Nikolo Paganini

Виолиниста Николо Паганини (27. октобар 1782 — 27. мај 1840.) још за живота је постао легенда. То је и остао, као извор најразличитијих митова. И данас се каже да је сваки његов концерт био истинско чудо. Тајну своје музичке магије Николо Паганини однео је у гроб давне 1840. године. Сва своја дела је љубоморно чувао од туђих очију, а многа од њих свирао је „из главе“ никада их не преневши на папир, тако да је за живота објавио само 24 каприча за соло виолину.



Николо Паганини рођен је у Ђенови 27. октобра 1782. године, као треће дете лучког радника заљубљеног у музику, од којег је Николо наследио исту склоност и велику обдареност. Најпре је почео да учи мандолину и гитару, а затим и виолину. Убрзо је потражио школованог учитеља и пронашао је Ђакома Косту, диригента катедрале Сан Лоренцо у Ђенови. Николо је вредно учио и вежбао развијајући свој таленат, а 31. јула 1795. године одржао је свој први концерт у позоришту „Сант Агостини“ у Ђенови како би сакупио новац за даље школовање у Парми. Након изузетног концерта испуњеног Николовим варијацијама више познатих дела, доспео је до професора Роле у Парми који је само закључио да Николо више нема шта да научи. Ускоро се вратио у родну Ђенову и почео да изучава хармонију и контрапункт.



У то доба Наполеонова освајања мењају политичке прилике у Ђенови, а 1800. године заузимају је Аустријанци, након чега следи опсада енглеске флоте. Паганини одлучује да се удаљи из Ђенове и почне са одржавањем концерата широм Италије. На њима исказује све своје умеће, склоност музичким и техничким акробацијама на инструменту којим је више него суверено владао. Године 1805, на сопствени захтев, Паганини постаје први виолиниста Националног републиканског оркестра, а недуго затим и други виолиниста на двору Елизе Бонапарте, владарке кнежевине Луке. Елиза се, видевши са каквом страшћу Николо свира, заљубила у њега, али је та љубав остала скривена. У то доба, Паганини компонује без предаха - настаје четрдесетак соната за виолину и гитару. Након пресељења двора у Фиренцу 1809. године и свађе са Елизом, Паганини напушта двор и нестаје из јавног живота.

„Ђавољи виолиниста“

Будући да је дивљење често на самој граници зависти, Паганинијеве виолинске чаролије су међу његовим љубоморним и празноверним савременицима ипак биле „објашњене“ тиме да је Паганини „у дослуху са самим ђаволом“. Такође, запазили су и његову опседнутост смрћу и мртвима и да је своју инспирацију често проналазио на гробљима. Упркос својој мршавој и бледој појави оштрих црта лица и често рашчупане косе и бројним интригама које су пратиле његов несумњив таленат недокучив друштву онога доба, Паганини је ипак уживао велики углед и поштовање, а жене су га напросто опседале. Ипак, како је био и напрасит, болесно љубоморан и тешке нарави, ретко ко га је истински разумео и био спреман да подноси све његове успоне и падове. Наредних неколико година о њему се готово ништа не зна, поготово што се у то време све више афирмише оперска музика. Након више разних афера, Паганини се коначно поново појављује на подијуму позоришта „Ла скала“ где изводи неколико својих композиција којима постиже незапамћени успех својом изванредном виртуозношћу и свирачком техником. Од тада почиње Паганинијев вртоглави успон. „Његово гудало је час ђаволско, час анђеоско“, коментарисао је дневник „Коријере дела даме“. Неколико година касније Паганини је већ постао богат. Николо није био човек који је могао да се дуже време скраси на једном месту. Мењао је сапутнице, места пребивалишта, градове. Наступајући широм земље, био је и приморан да се непрестано сели. Међутим, у зиму 1820. године Никола сустиже исцрпљеност, слабост и први знаци сифилиса који ће га две деценије касније и отерати у гроб. Полако губи вид, али не и вољу и наду да живи и свира и припрема свој велики повратак на сцену. Упознаје младу певачицу Антонију Бјанки која му у јулу 1825. године рађа сина Акила, једину праву љубав Паганинијевог живота. Након растанка са Антонијом, Паганини свуда са собом води сина и грчевито се бори за старатељство над њим.

