, nije prodao! Ostao je večiti mladoženja, ali srećan i zadovoljan! |
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Jakov Ignjatović Uto 21 Jul - 21:53 | |
| Jedan od prvih naših romanopisaca, Jakov Ignjatović, bio je u isto vreme i naš najplodniji romansijer: napisao je tri istorijska romana (Đurađ Branković, 1859; Kraljevska snaha, Deli-Bakić, 1886), sedam romana iz savremenog života (Milan Narandžić, 1860, 1863; Čudan svet, 1869; Trpen-spasen, 1874—5; Vasa Rešpekt, 1875; Večiti mladoženja, 1878; Stari i novi majstori, 1883; Patnica, 1888) i nekoliko dužih i kraćih pripovedaka. U romanima iz savremenog života ovekovečio je svoje rodno mesto: Sent-Andreju, najsevernije srpsko naselje blizu Budimpešte, i dao široku sliku srpskog življa u Vojvodini, u gradu i u selu — u Novom Sadu, Pešti, Dalju i drugim mestima. Pokazujući ljude i događaje koje je sam poznavao i doživeo, on je sa autobiografskom dokumentarnošću pisao svoje romane, koji se s pravom računaju u prve realističke slike u srpskoj književnosti XIX veka.
***** |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jakov Ignjatović Sre 27 Dec - 10:43 | |
| |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jakov Ignjatović Sre 27 Dec - 10:44 | |
| Jakov Ignjatović, po nadimku Jaša, rođen je u Austrijskom carstvu 8. decembra 1822. godine. Književni kritičari su govorili da njegovi istorijski romani poput „Đurađ Branković“, „Kraljevska snaha“ i pripovetke „Krv za rod“, „Manzor i Džemila“ nemaju književnu vrednost, iako se publici — čitaocima — svideo njegov rad. Jakov Ignjatović se nije dobro slagao sa profesorima na univerzitetu u Pešti, gde je studirao pravo. Zbog toga je prekinuo studije i dobrovoljno otišao u mađarsku armiju. Kao tada već husar, završio je studije prava u Kečkemetu, a onda se zaposlio kao advokat. Nakon izbijanja revolucije i mađarske kapitulacije, Jakov je otputovao u Beograd i zaposlio se kao novinar. Radio je i kao narodni sekretar, urednik, veliki beležnik, službenik imanja mitropolije, ali je i pisao svoje romane i prozne tekstove koje je prosleđivao Srpskoj čitaonici u Hrvatskoj. Njegovi najpoznaziji romani u kojima slika savremeni život srpskog društva su „Čudan svet“, „Večiti mladoženja“, „Stari i novi majstori“, ali i poslednji, a ne manje bitan „Patnica“. Na inicijativu srpskog književnika Stojana D. Vujičića osnovana je zadužbina Jakova Jaše Ignjatovića. Svake godine na dan njegovog rođenja dodeljuje se povelja Zadužbine sa medaljom. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jakov Ignjatović Sre 27 Dec - 10:47 | |
| O istoriji Novog Sada mnogo se piše, ali i govori, međutim, postoje i neki događaji koji jesu zabeleženi, ali se veoma retko pominju. Za takav jedan događaj vezuje se ime Jakova Ignjatovića, poznatog srpskog romanopisca i proznog pisca iz 19. veka.Ignjatović se rodio u Sentandreji. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, a gimnaziju u Vacu, Ostrogonu i Pešti. Prava je slušao u Pešti, ali je zbog sukoba sa profesorima napustio univerzitet i dobrovoljno otišao u husare. Kasnije je završio prava u Kečkemetu, kao husar. Kratko vreme je bio advokat, i čim je izbila Mađarska revolucija (1848), uzeo je učešće na strani Mađara protiv Beča, zbog čega je, posle mađarske kapitulacije, morao prebeći u Beograd. Bio je duboko uveren da su pravi neprijatelji Srba dvolični Habzburgovci, a ne Mađari.Pošto se nije slagao sa vođama srpskog pokreta, juna meseca 1848, u isto vreme kada je Pavle Jovanović (otac Jovana Jovanovića Zmaja) izabran za gradonačelnika, on je izabran za gradskog pribeležnika Novog Sada i postao je sekretar Petra Čarnojevića, komesara mađarske revolucionarne vlade u Novom Sadu. U Sremskim Karlovcima je krajem juna uhapšen i izveden pred Vojni sud, a polovinom jula osuđen je na zatvor do kraja borbi. U zatvoru je međutim, proveo šest nedelja, a zatim se pod prismotrom u Karlovcima bavio uređivanjem „Vesnika“, lista Glavnog odobora Vojvodine. Posle revolucije, januara 1849. godine prešao je da živi u Beogradu.Radio je u redakciji beogradskih „Srpskih Novina“ do 1850.Posle toga je putovao, boravio je u Pešti, zatim u Parizu, posle čega mu se izgubio svaki trag.
Godine 1853. vratio se iz emigracije u Sentandreju. Godine 1854. radio je kao advokat i pozvan je da uređuje „Letopis“ Matice srpske. Sredinom avgusta 1858. postao je „narodni sekretar“. u patrijaršiji u Karlovcima, kod patrijarha Rajačića. Pošto je preuzeo ugledan položaj u Sremskim Karlovcima, Mitropolijska štamparija je objavila prvu svesku njegovog istorijskog romana „Đurađ Branković“. Međutim, zbog novčanih problema i sve izraženijih ličnih sukoba sa patrijarhom, koje su potrajale do smrti patrijarha, početkom jeseni naredne godine je demonstrativno napustio mesto sekretara, a patrijarh je sprečio dalju štampu i distribuciju njegovog dela.U periodu od 1863. do 1879. živeo je u Dalju, gde je radio kao advokat i službenik patrijaršijskog imanja mitropolije Gornjokarlovačke. Svoju privatnu biblioteku zaveštao je Srpskoj čitaonici u Dalju. Jakov Ignjatović je svoju književnu delatnost razvio kad je došao na mesto urednika „Letopisa“. Napisao je više patriotsko-istorijskih romana i pripovedaka, koji su se sviđali ondašnjoj srpskoj publici, ali koji prema kritičarima nemaju prave književne vrednosti. Takvi su romani: „Đurađ Branković“, „Kraljevska snaha“ i nedovršeni „Deli - Bakić“; pripovetke: „Krv za rod“ i „Manzor i Džemila“. Mnogo je obimniji i znatniji njegov rad na socijalnom romanu. On je tvorac realističkog društvenog romana kod Srba. Najbolji su mu romani: Čudan svet, Vasa Rešpekt, Večiti mladoženja, „Stari i novi majstori“ i poslednji i najobimniji „Patnica“. I u ostalim svojim romanima i pripovetkama Ignjatović slika savremeni život srpskog društa u Vojvodini, ali u njima, pored realističkog prikazivanja, prevlađuje humoristički i avanturistički elemenat, osobito u romanima „Trideset godina iz života Milana Narandžića“ i „Trpen spasen“. Kad je narodna stranka Svetozara Miletića povela zajedničku političku borbu sa Mađarima protiv Beča, Ignjatović je aktivno učestvovao u toj borbi i dva puta je biran za poslanika. Kad je narodna stranka napustila Mađare, Ignjatović, suprotno ogromnoj većini Srba u Vojvodini, ostaje dosledan prijatelj Mađara i pobornik srpsko-mađarskog sporazuma. Zbog toga je napadan kao mađaron i bio prinuđen da živi odvojeno od srpskog društva, sve do smrti. To je rđavo uticalo na njegov glas kao književnika. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888. Umro je u Novom Sadu 1889. godine. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jakov Ignjatović Pet 21 Sep - 19:11 | |
| “Večiti mladoženja” roman je autora Jakova Ignjatovića i izašao je 1878. godine. Priča je to koja nam govori o padovima i usponima jedne srpske porodice koja se bavila trgovinom. Radnja je smeštena u Ugarsku u prvu polovinu 19. veka.
