Tabui

Tabu incesta je najpoznatija i sveopšta zabrana



Incest kao polno opstenje izmedju clanova porodice ili bliskih rodjaka je najpoznatija sveopsta zabrana koju razlicite kulture drugacije tretiraju.U mnogim kulturama striktno se kaznjavaju prestupnici te se vjeruje da ce umrijeti ili da ce se razboljeti. Vrlo cesto prekrsioci osjecaju tezinu svog grijeha tako silno,da se zaista razboljevaju;u drugim slucajevima pojava, bolesti najcesce lepre,smatra se kao kazna za krsenje tabua u proslosti.

U nekim drustvima krivce ili njihovo potomstvo ubijaju ostali clanovi grupe.

Žene u nekim kulturama

U mnogim razlicitim kulturama izvjesni ljudi su izdvojeni tabuima u vrijeme nekih posebnih obreda.Zene obicno podlijezu tabuu za vrijeme menstrualnog ciklusa:ne smiju da obavljaju odredjene poslove,da ulaze u kuce odredjenih ljudi,da jedu neke vrste hrane itd.




U velikom broju kultura zenina majka je osoba koja se postuje,pa cak i izbjegava.Ukoliko takva osoba nije zadovoljna ponasanjem prema njoj,moze da predlozi svojoj cerki cak i da se razvede.

Kod pigmejskog plemena Baku u Kamerunu, muskarac ne smije da se sali sa svojom tastom , ne smije da ulazi u njeno boraviste ili da izgovara njeno ime.

Takodje postoji tabu po kojem,kad se rodi dijete roditelji ne smiju da odrzavaju polne odnose dok zena doji.Nepostovanje ovog tabua moze da se odrazi na djetetovo zdravlje ,a posto se mnoga djeca u seoskim sredinama doje do trece godine zivota,roditelji cesto krse ovaj tabu iako to ne umanjuje njegov znacaj.U takvim slucajevima roditelji obicno izvode magijski obred kojim obezbjedjuju djetetovu sigurnost.

Otkako se kapetan Kuk vratio sa svojih putovanja i donio u Evropu pojam tabua u XVIII vijeku, bilo je mnogo rasprava o tacnom znacenju te rijeci.U sirem smislu, tabu upucuje na zabranu nekih radnji :svako krsenje tabua se kaznjava visom silom ili kaznu izricu ostali pripadnici drustvene grupe.

Kuk je primijetio da na ostrvima Tihog okeana nekim domorocima nije dopusteno da jedu neke vrste hrane, da im je zabranjen tjelesni dodir sa poglavicom (narocito sa glavom), a ako bi dirali les morali bi proci kroz obred ciscenja.



Kuk je jos zapazio da ritual i magija brane pristup odredjenim zemljisnim povrsinama.Ostrvljani su bili uplaseni misticnom snagom koja bi s jedne strane mogla da bude sveta, toliko da bi postajala opasna kada bi se dodirnula hrana za poglavicu, a s druge strane necista kako kad se dodirne les ili kad se jede zabranjena hrana.Ostrvljani su Kuku objasnili da su predmeti ovih strogih zabrana "tabu".

Ako bi pojedinac prekrsio tabu bio bi kaznjen bolescu, smrcu ili losom srecom.Nijedan evropski jezik nema ovako jedinstvenu rijec koja oznacava citav niz navedenih pojava kao u Polineziji vec postoje razlicite rijeci za svaku od njih.


U Polineziji pojam tabu podrazumijeva i ideju svetosti i oskrnavljenja,dok u mnogim drugim jezicima medjutim postoji jasna razlika izmedju svetog i bogohulnog,izmedju cistog i necistog,izmedju opasnosti i sigurnosti.Tada postoji jedan naziv za svetosi i sigurnost ,a drugi za bogohulnost i nesigurnost. U mnogim kulturama rijec tabu se prihvata sa rezervom.U Indiji gdje citavo drustvo istorijski pociva na kastinskom sistemu sa nizom zabrana - tesko se moze primijeniti ovaj pojam jer se ne odnosi samo na konkretne aktivnosti.Ove rijeci su potekle od kriticara.Njihova druga primjedba je u tome sto se tabu cesto koristi da oznaci zabrane iza kojih ne stoje sankcije ili ritualni zahtjevi.

