Čista Nauka - Alhemija

Čista Nauka

Alhemija - Čista Nauka



Kada govorimo o nauci, mislimo na ČISTU NAUKU, a ne na ogroman broj današnjih teorija. Čista nauka kao što je Veliko Delo, nauka srednjovekovnih alhemičara; čista nauka kao ona Paracelsusova ili kao ona Pavla iz Tarsa; čista nauka kao ona koju su koristili Isus ili Mojsije za pravljenje čuda...

Čista Nauka jeste neposredno iskustvo, živo i realno. Čista Nauka jeste viša etika, analiza stavljena u službu Bića.

Nauka ovih vremena je netačna nauka, nauka puna ličnih interesa; to je nauka koja ne ceni duhovne principe ljudskog bića, nauka kod koje cilj pravda sredstva, baš i kada ova uključuju fizički i psihološki bol bilo kog živog stvora. Takva Nauka kojoj reč „progres” služi za opravdanje najgorih užasa.

Pored ovoga, nauka naših dana je nauka koja danas tvrdi dogmatski jednu tezu, a sutra, sa arogancijom što je karakteriše, tvrdi baš suprotno. Nauka puna protivrečnosti koja, paradoksalno, govori da veruje samo u ono što vidi, a ipak uporno podržava nemoguće hipoteze koje se nikada nisu potvrdile. Ovo je moderna nauka.



Majmun sa cigaretom

Bilo je vrlo simpatičnih komentara; materijalistička nauka pronalazi svakog dana nove hipoteze. Ustanovio se, na primer, veoma zanimljiv lanac, izuzetno smešan, u vezi sa našim mogućim precima. Kao kralj ovog lanca pojavljuje se ajkula iz koje se pojavljuju, po materijalističkim antropolozima, gmizavci.


Smešna teorija, nije tako? Nastavlja zatim sa famoznim oposumom, stvorenjem sličnom krokodilu, ali više evoluiranim, kako se podvlači. I odavde prelaze na sledeću kariku tok velikog lanca čudesa, na neke životinjice, kojim se davao, u tim vremenima, veoma veliki značaj. Odnosim se specialno na lemuriene ili lemure kako se nazivaju. Dodeljuje im se diskoidalna placenta, stvar koja je odbijena od istih zoologa.

Ovaj fakat, kao izgled lica itd. koje je slično drugim, služi kao osnova za određivanja izvesne descendencije toliko je empiričan, u suštini , kao i pretpostavka da je čovek napravljen od blata, onih koji tumače rečenicu doslovno, ne misleći da je ovo samo simbolično.

Nailazimo na strašne protivrečnosti materijalističke nauke. Problem se nastavlja smatrajući da se ova životinjica, koja je mogla postojati pre sto pedeset miliona godina, svojevremeno pretvara u majmuna i, na kraju, u gorilu. U ovom lancu, gorila je najbliži naš predak, predak čoveka.

Neki antropolozi ne zaboravljaju da unesu u ove probleme i bednog miša, čak štaviše, hoće da ga uključe u ovaj lanac. Kako? Na koji način? Traže se naravno sličnosti, čine da se veruje da oblik glave i ustiju ajkule stoji iza porekla drugih sisara i, među ostalima, brat miš.Činjenica da je neki lik sličan drugom, da bude osnova po kojoj će se tvrditi neka moguća descendencija, dokazuje se toliko empirično, u osnovi, kao i tvrdnja onih koji pretpostavljaju da je čovek bio napravljen od blata, onih koji tumače rečenicu bukvalno, ne razumevajući da je ovo samo simbolično.

A gde su veze? Kako je moguće da se od ajkule pojavi, tek tako, preko noći ili tokom vekova, gmizavac? Prošli su miliona godina, ai ajkule nastavljaju svoj život u miru. Nikad se nije videlo da se od neke vrste ajkula, bilo u Atlanskom ili Tihom okeanu, rađaju novi gmizavci.

Ipak, zar nisu oni, gospoda materijalističke nauke, ti koji kažu da veruju samo ono što vide, da ne prihvataju ništa što nisu videli? Kakva strašna protivrečnost! Veruju svojim hipotezama i nikad ih nisu videli.

Isti su to moderni naučnici koji se suprostavljaju činjenici da postoje više dimenzije prirode i kosmosa. Da postoji četvrta koordinata, četvrta vertikala, ovo je neporečivo, ali to smeta materijalistima. Ipak, Ajnštajn je prihvatio četvrtu dimenziju.