Autor je u romanu prvenstveno hteo istaknuti suprotnosti između dveju generacija, pa je tako opisao očeve kao snažne ljude koji rade i odriču se kako bi stekli bogatstvo i ugled u društvu, dok su sinovi opisani kao totalna suprotnost. Naime, sinovi su neradnici, osobe bez energije i elana, nemaju smisla za posao i rasipaju stečeno bogatstvo. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jakov Ignjatović Uto 10 Sep - 18:28 | |
| O istoriji Novog Sada mnogo se piše, ali i govori, međutim, postoje i neki događaji koji jesu zabeleženi, ali se veoma retko pominju. Za takav jedan događaj vezuje se ime Jakova Ignjatovića, poznatog srpskog romanopisca i proznog pisca iz 19. veka. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jakov Ignjatović Uto 10 Sep - 18:28 | |
| Ignjatović se rodio u Sentandreji. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, a gimnaziju u Vacu, Ostrogonu i Pešti. Prava je slušao u Pešti, ali je zbog sukoba sa profesorima napustio univerzitet i dobrovoljno otišao u husare. Kasnije je završio prava u Kečkemetu, kao husar. Kratko vreme je bio advokat, i čim je izbila Mađarska revolucija (1848), uzeo je učešće na strani Mađara protiv Beča, zbog čega je, posle mađarske kapitulacije, morao prebeći u Beograd. Bio je duboko uveren da su pravi neprijatelji Srba dvolični Habzburgovci, a ne Mađari. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jakov Ignjatović Uto 10 Sep - 18:29 | |
| Pošto se nije slagao sa vođama srpskog pokreta, juna meseca 1848, u isto vreme kada je Pavle Jovanović (otac Jovana Jovanovića Zmaja) izabran za gradonačelnika, on je izabran za gradskog pribeležnika Novog Sada i postao je sekretar Petra Čarnojevića, komesara mađarske revolucionarne vlade u Novom Sadu. U Sremskim Karlovcima je krajem juna uhapšen i izveden pred Vojni sud, a polovinom jula osuđen je na zatvor do kraja borbi. U zatvoru je međutim, proveo šest nedelja, a zatim se pod prismotrom u Karlovcima bavio uređivanjem „Vesnika“, lista Glavnog odobora Vojvodine. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jakov Ignjatović Uto 10 Sep - 18:29 | |
| Posle revolucije, januara 1849. godine prešao je da živi u Beogradu.Radio je u redakciji beogradskih „Srpskih Novina“ do 1850.Posle toga je putovao, boravio je u Pešti, zatim u Parizu, posle čega mu se izgubio svaki trag.
Godine 1853. vratio se iz emigracije u Sentandreju. Godine 1854. radio je kao advokat i pozvan je da uređuje „Letopis“ Matice srpske. Sredinom avgusta 1858. postao je „narodni sekretar“. u patrijaršiji u Karlovcima, kod patrijarha Rajačića. Pošto je preuzeo ugledan položaj u Sremskim Karlovcima, Mitropolijska štamparija je objavila prvu svesku njegovog istorijskog romana „Đurađ Branković“. Međutim, zbog novčanih problema i sve izraženijih ličnih sukoba sa patrijarhom, koje su potrajale do smrti patrijarha, početkom jeseni naredne godine je demonstrativno napustio mesto sekretara, a patrijarh je sprečio dalju štampu i distribuciju njegovog dela. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jakov Ignjatović Uto 10 Sep - 18:29 | |
| U periodu od 1863. do 1879. živeo je u Dalju, gde je radio kao advokat i službenik patrijaršijskog imanja mitropolije Gornjokarlovačke. Svoju privatnu biblioteku zaveštao je Srpskoj čitaonici u Dalju. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jakov Ignjatović Uto 10 Sep - 18:30 | |
| Jakov Ignjatović je svoju književnu delatnost razvio kad je došao na mesto urednika „Letopisa“. Napisao je više patriotsko-istorijskih romana i pripovedaka, koji su se sviđali ondašnjoj srpskoj publici, ali koji prema kritičarima nemaju prave književne vrednosti. Takvi su romani: „Đurađ Branković“, „Kraljevska snaha“ i nedovršeni „Deli - Bakić“; pripovetke: „Krv za rod“ i „Manzor i Džemila“. Mnogo je obimniji i znatniji njegov rad na socijalnom romanu. On je tvorac realističkog društvenog romana kod Srba. Najbolji su mu romani: Čudan svet, Vasa Rešpekt, Večiti mladoženja, „Stari i novi majstori“ i poslednji i najobimniji „Patnica“. I u ostalim svojim romanima i pripovetkama Ignjatović slika savremeni život srpskog društa u Vojvodini, ali u njima, pored realističkog prikazivanja, prevlađuje humoristički i avanturistički elemenat, osobito u romanima „Trideset godina iz života Milana Narandžića“ i „Trpen spasen“. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jakov Ignjatović Uto 10 Sep - 18:30 | |
| Kad je narodna stranka Svetozara Miletića povela zajedničku političku borbu sa Mađarima protiv Beča, Ignjatović je aktivno učestvovao u toj borbi i dva puta je biran za poslanika. Kad je narodna stranka napustila Mađare, Ignjatović, suprotno ogromnoj većini Srba u Vojvodini, ostaje dosledan prijatelj Mađara i pobornik srpsko-mađarskog sporazuma. Zbog toga je napadan kao mađaron i bio prinuđen da živi odvojeno od srpskog društva, sve do smrti. To je rđavo uticalo na njegov glas kao književnika. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888. Umro je u Novom Sadu 1889. godine. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jakov Ignjatović Uto 10 Sep - 18:31 | |
| Svet se menja, ali Šamika u ženidbi ne.
Ignjatovićev humor je dobroćudan. On svoje junake oblači u rečenice tako da se ni najneznatniji ne mogu postideti. Čak i malograđanštinu sadržanu u satu koji se tek onda navija kada će gosti doći opisuje roditeljski blago.
Portret glavnog junaka je zanimljiviji od ostalih, jer postavlja granicu između „salonskog” i „ženskog” karaktera. Dakle falila je njemu muška crta, što se nikad oženiti ne može. Šamika bi, po iskustvu sa ženama, lako mogao da se čita kao homoseksualac, ali pisac ne dozvoljava takvo tumačenje neumorno nas uveravajući da mlađi sin Sofre Kirića nije ni muškarac. Iz udobnosti ovog veka, može se reći da Šamiki nedostaje karakter uopšte, a ne tek „muška crta”.
O najstarijem sinu i kćeri saznajemo kroz očev stav prema njima, što nam daje i značajan uvid u karakter gospodara Sofre. Osim što je najvažnija godina u njegovom životu vezana je za devalvaciju novca (ni ženidba, ni rođenje nijednog deteta nisu dovoljno veliki događaji da zauzmu to mesto), Sofra u deci vidi samo naslednike, produžetak svog imena, imetka i poslovanja, i posle Sofijine smrti gubi svaku vezu sa njima kao članovima porodice.
Sporedni likovi su naslikani podjednako brižljivo, i to je jedna od meni najdražih odlika ovog romana. Ignjatoviću se često zamera na nedoslednosti u građenju priče, ali ja smatram da se istorija poput ove i nije mogla napisati „dosledno”. Stil je „drugačiji”, sakat kao i većina junaka. Primeren je radnji, i zato dobar.
Reakcije na poslednju rečenicu nizale su se u vidu upitnika i uzvičnika i zauzele celu zadnju koricu knjige. Ovde ih prenosim neizmenjene.
Nije postidno!
Zašto baš ovakav kraj? Ruga mu se (dobroćudno, da, ali ipak) od početka, da bi na kraju rekao da taj način života „nije postidan”.
Nije postidno živeti sebe?
Nije postidno prekršiti obećanje koje utamničava?
Nije postidno do smrti ostati svoj iako sam?
Nije postidno – šta?
Na šta je tačno mislio? I od koga ga brani tom rečenicom? Od ljudi poput njegovog oca i brata, „muških” ljudi? Od prezira drugačijih, kojih na svetu ima više?
Verovatno. Kao da im pod nos potura: „Vidite, on je živeo kako je jedino mogao, kako je po prirodi morao da živi. Pogledajte njegovu pravu vrednost, pa svoju. Probajte da mu se rugate sad”. On zaslužuje poštovanje baš takav, ne uprkos osobinama koje ga izopštavaju, već zbog njih.
Šamika je do kraja priče i autora uspeo da privoli svojoj istini. Zato biti „večiti mladoženja” nije postidno.
Najbolje prikazan lik: (Ako izuzmemo Šamiku) Sofra
Najdraži lik: Čamča nije idealizovan kao Sofija, pa je zato lakše vezati se za njega. (On nikad nije išao običnim putem već stranputice.) |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jakov Ignjatović Uto 10 Sep - 18:32 | |
| |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jakov Ignjatović Uto 10 Sep - 18:33 | |
| Предговор Др. Јована Скерлића
Последњих петнаестак година два наша старија писца су књижевно васкрсла. То су Јован Ст. Поповић и Јаков Игњатовић. Поповић, који је од шездесетих година прошлога века почео падати у репертоар скромних дилетантских и путничких позоришних дружина, око 1900 године победнички се вратио у књижевност и на велику позорницу Јаков Игњатовић у последњим годинама свога живота осетио је горчину заборава, публика се отпадила од њега, а књижевна критика, у колико је тада у опште и било, смањивала га је, одрицала, гурала у назад, све то више из политичких но књижевних разлога. У последње време, и књижевна критика и читалачка публика поправиле су ту велику неправду учињену према старом и заслужном писцу, и данас влада неподељено мишљење да је Јаков Игњатовић један од првих и најкарактеристичнијих реалиста наших, један од најоригиналнијих и најјачих талената у нашој књижевности, у свакоме случају писац који и данас заслужује и може да се чита.
