|
| Autor | Poruka |
---|
katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Veliki rivali nauke Ned 25 Nov - 18:23 | |
| ВЕЛИКИ РИВАЛИ НАУКЕ
Историја памти многе ситуације у којима је ривалство било благотворно, па чак и пожељно, како би погурало донекле успаване или пасивне концепте који су жудели за демистификацијом или, пак, како би на већ створене садржаје надоградило нову мудрост, нове димензије и слојеве, а све у светлу здраве компетиције и такмичарског духа актера.
Ипак, знамо и да је ривалитет каткад долазио и као нус-појава већ креираних садржаја и да се тада испостављало веома тешким донети праведан и реалан суд о томе чија је заиста одговорност то што је човечанству поклоњен дар новог, епохалног открића.
Трка нација у Хладном Рату учинила је да човечанство крочи на Месец, ривалство Моцарта и Салиериа донело нам је потресно лепу уметност а страствена жеља за померањем граница могућег, у којој су се утркивали Др Дентон Кули и Др МајклДеБакеј, резултовала је чудесном првом трансплантацијом срца у историји.
И док је безброј примера који су за човечанство били само плодни, има и оних који су формалностима и заједљивошћу успоравали прогрес науке, а самим тим вршили атак на првобитну и есенцијалну идеју која окружује жељу за стварањем – добробит и напредак за свако биће на планети.
Било је и случајева пуке коинциденције, када би два научника, на два различита дела земаљске кугле, дошла до идентичног, али запањујуће важног открића на које се чекало дуго и које ће променити начин на који људе воде своје животе. Многима од ових случајева историја није дала коначни суд ни ултимативну заслугу, па ни данас нисмо сигурни да ли захвалност за, рецимо, откриће телефона дугујемо Александер Грахам Белу илити Елиши Греју.
Elementarium Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Veliki rivali nauke Ned 25 Nov - 18:28 | |
| Научни ратови Лајбниц и Њутн У првој у серији прича о великим ривалима у науци представљамо епски сукоб два дива XVII века, чија је колосалност ума трајно изменила ток науке Текст: Невена Грубач Бриљантни научник из Енглеске, физичар, математичар, астроном, алхемичар, филозоф али и теолог, од стране многих помињан као можда најзначајнији научник у историји, Исак Њутн водио је усамљенички живот, увек преферирајући да ради у самоћи и тишини уместо да се истиче у социјалним круговима. Његова репутација и успеси на пословном плану нису променили ову његову карактеристику, али су га ипак у неколико наврата испровоцирали да у јавности одреагује одвећ оштро штитећи, наводно нападнута, чеда свог умног рада – своје теорије. Њутн никада није журио да објављује своје радове. Био је суздржан што се тиче представљања нових идеја и некад се дешавало да прођу године од тренутка када би дошао до неког открића до тренутка када би га публиковао. Први од великих сукоба које је млади Њутн доживео, имао је на другој страни генијалног научника Роберта Хука, кустоса експеримената Краљевског Друштва. Хук се бавио темама светлости и оптике и донекле је ароганстно себе сматрао супериорним умом у односу на већину научне заједнице, а нарочито када је у питању тек пристигли Њутн који је тек имао да се докаже пред научним ауторитетом. Њутн је, ипак, веома брзо оптужио, а касније и доказао кроз мноштво експреимената, да је Хук многе своје идеје позајмио од француског научника и филозофа Ренеа Декарта, познатог по кованици: “Мислим, дакле постојим”, а потом и многе Хукове аргументе одбацио као нетачне и неосноване. Хук се бранио до последњих дана свог живота против ових оптужби, а никада није ни одустао од контра напада у коме је тврдио како је баш Њутн био тај који је покрао његове оригиналне идеје. Један историчан је рекао: “Њутн је био страшан ривал; Њутну је Хук само био неподношљиво досадан, плашљиви шакал немоћан да се храни међу лавовима.” Исак Њутн ВЕЛИКИ ТАКМАЦ Мада први, ово није био и последњи велики сукоб у коме се Њутн нашао током своје каријере. Стари језуитски учитељ из Лијеже, звани Лијун, изазвао је Њутна да докаже своје теорије о обојеној светлости, што је овај и учинио дајући тачне инструкције Краљевском Друштву о врсти експеримента који ће доказати његове прорачуне и тврдње. То је и учињено, па ни Линус, а ни његови наследници који су наставили да се боре против Њутнових идеја, нису успели да оповргну његов рад. Ипак, постојао је научник чија је колосалност ума и домет његових прорачуна успела да досегне до самих њутновских