U matematici niko neće poreći četvrtu dimenziju. Ali, ljudi materijalisti ove epohe, nikako neće da prihvate ovaj problem i to da je moguća druga dimenzija ili više dimenzije prirode. Žele da se svi mi zatvorimo ili da se, protiv naše volje, samo-zatvorimo u trodimenzionalni Euklidov svet i, zbog ovog pogrešnog i absurdnog položaja u kom se nalaze, zadržavaju celokupnu fiziku u njenom razvoju.

Sada je čas kada bi već trebalo da postoje kosmički brodovi sposobni da putuju u beskraj, ali takva želja nije moguća dok fizika bude zatvorena u Euklidovoj dogmi trodimenzionalnosti.

Neće proći mnogo vremena do dana kada će se ove dimenzije prirode moći videti preko veoma delikatnih optičkih aparata. Ali, dok taj dan ne dođe, mi, gnostički antropolozi, možemo biti sigurni, da ćemo primorani da trpimo uvrede koje je trpeo i Pasteur kad je posmatrao svoje mikrobe.

Piramida Kefren - Čista Nauka



Dakle, postoje dve vrste nauke: profana nauka i čista nauka. U čistoj nauci ne postoje teorije nego činjenice.

Oni koji još nisu otvorili svoju unutrašnju Pamet, oslanjaju se samo na teorije, na hipoteze za koje nisu sigurni. Zašto treba da trpimo sve materialističke utopije? Zašto treba da prihvatimo dogmu evolucije, trodimenzionalnu dogmu? Zašto treba da živimo u svetu hipoteza?
Gnostički naučnik ima razne sisteme za istraživanje; imamo specijalne discipline koje omogućavaju ljudskom biću da aktivira pojedine latentne osobine mozga, pojedina čula percepcija koja su potpuno nepoznata materijalističkoj nauci i koja mu dozvoljavaju da proveri, preko samoga sebe, sva ova pitanja...


Net

Alhemija



Savremeno i uobičajeno određenje alhemije kao „primitivne hemije“ je idejni proizvod prosvetiteljstva. Zato i danas možemo čuti da je alhemija preteča savremenog poznavanja prirodnih zakona, demonska kćer fantastičnih recepata čiji tvorci nisu mogli utoliti žeđ za zlatom, te su okončali svoje „promašene“ živote u mračnim laboratorijama. Nema u tome ničega opskurnog, navodno neznanje, zamenilo je navodno znanje - alhemija se morala povući pred vladavinom progresa. Taj pogrešni, ili rudimentarni prosvetiteljski prevod nastavlja da živi u izgovorenom i napisanom; u leksikonima, udžbenicima, svakodnevnom govoru, smeštajući se u prve asocijacije o usponu prirodnih nauka.

Alhemija svoja značenja, odista nije otkrivala svakome, pa su već prva znanja o radu alhemičara bila podložna nagađanjima o flertovanju sa Đavolom i izletima u podzemni svet. Ta nagađanja, uostalom nisu ostala bez značenja. Reč je samo o pojednostavljenju i umnogome iskrivljenom prevodu onoga što su alhemijski adepti činili. Dovoljno je setiti se slika Hijeronimusa Boša, faustovskog nemira, užasnih bolesti koje je lečio Paracelzus, ili patnje sa kojom su se suočavali Jungovi pacijenti da bi se razumelo njeno trajanje. Već tu, gde se sreću Boš, Paracelzus i drugi, suočeni sa upitanošću o smislu; na mestu onoga što alhemičari zovu nigredo, prepoznaje se iskustvo pojedinca; otvara mogućnost da tama propusti svetlost; da alhemija oživi.



U istorijskoj perspektivi se malo toga može ubrojati u stabilno i sigurno znanje o alhemijskoj „nauci“, jer se ono dotiče i prepliće sa legendama, mitovima i menjanim slikama iskustva, izmičući beleženju i arhiviranju. Stvorile su je svešteničke veštine drevnih Egipćana, da bi se proširila po Bliskom Istoku, dotakla Indiju, stigla u Evropu, zadržavajući, na svom putu, Hermesa Trismegista – „triput velikog Hermesa“, kao osnivača. Tekstovi koje obuhvata Corpus Hermeticum, a čiji je deo Smaragdna tablica (Tabula Smaragdina) objavljuju da su otkrovenje, i koriste se kao tablice zakona. Rađajući se kao metod ispitivanja materije, obuhvatila je refleksije o mestu čoveka u Univerzumu; razvila kompleksan jezik amblematskog simbolizma i nalazeći filozofsku osnovu, uključila u svoja učenja religijske metafore.