Српска Књижевна Задруга може се похвалити да се у њој, још у доба реакције према несхваћеном Игњатовићу, видела историјско-књижевна вредност његових романа. 1900 године издала је Српска Књижевна Задруга један од најпопуларнијих и у своје доба најчитанијих његових романа, Милана Неранџића, са предговором Г. Момчила Иванића у којем се са више правде и признања говори о Игњатовићу као писцу. У својим књижевним програмима Српска Књижевна Задруга је обећала да ће издати и Игњатовићев роман Вечити Младожења, који је остајао изгубљен у већ ретким примерцима Српске Зоре за 1878, 1910 изишао је тај сочни и снажни роман, можда најбоље књижевно дело Игњатовићево, и то је било читаво једно мало откровење за данашње читаоце. Најбољи живи романсијер српскохрватске књижевности, Г. Љубомир Бабић Ђалски, био је задивљен снагом и замашајем Вечитог Младожење, и у једном писму приређивачу тога романа са дивљењем је говорио о дотле непознатоме му Игњатовићу. Роман се допао великој публици својом занимљивошћу и хумористичном страном својом, живописним и забавним личностима које се у њему са много живота крећу; књижевној критици се Вечити Младожења допао као широка и крепка слика једне средине, као један докуменат нашега народнога живота у прошлости. Тај успех охрабрио је Српску Књижевну Задругу да убрза и изда и други роман Јакова Игњатовића, Васу Решпекта, који је врло мало познат и који до сада никако није издаван у засебну књигу.
Васа Решпект, иде у боље Игњатовићеве романе. Он је из оног плодног периода Игњатовићеве духовне и књижевне зрелости, из седме десетине прошлога века, година равнотеже у његовој немирној глави, када се био сасвим ослободио романтичарских фантазија и утицаја из своје младости и када године старости и неуредан и пуст живот још нису били оштетили његове књижевне способности. Седамдесетих година Игњатовић је био на врхунцу свога књижевнога стварања. Тада је написао најбоља и најзрелија своја књижевна дела, три одлична романа: Трпен спасен (1874-1875), Васа Решпект (1875) и Вечити Младожења (1878). Сва та три романа остала су мало позната: Трпен Спасен, велики "роман у три књиге", остао је недовршен у Србадији за 1874-1875, и рђаво је довршен невероватно слабом шаљивом игром Адам и Берберин (1881); Вечитог Младожењу прештампала је Српска Књижевна Задруга из Српске Зоре за 1878 ; Васа Решпект прештампава се сада из Отаџбине за 1875 годину, где је био у целини штампан.
У низу Игњатовићевих романа Васа Решпект има засебно место. То је авантуристички, пикарски роман, врсте Ле Сажова Жила Бласа, широка слика једног живописног и занимљивог типа, као Милан Неранџић, као Љуба Чекмеџић (1862), као Трпен спасен, који би могао носити наслов Ђока Глађеновић. Али у оном делу где се описује трагедија посрнуле породице Стеве Огњана, то је и социјални роман, приказ пропадања једне српске грађанске породице на несолидном основу, и подсећа на социјалне романе Игњатовићеве као што су Чудан Свет (1868-1869), Вечити Младожења, Стари и Нови Мајстори (1883) и Пашаница (1888).
Цео роман, у опште, нема јединства. У њему управо има два паралелна романа, која су слабо међу собом везана. Главно је историја живота Васе Решпекта, од његова детињства у Сент-Андреји па док му верна Аница није очи склопила; али уз ту главну историју иде заједно и историја породице Стеве Огњана. Веза између оба романа је врло слаба, само у толико што су и Васа Решпект и Стева Огњан од исте породице. Иначе, Васа Решпект не утиче на судбу породице Стеве Огњана, и обратно, и од обе историје могла су се слободно направити два засебна романа, између којих би била иста веза која постоји између Золине групе романа Ругон-Макари "природне и социјалне историје једне породице за доба Другог Царства". Трагедија пропале породице Стеве Огњана је страшна, Игњатовић је дао врло живу слику, али нашто то у Васи Решпекту? Самом роману то не само да не помаже, но на против штети му. То више чини утисак проширених и излишних епизода, несразмерних излетања и ударања у страну, на штету целине и јединства романа. Игњатовић, који је био невешт писац, чији је књижевни план био увек врло несигуран и који конце догађаја у својим романима никада није могао да држи у својим рукама, није био у стању да савлада ту велику тешкоћу коју је сам себи створио. Зато је Васа Решпект заплетен и замршен, зато се у њему јасно осећају два слабо везана паралелна романа.
Јаков Игњатовић је дао бољих слика пропадања српске грађанске породице но што је то учињено у оном паразитском и излишном делу Васе Решпекта где се прича пад злосрећне породице лакоумног Стеве Огњана. Али слика самога главнога јунака романа, Васе Решпекта, приказ тога типа, иде у најбоље послове Игњатовићеве. Васа Решпект је од врсте Милана Неранџића и Ђоке Глађеновића, од авантуриста који су Игњатовићу увек били нарочито драги, јер је и сам у приличној мери био од њихове врсте. Он је имао нарочитих симпатија за пустолове, пропалице, нередовне људе, оне који су искочили из колосека обичнога живота, и који сваки час долазе у сукоб са јавним моралом и писаним законима. Ако такав човек има извесних добрих страна, ако зло чини из лакоумља или из силовитости свога темперамента, нарочито, ако је жив и занимљив, такав човек имао је Игњатовићеве велике, готово саучесничке симпатије. И са љубављу које је он увек имао за те људе с ону страну морала и закона, он је насликао и Васу Решпекта.
Васа Решпект је оно што би Г. Јован Цвијић назвао "виолентни тип динарског Србина": оштар, прек, плаховит, брз на зло и на добро, и који у тренутку када му крв удари на очи, када му слепоочнице стану ударати и ноздрве се ширити, ломи и гази све што се пред њиме нађе. У Васи Решпекту, сентандрејском Србину из прве половине XIX века, детету једне грађанске породице у једној од најдаљих српских оаза на Северу, остао је сав атавизам балканских предака који су се вековима крвавили и код којих су пушка и нож били судија. Још као дете Васа показује инстинкте који га одвајају од обичних људи из грађанске средине. У "славено-сербској" школи радије чита народне песме о Краљевићу Марку но Мразовићеву славенску граматику; у Будиму радије гледа како се на кланици волови кољу но што се труди да запамти латинске деклинације. Он је рђав ђак од кога "никад ништа неће бити". Отац, задрт, самовољан старац, чудњак на своју руку, није ни хтео ни знао изићи на крај са малим дивљаком, његове дечје мане узео је као неизлечиве грехове, и место да га подигне он га је скрхао, одсекао од себе и одгурнуо у свет. "Васа је већ осуђен, прича Игњатовић, прокажен, проклет. Нема никог у вароши који добро о њему мисли, и ако није ником зла учинио. Шта више, и ако га не познају, и то зато јер је у детињству био не знам какав онакав, и што га отац проклиње."
И младић, од кога се породица одрекла и којега је друштво одбацило, иде у хусаре, где су пред 1848 налазили уточишта "протерани и непротерани ђаци, екценсивне калфе, или иначе у животу утешњени, увређени, ожалошћени, момци". Остављен самом себи и свом несрећном плаховитом карактеру, он допада робије, у свађи убија два човека, котрља се по блату и по крви, увек праћен својим добрим анђелом хранитељем, срдачном, милостивом, оданом Аницом, која је најлепша женска личност у богатој Игњатовићевој галерији. И за тога Решпекта, какав да је, Игњатовић не крије своје симпатије, чак ни извесно дивљење. Он гледа на овога робијаша од прилике онако као Виктор Иго на свога Жана Валжана у Јадницима.
И сам у неколико одметник од друштва и његових конвенција, он је имао неприкривену слабост за људе који су дошли у сукоб са грађанским моралом и законом, и волео је у њима слободну природу људску, која се, некресана и неспутана, расцветала у злу. Поред тога, била је код њега и нека филозофска благост према посрнулим и грешницима. Слаб човек и сам, који је и сам грешио и много претурио преко главе, попустљив пред људима и благ према њиховим слабостима, као и сви људи који су много живели, - јер живети значи праштати - он се бунио против онога што је он називао "грађанска тесногрудост", тражио један хуманији морал благости и праштања.