граница, па и да баци сенку, у историјском контексту, на ултимативну инвентивност која је приписивана Њутну. Однос ових интелектуалних дивова практично је обележио епоху и до данас остао трн у оку математичке заједнице – да ли је први Њутн, или његов такмац Лајбниц, открио комплексне математичке процедуре диференцијалног и интегралног рачуна? Инфинитезимални рачун, познат и као calculus, једна је од најзначајнијих оруђа математике, око чијег су се монополизовања дуги низ година борила ова два велика ума. Данас се и Сер Исак Њутн и Готфрид Вилхелм Лајбниц сматрају очевима диференцијалног рачуна, али мора се имати у виду историјски контекст у ком су ови научници изнели јавности своје прорачуне. Готфрид Лајбниц Calculus У годинама које су претходиле, многи велики матиматичари већ су посвећивали своје каријере овом проблему. Почев од Архимеда и Еуклида, који су се бавили бесконачношћу у математици, наши ривали су имали још много претходника који су им утрли пут до великих открића, а неки од њих су Пјер де Фермат и Исак Бароу. Векови бављења математиком и много акумулираног знања резултовали су и кулминирали чињеницом да су Њутн, у Енглеској, и Лајбниц, у Немачкој, дошли до истих закључака. Мада универзално приписујемо заслуге двојици математичара, многи историчари сматрају да је крај 17. века била право време за неког да организује ставове, методе и открића везано за инфинитезимални рачун у нови, препознатљив метод, као и да је прикупљено знање било спремно и зрело за финално уобличавање. Лајбниц је започео рад на овом рачуну 1674. године, а по први пут га објавио 1684. Са друге стране, Њутн је тврдио да је свој рад започео још 1666., када је имао 23 године, али га је публиковао тек деценијама касније – 1693. парцијално, а 1704. комплетно. Првих неколико година, Лајбницу су одаване заслуге за откриће овог рачуна, имајући у виду да је заиста први објавио рад на ту тему. ЕПСКИ ПЛАГИЈАТ Мада су анализе показале да је очигледно су два математичара стигла на исти циљ потпуно другачијим путевима – Њутн се служио конкретним и реалнијим методима, док је Лајбниц био окренут апстрактном и бесконачном – сукоб између њих двојице добио је епске размере и свакој страни постало је подједнако битно да се докаже ко је направио први корак ка циљу. Временом, а нарочито након објављивања Њутнових чувених “Математичких принципа природне филозофије”, почели су да се чују гласови о томе како је Лајбниц покрао Њутна, те је његова репутација кренула стрмоглаво ка статусу плагијатора. Гласине су се брзо шириле научном заједницом и ретко ко је остао скептичан по том питању. Уврежено мишљење је било то да је Лајбниц успео да дође до Њутнових списа и рачуна, суптилно их прилагодио свом стилу и објавио под својим именом. Чињеница да је Њутн изјавио како је неколицини колега благовремено слао извештаје о свом раду на инфинитеземалном рачуну, а да су притом неке од тих колега згодно биле у Лајбницовој близини, није помогла Немачком научнику да се одбрани од оптужби за плагијат. Нико није трошио своје време на преиспитивање читавог тока догађаја нити довео популаран став у питање, а нарочито никоме није пала на памет могућност да је Лајбниц независно дошао до својих диференцијала и интеграла. Још један од аргумената који иде у Њутнову корист је и тај да су двојица математичара пре овог инцидента пријатељски и колегијално комуницирала и имала редовну преписку. У једном од својих писама, Њутн је Лајбницу чак наговестио принципе по којима је касније разрадио своју теорију спорног рачуна. Ипак, када је годинама касније детаљно анализиран Лајбницов приступ проблему, у његовим рачунањима није препознат нити пронађен чак ни траг Њутнових теорија и полазних тачака. Лајбниц је у то време већ увелико радио на свом принципу и једино што остаје као могућност је то да му је Њутново писмо евентуално могло помоћи да прошири концепте на којима је радио, као и разумевање истих, али је фундамент остао на Лајбницовим иницијалним идејама. Commercium Epistolicum Како је сукоб наставио да бесни, а Лајбницова каријера и репутација да трпе, он се коначно 1711. обратио Краљевском Друштву у Лондону, чији је био члан, те затражио да се ова расправа оконча, донесе коначна одлуку о томе ко је први дошао до открића, те умири јавност и коначно заборави на читаву пометњу. Њутн се у то време налазио на месту председника Краљевског Друштва, тако да и данас постоји сумња о томе да је он, мада повучен и тих