Zajedno sa mitskom osnovom, alhemija ugradjena u svetske religije, u hrišćanstvu je postala nalik prirodnom ogledalu otkrivenih istina. Njen kamen mudraca koji proste metale pretvara u srebro i zlato, simbol je Hrista. Tumačenje islamskog ispovedanja vere, dalo je hermetizmu novu duhovnu osovinu.

U kasnoegipatskoj Aleksandriji poprimila je oblik koji suštinski nije menjala, i od tada je moguće posmatrati dva njena toka: zanatski, u okviru kojeg se „unutrašnji rad“ spominje tek sporadično; drugi koji metalurške procese koristi kao analogije, navodeći da se zapita postoje li ovi metali izvan pojedinca. Oba toka, spajaju se u praktikovanje istinskih potencijala duha i duše. Zato je skroviše i plodno tlo izvan laboratorija našla u umetnosti i psihoanalizi.

Posmatrano unazad kroz istoriju vrlo je mali broj ljudi koji bi mogli da se svojom ličnošću, intelektom i delom uporede sa figurom kakva je bio Džon Di (John Dee). Veliki matematičar svog vremena, koji je imao običaj da kroz prizmu te nauke posmatra celokupnu prirodu, kako čoveka na mikro, tako i čitavog univerzuma na makro planu. Bio je duboko ubeđen da brojevi predstavljaju istinski odraz božanskog aspekta na materiji i da se sve može preko brojeva predstaviti i definisati. Naravno, takav um, koji je bio jedan od najučenijih u svom vremenu, ni izbliza nije mogao da se zaustavi kod suvoparne matematike, već je zalazio i mnogo dublje od toga, gotovo u čistu egzotiku nekih manje razumljivih nauka običnom čoveku, kao što su astronomija, astrologija, okultizam, odnosno hermetizam uopšte. Takođe je važio za iskusnog navigatora, kartografa, velikog lingvistu i desnu ruku Elizabete I (Elizabeth I). Ali pođimo redom…



Džon Di je rođen 13. jula 1529. godine u Londonu. Obzirom da period njegovog rođenja predstavlja epohu rapidnog širenja katoličanstva, to je značilo da je njegovo najranije obrazovanje pretežno bilo obojeno rimo-katoličkom doktrinom, dok je kasnije bio više naklonjen suprotstavljenoj protestantskoj struji i čak se zalagao za konačno ozdravljenje odnosa između katolika i protestanata. Blisko poznanstvo za vreme studija sa Žerardusom Merkatorom (Gerardus Mercator), poznatim tadašnjim kartografom, je u Diju probudilo pasiju ka veštini izrada mapa. Doktorirao je na St. John’s koledžu u Kembridžu (St John’s College, Cambridge), mada je već u svojim ranim dvadestim godinama držao predavanja po prepunim univerzitetima širom Evrope. Kako se kasnije ispostavilo, upravo su ta visoka zvanja koja je stekao tokom obrazovanja bila ključna da se pojavi i na dvoru Engleske, pokraj same kraljice.

U žižu javnosti po prvi put dolazi 1555. godine, jer biva uhapšen pod optužbom da je izradio horoskop kraljici Meri I od Engleske (Mary I of England) i princezi Elizabeti, u kojima je prognozirao skori pad Meri sa prestola i uspon njene sestre. Takođe je uticao na kraljicu da se oformi i nacionalna biblioteka u kojoj bi bile prikupljane knjige i stari tekstovi. Medutim, obzirom na okolnosti u kojima se nalazio, cela ideja je tada bila osuđena na propast. Kasnije je oformio svoju sopstvenu biblioteku, koja je u to vreme važila za jednu od najvećih u Engleskoj, pa možda i u čitavoj Evropi tog vremena. Elem, 1558. godine smrt kraljice označila je kraj njene vladavine (umrla je s 42 godine, za vreme epidemije gripa), kako je i sam Džon Di prognozirao, te na presto, iste godine, dolazi njena sestra Elizabeta. Sam čin njenog dolaska na vlast automatski je značio i mnogo bolju poziciju njenom, sada već zvaničnom savetniku za astrološka i naučna pitanja. Bio je jedan od kraljičinih ljudi od visokog poverenja. Može se reći da od tog momenta Di ima zaista veliki uticaj na engleski dvor, kao i na novoustoličenu kraljicu. Između ostalog zaslužan je za uvođenje termina Britanska Imperija u opštu upotrebu, što održalo do danas. Bio je oštri zagovornik imperijalizma i širenja Britanskog uticaja ka Novom Svetu i uspostavljanja kolonijalne vlasti duž svih kontinenata, što se najbolje da videti u Brytannicae reipublicae synopsis, objavljenoj 1570. godine.