Са тим детерминистичким објашњењима, прича он живот Васе Решпекта. Његова несрећа је што су му се још из детињства "замрсили конци живота", што се није имало никаквих обзира према његовим дечјим манама и младићким гресима, што га нико није хтео прихватити када је посрнуо. "Има таквих људи које судба од постанка гони и готово људи их нагнају да буду рђави. Тако Васа од постанка нема мира: гонио га отац, гони га цео свет." Своју несрећу носи он у себи, у својој плаховитој ћуди, када му се сама рука диже на онога који се испрси преда њ. Њему је "нарав таква која се са већ усвојеним друштвеним конвенцијама не слаже; манир му је опор, готово диваљ..." Несрећа је његова што се родио у доба када се све мери рифом и параграфом. "...За рад никакав није у мирно, обично доба, а њему за љубав, богме, неће се буне правити. Нити је ратар, нити трговац, нити занатлија, нити за чиновника. Страшан положај за човека који ипак већим духом дише, а за њега радње нема..." Тако Игњатовић правда свога јунака, који је жртва своје природе и чија је кривица што се није родио у своје доба. "Он има душу једнога ритера из доба кад је владало песничко право, то је кондотјер из дана када су се мале талијанске републике међу собом клале, ландскнехт из времена Тридесетогодишњега Рата, а са таквим темпераментом не пролази се у доба параграфа, жандарма и препрека сваке врсте. Он је требао бити рођен у дане када је песница владала и мишица пресуђивала, у доба феудалне анархије и барона разбојника, у великим ратовима где такви људи показују сву своју меру. И његова природа која се у младости није стезала, савијала, дисциплиновала, његове страсти које васпитање није разумно канализовало, морале су праснути, искочити из граница закона и конвенционалности, нанети толико зла и њему и онима који су били око њега."[1]
То је мишљење Јакова Игњатовића о Решпекту, то је смисао и морал целог његовог морала, - ако у Игњатовићевом роману у опште може бити говора о моралу. Завршетак романа то најбоље потврђује:
"Решпект је био човек од калибра једног Крастина, који у битци код Фарсале са сто двадесет својих ветерана решио се да битку против Помпеја започне, и, окренув се Јулију Цезару, рекао: "Данас, војводо, или ћеш ми живом или мртвом захвалити", и - Јуриш! И заплете Помпејеву војску да је Цезару прилике дао душмана смождити, и нашли га мртва, са сабљом у устима. Или од калибра једнога Мансдорфа, који је у Тридесетолетном Рату, у Задру, наместити се дао, самртно већ болестан, међу два топа, и тако, држећи се руком за топове, издане.
Да је отац био мало мекши, а мати мало строжа, боље би било.
И опет вам кажем: то је Васа Решпект!"
Једни повичу: "Mordker!"' Јанаћ Сарајлија: "Bе аферим, то је делија!"
И за Јакова Игњатовића као за Јанаћа Сарајлију, Васа Решпект је "делија", - изванредан човек који се није родио у своје доба.
Као Борисав Станковић, који не излази из свог Врања, тако и Јаков Игњатовић остаје готово увек у својој Сент-Андреји. Он је сент-андрејски писац, а Васа Решпект је сав сент-андрејски роман, и почиње једном апотеозом "Сент-Андреји славној".
Слабе маште, љубитељ само живота и истине у књижевности, Игњатовић је у својим делима причао оно што је лично доживео и што је својим очима видео. Његово дело садржи сажет живот и пуно је живих личности и стварности. У Васи Решпекту Игњатовић је причао историју своје рођене породице, у којој је, како сам вели, "сваки био више мање особењак". Та веза види се, у осталом, на први поглед: презиме Огњан није ништа друго до на српски преведено презиме Игњатовић (Ignatius, ignis). Сам Васа Решпект је један од блиских рођака пишчевих, који је много неприлика нанео својој породици. Стриц Јоса Огњан у роману, то је будимски сенатор Јован Игњатовић, који је подједнако представљен у роману и у једном непотписаном, али без сумње Игњатовићевом чланку.[2] Отац Васе Решпекта, стари Игња Решпект, има много заједничких црта са Игњатовићевим тутором и братом од стрица Симом Игњатовићем, кога је он живо описао у својој лепој успомени о Сими Милутиновићу.[3] Личност која прича сам роман, Војко Огњан, јесте сам Јаков Игњатовић (Војко је анаграм од Јаков), и у почетку V главе романа он узгред помиње и своје доживљаје какве их знамо из његових занимљивих Мемоара.[4] Милан Неранџић, главни јунак познатог Игњатовићевог романа истог имена, који је одиста постојао (старији људи у Сент Андреји знају да је то био Ђорђе Митровић, бележник у великом и лепом српском селу Помазу код Будима), и у овом роману се јавља као епизодна личност, али сасвим у својој улози. Догађај са питом због које су се две сентандрејске породице парничиле десет година и о чему у овом роману разговарају стари Игња Решпект и Деникола, јесте истински догађај, који је Игњатовић опширније обрадио у овећој приповетци Пиша хиљаду форината[5] У XIII глави овога романа прича се како је Стева Огњан, када није могао да подели наследство и у спору око једне куће, извео "дунђере и зидаре да тестеришу кућу на двоје". Иста сцена, која је опет један доживљај из ексцентричне породице Игњатовића, описује се и у Вечитом Младожењи (глава XXI), када се Пера Кирић дели са братом Шамиком. И таквих елемената непосредно узетих из живота могло би се још наћи и у овом Игњатовићевом роману. И то, и толики живи типови, показују да је Игњатовић и у овом роману остао веран своме реалистичном методу преношења живота у књиге и непосредног сликања, што даје његовим романима снажан утисак стварности и истине.
Тим својим реалистичним особинама Игњатовић је представљао новину у српској књижевности започињао један нов правац који ће доцније сасвим преовладати. Почетком седамдесетих година његов реализам је био примећен, и Светозар Марковић га је стављао за углед сувременим српским писцима. Један непознати писац, у књижевном прегледу једног ондашњег политичког листа у Београду, тачно је оцртавао његов значај: "Он је први показао како је богата ризница за песника - свакидашњи живот. Он је показао нашим писцима да није нужно тражити доба крстоносаца, нити византинске палате наших давно иструлелих краљева, ако ће се једна прича или роман да пише. Он показа нашим белетристичарима да није само оно велико што изгледа да је, нити да је само оно узвишено што се патосом говори с узвишенога амвона, и показа како се може из наше свакидашње околине написати најлепши роман, само ваља живети с отвореним очима, само ваља посматрати, учити..."[6]
Духовно и књижевно осамљен у свом нараштају, који је више волео снове но стварност, Игњатовић је имао очију да види, знао је да посматра, и зато његови романи толико одскачу над осталим покушајима те врсте у ондашњој српској књижевности, и зато Игњатовић остаје у историји српске књижевности више но и један од наших старијих романописаца. И зато Васа Решпект, поред свих својих техничких мана, и поред извесних моралних, а нарочито политичких наивности, заслужује да буде истргнут из заборава и изнет пред данашње српске читаоце.
Васа Решпект није могао бити изнесен пред данашње српске читаоце онакав какав се појавио пре скоро четрдесет година.
Јаков Игњатовић је био рђав писац, аљкав, неписмен, не много бољи од његовог претходника у роману, Милована Видаковића. Бранко Радичевић је жалио што је своје неуглачане песме остављао "у траљама"; Игњатовић их је за живота пуштао "у траљама". Не знајући добро језик, немаран у раду, он је писао ствари готово сасвим неписмено. Игњатовић је давао себи рачуна о томе, али, као што то обично бива, налазио и извињења за себе: "Да је наш књижевни језик заиста сакат, мало ће их бити који ћеду посумњати. Код нас пребацују један другом хрђав језик, а и то и онај који пребацује од исте боље пати. Један прави кад пише германизме и т. д. Други, опет политирају речи, изразе, мисле бог зна шта су докучили, да је у томе неки урнек у пуризму, а унутарње есенције, која се тек из народа црпити може, нема, но све је љуска без језгра!"[7] Све то може бити посебно тачно, али остаје при свем том да Игњатовић рђаво пише. Он је знао за ту своју слабост, и уредницима и појединим пријатељима остављао је широко право да његове радове поправљају. Помишљајући на свој спис Увео Листак, писао је своме пријатељу Ђорђу Рајковићу: "Волео бих да дође до ваше руке одмах, да га у језику исполирате."[8] Уредници су по правилу "полирали" његове списе, умивали колико год је то било могућно, али су остајали ипак слабо, каткада рђаво писани, и иду у стилски најслабије радове српске књижевности. Уредништво Отаџбине није било обратило довољно пажње на језик и правопис свога сарадника, и зато се Васа Решпект није могао понова пустити у свет онакав какав је првобитно изишао.
У овом издању морале су бити учињене поправке. Остављене су извесне битне особине Игњатовићева стила: архаизми, који су, ради"потреба шире читалачке публике, истумачени. Игњатовић у овом роману често се служио оним немачко-француско-мађарским "аргоом", аустријске и мађарске војске пред 1848, и ти војнички изрази остали су, али су се морали тумачити. Остављени су исто тако и извесни локални облици (пред врати, за леђи). Није мењана врло често неправилна конструкција реченица и погрешан ред речи.
Главне измене су ово. Игњатовић је роман делио на главе, и обележио је до XV главе. После Игњатовић, који је, по својој старој и сталној навици, писао за број, није више ни обележавао главе. Према садржини, и логичној целини, у овом издању обележене су даље главе.
Затим, поправљене су језичне грешке, којих је било много, на пример: трпио (трпео), мрзио (мрзео), вами (вама), бољне (боље), строжије (строже), си (себи), мазење (мажење), памтење (памћење), млого (много), сво (све), прејавити (пријавити), пристати (престати), препитомљен (припитомљен), таково (такво), каково (какво)," успеду (успеју), продрео (продро), допрео (допро), о толико мање (у толико мање), воле (воли), неутолим (неутољив), и т. д.