по питању јавних иступања и истицања било ког типа, ипак дискретно и у тајности вршио утицај на научни ауторитет и инструирао своје утицајне колеге да гледају на читав спор из перспективе која би му користила. Док је Њутн имао много савезника и истомишљеника окупљених око себе, лајбниц је имао само једног, Џона Бернулија. Бернули је покушао да испровоцира јавност и научну заједницу да објективно процене Њутнов кредибилитет, те је у ту сврху енглеском научнику написао и послао једно писмо у чиме је желео да управо ово и учини. Када је касније био упитан и замољен да писмо прокоментарише и објасни своје мотиве, Бернули је негирао да га је икада послао, што је приморало Њутна да изјави: “Никада нисам пожњео велику славу међу страним народима, али сам одлучан да свој карактер одржим поштеним, што је аутор овог писма, налик ауторитету каквог великог судије, покушао да отме од мене. Сада, када сам већ стар, налазим мало задовољства у изучавању математике, али бих се радије уздржао од упуштања у расправе на конто њих.”. 1715. године, само годину дана пре Лајбницове смрти, Краљевство Друштво донело је своју пресуду на спорну тему. Сер Исаку Њутну дате су заслуге за откриће инфинитензималног рачуна, а Готфрид Лајбниц оптужен је за плагијат јер је, наводно, доказано да је имао контакт са Њутновим писмима која су му одала осетљиве садржаје. Комитетом је председавао Сер Њутн лично, а документ са финалном одлуком био је написан његовом руком. Документ се звао “Commercium Epistolicum“. Касније је, наравно, доказано да су ове оптужбе биле неосноване и обојици су одате заслуге, но то се десило тек након Лајбницове смрти. ВЕК МАТЕМАТИКЕ Тачније, расправа о томе ко је открио калкулус наставила је да бесни и много након што је Краљевско Друштво дало своју пресуду и дуго након то је немачки научник умро. Њутн и његови сарадници су чак покушали да придобију амбасадоре лондонског дипломатског круга како би поново претресли Њутнова стара писма и рукописе у нади да ће пронаћи доказе који ће подржати пресуду Краљевског Друштва и потврдити да је Лајбниц заиста био плагијатор. Још један од аргумената у корист ове теорије је и тај да је Лајбниц користио алтернативан скуп симбола у својим прорачунима. Мада би ово на први поглед изгледало као знак аутентичности, многима је заправо служило као доказ за “прикривање трагова” како не би био откривен. Управо су ти симболи, нотације диференцијалних једначина, као и друга основна правила његовог рачуна, и дан данас у употреби, док се то не може рећи за Њутнов принцип. Упркос одлуци Краљевског Друштва, математику осамнаестог века генерално је одликовала разрада интегралног и диференцијалног рачуна не на начин на који је то Њутн чинио, а који је био одбачен, већ напротив, на начин предложен од стране Лајбница. У Енглеској је, пак, остало да влада мишљење како је читав скандал створен само да би се пољуљао Њутнов кредибилитет и како је финални став јавности, који је био неповољан по енглеског учењака, заправо само резултат међународног егоизма. Сходно томе, а као питање “националног поноса”, Енглеска је одбила да младе генерације учи било чему што није Њутнова математика. Овај апсурдни покушај држања за немогућу идеју трајао је читав век, што је Енглеску оставило у стагнацији на пољу математичких открића, док су друге земље просперирале интегришући у своју научну делатност различите новитете који су се временом родили у свету. ДВА ПОГЛЕДА НА СВЕТ Важно је разумети да је сукоб око инфинитезималног рачуна био, да тако кажемо, само маргинални аспект много дубљег, фундаменталног неслагања између ова два генијална човека. Њутн и Лајбниц гледали су на свет толико различитим очима и били толико уверени у исправност сопствене перспективе, да су таква два става, а имајући у виду посао којим су се бавили, социолошке одлике њиховог времена и колосалност њихових умова, просто морала резултовати неким драматичним али конкретним сукобом. Тежиште сукоба лежало је у разумевању устројства света и физичких закона који у њему владају. Њутн је у својим рачунањима и законима које је донео, утврдио детерминизам. Веровао је и ослањао се на ствари попут масе, инерције, гравитације, сматрао да је свет ком припада стваран и конкретан и да су ствари у њему мериве. Веровао је да се универзум надасве састоји од празног простора, а да материје има тек у незнатном проценту. Сматрао је да својим мерењима може предвидети положаје свих тела у васиони, а да