Леонид Рогозов (1934 – 2000)



Самооперисање

Једне снежне ноћи у совјетској бази на Антарктику, како би спасао сопствени живот, млади совјетски хирург сам себи извадио је – слепо црево



Текст: Марија Видић

Леонид Иванович Рогозов, млади совјетски лекар, хирург на специјализацији на Лењинградском институту за педијатрију, током 1961. године одлучио је да прекине формално образовање да би провео две године у експедицији на Антарктику, у Новолазаревскаја станици. Ту је био једини лекар задужен за бригу о здрављу тринаест истраживача, чланова експедиције.

Како је касније написао у тексту Самооперација, једног јутра Рогозов је осетио малаксалост и мучнину, позлило му је и добио је благо повишену температуру. Осетио је бол најпре у горњем делу, а убрзо и на дну стомака, са десне стране. До сутрадан, 30. априла 1961, никаква терапија коју је испробао није деловала и постало је очигледно да се ради о упали слепог црева.

Ситуација је бивала све озбиљна, Рогозов је стално повраћао и трпео велике болове, а помоћи није било нигде – најближа совјетска станица на Антарктику, Мирни, налазила се чак 1600 километара даље. Чланови експедиције нису имали авион, а напољу је ионако била снежна олуја.

Рогозов је био принуђен да сам себи извади слепо црево или да умре од сепсе у великим боловима.

Током операције су му асистирали возач и метеоролог који су му додавали инструменте и придржавали огледало како би могао боље да види унутрашњост свог стомака. Добили су кратку обуку о понашању током операције и инструкције за случај да пацијент изгуби свест. Рогозов се наместио у најповољнији положај: мало се окренуо на леву страну и благо савио у струку. Око 22 часа дао је себи локалну анестезију и када је она почела да делује, засекао је свој трбух и направио рез од десетак центиметара.

Операција је у почетку текла „уредно“, бар колико је могуће у таквим условима. “Повремено је било неопходно да задигнем главу како би боље видео, а повремено сам радио у потпуности по осећају”, писао је Рогозов. Међутим, после око пола сата, пацијент је почео да осећа мучнуну па су морали да праве паузе за одмор. Пронашли су да је слепо црево имало напрснуће од око два центиметра, а затим је трбух очишћен и отвор је зашивен. Све је било готово до поноћи.

Пацијент (и хирург) је примио антибиотике и после пет дана осећао се много боље. Већ после седам дана уклонио је шавове са стомака, а у року од две недеље вратио се уобичајеним дневним обавезама.



Мада је операција Леонида Рогозова најпознатија када се говори о самооперисању абдомена, он у томе заправо није био пионир.

Амерички лекар Еван О’Нил Кејн 1921. године у покушају да докаже дејство локалне анестезије, такође је себи извадио слепо црево. Десет година касније отишао је још даље када је сам себи оперисао килу. У том тренутку имао је 70 година.

Самооперисање, колико год необично звучало, није толико ретко. Виђамо га по акционим филмовима када јунаци себи на живо ваде метак из рамена, када Терминатор чупа своје „покварено“ око, доктор Хаус у купатилу оперише своју ногу, а разноразни други глумци ваде микрочипове из врата и руке или деру себи кожу.

У стварности, разлог за самооперисање је по правилу веома необичан – ради се или о психолошком поремећају или неким екстремним околностима. Познати су и случајеви самокастрације и ампутације екстремитета, на пример човека заробљеног у руднику чија је рука заглављена под великим теретом. Мексиканка Инес Рамирез била је принуђена да на самој себи изврши царски рез кухињским ножем пошто се порођај искомпликовао, а није имала медицинску помоћ. Претходно је попила три чаше жестоког пића и успела да роди дечака. Обоје су се успешно опоравили.


elementarium.