Sveta krava



Hinduizam nalaze da se krave ne ubijaju,ne jedu i ne povredjuju na bilo koji nacin.Mnoge zabrane stite ovu zivotinju i daju joj posebno mjesto u odnosu na ljude.Na ovoj fotografiji voz ceka dok stazar dijeli vodu sa svetom kravom.

Zabranjeno je jesti ljude



Jedan od duboko uvazenih tabua je i jedenje ljudskog mesa.Mnogi na tu pomisao osjecaju uzas.Sem nekih specificnih pogrebnih obreda,kada se neki dijelovi ljudskog tijela jedu ili kad ratnici jedu meso svojih neprijatelja u namjeri da ih postide, kanibalizam se rijetko javlja.

Godine 1972.jedan avion se srusio u Andima.Bez zaliha hrane u avionu,neki putnici su prezivjeli prekrsivsi taj tabu,a jedan je radije umro od gladi nego da jede meso tih nesrecnika.

Enigma ::

Zabranjeno je jesti ljude



Jedan od duboko uvazenih tabua je i jedenje ljudskog mesa.Mnogi na tu pomisao osjecaju uzas.Sem nekih specificnih pogrebnih obreda,kada se neki dijelovi ljudskog tijela jedu ili kad ratnici jedu meso svojih neprijatelja u namjeri da ih postide, kanibalizam se rijetko javlja.

Godine 1972.jedan avion se srusio u Andima.Bez zaliha hrane u avionu,neki putnici su prezivjeli prekrsivsi taj tabu,a jedan je radije umro od gladi nego da jede meso tih nesrecnika.

Čitao sam knjigu o tome. Ragbi ekipa, mislim čileanci, srušio se avion u Andama. Nevažni fakti. Ali knjiga me se dojmila. Natjerala na razmišljanje.

Nema tabua u borbi za opstanak. Osim uzimanja tuđeg života u zamjenu za svoj. Mislim da to nebi mogao uraditi.

Ali od gladi ne bi umro. Sve što je ponuđeno, a može me spasiti je dobrodošlo. A još tko je čitao Štajnera, "7000 dana u Sibiru". Zna o čemu pričam.

Крвна освета



Крвна освета је обичај карактеристичан за недовољно развијена друштва, да конфликт између две фамилије или кланова, започет убиством члана једне фамилије се наставља међусобним убијањем, једног по једног мушкарца. Термин који се користи је да једна фамилија другој „дугује крв“ и дуг се враћа само убиством мушкарца из друге фамилије. Крвна освета је један од традиционалних обичаја од којих је најпознатији Канон Леке Дукађинија. Овај канон недвосмислено каже да „уколико један човек убије другога, мушки члан породице мора узвратити истом мером“.



Овај обичај постоји и данас на неким подручјима Европе као што су подручја Космета, Албаније, Црне Горе, Сардиније, Кампања, Апулија, Крита, Корзике и Сицилије. Обичај постоји и ван Европе међу: Паштунима у Авганистану, Курдима у Ираку и Турској, у Сомалији, међу Берберима у Алжиру, у Асаму - Индија, између Шита и Сунита, у јужној Етиопији, у неким деловима Дагестана, Азербејџана, на северном Кавказу и Чеченима. Међу противничким клановима на Филипинима и Кини.

Повод је обично сукоб између два мушкарца око међе, око девојке, саобраћајне несреће или било чега другог, које се, с обзиром на општи примитивизам, низак ниво културе и толеранције завршава убиством. У породици убице убиство се оправдава „светлим образом“, „чашћу“ и сличним.



Фамилија која „дугује крв“ односно чији је члан убио члана друге фамилије, прелази на посебан начин живота. Мушкарци, осим деце мушког пола до 15 година старости, не излазе ван дворишта куће, која је и због ових разлога опасана високим зидом или живе у посебним утврђењима као на слици.