Od momenta kada se našao pod patronatom Elizabete I, Di počinje drastičnije da se okreće svojoj istinskoj pasiji u okvirima hermetičkog znanja. Jer, na takvoj poziciji moći otvaraju se vrata ka mnogim izvorima koji za većinu običnih smrtnika ostaju zauvek nedostupni i zatvoreni. Tada većinu svojih kapaciteta okreće ka unutrašnjem duhovnom radu, te počinje da ga bije glas čoveka od crnih znanja. Prvenstveno zbog toga jer se nije previše obazirao na mišljenje javnosti po pitanju njegovih sklonosti misterijama, a baviti se okultizmom automatski je u narodu stvaralo nelagodu i oprečna mišljenja. Međutim, glad za znanjem ga je obavezala da ovlada jezicima koji su mu bili preko potrebni ne bi li mogao da se upusti u proučavanje važnih spisa i tekstova. Prvenstveno se misli na hebrejski, jer istinsko bavljenje hermetizmom zahteva dobro vladanje tim jezikom. Hebrejski jezik je bitan jer je i numerički savršeno izgrađen. Takođe je ovladao grčkim i latinskim. Može se reći da je Di bio pobožan hrišćanin, ali prvenstveno u okvirima hermetizma i hrišćanske ezoterije. Njegov celokupan rad u toj oblasti se s pravom smatra kabalističkom renesansom u Evropi, jer je nadahnut novom svežinom koja će se tek dodatno razvijati u godinama i vekovima koji su usledili. Postavio je neke nove temelje za razvoj tog toka misli. Oko 1580. godine Di postaje izuzetno nezadovoljan radom u oblastima svetovnih nauka, te se tada okreće svom untrašnjem svetu za kojim je oduvek čeznuo – radu sa silama koje je malo ko iole poznavao, te se može reći da je i u tom smislu bio pionir. U svom studiju u Mortlejku (Mortlake) radio je na promenama stanja svesti i na različite načine pokušavao da dođe u kontakt sa silama koje nisu materijalne prirode – anđeoskim bićima, kako ih je sam nazivao. Kroz ta iskustva pokušavao je da stekne što više znanja i veština. Pored toga što je te entitete nazivao anđelima, više puta je u svom dnevniku svedočio da mu se oni javljaju u najrazličitijim formama, kako ljudskim tako i nekim izvitoperenim oblicima. Iako je posedovao krasan um, bilo mu je jasno da je za eksperimente tog tipa neophodna neka vrsta medijuma, kakav on nije bio, osobe koja bi mu služila kao portal u komunikaciji sa “onostranim”. Tada na scenu stupa neko ko je zaista obeležio sav dalji rad Džona Dija. To je bio Edvard Keli (Edward Kelly).

Već od prvog susreta 1582. godine Di je impresioniran Kelijevim (tada pod pseudonimom Edward Talbot) znanjem i mogućnostima. Uzima ga pod svoje i uvodi u sopstvene principe rada, ne bi li mogli da se što pre posvete svom Velikom delu. Iako je Di i sam bio neshvaćen i uglavnom ocrnjivan tek je Kelijeva pojava pokazala koliko jedna osoba može izazavati straha i nepoverenja kod ljudi u bližoj, ali i daljoj okolini. Još jedan jeretik u očima Pape. Oko Kelijevog imena zauvek se zadržao taj prizvuk crnog maga, pre svega zbog medijumskih sposobnosti koje je posedovao. Od samog početka je bio na lošem glasu. To sve, naravno, Diju nije bilo važno jer je u svom novostečenom prijatelju video ključ za dešifrovanje mnogih materijala koje je u međuvremenu primio u mnogobrojnim sesijama i komunikacijama sa entitetima drugih ravni.