између свих тела постоји празан простор. Лајбниц је, пак, био апстрактнији. Сматрао је да се простор састоји од једне коначне целине и да, ако покушамо да делимо материју у бесконачност, нећемо доћи до опипљивих градивних елемената, већ само до енергије која мора бити у непрестаном кретању. Можда ће управо Лајбницова изјава успети да нам приближи различитост ова два богата света и укаже нам на неумитност сукоба који се и десио: „…један коначан материјални Универзум, који се цео шета у једном бесконачном празном простору јесте обична фикција“; јер „не само што уопште нема реалног простора изван материјалног Универзума“, већ исто тако „једно овакво деловање било би без циља, значило би радити а ништа не чинити, agendo nihil agere“. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Veliki rivali nauke Pet 28 Dec - 1:09 | |
| Volta i Galvani Ovo je priča o sukobu dva velika naučnika. Obojica su bila u pravu, ali je jedan od njih došao do otkrića koje će otvoriti ključeve daljim istraživanjima i dovesti do izuma kojima se i danas koristimo. Posredi je rasprava između Alesandra Volte (Alessandro Guiseppe Antonio Anastasio Gerolamo Umberto Volta) i Luiđija Galvanija (Luigi Aloisio Galvani). Kraj je osamnaestog veka. Ceo naučni svet je oduševljen elektricitetom, pratećim pojavama i otkrivanjem nove prirodne sile. To je vreme prosvetiteljstva. Vrhunac bitke protiv posledica mračnog srednjeg veka. Vreme u kome se vodila bitka za racionalno razumevanje sveta i potvrđivanje prirodnih nauka. Više nego bila koja druga pojava, elektricitet je ovaploćivao jaz između starog i novog sveta. U doba kad su munje i gromove još vezivali sa Božijim gnevom, Bendžamin Frenklin (Benjamin Franklin) postavio je teoriju da je posredi elektricitet, što su dokazali njegovi fanovi u Francuskoj. No, još nije bilo vreme da se prirodna nauka koju su razvijali i podržavali naučnici (istovremeno vernici i odani crkvi) izvrne i ugine. U Bolonji, gradu koji je pripadao Papskoj državi, živeo je i radio Galvani. Bio je zainteresovan za istraživanje elektriciteta, ali je završio medicinu i bavio se hirurgijom. U vreme kada se naša priča odvija, postavljen je za glavnog anatoma univerziteta u Bolonji i počasnog predavača hirurgije. U razjedinjenoj Italiji, nedaleko od Galvanija, na jezeru Komo živeo je i radio Alesandro Volta, profesor eksperimentalne fizike na univerzitetu u Paviji, kao podanik Milanskog vojvodstva. Tom državom vladali su Austrijanci, kasnije Francuzi, ali obe sile naklonjene idejama prosvetiteljstva. Uvaženi protivnici, Volta i Galvani Galvani je, kao lekar i anatom, bio zainteresovan za elektricitet u medicini i proučavanje uticaja struje na živa bića. Nešto ranije do veoma važnih otkrića došli su britanski naučnici kada je u metropolu britanskog carstva stigla neobična riba – električna raža. Otkriće životinje koja proizvodi struju bilo je fascinantno i dugo zanimalo razne naučnike, pa i Henrija Kavendiša (Henry Cavendish) koji je pokušao da pronikne u tajnu ražinog strujnog udara i odgovori na pitanje zašto ne postoji varnica kao kod “običnih” strujnih udara. Legenda kaže da je tokom seciranja žabe i opita sa statičkim elektricitetom Galvanijev pomoćnik slučajno skalperom dodirnuo živac. Sevnula je varnica, a kraci mrtve žabe su počeli da se batrgaju. To je navelo Galvanija da oformi opit u kome pušta struju kroz žablji batak, a kasnije i da otkrije da mu za pokretanje krakova nije neophodan izvor energije. Činilo se kao da životinja unutar sebe sadrži elektricitet. Kako je bio vernik i verovao da suština životne energije ne može biti elektricitet, zaključio je da u kracima tj. mišićima postoje zalike elektriciteta. Nazvao ga je životinjski električni fluid i sastavio delo “O životinjskom elektricitetu” (De animali electricitate). Alesandro Volta bio je prvi koji je ponovio Galvanijeve eksperimente. Međutim, kao izraziti pobornik racionalnog naučnog pristupa nije mogao da svari priču o božanskoj životnoj sili i nekakvom životinjskom bioelektricitetu. Tvrdio je da struja mora da potiče odnekud, a ne iz samih žabljih kraka. S obzirom na to da su naučnici bili veoma pristojni rivali, Volta je pojavu struje koja potiče iz hemijske reakcije nazvao “galvanizam”. Ipak, nije priznao poraz i počeo je eksperimente koji će dokazati da je u pravu. Već ostarelog Galvanija zadesile su brojne nevolje. Preminula mu je žena, razboleo se, a kao pošten i stidljiv gospodin