Све послове набавке хране, рада у пољу, чувања стоке и слично преузимају жене и деца. То тако траје док се неко од чланова фамилије не „превари“ и изађе напоље где га чека одабрани припадник друге фамилије да га убије. Убиством се спор не измирује већ почиње спирала смрти па сада „дуг крви“ прелази на другу фамилију. Ако одабрани екгзекутор одбије да убије члана непријатељске фамилије сматра се кукавицом, фамилија га се одриче и то се сматра највећом срамотом.

Измирење се тешко постиже и дешава се после обично 20-30 година међусобног убијања када се већ скоро нико не сећа како и када је сукоб почео. Тада „савет мудраца“ села, или племе започиње дугачке преговоре са обе фамилије да фамилија која „дугује крв“ дуг исплати у новцу. После обично дугих преговора долази до измирења јавно пред целим племеном и фамилија која је добила паре, тј. њен најстарији члан се рукује са најстаријим чланом друге фамилије и јавно изјавио да је дуг измирен.

Пример крвне освете је лепо приказао култни филм „Кум“ по роману Марија Пуза са Марлон Брандом, Ал Пачином у главним улогама.



Wikipedia

Vrh mazohizma



Ovo je još jedan od primera koliko čovek može da bude opsednut nekim stvarima. Pre više od 1000 godina praksu “samomumificiranja” je razvio jedan od sveštenika, Kuukai, osnivač budustičke sekte Shingon. Ideja ove sekte je da prosvetljenje dolazi kroz fizičku kaznu, a ne verujem da negde ima kazne veće od one koju su sami sebi nametnuli. Monasi, sledbenici ove sekte su se nazivali “Sokushinbuts”.

Proces je počinjao sa 1000 dana dijete, koja se sastojala samo od od semenki i orašastih plodova a fizička aktivnost je bila povećena do maksimuma, kako bi se organizam očistio od masti. Idućih 1000 dana jeli su samo koru drveta i korenje, a pili otrovan čaj napravljen od plodava drveta urushi, od kojeg se inače proizvodi lak. Zbog toga su povraćali, gubili tečnost iz organizma, a otrov je ubijao sve organizme koji su mogli prouzrokovati raspadanje tela posle smrti.

Na kraju, monah bi se zaključao u kamenu grobnicu malo širu od sebe i ne bi se micao iz poze lotosa. Jedina veza sa spoljnim svetom bila je cevčica za vazduh I zvono. Svaki dan bi zazvonio kako bi onima spolja dao do znanja da je još živ. Kad bi prestao da zvoni, cevčica za vazduh bi bila izvađena, a grobnica zapečaćena. Nakon još 1000 dana, ostali monasi bi otvorili grobnicu, da bi, ukoliko je mumifikacija bila uspešna, izložili telo u hramu. Međutim, u večini slučajeva, nailazili su samo na raspadnute ostatke. Procenjuje se da je više stotina monaha pokušalo samomumifikaciju, međutim, uspešno su je okončali samo njih dvadesetak.

Ova praksa je zabranjena od strane vlade Japana, tako da je budističke sekte više ne praktikuju.


Wordpress.

Virdzina



Fenomen virdžina – ženske djece koja na zahtjev roditelja ili šire zajednice preuzimaju ulogu muškarca, zavjetujući se na celibat, jedinstvena je pojava u svijetu, vezana isključivo za oblast sjeverne Crne Gore, Kosova i sjeverne Albanije. Nazivane su još i tobelije (od turske riječi tobe – zavjet), ostajnice ili zavjetovane djevojke.

Postoji nekoliko razloga zašto su ženska djeca ili već odrasle žene preuzimale uloge i rodne karakteristike muškaraca. Nedostatak odraslih muškaraca u porodici prvi je od njih. Djevojke svojevoljno (a nekad i pod pritiskom porodice) šišaju kosu, oblače mušku odjeću i tako obavještavaju zajednicu da su preuzele status virdžine dok neko od muške djece ne odraste.