Правопис је поправљен према данашњем. Тако, умрео (умро), са свим (сасвим), де (где), не ћу (нећу), за шо (зато), за што (зашто), хфала (хвала), безпослен (беспослен), прем да (премда), вас дан (ваздан), кад кад (каткад), на спрам (наспрам), у след (услед), престави (представи), јевропски (европски), и т. д. Игњатовић готово редовно пише: ништ, ниш, нек, ал, чак и л; свуда је стављено како треба: ништа, нити, нека, али, ли.
Најзад, Игњатовићева недоследна, скроз произвољна интерпункција, у основу граматичка, измењена је потпуно и дотерана на данашњу логичку интерпункцију, која све више завлађује у српској књижевности.
Ј. Скерлић |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jakov Ignjatović Uto 10 Sep - 18:33 | |
| Јаков Игњатовић ВАСА РЕШПЕКТ I
Знате где је Св. Андреја? Св. Андреја, мала варошица, лежи на десној обали Дунава, између Будима, Вишеграда и Острогона, столица најсилнијих мађарских краљева Матије Корвина и оца великог Лајоша, Роберта, и острогонских примас-патријараха.
Диван предео! Пред варошицом "мали Дунав", то јест рукав Дунава; пред очима плодним селима посејана ада; преко даље "велики Дунав", а тамо опет остатци, развалине римског каменитог моста за прелазак римских легиона. За леђи варошице и с лева бока све сами виногради и дивне планине, које се са вишеградским шумама сучељавају. Ту краљ Матија и други краљеви ловили су брзоноге кошуте и јелене. Па онда она лепа долина између Св. Андреје, Помаза и Будима, као амфитеатар дивовски, а у суседству древни, бели Будим-град, са чувеним купатилима. Преко од Будима опет Пешта. Кад се попнеш на врх планине Орловача, видиш преко плава Дунава модре, магловите брегове Ваца, а од стране вишеградске, како Дунав савија и спеши[1] срцу Угарске.
Св. Андреја, Вишеград, Вишеград, Св. Андреја, то су сестра и брат, али близанци. И радост и жалост су делили. У слави видели су сувремене дивове, у жалости заједно су стењали и судбу оплакивали. После славе Роберта и Лајоша насташе бурна времена по удову Лајошеву, Јелисавету, ћер босанског краља, и кад дође отимач престола кнегиње Марије, Карло од Драча, њега убије Форгач, и у Св. Андреји у латинском манастиру дух испусти.
Али у оно доба још није постојала Св. Андреја, та варошица, но само леп предео са манастиром. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jakov Ignjatović Uto 10 Sep - 18:34 | |
| Напомене
1 Спешити, цркв.-слов., журити II.
Још мало па ће бити два столећа како се српски народ у Србији поче кретати да би се од турског ига ослободио. Патријарх Чарнојевић извуче из Србије тридесет и седам тисућа породица, с којима се у Угарској населио. Сви који су се иселили задржали су веру да ће се својим оружјем, а помоћу ћесарске војске, опет у своју драгу стару отаџбину повратити. Оставили су Метохију, Стару Србију, алем камен српске круне, изнели су силно благо и оружје, остала је најкраснија српска земља пуста, ослабили су српски народ и бацили су ослобођење васцелог Српства за које столеће назад.
И опет се нису вратили. По Угарској раштркали су их тамо и амо. Језгро, богаштина, бачена је у Св Андреју, Будим и околину. Патријарх са тисућама Срба оснује варош Св. Андреју, као нов Енеј, али Троја паде, а српски се Рим не подиже.
Патријарх после оде и стани се у српском Сиону, у Карловци, али вредни Срби у Св. Андреји за кратко време сазидаше куће, подигоше седам цркава и школу, све са красним иметком, искоренише планинске шуме и створише винограде, где роди салаксија, малвасија и нектар, прави синови дичне Метохије. Трговина поче цвасти. Св. андрејски патрицији нису лењи, они су познати по трговима Липиске и Кракове; Пешта купује на Св. андрејској пијаци робу, Пешта, онда још слабачка у трговини. А Св. Андрејац поносит, у кругу породичном, у храму, као и на јавни мести, поје: Ми же Сент-Андрејци, цјелог свјета славни! Леп предео, богаштина, лепо вино, красна вода. Шта хоћеш више?
Сав српски жени[1] усредсредио се у Св. Андреји. Св. Андреју увек су звали, па и сад зову Сент-Андрејом, но ништа не смета што је први слог "сент", јер и Сентомаш је "сент", па му опет ништа не фали. Дакле нека буде: "Сент-Андреја", "Сент Андрејци". Ипак и, ми же Сент-Андрејци, цјелог свјеша славна.
И доиста, могао је поносит бити Сент-Андрејац. Ту ти је било великих трговаца, знаменитих војника, чиновника ваљаних, владика и екселенција. Само по гдекојег да споменемо:
Ето ти два владике, арадског и темишварског, два Авакумовића, оба "екселенције". Ето ти "фелдцајгмајстора"[2] Радивојевића, бранитеља Тиролске против Бонапарта, и доцније ломбардијског "командирендера".[3] Ето ти другог Радивојевића, који се са шаком Срба против тисућа Турака брани, и кад су му "царски" "слепе фишеке" дали, и кад се већ пуцати не може, а он као Леонида или Хајдук-Вељко славно пада. Јесте ли чули за младог "гренцхусарског"[4] официра Радобицког, коме су, кад је постао обрлаћман,[5] сви у оно доба певали: Виват, виват галант, Радобицки оберлајтнант,[5] и који је доцније у битци код Ваграма, дваест и осам година млад, јуначан потпуковник, на челу својих уланских ескадрона на душмана јуришући, погинуо: пресече га топовско ђуле преко пола и прекиде као Хајдук Вељка. А јеси ли чуо када је код Улме, код капитулације ђенерала Мака, надвојвода Фердинанд д'Есте са тридесет ескадрона кроз француску војску пројуришао, продерао, ко је у тој опасности надвојводу штитио и све ударце француских коњаника од надвојводске главе "испарирао"?[6] То је био Живко "вахмајстор",[7] прави Сент-Андрејац, и док је после тога живео, био је у Будиму код надвојводе довек, при свакој паради у његовој ђенералштабској свити. Па шта да рекнемо о мајору Авакумовићу, који је знао на флаути и хегедама лепо свирати, да му се и у Италији чудише, а покрај тога био је изврстан песник, тако да све оне красне српске љубавне песме које су пре осамдесет година певане, од њега произлазе.
Па каквих је било ту још ваљаних људи у осталим сталежима! |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jakov Ignjatović Uto 10 Sep - 18:34 | |
| III.
Сент-Андрејци су од вајкада врло гостољубиви. Седам цркава, свака има свој "храм", и онда онамо долазе господа и сељани, да прославе. Особито "Храм Преображенија" на гласу је у "Преображенској Цркви". и многи долазе из Пеште и Будима. Дођу чак из доње земље, Бачке, Баната и Србије. Већ у очи Преображенија многи се странци показују и "великолепно бденије" посећују. Други дан, то јест о храму, бива дупком пуна црква.
Тако једне године на Преображеније, баш 6 августа по старом, стече се силан народ. Дан што може бити леп, чисто азурско небо, топло али без препеке. У цркви служи се света летурђија. Црква пуна. Који онде места нема, тај је у порти, и онде се чује служба. Један младић, прави Сент-Андрејац, у порти разгледа плоче што мртве покривају. Пред врати на десно једна плоча, клекне па на њој чита:
"Здъ почиваеть рабь божiй С... O..., поживе лъть 87. г. 17..." Остало изглађено. Један "Сербијанац" у антерији и димлијама стоји до њега и пита га ко ту лежи.
- Мој дед, рече, живео 87 година, а ја Бог зна хоћу л' половину доживети. Он је дошао из Србије са оцем, под Чарнојевићем, као дете, са још два брата. А ко сте ви?
- Ја сам Јанаћ Сарајлија, трговац из Београда, Дошао сам у Пешту трговине ради, мало код Милоша (Тако се звао у Пешти један трговац.).
- Па где сте одсели, и где ћете ручати?
- Тамо у биртији.[1]
- Ви сте данас мој гост.
- Евала!
Сад јеванђеље читају, прангије пуцају, Србијанац се једнако крсти, моли се Богу.
После службе Сент-Андрејци "фатају" госте. Ту странац не сме у биртију; сваки дочепа једног, два или више гостију, па с њима својој кући. Треба и то знати да су у Сент-Андреји најгоре гостионице, јер Сент-Андрејци од гостионичара госте одмамљују, па не могу на крај изићи. За то у Сент Андреји у биртији ретко да има добра вина.
Сад тај младић доведе Србијанца у једну стародревну кућу, недалеко од Преображенске Цркве. Једна стара капија с бока, а с фронта мала ниска врата. Кад уђеш, басамак доле, на лево два басамака горе, па соба, па опет три басамака више, па соба: нешто ориентално-европски. Кућа, или кућица, зидана 1700 године.