Di je, još u ranoj fazi svojih istraživanja, koristio prastare ezoterijske tehnike. Trudio se da naznake i poruke pronađe gledanjem u staklo (skrying – eng. slično onom što danas nazivamo gledanjem u kuglu, tehnika poznata još u starom Egiptu), verujući da se u određenim stanjima uma ugledati predstave koje će označiti smer u kome treba da ide u svom radu. Od trenutka kada je započeo saradnju sa Kelijem, Dijevi dnevnici otkrivaju neverovatna iskustva materijalizovanja čudesnih stvorova – od koketnih devica do jezivih, monstruoznih bića. Di se trudio da otkrije njihovu prirodu i pripiše im anđeoski ili demonski karakter. Bića su neretko ostvarivala komunikaciju, manje ili više jasnu, i ovakve sesije će u Dijevim dnevnicima biti zabeležene kao “anđeoski razgovori”. U nekim bićima su zaista prepoznalavali anđele iz biblijskog predanja, često među njima arhanđela Urijela, ali identitet pojedinih nikada nisu uspeli da razjasne. Jedna od njih bila je prelepa devica Medini. Kako je Di verovao da su poruke koje ovim putem dobija užasno bitne, ova komunikacija je obeležila veći deo njegovog života i rada, a Medini ga je odvela na mesta gde nije ni slutio da će kročiti.
Dijeva žena Džejn (Jane Fromond) je verovala da je Keli zao čovek koji će ga pre ili kasnije upropastiti. Plašila se reakcije okoline i zazirala od svega u šta su se upuštali. Glasine o čudnim aktivnostima dvorskog savetnika i njegovog čudnog partnera širile su se užasnom brzinom. U tom periodu, Elizabetin dvor posećuje poljski princ Albert Laski (Albert Łaski) u želji da upozna Dija u Mortlejku i uputi se u njegov rad. Dvor se zabrinuo. U vremenima kada Elizabeta grčevito pokušava da održi diplomatske odnose sa Evropom, priča o okultnim aktivnostima njenog najbližeg savetnika joj nikako nije išla na ruku. Postavila je stalnu obaveštajnu prismotru u okolinu kuće u kojoj je tandem vršio eksperimente. Tenzija je rasla, kontrola postala neizdrživa, sve dok se na jednoj od seansi nije pojavila Medini i rekla im da potraže Laskijevu patronažu i krenu sa njim u Poljsku. Krakov im je pružio idealne uslove za rad i obeležio najplodonosniji period. Odmah po njihovom odlasku, Elizabetina vojska spaljuje Dijevu biblioteku.

Enohijanski alfabet

Pored mnogobrojnih sfera interesovanja koja su delili i spremnosti da se posvete okultnom radu, kako kroz kabalu, tako i alhemiju, ono što će predstavljati krunu njihovog rada je kanalisanje enohijanskog jezika – jezika anđela, jezika misterija i stvaranja, kojim su se, po biblijskom predanju, služili i Adam i Eva pre pada iz raja. Iako za svojih života nisu uspeli da kompletiraju rad na enohijanskom sistemu, ostavili su jake temelje za njegovu dalju upotrebu a on se u mnogim krugovima održao do dana današnjeg. U pitanju je jezik s dvadesetjednim slovom/simbolom. Inače, Di je ovaj sistem je izvorno nazvao anđeoskim/adamskim jezikom, pre nego što je u upotrebu ušao termin “enohijanski”. Ovaj drugi naziv usvojen je kasnije, po biblijskom imenu patrijarha Enoha, koji je poslednji, do Dija i Kelija, govorio tim jezikom. Ono što je fascinantno je to da se radi o gotovo savršeno izgrađenoj jezičkoj strukturi, gramatici i sintaksi koju i najuzvušeniji ljudski um ne bi mogao da osmisli, a sigurno ne u tako kratkom vremenskom periodu. Stil pisanja bio je s desna u levo, potpuno primenjliv i funkcionalan. Kako je i Di naveo u svojim dnevnicima, jezik im je diktiran unazad, jer bi izgovaranjem reči u uobičajnom smeru oslobodili nekontrolisanu snagu koju ti simboli sa sobom nose. Diktiran je tako što bi Keli u stanju izmenjene svesti opisivao Diju šta posmatra i gde se određeni simbol unutar kvadrata javlja, dok bi ovaj pažljivo upisivao u isti takav iscrtani kvadrat sa koga je i Keli sve iščitavao. Tako radeći načinili su više knjiga primljenih poruka i simbola koje ni danas popularna nauka nije do kraja rastumačila, a koje shvata jedan uzak krug ljudi. Knjiga Liber Loagaeth (Knjiga Božanskih razgovora) predstavlja originalni zapis primljenog jezika i sastoji se od 49 slovnih tabela, u formi 49×49 kvadrata.