Za vrijeme trajanja zavjeta imaju ograničenu pravnu i poslovnu sposobnost pa mogu učestvovati na plemenskih skupštinama, ali bez prava glasa i slično. Nakon isteka zavjeta mogu se udati, što se, u pravilu, ne događa. Djevojke su postajale virdžine i u slučajevima kada su se muški članovi njihove porodice nalazili pod prijetnjom krvne osvete, te zbog toga nisu smjeli izlaziti van i obavljati uobičajene poslove. Prešavši u status tobelije, takve djevojke su se mogle baviti i poslovima koje inače rade samo muškarci. Po isteku zavjeta, također, mogle su stupiti u brak.



Raskid zaruka je oblik trajnog odricanja prava na udaju kod albanskih djevojaka, koje se nakon toga zavjetuju na celibat. Uzrok tome je činjenica da je u tradicionalnoj kulturi Albanaca raskid zaruka sa ženine strane legitiman povod za krvnu osvetu. Zavjet se daje javno, nakon čega virdžina preuzima socijalni identitet muškarca. Ako kojim slučajem prekrši zavjet i uda se za drugog muškarca, porodica bivšeg zaručnika ima pravo na krvnu osvetu.



Četvrta vrsta tobelija je naročito zanimljiva, jer se ne odnosi na djevice, već na razvedene žene, koje se zavjetuju da se više neće udavati. Zavjet se daje u krugu dviju porodica i nema javni karakter, ali u slučaju da se takva osoba ponovo uda, porodica bivšeg muža ima pravo na krvnu osvetu. One šišaju kosu, ali ne mijenjaju ime i obično ne nose mušku odjeću; kreću se u ženskom društvu i obavljaju uglavnom ženske poslove, ali im je dozvoljeno da se druže i s muškarcima.

Petu vrstu čine djevojke koje se zavjetuju na celibat i preuzimaju ulogu i identitet muškarca zato što u porodici nema muške djece. Mnoge virdžine koje pripadaju ovom tipu proglašene su za “sina” odmah po rođenju i od malih nogu su odgajane kao dječaci. Ni u ovom slučaju zavjet se ne daje javno, a biološki spol takvih osoba može ostati potpuna tajna za njihovu okolinu. U javnom i privatnom običajnom pravu one posjeduju sve muške povlastice i veoma su cijenjene.

U patrijarhalnom društvu, u kojem su i nastale, imale su pristup svim muškim interesima. Radile su sve poslove tipične za muškarca, igrale nogomet s dječacima, razgovarale s muškarcima uz čašicu rakije u lokalnoj kafani, kartale, pušile, vodile očevo imanje, u dokumentima su imenom i zanimanjem upisivane kao muškarci, te su tako i oslovljavane. Imale su i funkciju uglednog domaćina, starješine koji ima pravo u svoju kuću primati ostale muškarce i pred njima legitimno zastupati interese svog posjeda i doma.

Za posljednjih 200 godina zabilježeno je nešto više od 150 slučajeva virdžina. U današnje vrijeme one su pred nestajanjem. Koliko je poznato, u Crnoj Gori ostala je samo jedna – Stana Cerović, dok ih u Albaniji ima otprilike par desetina.




wordpress.

Ožiljak života



Sati tradicija



Ne tako davno u Indiji se praktikovala Sati tradicija – spaljivanje živih žena s preminulim suprugom. Razlog tome nisu bili nikakvi religijski običaji, već sprečavanje udovica da naslede muževljevo bogatstvo i udaju se za ljubavnike. S obzirom da je ovaj nakaradni običaj zakonom zabranjen, Indijci su se dosetili načina kako da se liše brige o udovicama – jednostavno ih proteruju.