nije želeo da se dalje upušta u raspravu sa Voltom. Sa druge strane, Alesandro je uporno tražio način da dokaže da je u pravu, ali nije uspeo pre nego što je stari profesor Galvani preminuo. Volta je naslućivao da struja potiče od sadejstva različitih metala. Činilo mu se da to što je žaba bila okačena o bakarnu žicu, a živac dodirnut čeličnim alatom, mora da znači nešto. Jedan od opita sastojao se od dva novčića (bakarnog i zinkanog), te srebrne kašike. Volti se činilo da može da oseti na jeziku golicanje slično delovanju elektriciteta. Prateći napredovanje drugih naučnika, hemičara i fizičara, Volta je došao na zamisao da postavi bakarnu i zinkanu ploču između krpice natopljenih sumpornom kiselinom (elektrohemijski element). Međutim, struja je i dalje bila slabašna. Stoga je, proučavajući Kavendišove izveštaje o električnoj raži primetio da raža ima mnoštvo komorica u kojima se, možda, stvarala struja. To ga je nadahnulo da naređa mnoštvo tih elemenata i spoji na vrh i dno stuba žice. Kada je liznuo krajeve žica, dobio je “ukus struje”, tj. peckanje. Volta je smatrao da je time dokazao da struja ne potiče iz žabe ili njenih kraka, već da je ishod sadejstva elemenata. Time je stvorio bateriju i omogućio napredak nauke koja do tada nije imala pouzdan izvor neprestane struje (već se oslanjala na mehaničke, elektrostatičke aparate). Odjednom, naučnici su dobili mašinu koja nije bila delom mehanička, a delom “električna”, već nešto što je proizvodilo struju na “električni” način. Voltina baterija Premda Voltina baterija nije bila prva na svetu (postojale su još u drevnoj persiji), svakako je omogućila napredak u istraživanju struje i električnih fenomena. Što se tiče rivalstva sa Galvanijem, nije bio sasvim u pravu. Premda se bioelektricitet još izučava, da nije bilo Galvanijevih zanimanja za struju unutar živih bića danas ne bismo imali praktične aparate kao što su EKG ili EEG. Zanimljivo je napomenuti da je nedugo posle okončanja velike rasprave između Volte i Galvanija nastala priča o Frankenštajnu. Premda se u knjizi eksplicitno ne pominje oživljavanje čudovišta strujom, pretpostavlja se da je nadahnuće za priču o doktoru Frankenštajnu poteklo od Luiđija Galvanija i njegovog nećaka Đovanija Aldinija (Giovanni Aldini). Đovani je vršio eksperimente na svežim leševima, pušao struju kroz obezglavljena trupla koja su se batrgala, ustajala kao da su živa. Tako da možemo zaključiti da su Volta i Galvani, ne samo doprineli razvoju fizike, hemije, nauke, već i – književnosti. Wanabe |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Veliki rivali nauke Pet 12 Apr - 23:18 | |
| Дарвин и Овен Мада jе живео и образовао се у освит модерне науке, Ричард Овен, творац речи „диносаурус“, до краjа живота је веровао да је све врсте креирао jедан творац – бог Ричард Овен jе био миљеник конзервативне викториjанске елите. Подучавао jе краљичину децу и давао им часове биологиjе, те стварао чврсте темеље политичког утицаjа. Ипак, међу колегама научницима био jе далеко мање омиљен. Бриљантност ума, у комбинациjи са ватреном амбициjом, дала jе као резултат шкакљиви темперамент, коjи међу Овеновим колегама није био популаран. Биографи описуjу Овена као „особу склону садизму, вођену ароганциjом и љубомором“. Током његове кариjере постоjале су многе сугестиjе о незаслуженом присваjању туђег рада, те jе у jедном тренутку и отпуштен из савета Краљевског зоолошког друштва под оптужбом за плагиjат. Свакако ниjе добро подносио критику и ретко jе признавао сопствене грешке, али jе ипак без сумње био jедна од наjвећих научних фигура викториjанске Енглеске. Упркос контроверзном карактеру, остаjе упамћен по ковању термина „диносаурус“, као и по Природњачком музеjу у Лондону, коjи jе инспирисао и образовао многе генерациjе. Овен jе у младости био ученик хирурга. Искуство коjе стицао бавећи се обдукциjом у локалном затвору навело га jе да заволи анатомиjу. Jедном приликом jе чак поткупио чувара не би ли му оваj дозволио да искористи посмртне остатке преминулог Афроамериканца, како би експериментално начинио међурасна поређења. Ускоро jе одлучио да студира компаративну анатомиjу, а пут и амбициjа су га даље водили све до намештења управника Природњачког одељења некадашњег Британског музеjа. Много година лобирања касниjе, Овен jе успео да читаву поставку релоцира и претвори у оно што jе данас – чувени Природњачки музеj у Лондону. Током првих година рада у Музеjу, Овенова