Priče o Svecima

Sveti Nikola: Dan kad „pola Srbije slavi, a druga polovina ide u goste"


Srpska pravoslavna crkva 19. decembra slavi Svetog Nikolu Čudotvorca, jednog od najvećih hrišćanskih svetitelja koji važi za zaštitnika putnika, moreplovaca, ribara i splavara i to na dan kada je 33. godine ovaj svetitelj preminuo.

Nikola Mirlikijski, poznat i kao Sveti Nikola Čudotvorac, rodio se u maloazijskoj oblasti Likiji u gradu Patari oko 270. godine. Njegovi roditelji, otac Teofan i majka Nona imali su samo njega. Pri krštenju je dobio ime Nikolaj, što u prevodu znači pobeditelj naroda.

Posle smrti roditelja, razdelio je siromašnima svu nasleđenu imovinu. Prema predanju, vođen čudesnim glasom krenuo je u narod da širi veru, pravdu i milosrđe, i već je svojom pojavom donosio utehu, mir i dobru volju među ljude.

Proputovao je odnašnji svet, postao episkop miriklijski u učestvovao je na prvom Vaseljenskom saboru u Nikeji. Danas ga slavi ceo hrišćanski svet, a veruje se da upravo on prevozi duše s ovog na onaj svet.

Sveti Nikola se slavi i 22. maja, u znak sećanja na dan kada su njegove mošti 1096. godine prenete iz Mira u Likiji u tada pravoslavni Bari, u Italiji, i položene u crkvu svetog Jovana Preteče, koja je ubrzo postala stecište hodočasnika.

Светац, светитељ је неко кога је Господ прославио, а Црква препознала као светог, испуњеног Богом, блиског Богу. Светост је циљ и смисао хришћанског живота, оно због чега вреди живети. И умрети. Ко умре са Богом, никад не умире.

Светитељи су заволели Христа свим својим срцем и Он је за њих постао најважније. Христос је за њих постао Све: њему су принели све што су имали, па и себе саме. Својим животом прославили су Христа, а он је њих прославио узевши њихову смртну природу и вративши им је преображену, обасјану светлошћу Божије благодати. Учинио их је синовима Божијим по усвојењу, учесницима Вечнога Живота, житељима Царства Божијег.

Хришћани су сви позвани за светост, и постају свети на различите начине, у различитим службама, на различитим животним путевима. Светитељи које је Црква препознала само су делић светих кроз историју, а имена свих светих испунила би читаву земљу. Ако њихова имена нису упамтили људи, Бог их памти – заувек. Светима Црква зове и бестелесне анђеле Божије, и као првог њиховог војсковођу – арханђела Михаила.

Својим светитељима, а пре свега самоме Богу, који је извор њихове светости, Црква посвећује посебне дане – празнике. Бог је један, али су путеви ка њему различити. У црквеном календару видимо свете апостоле, пророке, великомученике, мученике, подвижнике (оне који су живот провели у одрицању и молитви) итд. У Цркви Христовој многе жене су препознате као светитељке. Тако и међу њима има великомученица, мученица, исповедница вере, подвижница итд.

Велики број светитеља је још за живота исцељивао болеснике. Они су и после своје смрти продужили да помажу онима који им са вером и страхом Божјим приступају.

Велики број светитеља Бог је прославио тиме што им се тела после смрти нису распала. Остале су њихове мошти. Мошти су понекад нераспаднуте, понекад се састоје само од костију. Неке од костију испуштају мирис или су мироточиве – испуштају миришљаво уље.

Светитељи су заједнички целој Цркви ма из ког народа да долазе. Сви православни имају светитеља из свог рода. Велики је број светитеља које је српски народ дао Цркви. Од светог Јована Владимира, краља зетског; преподобног Прохора Пчињског; Стефана Немање – светог Симеона Мироточивог; преподобне Анастасије – Ане, мајке светитеља Саве; Светог Саве; многобројних Богу посвећених српских владара из лозе Немањића, епископа, архиепископа, монаха и монахиња, молитвеника и пустињака, мученика за веру. И још увек их даје.