One su bezvrijedne, nesposobne, jadne, ništavne…one su financijski namet. Ostavljene su na milost i nemilost prolaznika, koji će ih ili obradovati mrvom hleba ili šutnuti nogom. Na njihovom licu bol se ogleda u stotinama bora. Predstavljaju znak loše sreće za svaku porodicu, što je takođe jedan od razloga zašto napuštaju svoje ognjište i zašto ih porodica ne želi u svojoj blizini. Ne smiju se udati, ne smiju nositi nakit, prisiljene su obrijati glavu, nositi belo, a čak i njihova senka smatra se nesrećom.

Sudbina je to indijskih udovica koje prognane iz društva odlaze u Vrindavan, grad u kojem čekaju smrt. Prema starom hindu verovanju, smrt u svetom gradu Vrindavanu oslobađa njihove porodice tzv. ciklusa smrti. Za udovice nada da će umreti u Vrindavanu znači novu nadu za njihovu porodicu.



Bile bogate ili siromašne, udovice se u većini zajednica u Indiji suočavaju s dubokom društvenom stigmom. Još su i više izolovane i izložene ruglu žene koje žive same, bilo zato što su neudate, bilo zato što su ih muževi napustili. Mnoge su udate žene zarobljene u neljudskim privatnim situacijama u porodici te podnose batine, ponižavanje, fizičku i psihičku okrutnost, nemajući mogućnosti ili volje osamostaliti se.



Net.

Лапот – древна еутаназија?



Изванредан чланак г. Матеје Цветковића о лапоту у „Нишком веснику“, повод је наредном коментару.

У јединој књизи до сад објављеној на српском језику под тим насловом – др Миливоје Миленковић: „Еутаназија или убијање из милосрђа“ („Славија“, Скопље, 1940.) – писац расправља и о убијању стараца, о лапоту (стр. 23 – 26). Према Миленковићу лапот није била специфичност само једног краја Србије, у коме се, можда, најдуже задржао. Некада су и Пруси убијали своје старе и изнемогле родитеље, наводно, по изричитој њиховој жељи. У Шведској по црквама (још?) стоје изложене „породичне буџе“, којима су на свечан начин убијани тешки и неизлечиви болесници, изнемогли стари људи и жене. Код америчких Индијанаца, наводи Миленковић, постојао је обичај да се стари и изнемогли оставе у шуми, где би скапали од глади и жеђи, или би их растргле звери. У једном јапанском филму, снимљеном пре тридесетак година, описује се живот сељана у некој забити. Када се процени да је неко „за умирање“ тај се односи још даље у планину, на за то посебно место, и ту оставља. Умреће окружен костима помрлих предака. И то је облик лапота, за који је карактеристичан пристанак обе стране (мада не у данашњем смислу речи).



Према подацима које даје Трајановић (1898) одлуку о томе коме је време за лапот стигло, доносе старешине породичних задруга дотичног села. Извршење се препушта потомцима. Биров огласи добошем лапот – баш како то у чланку г. Матеје Цветковића лепо пише – а „кандидат“ приступа празнично одевен. На главу му се стави хлеб од проје, изговори се: Не убијамо те ми него овај хлеб. Па се распали тојагом.



У домаћем филму „Лепота греха“ мотив лапота је погрешно употребљен. На главу жртве ставља се камен (Не убијамо те ми већ овај камен?), али жртва није изнемогла старица већ – неверна млада жена. Код Црногораца, међутим, никада није постојао такав начин кажњавања, већ би муж неверници одсецао нос „да остане уклин свијету и да се познаје по грдилу“. По ондашњим схватањима, лапот није био казна већ олакшање, безмало – доброчинство. Већина оних над којима је било одређено да се изврши лапот, прихватала је тај чин са спокојством.

Чињеница да лапот налазимо, у овом или у оном облику, широм света, говори да су разлози за његову примену били – економски. Лапот је особен за заједнице са примитивним обликом привређивања, које су изложене ћудима родних или неродних година, добре или лоше испаше, обилног или мршавог улова; у којима се увек поставља питање „сувишних уста“ и „никаквог доприноса“. „Спакован“ у ритуал, лапот код чланова такве заједнице не изазива ни трачак сумње да је, можда, реч о – убиству с предумишљајем.