репутациjа jе вртоглаво расла. Веома брзо jе постао члан Краљевског друштва, а његова предавања нису пропуштала велика имена британске науке. Баш jе на jедном од њих Овен упознао младог Чарлса Дарвина, коjи се управо био вратио са чудесног пропутовања истраживачким бродом Њеног краљевског височанства, Биглом, доносећи на острво jош чудесниjу идеjу. Природњак са Бигла Историjа има навику да нас непрестано подсећа на необичне обрте у људским животима, чак ироничне уколико се посматраjу из одређене перспективе, коjи би касниjе своjе главне актере усмерили ка судбинама о коjима нису могли ни да сањаjу. Обучаван за свештеника, а касниjе изваjан у човека од науке коме jе црква била наjљући неприjатељ, Дарвин би веома лако могао постати архетип овакве личности. По завршетку студиjа на Кембриџу, осетивши како jош ниjе спреман да своj живот стави у службу религиjе, двадесетдвогодишњи Чарлс Дарвин прихвата понуду да се отисне на дуго, авантуристичко путовање мистериозним бродом Њеног краљевског височанства, Биглом. Како jе последњи капетан овог, некада ратног, а касниjе модификованог и истраживачког брода, боловао од депресиjе и извршио самоубиство на првоj експедициjи на коjу jе поринут, његов наследник jе решио да себи на овом дугом путовању обезбеди друштво. Осим саме потребе за друштвом, капетан jе на броду желео и геолога, како би се он и његова посада могли бавити „водама“, док би се стручњак бавио „земљом”. Осим што jе оправдао инициjалну намену свог присуства на броду, Дарвин jе започео пасионирано испитивање геолошких процеса, флоре и фауне, необичних фосила и организама на коjе jе наилазио пловећи пет дугих година водама Атлантског океана, Jужне Америке, многих тропских острва и Аустралиjе. Знање, искуство и самопоуздање коjе jе стекао на овоj епскоj експедициjи, узели су облик веома смеле идеjе коjа Дарвина ниjе напуштала по повратку кући. Белешке о трансмутациjи врста, у коjима се бавио зачецима своjе теориjе, временом су прерасле у нешто друго. Коначно, 1859. обjавио jе књигу коjа jе шокирала свет. Порекло врста (посредством природне селекциjе или очување бољих раса у борби за живот) припремана jе преко две декаде, а распродата jе до последњег примерка првог дана по изласку из штампе. Причала jе о промени, о прилагођавању и природноj селекциjи. У њоj jе скована Дарвинова теориjа еволуциjе, толико важна и толико правовремена да jе научна заjедница то одмах схватила. Водећи се искуством трансформиста, чиjе jе учење о спороj и постепеноj промени jединки било у потпуности напуштено током деветнаестог века, презрено под тврдим ђоном фиксистичког ауторитета Жоржа Кувиjеа, Дарвин jе ступао опрезно и промишљено. Требало jе испољити одређену врсту храбрости те, у доба када црква ниjе губила на ауторитету у друштвеном устроjству, предложити теориjу коjа се читавим своjим садржаjем ставља у конфликт у односу на црквено тумачење постанка света и живих бића коjа њиме ходаjу. Књига jе промовисала идеjу о усавршавању кроз промену и превласт наjадаптабилниjих створења. Ово се директно супротстављало учењу цркве, коjе jе истицало jедног креатора и творца свих живих бића у њиховом савршеном, оригиналном и непромењивом дизаjну. Осим што jе претила да сруши црквене догме, Дарвинова теориjа о природноj селекциjи доносила jе талас нових идеjа у филозофиjи и психологиjи. Од када се поjавила, почеле су промене на друштвеном нивоу, те jе самим тим ова теориjа на поетски начин обjаснила потребу за самом собом. Теориjа еволуциjе базирана на природноj селекциjи коjу jе након свог историjског путовања предложио млади енглески научник, данас jе основа формалног образовања и темељ еволутивне биологиjе. „Дарвинова (р)еволуциjа“ одлази много даље од пуких оквира научног преокрета; она на фундаменталаном нивоу мења начин на коjи људи мисле, уноси промену као есенциjални фактор у односу на некада општеприхваћен тип, доноси динамичку парадигму насупрот некада статичкоj, заjедно са бескраjним импликациjама на људскo поимање природе коjе jе било актуелно током раних година деветнаестог века. Љубоморни диносаурус Ниjе било потребно много времена да се укрсте оштрице два изузетна ума опречних схватања. Дарвин jе своjим смелим идеjама узбуркао мирне воде научног света деветнаестог века, а конзервативни и доминантни ум попут Овеновог ниjе могао седети скрштених руку на такву jерес. Првобитно, однос двоjице научника био jе професионалан и позитиван. Ипак, временом jе Овен