Сви они су светли пример, сви они пред Богом заступају свој народ, али и цели људски род – за вечност. И зато им се Срби обраћају у молитвама, славе их заједно са „старијим“ светитељима из других народа у породичним славама, призивају кад им је најтеже и захваљују им се кад им је најлепше.

Свети Симеон Богослов је написао: „Светитељи у свакој генерацији, придружени онима који су овај свет напустили пре њих и као и они испуњени светлошћу, постају златни ланац у коме је сваки Светитељ као одвојена карика, спојена са следећом кроз веру, дела и љубав. Тако у Једноме – Богу они чине један ланац који не може лако бити прекинут.”



srpskikod.

НЕКИ ОД НАЈПОЗНАТИЈИХ СРПСКИХ СВЕТИТЕЉА:


Јован Владимир, свети – краљ зетски

Прохор Пчињски, преподобни

Гаврило Лесновски, преподобни

Симеон Мироточиви, свети –Стефан Немања

Анастасија, преподобна –Ана, мати Светог Саве

Сава, светитељ – први архиепископ српски

Петар Коришки, свети

Стефан Владислав I, свети – краљ

Стефан Милутин, свети – краљ

Стефан Дечански, свети – Стефан Урош III, краљ

Лазар, свети великомученик – кнез

Стефан Лазаревић, свети – деспот

Синаити, преподобни:

Ромил Раванички, Роман, Нестор, Мартирије,

Сисој, Зосим Тумански, Григорије Млчалник, Јов

Јоаникије Девички, преподобни

Ангелина, преподобна – деспотица

Максим, светитељ – архиепископ – Ђорђе Бранковић, деспот

Ђорђе Кратовац, свети новомученик

Рафаило Банатски Хиландарац, преподобни

Василије Острошки Чудотворац, светитељ

Стефан Пиперски, преподобни

Петар Цетињски Чудотворац, светитељ

Авакум, преподобни – ђакон

Вукашин из Клепаца, свети мученик

Владика Николај српски, свети

Sveta Janja

Sveti Marko

Свети апостол и евангелист Матеј, син Алфејев, друкчије називан Левије, живљаше у Галилејском граду Капернауму. Он беше човек имућан и по занимању цариник. Једном, у време боравка Свог у Капернауму, Господ Христос пође к мору, праћен народом. Пролазећи он виде Матеја где седи на царини и рече му: "Хајде за мном!"

Чувши ове речи не само телесним ушима него и ушима срца, Матеј устаде одмах, и оставивши све пође за Христом. У радости својој Матеј приреди Господу код куће своје велику част. Господ благи не одби позив и уђе у дом Матејев. Дођоше к Матеју и многи суседи његови, и пријатељи, и познаници, - све сами цариници и грешници -, и сеђаху за трпезом заједно са Господом Исусом. А беху тамо и неки од књижевника и фарисеја. Видевши да се Господ не гнуша цариника и грешника, Hero седи заједно с њима за трпезом, они роптаху и говораху ученицима Његовим: Зашто учитељ ваш с цариницима и грешницима једе и пије? - А Господ чувши такве речи њихове рече им: He требају здрави лекара него болесни. Ја нисам дошао да дозовем праведнике но грешнике на покајање.
Од тога времена Матеј остави све и сва, пође за Господом Христом, и као верни ученик више се не одвајаше од Њега. Уcкоро затим он се удостоји да буде увршћен у Дванаесторицу апостола. Заједно са другим ученицима Матеј праћаше Господа на Његовим путовањима по Галилеји и Јудеји, слушајући Његово Божанско учење, гледајући Његова безбројна чудеса, a понекад и учествујући у њима. Наоружан од Господа чудотворном божанском силом, он са осталим апостолима хођаше к изгубљеним овцама дома Израиљева, проповедајући им Еванђеље Царства Божјег, исцељујући болесне, изгонећи ђаволе, чистећи губаве, васкрсавајући мртве. Он беше очевидац и сведок: и Спаситељевог живота, и Спаситељеве крсне смрти, и Спаситељевог васкрсења, и Спаситељевог вазнесења на небо.