Vremenom, Dijeva posvećenost i nebrojeni sati provedeni u seansama poprimaju razmere groznice. Jeziku je nedostajao ključ razumevanja koji će otvoriti vrata spoznaje svega. Verovao je da će mu Medini taj ključ dati, ali je u međuvremenu cena postajala viša. Javila se sa jasnim zahtevom i uputstvom. Tražila je da posete Prag i odu, ni manje ni više, pred imperatora Svetog Rimskog Carstva, Rudolfa II (Rudolf II of Austria). Di je morao da mu prenese proročku poruku da je zao i zaposednut demonima i da će ga, ukoliko odbije da vlada po otkrovenju koje mu Di donosi, Bog svrgnuti sa prestola. Užasnut težinom ovog zadatka, Di strahuje za porodicu. Odlazak u jezgro moći moglo je da ga košta života, ali i prekida rada, što je za Dijeva bila neuporedivo veća žrtva. Međutim, verovao je Medini svom snagom i želja za spoznajom je nadvadala svaki strah. U avgustu 1584. godine stižu u Prag. Olakšicu ovoj misiji dala je činjenica da je i sam Rudolf bio pokrovitelj alhemije i ljubitelj bizarnosti. U svom kabinetu retkosti čuvao je monstruozna dela, bića sa prirodnim deformitetima i posledicama mutacija, a njegova celokupna dvorska posluga je bila sačinjena od ljudi patuljastog rasta. Nakon prijema Dija i saslušane poruke, Rudolf je bio zapanjen. Otpustio ga je bez ikakvog odgovora. U neizvesnosti čekanja koja je nastupila, Medini je postala nestrpljiva. Ovaj put je tražila kamen mudrosti. Kao jedan od vrhunskih alhemijskih principa, kamen je omogućavao pretvaranje bilo kog metala u zlato, a verovalo se da je jedan od glavnih sastojaka za njegovu izradu crveni prah iz Glastonberija (Glastonbury), koji je, ne čudi ni malo, Keli imao. Rudolf je doneo odluku da se ne obazire na proročanstvo, ali ga je kamen zaintrigirao. Dozvolio im je da otvore alhemijsku laboratoriju u Pragu. Danas su sačuvani svici sa zapisima iz ove laboratorije, brojni instrumenti, kao i prah iz Glastonberija.

Glasine o radu na pronalasku kamena mudrosti se šire Evropom, Rusija se interesuje za pronalazak. Prve opasnosti stižu od papske stolice. Kada je papa Sikst V (Pope Sixtus V) čuo da crkvi preti otkriće koje ne samo da je proizvod mračnih demonskih sila, već je pod pokroviteljstvom samog imperatora, poslao je špijune da ispitaju slučaj i donesu detaljan izveštaj o tome ko to zapravo manipuliše Rudolfom. Ono što su preneli papi nije bilo ni malo dobro – na dvoru je opasan savetnik koji može dovesti do pada carstva. Papa na ove vesti reaguje pismom imeratoru u kom optužuje Dija da je crni mag i zahteva da sa svojim saradnikom poseti Vatikan i donese prepiske razgovora sa anđelima. Svesni da nema sile koja bi ih sačuvala od moći inkvizicije, oglušuju se o ovaj poziv, ali papa uspeva da nagovori Rudolfa da ih protera iz Praga. Nemajući više gde da pobegnu, prihvataju poziv plemića iz južnog dela carstva. Sasvim je moguće da se Rudolf lično založio da im obezbedi ovaj smeštaj i pruži priliku da nastave sa radom 150km južno od Praga, u Rozenbergovom zamku. Ovo će biti poslednja Dijeva i Kelijeva zajednička selidba.