Да лапот није само специфичност једног краја ни у Србији, показује Драгиша Лапчевић у свом спису „Из Ужичког краја, прилози историјски и етнографски“ (Београд, 1926., стр. 124.) „Када је реч о престарелом човеку,“ пише Лапчевић, „каже се: Чим остари – треба обојак на чело! А то значи: ставити му обојак на чело, па ушимице секиром ударити – убити га.” Мада се, наставља Лапчевић, не памти да је на било коме то било извршено.

Само, шта означава престарелост? Пре само једног века шездесет година живота неког човека или жене, већ су означавале ту границу, која је данас дубље померена. У већ поменутом јапанском филму главни лик је разумна старица, вредна, учињена, радно способна. Могла би таква да буде још 20 година. Она, међутим, увиђа да даље њено битисање није по мери заједнице. Требало би да је мртва, а, ето, живи. Она убрзава природни ток ствари, намерно се повређује, избија себи предње зубе, ударцем у ивицу великог каменог ћупа; удаљава се од својих послова и дужности. На крају је син носи на леђима у кошари ка месту за умирање, не баш сигуран да је њено право време дошло. Верући се узбрдицом, повреди се, а она му из кошаре пружа завој, бодрећи га да настави.

Свест о томе да ли је (већ) дошло време за умирање била је далеко развијенија код наших предака, него сада код нас. У причи „Свети Сава и старац“, светитељ поставља низ питања старцу, коју би још да поживи.

„Је си ли се наљубио жена? Наносио руха и оружја? И, најахао добрих коња? Је си ли оженио што си имао да ожениш, удао што си имао да удаш?“ Итд. Што је уствари друга страна истог питања које је поставила пракса лапота. Постоји (најбоље) доба за женидбу или удају, али и за смрт.

Ишчезавање лапота настало је под притиском јачања државне власти и увођења закона. Ипак, лапот се и данас помиње. А, можда, и постоји, рекли бисмо са мало више цинизма, указујући на праксу држава у транзицији: Не убијам те ја већ твоја бедна пензија.



rastko.rs



Pričao je meni moj deda, da je u ovim krajevima (Timočka krajina), bio običaj nemalo human tj. ubijanje starih ili kako se to kaže LAPOT. To znači da kada naši stari ljudi više ne mogu da privredjuju, dolazi i taj dana kada iz kuće obično sin izvede oca i vodi ga u planinu da bi izveo ritual ubijanja. Tako jednog dana, u porodici se mesi pogača koja je osnov u ovom običaju kao i sekira, sprema se starac u nove odore i dobrovoljno polazi od kuće. Smatrali su da će im na onom svetu biti mnogo lakše nego da se muče kao starine na ovom. Obično u ovom ritualu učestvuju samo dvojica i to izvršitelj i onaj drugi u ovom slučaju iznemogli starac. Medjutim u ovom slučaju se pojavio i treći član porodice a to je dedin unuk ili kako se kaže sin od izvršitelja. Pristali su da i unuk podje. I tako sva trojica stigla na ono mesto za izvršenje, gde su starca postavili da kleči a zatim stavili onu pogaču na glavi koju je starac držao da nebi pala, da bi se zadovoljio princip običaja. Sin je digao sekiru iznad starčeve glave i to sa tupim delom sekire i rečima je blagosiljao: “Ne ubijem te ja, već pogača, koja ti je na glavi”. Sledeći pokret bi bio i kraj starčevog života da taj čin nije sprečio unuk sa pitanjem:
“Jeli tata, pa zar i ja moram tebe da ubijem kada budeš star?”.
Ovaj se duboko zamislio, lagano je spustio sekiru na zemlju i nakon nekoliko vrlo presudnih trenutaka odlučio; “Nećemo izvršiti ovaj ritual, daj nam tu pogaču da je pojedemo”. Dedu ćemo vratiti kući pa neka umre prirodnom smrću.Svi su bili srećni i radosni ponajviše deda a posebno unuk. Pretpostavlja se da je od tog trenutka prestalo ubijanje starih i nije izvršen nijedan Lapot.


wordpress.