После силаска Светога Духа на апостоле, свети Матеј спочетка остаде у Палестини, заједно са другим апостолима проповедајући Еванђеље у Јерусалиму и његовој околини. Али наступи време када се апостолима ваљало разићи из Јерусалима по разним народима, ради обраћења њиховог вери Христовој. Пред одлазак светог Матеја из Јерусалима, јерусалимски хришћани из Јевреја молише га да им остави писмено изложена дела и учење Господа Христа. Овој молби се придружише и остали апостоли који се у то време налажаху у Јерусалиму. И свети Матеј, одазивајући се овој општој жељи, написа Еванђеље осам година по Вазнесењу Христовом.
Отпутовавши из Јерусалима, свети апостол Матеј проповедаше Еванђеље у многим земљама. Благовестећи Христа он пропутова Македонију, Сирију, Персију, Парћију и Мидију, и сву Етиопију с краја - накрај, на коју му паде коцка, и просвети је светлошћу познања светог Еванђеља. Вођен Духом Светим он напослетку дође у земљу људождера, к народу црнокожном и звероподобном, и уђе у њихов град, зван Мирмени. Ту он, обративши неколико душа ка Господу, постави им за епископа свога сапутника Платона, и сагради им малу цркву. Сам пак узиђе на тамошњу оближњу гору, и борављаше на њој у посту, молећи се усрдно Богу да Господ обрати тај незнабожни народ. И јави My се Господ у облику прекрасног младића са жезлом у десној руци, назва му Бога, и дајући му тај жезал нареди му да сиђе са горе и пободе жезал близу врата цркве коју је он саградио. Притом му Господ говораше: Овај жезал ће мојом силом пустити корење, израсти у високо дрво, и то дрво ће донети изобилан род, који ће величином и сладошћу превазилазити свеколико друго воће а из корена његова избиће извор воде чисте. Који год се од људождера измије у тој води, добиће лепоту лица; и који год окуси од тог плода, одбациће зверску нарав и постаће добар и кротак човек.
Примивши жезал из руке Господње, Матеј сиђе са горе, и пође у град да изврши што му би наређено. Кнез пак тога града Фулвијан имађаше жену и сина који обоје беху ђавоимани. Сусревши апостола на путу, они викаху на њега дивљим и покварењачким гласовима, да би га уплашили. И говораху: Ко те посла овамо са тим жезлом на погибао нашу? - Апостол запрети дусима нечистим и изагна их; а исцељени се поклонише апостолу и кротко иђаху за њим. Сазнавши за његов долазак, епископ Платон га срете са клиром, и ушавши у град, и приближивши се к цркви, учини како му би наређено: пободе у земљу жезал дат му од Господа, - и тог часа, на очиглед свију, жезал постаде велико дрво, пусти из себе гране пуне лишћа, и појави се на њему прекрасан род, крупан и сладак, и изби из корена извор воде. Сви који то гледаху дивљаху се; сав град се слеже на такво чудо, и јеђаху слатки род са тога дрвета, и пијаху чисту воду. А свети апостол Матеј, стојећи на узвишици, проповедаше скупљеним људима реч Божју на њиховом језику; и одмах сви повероваше у Господа, и крсти их свети апостол у чудотворном извору оном. Најпре он крсти исцељену од духа злог кнежеву жену са сином њеним, па онда сав народ који верова у Христа. И сви крстивши се људождери, по речи Господњој, излажаху из воде прекрасни лицем и бели. И добијаху они не само телесну но и душевну белину и красоту, скидајући старог човека и облачећи се у новог човека - Христа.
Дознавши шта се догодило, кнез се најпре обрадова исцељењу своје супруге и сина. Али затим, хушкан од ђавола, он се разгњеви на апостола зато што сав народ хрли к њему остављајући богове своје, и намисли да га погуби. Међутим, апостолу се те ноћи јави Спаситељ налажући му да буде неустрашив и обећавајући да ће бити с њим у невољи која наилази. Када свану и апостол у цркви са вернима појаше хвалу Богу, кнез посла четири човека да га ухвате. Но када војници дођоше до храма Господњег, њих тог часа обави тама, и ови једва успеше да се врате натраг. Упитани, зашто не доведоше Матеја, они одговорише: Ми га чусмо где говори, али га не могосмо видети и ухватити. - To још више разјари кнеза Фулвијана и он посла велики број војника са оружјем, наредивши им да силом доведу Матеја; а ако се ко буде успротивио и штитио Матеја, таквога убити. Али, и ови се војници вратише без ичега. Јер када се приближише храму, небеска светлост обасја апостола, и војници, не будући. у стању гледати на њега, страховито се уплашише, побацаше оружје, па побегоше и испричаше кнезу шта им се догоди. Ужасно разјарен и бесан, кнез пође са свеколиким мноштвом слугу својих, желећи да сам ухвати апостола. Но кад се приближи апостолу он изненада ослепи, и искаше да га ко води. И тада поче он молити апостола да му опрости грех и да му просвети ослепљене очи. Апостол, сатворивши крсни знак на кнежеве очи, дарова му прогледање. Кнез прогледа, но само телесним очима а не и душевним, јер га злоћа беше ослепила, и тако велико чудо он приписиваше не Божјој сили већ враџбинама. И он, узевши апостола за руку, поведе га к своме дворцу, као да хоће да му укаже поштовање, a y срцу свом већ беше одлучио да апостола Господња спали у огњу као мађионичара. Но апостол, провидећи тајне срца његова и злу намеру његову, изобличи кнеза, говорећи: Мучитељу умиљати, зашто не приводиш крају оно што си намислио о мени? Чини што ти Сатана метну у срце, а ја сам, као што видиш, готов да све претрпим за Бога мог.