Ostajući veran ideji da će dobiti odgovor od Medini, Di nastavlja sa radom. Međutim, više ni izbliza sa istom lakoćom. Posvećivao se vizijama 10 sati dnevno, one su pokrivale veći deo njegovog budnog stanja i ubrzo je počeo da pati od glavobolja i mučnina, konstantno je čuo glasove i ceo njegov svet je bio u vizijama na staklu više nego van njega. Spas od rapidnog gubitka razuma je prepoznao u nečemu što je označio kao poslednji izazov. Keliju se tokom jedne od mnogih seansi ukazao drugi entitet, Urijel i tražio da Keli i Di razmene supruge u poslednjem činu pred otkrivanje istine. Di, sukobljen po ko zna koji put sa teškom moralnom odlukom, shvata da nema povratka i da će, ukoliko je potrebno, prodati dušu ovom anđeoskom principu. Keli je, sa druge strane, prihvatio ovu ponudu znajući da će, ako ništa drugo, ona označiti kraj njihove zajedničke epohe. Nakon te noći, zaista više ništa nije bilo isto. Postoje indicije da je prilikom ove avanture Dijeva žena rodila Kelijevo dete.



Ubrzo Keli odlazi i to tako da im se putevi više nikada neće ukrstiti. Vratio se u Prag i pod Rudolfovim pokroviteljstvom nastavio da radi na pronalaženju kamena mudrosti, a kako neke hronike prenose, u tom radu je otišao tako daleko da je zbog toga dobio čak i titulu barona i zamak na korišćenje. Ali, nemoćan da zadovolji Rudolfove prohteve, biva žrtva imperatorovog gneva. Ostatak veka provodi u tamnici, u kojoj je 1597. godine izgubio život, na poprilično haotičan način, pri pokušaju bekstva.

Di se vraća u Englesku 1589. godine i traži od Elizabete upravu nad protestantskim koledžom u Mančesteru (Christ’s College, Manchester). Međutim, nije imao značajnijeg uticaja na rad ove škole i 1605. godine se vraća u Mortlejk gde ostaje do svoje smrti. U međuvremenu, na presto dolazi Džejms I (James I of England), Elizabetin naslednik koji nije imao nikakvih interesovanja za natprirodno i okultno, pa ni za samog Dija. Izgubivši ženu i veći deo porodice u epidemiji kuge, biva prinuđen da poslednje dane svog života provede u bedi, prodavajući imovinu kako bi preživeo sa ćerkom Ketrin. Preminuo je 1609, u 82. godini života. Njegov grob nikada nije pronađen.



Pentakl

Tek u XX veku je delo Džona Dija ponovo oživelo kroz rezultat rada istoričara Frensisa Jejtsa (Frances Yates). On je bacio novo svetlo na ulogu magike i okultizma u periodu Renesanse, kao i u razvoju moderne nauke. Di je čvrsto verovao da matematika mora biti u samom središtu našeg obrazovanja, kao ključ prirode uz pomoć koga bi smo zalazili u “skrivene svetove”. Rad ovog okultiste snažno je uticao na osnivanje društva Rozenkrojcera (Rosicrucianism) kao i hermetičkog reda Zlatne Zore (The Hermetic Order of the Golden Dawn), prvenstveno preko njegovih nastavljača. Inspirisao je mnoge sledbenike, prvenstveno Elifasa Levija (Eliphas Levi) kao najvećeg među njima, a Dijeve osnove enohijanskog je koristio Alister Krouli (Aleister Crowley). U domenu umetnosti ga pominju mnoga književna dela. Lik Prospera u delu Bura Vilijema Šekspira je inspirisan Dijem, a njegovim radom se bavi i Gustav Mejnrik (Gustav Meyrink) u Anđelu sa zapadnog prozora. Grupa Iron Maiden mu je posvetila pesmu (The Final Frontier – The Alchemist), a frontmen grupe Blur, Dejmon Albarn (Damon Albarn) je napisao operu o Dijevom životu i delu (Dr Dee: An English Opera). Danas se u Britanskom muzeju nalazi veći broj instrumenata kojima su se Di i Keli služili tokom svog rada – kristalna kugla, razna ogledala, voštani pečati (tzv. pentakli) s utisnutim simbolima i mnogi drugi njihovi predmeti.

autori: Snežana Džekulić i Dražen Pekušić