почео жестоко да критикуjе Порекло врста, чиjа продаjа и популарност нису jењавале. Замерао jе Дарвину на његовом резоновању и на непозивању на већ постоjеће теориjе еволуциjе. Како jе био велики поборник Кувиjеа и његовог схватања еволуциjе, Овен jе сматрао да jе сваку врсту на свету створио бог, дизаjнирао и прилагодио сопственоj улози, као jедини творац свега живог. Оваква филозофиjа била jе неопходна при стицању подршке код углавном англиканског научног естаблишмента. Jедна Дарвинова изjава осликава њихов однос боље него било шта друго: “Често сам виђао Овена док сам живео у Лондону, и веома сам му се дивио, мада никада нисам успео да разумем његов карактер и постанем близак с њим. Након обjављивања Порекла врста, постао jе моj љути неприjатељ, мада без икаквог конфликта међу нама, те ценим да jе у питању била љубомора око успеха моjе књиге. Драги Фалконер… jе имао веома лоше мишљење о њему, мислећи како ниjе само амбициозан, веома завидан и арогантан, већ и неповерљив и непоштен. Када бих jа тада бранио Овена, Фалконер би ми рекао ‘Схватићеш и сам jедног дана’, и то се и десило.” Многи историчари сматраjу да Овен jесте био заслепљен љубомором према Дарвину и ванредном успеху Порекла врста. У своjу одбрану, Овен jе указао на последице коjе по њега има фантастичан успех ове књиге, жалећи се како посетиоци његовог музеjа узбуђени долазе по доказе еволуциjе, а он, постиђен, ниjе у стању да им их да. Служио се разним оружjима не би ли придобио присталице, те jе чак обjављивао и анонимне чланке у коjима велича лик и дело jединог творца, осуђуjе богохуљење коjе собом носи идеjа о природноj селекциjи, те се позива на конзервативни поглед на постанак живог света. Дарвинова воjска присталица убрзо jе прозрела оваj Овенов трик, а његова већ уздрмана репутациjа наставила jе да трпи. Након овога, Дарвин jе изjавио “како се некада стидео што га толико мрзи, али сада зна да ће чувати и ценити своjу мржњу према Овену до последњих дана свог живота”. Симболично, чак jе и Овеново поимање теориjе еволуциjе временом еволуирало. Наjчешће jе оклевао између прихватања и неприхватања неке врсте еволутивног процеса. Природну селекциjу jе ипак негирао до самог краjа свог живота, но ипак ниjе тврдио да се еволуциjа, као таква, ниjе десила. По викториjанским стандардима, чак jу jе понекада и подржавао. Оваква дихотомиjа данас може да чуди, у доба када jе Дарвинова теориjа еволуциjе основа еволутивне биологиjе, али деветнаести век очигледно ниjе био спреман за овакву научну парадигму. elementarium. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Veliki rivali nauke Sre 17 Jul - 22:13 | |
| Научни ратови Шац и ВаксманДок jе Други светски рат беснео широм планете, у подрумскоj лабораториjи америчког универзитета Ратџерс водила се сасвим другачиjа битка – она коjа би могла победити туберкулозу Текст: Невена Грубач Мада је пеницилин, тек откривени антибиотик који је имао магичну моћ да лечи до тада леталне инфекције, спасио небројене животе током Другог светског рата, пионири микробиологије нису одустајали од потраге за лековима који би још успешније и ефикасније побеђивали опасне бактерије. Доступност пеницилина била је ограничена, а његова производња није била довољна да подмири растуће потребе. Ипак, много важнија мотивација за потрагу за новим антибиотицима била је упорна резистентност одређених бактерија на дејство овог моћног лека. Мобилисани научник Прича о Алберту Шацу почиње као било коjа друга – млади, талентовани студент долази из малог места, добиjа стипендиjу за факултет коjи сам не би могао да приушти, завршава студиjе и амбициозно се посвећуjе докторату, сањаjући о кариjери еминентног научника. Као што се десило са многим другим студентима тог времена, њихове планове и велике снове прекинуо jе други светски рат, уневши страх и пометњу у животе људи на читавоj планети. Како jе завршио студиjе на Одсеку за пољопривреду универзитета Ратџерс, а започео докторат из микробиологиjе, Шац jе мобилисан и додељен му jе посао бактериолога у америчком воjном ваздухопловству. Служећи у многим воjним болницама Флориде, присуствовао jе честим потресним сценама у коjима су се његови пациjенти борили за живот хватаjући се у коштац са узроцима за коjе тада ниjе било лека. Неки од тих узрока биле су бактериjске инфекциjе, неки су били поодмакли стадиjуми туберкулозе; оно што им jе свакако било заjедничко била jе толеранциjа на све дотадашње познате антибиотике, чак