Тада кнез нареди војницима да светог Матеја дохвате и распростру на земљи полеђушке, па да му руке и ноге чврсто прикују клинцима за земљу. Када то би учињено, слуге онда, по мучитељевом наређењу, накупише много сувог грања и прућа, донеше смоле и сумпора, па све то метнуше на светог Матеја и запалише. Но кад се огањ разгоре у велику ватру, и сви мишљаху да је апостол Христов већ изгорео, огањ се изненада охлади и пламен се у росу претвори, и свети Матеј се појави жив и неповређен славећи Бога. Видевши то, сав се народ препаде од толиког чуда и узнесе хвалу апостоловом Богу. Међутим кнез се још више разјари. He хотећи да призна да је Божија сила Христовог проповедника сачувала живот и неповређеног од огња, он безаконички оптуживаше праведника називајући га врачаром. И говораше: Матеј враџбинама угаси огањ и остаде у њему жив.

Затим кнез нареди да се донесе још више дрва, грања и прућа, наслаже на Матеја, запали и одозго залива смолом. А нареди он те донеше и дванаест златних богова његових, поређа их око огња, и призиваше их у помоћ да они силом својом учине да се Матеј не избави од пламена него да се претвори у пепео. Међутим апостол се и у пламену мољаше Господу, да покаже непобедиву силу Своју, обелодани немоћ богова незнабожачких, и посрами оне који се уздају у њих. И изненада се пламен огњени са страховитом тутњавом устреми на златне идоле, и они се истопише од огња као восак, и многи неверни који стајаху унаоколо бише опаљени; а из растопљених идола изиђе пламен у облику змије и стаде вијати кнеза тако да он не Moraine побећи и опасност избећи док са смиреном молбом не завапи ка апостолу да га избави од погибије. Апостол запрети огњу, и пламен се одмах угаси и обличје огњене змије ишчезе. И кнез хтеде да с чешћу изведе из огња светог апостола, али он, сатворивши молитву, предаде свету душу своју у руке Господу. Тада кнез нареди да се донесе златан одар и на њему положи чесно апостолово тело неповређено од огња, и обукавши га у скупоцене одежде, узе на рамена са својим велможама и унесе у свој дворац. Но он још не имађаше савршену веру, зато и нареди да се изради железни сандук, у њега положи тело светог апостола, сандук са свих страна потпуно залеми оловом, па баци у море, Притом рече својим великашима: Ако Онај који је Матеја сачувао у огњу читавим, сачува њега и у води непотонљивим, онда је Он ваистину Једини Бог, и ми ћемо се клањати Њему, оставивши све богове наше који не узмогоше избавити себе од сагорења у огњу.