- Ето видиш, ту је тај живео што сам му плочу читао.
Кад су ушли, а већ ту је било више страних гостију. Наш младић није био прави домаћин ове куће; данас је и он гост, али тек кућа му је дедовина. Његов сродник је прави домаћин, али може и он кога хоће довести. То је Влада Огњан.
Гости се представе и брзо се упознаду. Најлакше је тако приликом "храма" упознати се. Служе шљиву, хлеб и ракију, па ето и ручка. После ручка оду да виде коло у порти. Опет се врате, приспе време вечери. Та ће раније почети и свршити се, јер ће бити у школи бал.
Баш да се вечера сврши, а нашем полу-домаћину, томе младићу који је Србијанца довео, донесу са поште писмо.
Младић тај звао се Војко Огњан. Чита писмо, на лицу му се боја мења. Пусти писмо на сто.
- Дакле умро сиромах Васа!
- Наш Васа! Васа Огњан! Васа Решпект! Сви од родбине зачуђени; читаш на једном лицу задовољство, на другом сажаљење. Странци забленуто гледе.
Од родбине неко рече:
- Нека га, добро једаред што је скончао! Други опет:
- Штета! Био је Mordkerl,[2] јунак! Војко уздахне; њему је најтеже било.
- Сад нећу ићи на бал. Сви спомени његова жалосна жића сабили ми се у главу. Ко хоће, нек иде на бал; ко остане, томе ћу испричати живот тог несрећника, ког из свег срца жалим.
Неколико њих кажу да неће ићи на бал, само да чују какав је то човек. Ту остаде и Јанаћ Сарајлија. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jakov Ignjatović Uto 10 Sep - 18:35 | |
| IV.
Када се разиђоше који хтедоше на бал, Војко Огњан овако поче причати:
Васа Огњан, или Васа Решпект, био је син нашег чика Игње Огњана-Решпекта. Које што сам од старијих чуо, које што сам видео сам, све ћу вам испричати. Пред очи ћу вам ставити једну жалосну породичну слику.
Игња Огњан, наш чика, био је прави Сент-Андрејац. Шта је био? Не зна се шта је. Рувета није имао. Имао своју кућу и винограде и од тога је живео. И могао је поштено од свог иметка живети. Имао је жену Сару и сина јединца Васу. Неописано добра, мекана, питома жена.
Чика Игња је био мало жестоке нарави, а син исти на њега. Чика Игња био је и надрикњига, то јест нешто је читао, па је мислио да много зна. Иначе, био је поштен од пете до главе. Био је истина особењак, као понајвише њих у породици његовој што су били. Тако на пример, имао је једног брата од стрица који се по други пут женио, па кад је видео да она синовима од првог мужа вуче, поче је гањати, али кад није хтела ићи. а он узе њене јастуке и перине; па изиђе пред кућу с њима, на пијацу, јер ту је кућа била, и маказама све исече. Био је баш први дан Духова, но мало је ветар дувао, па раздувано перје тако је изгледало канда снег пада. Јединца сина од прве жене није трпео, јер га је држао за трошаџију; није се с њиме тридесет година, до смрти, разговарао. Давао је оном кога је обегенисао и новаца у зајам, ма да је тврд био, и то без обвезнице, и много му је новаца пропало. И покрај свег тога није се ником тужио, држећи да би и онако временом све то његов син упропастио. Када је умирао, није се хтео ни исповедити, ни причестити; рекао је околини да није у животу никога преварио, па му није до те нужде. Док је живео, ма да је имао више кућа, лети код куће најрадије би се по тавану шетао. Економска лозинка била му је: што год купиш, то је јевтино; што год продајеш, то је скупо.
Син његов, док му је отац живео, био је раскошан; када остаде без оца, штедљив, премда је и госта честито угостио, као год и гладног нахранио. Он би рекао: "Док сам имао оца, имао сам ко ми тече, али кад га немам, бар то морам сачувати што ми је оставио". И овај је у женидби првој био срећан, али без деце; у другој, несрећан. Кад је самац био, маст је на фунту куповао, и кад му ко пребаци да је то срамота, одговори: "Када имам буре масти, куварица краде по вољи, а одмах се не позна; а кад је мало, лакше је ухватити". И он, као прави оца син дао је таван још лепше оправити, прозор тавански гледа на сокак, над њим красна пупчаста стрејица, као глориолета,[1] а он намести испод ње столицу, седне, па чита, а овамо гледи у паузи ко сокаком пролази. Понајвише би читао дела о социалним питањима, о источном питању, о великој Србији која се има саградити; био је ужасан српски шовениста; па онда читао би радо брошире финансијске, особито о аустријским финансијама, о могућном државном банкротству. Кад би га каква цифра финансијска у брошири пекла, устао би, па би се шетао по тавану тамо амо, као мачак, прави таванородни син свога оца. Али је био поштен, ма да жесток; слагао није никад, а то ће много рећи.
Доста то, од родбине сваки му је био више мање особењак. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jakov Ignjatović Uto 10 Sep - 18:35 | |
| V.
Чика Игња, кад му се што допало, имао је обичај на то рећи: "решпект". Ако му се није допало, и онда "решпект"; ако се ражљутио, или подсмејавао, и онда "решпект". Тај "решпект" залепио се за њега, и место Игње Огњана постаде Игња "Решпект". Кад је синак Васа почео ићи у школу, њега деца назваше Васа "Решпект", и тај до смрти остаде. Ја сам као дете нешто врло мало познавао чика Игњу Решпекта. Умро је годину две после мог оца; био сам онда још дете.
Кад ми је отац умро, тек сам наступио у шесту годину. Мог покојног оца никад нећу заборавити. Мати ми је пре умрла. Оцу ми је било преко седамдесет година. У очи оног дана када ће умрети, уђем к њему по обичају унутра, да му ноге чешкам. Он је у кревету лежао, и најволео је да га ја прочешкам. А ја, чешкајући га, гледао бих му у очи хоће ли ми крајцару дати, јер увек сам крајцару или две за то добио.
Мој отац дозове ме к себи, до главе му станем, а он сиромах метне ми суву руку на главу и рече:
- Само ми је жао што не знам коме ћу тебе, сироче, оставити.
Те ми се речи ужљебиле у мозак, нити ћу их икад заборавити.
Отац заспи, уђе газдарица и изведе ме ван.
У јутру пробудим се, чујем жубор, ларму; обуку ме, уведу ме у другу собу, а мој сиромах отац лежи мртав, већ и обучен. Гледим га, лице му се смеши, Бог зна какве је муке у том смешењу, на смрти, у ропцу, претрпео! Али то смешење никад нећу заборавити; чини ми се канда се на мене смешио. И то хладно смешење остаде ми, као сироти, вечита утеха. Кад су га укопавали, ишао сам и ја за сандуком, али право за сандуком, но нисам плакао, нисам осећао значај те смрти; то сам осетио доцније.
После укопа, одведу ме код чика Игње, и даду ми кафе с кифлом. Ја сам је слатко појео. Сутра сам тек осећао бољу, и то детињу. Одведоше ме тутору, у другу кућу; из наше куће разносили су све, што је ко хтео.
Колико се сећам, чика Игња био је жустар, окретан старац. Васа већ онда није био код куће, већ је био катана, "хусар".
Па како постаде хусар?
Кажу овако:
Отац му је био престрог, Васа опет жив деран. За најмању ситнарију га тукао. Ако учитељ каже да није знао лекцију, а он удри по Васи; ако се игра, ако се туче с децом, опет туци по Васи. Кад се већ сазнало да га ма зашта туче, лукава деца ишла су оцу на тужбу, ма да их није тукао. "Васа ме је тукао", то је доста, па Васа извуче фуру.
И то тукао би га страшно. Када се чика Игња ражљути, он га узме обема рукама за уши и за главу, дигне га у висину, па га пусти као јаје. Срећан Васа ако се онда може подићи и побећи. Онда побегне на таван, а тетка Сара, мати његова, одмах врата закључа, да га отац не може гонити. Једаред у шкрипу побегне и попне се на грану на дуд; отац за њим, зове га доле, прети му: неће да сиђе; отац узме пушку, плаши га да ће га убити ако не сиђе: Васа не силази; мати га моли, отац га светује да сиђе: аја, неће! Напослетку, отац да матери реч да га неће тући, и на материну реч сиђе.
Мати га је увек бранила, али она не поживи дуго, умре. Сад настадоше по Васу тешка времена. Васа тера своје, а отац своје. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jakov Ignjatović Uto 10 Sep - 18:36 | |
| VI.
Васа постаде већ повећи.
Васа се није рђаво учио, и рад је даље учити. Отац рад би га учити, али тако да иде у богословију, а после опет у калуђере, да постане владика, екселенција.