и на чудесни, недавно откривени пеницилин. Повратак сну Након година службе, а због диjагностикованих проблема са леђима коjи су га спречавали да настави са динамичним послом бактериолога у воjним болницама, Шац jе часно разрешен дужности и отпуштен из воjне службе. Моментално се вратио на универзитет Ратџерс, где му jе његов ментор, чувени професор Селман Абрахам Ваксман пожелео добродошлицу и примио га назад на докторске студиjе. Затворен у подрумскоj лабораториjи, далеко од могућности да његова истраживања са опасним бактериjама било коме науде, Шац jе започео своjу потрагу за антибиотиком коjи би уништио бактериjу Mycobacterium tuberculosis, носиоца туберкулозе, болести коjа jе убиjала милионе људи. Алберт Шац jе радио пасионирано; ретко кад jе излазио из своjе лабораториjе, а када су му у њу донели кревет, његови изласци постали су jош ређи. Оваква посвећеност дала jе промптне резултате, па jе било потребно само неколико месеци да успе да из микроорганизма Actinobacterium Streptomyces griseus изолуjе антибиотик коjи jе успешно блокирао бактериjу туберкулозе. Антибиотик jе назван стрептомицин, а Шац jе, по обичаjу, сваки прогрес приjављивао свом ментору, професору Ваксману, чиjи jе, у то време, био миљеник и штићеник. Када jе процедура изоловања била усавршена, послати су узорци за клиничко тестирање антибиотика. Када су се резултати вратили са вестима да стрептомицин чисти инфекциjе и убиjа бактериjе резистентне чак и на пеницилин, постало jе jасно да jе у питању откриће коjе има изузетне комерциjалне потенциjале. Вест о чудесном новом леку брзо се ширила. Репортери су почели да навиру у Ратџерс и да извештаваjу о фантастичном открићу. Међутим, током причања и препричавања догађаjа, и кроз неброjене изjаве коjе jе давао новинарима, Шацов ментор, чувени професор Ваксман, почео jе, мало по мало, да изоставља Шацово име и да се декларише као инициjатор истраживања и jедина одговорна особа за проналазак стрептомицина. Верзиjа за медиjе се дешавала на трећем спрату зграде универзитета, одакле jе Ваксман креирао слику jавности о читавом догађаjу. Шац за то ниjе знао, jер jе наставио да ради у своjоj подрумскоj лабораториjи, далеко од репортера и фотоапарата. Професор Ваксман jе временом себе формално прогласио за проналазача стрептомицина, те зарадио читаво богатство од уговора коjе jе, у своjе име и у име универзитета, склопио са фармацеутским компаниjама. Тек након што jе из часописа прочитао изjаве свог ментора, Шац jе схватио шта се све време дешавало у свету изнад његове лабораториjе. Огорчен на свог ментора и институциjу коjа jе стала иза њега, 1950 године, доктор Шац, коjи jе до тада завршио докторске студиjе, тужио jе доктора Ваксмана и универзитет Ратџерс. Након годину дана проведених на суду, Ваксман jе понудио Шацу да се нагоде. Део нагодбе подразумевао jе да др Шац буде признат као ко-аутор студиjе и да му се додели признање да jе заjедно са Ваксманом открио антибиотик, а други део му jе гарантовао део зараде од комерциjалне употребе лека. Преузимање заслуга Без обзира на то што му jе ипак пружен некакав формалан кредибилитет, Алберт Шац никада ниjе успео да изгради кариjеру о каквоj jе сањао, jер његове колеге научници нису могли да пређу преко чињенице да jе подигао тужбу против свог ментора и свог универзитета. Шацова репутациjа била jе уништена. Последњи ударац дошао jе 1952, када jе доктор Ваксман добио Нобелову награду за откриће стрептомицина. Шац jе протестовао и тражио да буде укључен у награду, али jе комитет одбио и аргументовао своjу одлуку рекавши да jе Шац био само лабораториjски асистент коjи jе радио за еминентног научника. Срећом, Алберт Шац jе ипак доживео да види како и jавност и научни ауторитет препознаjу његово животно дело. Педесет година након открића стрептомицина, добио jе престижну награду свог матичног универзитета, Ратџерс медаљу, за своj удео у открићу овог револуционарног антибиотика. elementarium. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | Sponsored content
| Naslov: Re: Veliki rivali nauke | |
| |
| | | |
Similar topics | |
|
Strana 1 od 1 | |
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| Ko je trenutno na forumu | Imamo 684 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 684 Gosta :: 2 Provajderi
Nema
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 930 dana Pet 27 Sep - 15:38
|
Dvorana slavnih |
Naj Avatar Haossa !
Kreja
|
Poslanici naj aktivniji nedelje | |
|