Пошто железни сандук са чесним моштима би бачен у Mope, свети апостол се ноћу јави епископу Платону, говорећи: "Сутра отиди на морску обалу с источне стране кнежевог дворца, и тамо узми моје мошти које су изнесене на копно".

Када свану, епископ праћен мноштвом верних отиде на указано место и нађе железни сандук са моштима светог апостола Матеја, као што му би у виђењу речено. А кнез, сазнавши за то, оде тамо и сам са својим великашима, и овога пута истински поверова у Господа нашег Исуса Христа, и громогласно исповеди да је Он Једини Истинити Бог, који слугу Свога Матеја сачува неповређеним како за живота у огњу тако и у води после смрти. И припадајући к сандуку са моштима светог апостола, мољаше од светог апостола опроштај за грехе своје које учини према њему, и свесрдно жељаше да се крсти. Епископ Платон, видећи кнежеву веру и усрдно мољење, огласи га, и научивши га светој вери, крсти га. Но када му при крштењу метну руку своју на главу и хтеде му наденути име, дође глас с неба који говораше: "Надени му име не Фулвијан већ Матеј".

Добивши на тај начин при крштењу апостолово име, кнез се потруди да буде подражавалац и апостолових дела: он убрзо своју кнежевску власт предаде другоме, одрече се сујете света, предаде се молитви у цркви Божјој, и би удостојен презвитерског чина од стране епископа Платона. А кад након три године епископ умре, јави се презвитеру Матеју, бившем кнезу, свети апостол Матеј и усаветова га да прими епископски престо после блаженога Платона. Примивши епископство, Матеј се изврсно потруди у проповедању Благовести Христове, и одвративши многе од идолопоклонства приведе их к Богу. Затим, после дугог богоугодног живота, он и сам отиде к Богу, и предстојећи са светим евангелистом Матејем престолу Божју, моли за нас Господа, да и ми будемо наследници вечног Царства Божијег. Амин.

Slavimo Časne verige: Sveti Petar će vam čuvati kuću i porodicu, ako ispoštujete ovaj običaj!
U srpskom narodu postoji običaj da se na današnji dan lancima veže kućni prag i tako dom zaštiti od nečastivih ljudi i sila
Časne verige, dan kada je Sveti Petar okovan i mučen.

Naime, odmah posle smrti Isusa Hrista i vaznesenja počinje proganjanje hrišćana koje je trajalo više od 300 godina. Carev namesnik Irod, upravnik Galileje, pogubio je Jakova, brata Jovanovog i, na podsticanje Jevreja, zapovedi da uhvate Petra i bace ga u tamnicu.
Foto: Profimedia
Foto: Profimedia
Petar je u tamnici spavao okovan između dva vojnika, i noć pred izvođenje na sud, zasvetle se cela tamnica i anđeo kucnu Petru po rebrima, probudi ga pa mu reče:

Moć časnog krsta: Ovo se dešava u našem telu kada se prekrstimo!

"Ustani, obuj se i opaši se, pa hajde sa mnom".

Petar ustade, a okovi mu spadoše s nogu, pa pođe s anđelom. Vojnici su spavali kao mrtvi, pa anđeo provede Petra pored straže, a kad su došli do gvozdene gradske kapije, ona se sama otvori i tako se Petar oslobodi zatvora, i verovatne smrti.