Треба знати да су Сент-Андрејци своје синове радо давали у калуђере, да постану владике, у солдате, да постану ђенерали; ако се то покида, онда за адвокате и трговце. Чика Игња страшно је мрзио адвокате. Увек би сину говорио: "Хоћеш ваљда да будеш адвокат? Од тог неће ништа бити! То су варалице! Има их као кусих паса". Када је видео да се два пса кољу, рекао би: "Гле како алегирају"[1]. Кад је питао Васу хоће ли у калуђере да постане владика, он је казао да воли бити хусар него владика. И већ од дванаест година деран треба на што да се одважи, да не буде од њега клуподер. Али Васа неће да буде друго него хусар. Ту чика Игњи ни битка не помаже.
Док је мати живела, донде је још све добро ишло: Васа је имао заштите. До душе, сирота мати јако га је мазила, што строгом оцу није ишло у рачун. Мати му крадом додавала што за децу није, као новац, и научио се коцкати, па после и картати. Почео је од "фрише фире", па ће доцније дотерати до "макау".
Већ у детињству су му решиле судбу две крајности: претерана строгост очева и материно мажење. Измеђ њих ће сад као измеђ Сциле и Харивде бродити, но хоће ли добра пристаништа наћи, видећемо. Боље је да је отац мало попустљивији био, а мати оштрија.
После материне смрти отац је држао газдарицу, - а да шта ће? - а покрај газдарице једну малу девојчицу, Аницу, једно сироче две године од Васе млађе.
Газдарица, Софија стара, није баш у вољи имала Васу, јер се у ћуди много са оцем слагала, па доказивала[2] све, и због ње је много пута био Васа лупан. Аница, пак, држала је Васи страну, и увек му сваку опасност доказивала. Увек би плакала кад отац Васу туче. Искрена, добра душа!
Васа је у битке тако већ огуглао да је напослетку примао их као свакидашњи хлебац.
Деца му се ругала: "решпект". Био је врло куражан, па кад му ко то рече, а он јуриши на шегрте и ђаке, ма их колико било. У нужди и камењем се помагао. Већ из далека је на сокаку познао ко ће га задиркивати, па већ иде да га туче пре него што ће му викнути: "решпект".
Тако једаред види из далека једног који му обично "решпект" подвикиваше. Васа је на сокаку, а отац му стоји код капијских врата, раскречио ноге, па пуши, и гледи дерана. Васа види оца, приђе к њему па рече:
- Отац.
- Шта ћеш?
- Видиш оног онамо?
- Па онда?
- Па онда, туци ме најпре.
- Зашто?
- 'Оћу оног тамо да тучем, па волем напред бити бивен, јер ћеш ме и онако после тући.
- А зашто да га тучеш?
- Чућеш, викнуће ми: "решпект".
Отац га ухвати за кику, продрма га и заошија унутра.
Васа, ако и јесте био несташан и много пута казну заслужио, ипак свет га је држао за много горег него што јесте. Држали га за најневаљалије дериште у вароши. Кад је који отац корео своје дете, увек би рекао: "Бићеш као Васа Решпектов". Све неваљалство је у њему сабијено, тако су мислили, и никад неће бити добар, већ је рођен рђав. Родитељи су деци забрањивали с њиме дружити се, напослетку се и сама деца испред њега уклањала, да већ ни друштва ни друга није имао.
Нема више материнске руке, отац неутолив; ником се не може изјадиковати, јер никог нема; ништа му се не верује, ма најистинитије што рекао. Тако је био већ као дете презрен и сам себи остављен. Није чудо што је све гори дивљак бивао.
Само једина Аница имала је саучешћа. Она је плакала кад би он патио. Кад га газдарица глађу казни, она сирота откида од својих уста, или мало невидимке на страну метне са сиром резанаца, пите, меса, па му крадом у качару однесе, и ту, у једном већем бурету сакривен, Васа једе. Аница стоји код бурета, на једно уво слуша полуокренута вратима да не изненади газдарица, па опет гледи како Васа једе. Сваки залогај Васин чини јој се да га она прогутала, кад види како Васа слатко једе. Када је крај, Васа се извуче из бурета, а Аница га детињски загрли и пољуби, па, заруменив се, с влажним очима из качаре истрчи.
Бог зна како осећање Аницу Васи веже!
И она је сироче, те како сироче. У гладној години, у оравској вармеђи, жупанији где се тако снажни словачки момци и девојке рађају, а жита није ни видети, јер су саме горе; у гладној години, кад ни кромпир није родио, људи и деца су од глади умирали. Спусти се од горе, реком Вагом, у Дунав једна лађа, и доплови до Пеште. У тој су лађи премрле од глади словачке породице. Ту су сад на баиру[3] децу куповали и продавали. То јест, куповали су и продавали не онако баш као робље, као на пример у Африци, но сасвим по модерно хришћанском начину. Словаци моле да се смилују на децу и да их узму "под своје". Милосрдни људи узму их, који мушко који женско, па још родитељу даду по форинт-два "као бакшиш". Тако је покојна тетка Сара баш онда у Пешти на вашару била, и видевши код дунавског баира како децу носе, смилује се и она и узме једно девојче од пет година, да за њ два форинта и однесе кући.
Чика Игња није се томе противио. Шта више узео је као неку срећу, као аманет. Дете се звало Ханка, но после постаде Аница. То је ова наша Аница, добра душа. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jakov Ignjatović Uto 10 Sep - 18:36 | |
| VII.
Васа је већ свршио код куће "славеносербске школе[1] и прву латинску.[2] То је могао у Сент-Андреји изучити. Мразовића граматику[3] знао је у прсте.
Но на страну све те школске књиге, Васа је најволео читати српске јуначке песме, из неких старих "собранија". Што је год читао о јунацима, све је држао да се баш то тако збило, ма да је на немогућност наличило. Како сече Арапе Краљевић Марко, јунаштво Страхињ -бана, - то Васа не би допустио да је могло бити друкчије. Те виле српских јунака, те су живеле и живе остале. Оне Осијанске слике где српски јунак, кад му је врућина, ишчупа с кореном читаву јелу из земље, па на коњу јездећи држи јелу у руци, а сунчани зраци кроз лишће на токе му падају, - то је све тако било, као год и оно кад се Марко буздованом у облаке хита.
У недељу или о "храму" тражи слепца да му пева јуначке песме, и онда би се тако заблејао у њега, и дао би му последњу крајцару. Онда би му се представљали џиновски ликови, и тек би презирао садашњи мекушан нараштај.
Но сад треба даље да иде у школу. Сад се тек зноји чика Игња шта ће с њиме. Ако га да у школу даље, могао би временом постати адвокат, а то је смрт за чика Игњу. Неће у богословију, а неће ни докторију; па кад већ сад неће, у толико ће мање хтети кад већ време томе дође. Није га рад за шегрта дати, јер има толико да као јединац, ма ништа не имао, може живети, и то од "грунта".[4] Предомисли се: даће га годину-две дана на пробу. Да га у Будим у латинске школе. Кад је већ опремљен отишао, нико није за њим жалио тако као Аница. Кад је чула да ће у Будим, једнако је плакала.
Васа је био у Будиму код једног имућног касапина на "косту и квартиру". Чика Игња је хтео да је на добром месту, где неће гладовати, да Васа не може рећи: "Не могу учити од глади".
Васа ништа не учи, већ се коцка и карта. После опет иде са касапским шегртима где волове туку, у "битонгу",[5] и каткад је и он помагао штрангу вући. Коме се ђаку касапски живот допадне, тај или неће више бити ђак, или је рђав ђак. Јако је пофалио[6] чика Игња што је сина код касапина дао у "кост".[7] Боље да га је дао код свештеника, али овако од "владичества" нема ништа. Касапски је занат за ђаче јако примамљив. Има у себи тај занат нешто јуначко, швалересно.[8] Па момци здрави, јаки, "феш"; кад опаше белу кецељу па сече месо, обнажене мишице му све играју, па кад метне девојци у котарицу месо, она сва дркће од радости.
Васа је имао у родбини касапа, па се већ од детињства навикао на касапницу. Овде је сад господарев син већ касапски шегрт, и његов парњак, и овај га свуд води. Васа прве године добије "другу класу" и мора школу "повторити".
Кад то чује чика Игња, ражљути се и закључи да га више у школу не да, но да га ход куће задржи. Васин газда, касапин, намоли оца да га још за једну годину остави на проби. Отац се реши и на то.
Друге године Васа иде опет у ту исту школу, али не напредује. Не иде му у главу латински нипошто. Већ је момчић, па крадом иде са газдиним сином на "музику". Зна већ добро играти. Газда има красну велику ћерку, образи да јој пукну. Васа, место да иде у школу, остане код куће па с фрајлом игра полку: он звижди а фрајла пева. Газда га је здраво волео, био је жив деран. Газда је имао још једну млађу ћерку, тако око десет година, па не би бранио да га да отац за касапа, могао би му бити зет, фајн момчић, а јединац.
Прође Васи и та година, школу опет није свршио.
Кад то чује чика Игња, ражљути се; оде сам директору да запита за сина.