„Освајање Европе“



Године 1827, Паганини започиње освајање Европе. Поново компонује и наступа, али и дефинитивно нарушава своје начето здравље. После невиђеног одушевљења у Бечу где је од цара Фрања I добио и Орден камерног виртуоза, Паганини наставља да наступа широм Европе. Ипак, како болест напредује, све му је теже да наступа и у паузи између концерата посећује бање и лечилишта, не престајући да путује, компонује и свира. Пруски краљ га проглашава за првог концертног мајстора, а од руског цара у Варшави 1829. године добија и брилијантски прстен. Широм Европе слушање Паганинијевих концерата постаје монденска обавеза - крунисане главе, принчеви, грофови, уметници, сви су хрлили да би чули чудесног Италијана. Следи и турнеја по Енглеској, цена улазница за његове концерте астрономски расте и упркос томе Паганини одржава више од 150 концерата најпосећенијих у историји. Међутим, све болеснији, враћа се у Парму где купује вилу „Гајоне“ и наставља да одржава локалне концерте. Ускоро добија и старатељство над сином, али и осећа да му је животна снага на измаку. 16. јуна 1837. године у Торину Паганини одржава последњи концерт у животу. Последње године живота Паганини проводи у Паризу и Ници са сином. У његовом наручју издахнуо је 27. маја 1840. године. Сахрана виолинисте познатог под надимком „ђаволски“ била је забрањена на гробљу, што је преиначено 4 године касније. На пармском гробљу Паганини је међутим сахрањен тек 36 година касније, где његове кости и данас почивају.

Wikipedia.

 

Italijanski kompozitor i violinista, Nikolo Paganini (Nicollò Paganini), smatra se jednim od najvećih virtuoza na violini. Njegov otac bio je lučki radnik, ali i veliki obožavalac muzike. Svog sina je još u petoj godini učio da svira na mandolini, a od sedme godine Nikolo uči i sviranje na violini. Počinje da uzima časove i kod raznih violinista, prvo u Đenovi, a onda i u Parmi, ali zahvaljujući svom neverovatnom talentu, vrlo brzo prevazilazi svoje učitelje.

Oko 1800. godine, sa samo 18 godina, Paganini kreće na koncertnu turneju po celoj Italiji. Njegovi koncerti bili su potpuno neuobičajeni za to vreme. Na violini je izvodio prave vratolomije, nešto što publika do tada još nije videla. Između ostalog, svirao je pizzicato i levom i desnom rukom, a često je izvodio i celu kompoziciju na samo jednoj žici.

Njegova evropska slava počinje od 1813. godine, kada je održao jedan od svojih neverovatnih koncerata u čuvenoj La Scali u Milanu. Od tada njegovi nastupi postaju pravi mondenski događaji na kojima se okuplja tadašnja elita. Iako je cena karte bivala svaki put sve veća, koncertne dvorane su svaki put bile pune.

Zbog svojih neverovatnih tehničkih i muzičkih sposobnosti, verovalo se čak da je Paganini bio u dosluhu sa samom đavolom. Njegova pojava išla je u prilog tim glasinama – bio je veoma mršav, bledog i oštrog lica, raščupane kose.. Bez obzira na sve to, uživao je veliki ugled i poštovanje, a žene su ga svakodnevno opsedale.

Paganini je svirao na violini čuvenog Đuzepea Gvarnerija, koju mu je poklonio jedan bogati obožavalac. Ovu violinu Nikolo je nazvao „Top“ („Il Cannone“), zbog njenog snažnog i eksplozivnog zvuka. Zanimljivo je da su sve žice na toj violini bile postavljene na istoj visini, za razliku od uobičajene postavke žica. Verovatno je i to bio jedan od razloga što je Paganini mogao da svira istovremeno na tri ili čak sve četiri žice. Svoju violinu zavetovao je Đenovi, svom rodnom gradu, gde se može videti i danas.



Kao kompozitor, Paganini je bio inspiracija mnogim kompozitorima. Njegov finale Drugog violinskog koncerta Franc List je preradio za klavir – čuvena „La Campanella“. Johanes Brams i Sergej Rahmanjinov (između ostalih) napisali su varijacije na Paganinijev 24-ti Kapris u a-mollu. Paganini je veoma ljubomorno čuvao svoje kompozicije. Na probama sa orkestrom nikada nije svirao celu deonicu violine, a na koncertima je svoja dela uglavnom izvodio napamet.

Još 1820. godine, usled konstantnog koncertiranja i putovanja, kod Paganinija su se pojavili prvi znaci iscrpljenosti. Njegovo zdravlje bilo je dodatno pogoršano trovanjem živom, koja se u to vreme koristila za lečenje sifilisa. Čak je polako počeo i da gubi vid. Međutim, sedam godina kasnije, uspeva da se ponovo vrati na scenu. Posle još jedne serije iscrpljujućih koncerata (održao ih je više od 150!), sve bolesniji, Paganini se vraća u svoju vilu u Parmi, gde nastavlja da drži lokalne koncerte. Svoj poslednji koncert održao je u Torinu 16. juna 1837. godine.

Poslednje godine svog života Paganini provodi u Parizu i Nici sa svojim sinom. Umro je  27. maja 1840. godine, od tuberkuloze grla.