Носио је обично чакшире у чизмама и доламицу, али кад иде у Будим, то јест кад би се свечано обукао, онда панталоне, зелен, дугачак капут од "трајдрота",[9] и цилиндар-шешир с широким ободом, доле узан горе широк.
Кад дође директору, а овај исприча да његов син ништа не учи, да је увек у "битонзи" где волове туку, и већ коље овце, но боље ће бити ако га на занат да. Чика Игња се упрепастио. Две године изгубити, две године трошити, па узалуд!
Доведе Васу кући, са великом натегом истуче га, јер се Васа већ отимао, и закључи да мора код куће остати и економ бити. Чика Игња је тај мах последњи пут Васу тукао.
Васа је донекле оца слушао, али кад одједаред реши се и каже оцу да би рад бити касапин. Отац неће да зна за то, и нападне на Васу да га туче. Васа се отме из шака и побегне, не зна се куда.
Свуд га траже, нема га. Отац жалостан, озлојеђен.
Само је Аница знала за њега куд побеже, јер му је она још онај дан нешто хаљина додала. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jakov Ignjatović Uto 10 Sep - 18:36 | |
| VIII.
Васа је побегао у Будим, управо своме газди, и јави му да је рад код њега остати као шегрт. Газда га драговољно прими, премда није допуштењем очиним, но он ће то, мисли се, код оца уредити.
Отац га свуд тражи; оде у Будим, нађе га код газде, зове га кући.
Васа се поплаши, но неће кући, већ побеже и сакри се у касапницу. Отац сад не зна где је. Газда моли оца да га код њега остави, но он се не да ни осолити, већ науми тражити, курентирати, сина. Оде у варошку кућу и ствар пријави, но узалуд. Онај исти дан газдин један момак, "понкнехт",[1] због неке кривње добије дванаест палица. То је момка јако осрамотило, ражали му се, па, не рекавши газди ни речи, оде у Пешту у "вербскоманду" и врбује се за катану.
Још онај дан начује то Васа, и сутра дан оде и он у "вербскоманду" да се врбује за хусара. Био је у шеснаестој години, и мера му је била таман као што треба. Приме га.
Отац, љутит, иде кући, заборавио је у "вербскоманди" тражити га. Мислио је, вратиће се доцније газди, или ће кући доћи. Кад се чика Игња кући вратио, чека три четири недеље, месеце чека, но Васе нема. Бог зна где је већ Васа!
Чика Игња доцније чује да је његов Васа катана, прави хусар. Дошао је један момак кући на "урлауб"[2] од те исте регименте, и све му испричао. Чика Игња падне у велику жалост. Није шала, изгубити добру жену, тетка Сару, сад опет јединца. Јер бадава, како је Васа постао хусар, прави је блудни син, изгубљен син, за чика Игњу, нити хоће више да зна за њ.
Сад се тек чика Игња дао на дешперат.[3] Постао је прави мизантроп.[4] Пре тога трезвен човек, а сад се пропио. Није трпео друге људе већ мизантропе, као што је и он. Газдарица и Аница служе га. Газдарица још већма ватру потпирује, грди Васу, и гледи како би Аницу истисла, јер она једнако за Васом плаче. Но чика Игња не да Анице, она му је сад као рањеница.
Најрадије примао је старог Јову Дениколу, бесног немеша, племића. Ужасног изгледа старац, ужасан пијанац. Седе куждраве косе, очи крваве, седе брчетине спуштене; велика коштуњава људина, канда га сад гледам.
Кад се њих двоје састану, онда да чујеш дивана!
Долазе један другом на вино, па се теше. Деникола теши чика-Игњу: "Видиш, вели, и ја сам био хусар, па још и на робији; па још сам ту, поштен човек".
Деникола је у фурији[5] убио човека, ни сам не знајући из какве накане,[6] и би осуђен на много година робије. Кад чика Игња дође к њему, а он изнесе вина. Чика Игња пије из чаше, а Деникола из зеленог бокала од две оке; тај бокал је још од његовог оца остао, на њему је изрезано: "Stephanus de Nikola nobilis, anno 1804".[7] Када се Деникола разузури, а он натегне бокал, па онда узме стару кустуру и на сокаку пред кућом сече дуд, псује, а деца све беже испред њега.
Кад опет код Игње Решпекта дође Деникола, онда се тек започне важан разговор: како је било некада и како је сада.
- Какав је сад магистрат,[8] а какав је био некада! вели чика Игња. Негда су били сенатори[9] као јунаци, ишли су у седнице у оперваженој долами, са самур-калпаком, па златан појас, тако као што се још наши стари на контрафама нацртани виде; а сада носе фрак, калајисан шешир, ноге као забодене две тачке, прави шнајдери. Па какви су онда судови били строги! Тако, почупале се две женске, и једна оној другој витицу из главе ишчупала, и процес није дуго трајао, ни три дана, па каква праведна, строга осуда! Будући су обадве криве биле, досуђено би да се у записник стави укор изречен обадвема, а витица да буде зашивена за лист протокола, под истим бројем, и тако да се метnе у архиву на сахрану, на вечиту срамоту те две бештије, а не као што сад суде ти шнајдери. Као што смо чули ових дана за онај процес због пите, где су две господске куће због тога десет година процес терале. Једна госпођа дала у симиџиницу питу баклаву, а и друга таку исту; тепсије су једнаке, пите једнаке, па симиџија, враћајући им, промени пите. Ту сад једна госпа "с увредителним речма" пошље другој питу; увреда не само пите, него и ко је правио, и ко ће је јести, те изиђе отуда процес повреде поштења, и после десет година једва се сад сврши, и те пите, као што кажу, с процесом коштале су хиљаду форината.[10]
Тако чика Игња постаде све већма заједљив. Од сад тек на свашта је казао:”решпект". Тако и старој газдарици, која је циљала на удадбу, рекао је: "решпект". У том његовом заједању тако је дотерао, те га се сви бојаху, особито кад је са Дениколом у компанији, па ако су га и прозвали Решпект, сад су тек од њега имали решпекта.
Чика Игња, што старији, све несноснији. Једаред је љут, заједљив, други пут опет подсмешљив. Ако ко више троши него што му је доходак и прави дугове, тог испрескаче и прориче му пропаст, а сам себе уздиже што није ником дужан, и вели да никог није преварио. Кад би му ко опет пребацио да има неваљалог сина, да не види трн у свом оку, одговорио би да је он сина на добро упућивао, да га је доста тукао и да му је очинска савест сасвим умирена, и није крив што му се такав син родио.
Чика Игња могао је свог сина искупити, новаца је имао, знао је и где му је регимента, но није хтео; јер, у оно доба, ко се тако врбовао, и рођени отац држао га је за блудног сина, па кад би га баш искупио, ко би сад код куће с њим владао! Могло би доћи да син оца још туче.
Па чим се у свом дешперату јоште бавио? Мало надгледао економију, па читао је књиге, особито што се тиче Русије и Србије. Није ни чудо, цела породица је шовенистична, то јест свој народ у звезде кује, и све се нада великој будућности, но увек и све редом смрт превари.
Чика Игња читао је књигу о "Наваринској битци",[11] о Црном Ђорђу, о Милошу Обреновићу. Радо би слушао о Чарапићу и Хајдук-Вељку; руског цара Николу обожавао је, и на дан Св. Николе увек би испио чашу и "у здравље свесилњејшег императора Николаја" и у здравље свију баћушака, да добију Цариград, да подигну крст на цркви Св. Софије, а Србима да даду Босну и Херцеговину и Призрен - "даже до морја".
У соби у челу висила је икона патрона Св. Стевана, а пред овим опет висило је велико сребрно кандило, и кад се год на пут спремао, очитао би пред великомучеником молитву, прекрстио би се и икону пољубио. И онда је куражно ма куд ишао.
Код кревета његовог над главом висио је у оквиру рукопис његовог оца, једно писмо, и то из великог поштовања спомена очиног. Даље на зиду висиле су контрафе "Винтер, Фрилинг, Сомер и Хербст"[12] и један велики "кводлибет"[13] на ком се могло видети много чудотворних фигура.
- Ето такав вам је био мој чика Игња Решпект, и сад смо се мало дуже забавили, а ја не могох још свршити. Него ако изволите који дан опет овде гости бити, ако вас даље интересира, верујте занимљиво је познати живот тог особењака Васе Решпекта. И ви, брате из Србије, остан'те овде као гост код нас, да знате код куће испричати шта се овде збива.
- Бе аферим, слушао бих те три ноћи. Хоћу, вала, код вас остати, да чујем хоће л' тај Васо делија постати.
Дакле, сутра ћемо продужити. |
| | | Sponsored content
| Naslov: Re: Jakov Ignjatović | |
| |
| | | |
Similar topics | |
|
Strana 1 od 2 | Idi na stranu : 1, 2 | |
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| Ko je trenutno na forumu | Imamo 687 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 687 Gosta :: 2 Provajderi
Nema
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 930 dana Pet 27 Sep - 15:38
|
Dvorana slavnih |
Naj Avatar Haossa !
Kreja
|
Poslanici naj aktivniji nedelje | |
|