Verige koje su spale sa Petra hrišćani su sačuvali koliko zbog uspomena na svetog Petra, toliko zbog njihove isceliteljske moći. Priča se, da su se mnogi bolesnici izlečili samo dodirnuvši verige (kao i ubrus apostola Pavla kojim su ga brisali dok je bio mučen).

Kasnije je Patrijarh Jerusalimski, sveti Juvenal, dao te verige na dar carici Evdokiji, prognanoj ženi cara Teodosija Mlađeg. Carica ih je prepolovila, pa jednu polovinu poslala Crkvi Svetih apostola u Carigrad, a drugu polovinu dala svojoj kćeri Evdoksiji, ženi Valentinovoj u Rim. Evdoksija je sazidala crkvu Sv. Petra i položila u nju ove verige, zajedno sa onim u koje je sveti Petar, pred svoju smrt, bio okovan od opakog cara Nerona.

Kako isterati zlo iz kuće: Mudra priča o Svetom Petru Cetinjskom i dve čobanice!
Narodna verovanja

Po narodnom verovanju od Verižnica („Časnih Veriga“) nastaje blaže vreme, jer Bog usijanim verigama počinje da zagrejava zemlju. U mnogim mestima, Verige se smatraju za veliki praznik.

Kosovsko stanovništvo praznuje Verižnjake zbog kuge, a stočari ih praznuju zbog stoke.

Ko nosi odelo koje je šiveno na Časne Verige, veruje se da će poginuti od groma.

Te verige čuvali su hrišćani zbog uspomene na velikog apostola, kao i zbog njihove lekovite moći, jer postoje svedočenja da su se mnogi bolesnici izlečili dodirom o njih (kao i o ubrus apostola Pavla, Dap 19, 12).

U srpskom narodu postoji običaj da se na današnji dan verigama, odnosno lancima, veže kućni prag i tako dom zaštiti od nečastivih ljudi i sila.

U stara vremena verovalo se i da bi, u slučaju da danas odete na put, dom mogao da udari grom, da se zapali letina, stoku da zakolju vukovi…

Pošto praznik Časne verige nije obeležen crvenim slovom, danas ne postoje posebne zabrane u pogledu kućnih poslova (peglanje, usisavanje…). Čak je i poželjno da se kuća sredi da blista, pošto se Sveti Petar inače smatra zaštitnikom doma i porodice.

Danas je Sveti Lav, episkop Katanski


Pod vulkanskom planinom Etnom, u gradu Katani, bi Lav sveti dobrim pastirom i milosrdnim nastavnikom ljudi. Veliko popečenje imaše oko bolnih i sirotnih. I revnost njegova za veru bi onako isto velika kao i milosrđe njegovo prema nevoljnim. Pojavi se u tom gradu neki mađioničar Iliodor, koji opsenjivaše narod raznim maštarijama, i veoma razvraćaše mladež. Jednom za vreme Božje službe uđe u hram Božji i poče svoje opsenarije. Sveti Lav priđe k njemu, veza ga jednim krajem omofora i odvede na tržište gradsko. Tu naredi da se naloži velika vatra, i kad se vatra razgori, on stade posred ognja i uvuče u nj i Iliodora. Iliodor sav izgori, a Lav osta živ i netaknut. Postideše se od toga svi oni koji behu zaluđeni Iliodorom i koji gledahu u njemu neko božanstvo. A milosrdni i revnosni Lav proču se po celome carstvu kao veliki čudotvorac, koji svojim svetlim čudesima pomaže ljudima. Kada skonča svoj tok, preseli se dušom ka Gospodu, a iz njegovih mošti poteče celebno miro. Skončao u VIII veku.

Tropar (glas 4):

Istina stvari objavi te stadu tvome kao pravilo vere, obrazac krotosti i učitelja uzdržanja. Zbog toga si smirenjem stekao visoke počasti, a siromaštvom bogatstva: Oče Lave, moli Hrista Boga da spase duše naše.

Sveti sveštenomučenik Sadok

Bi episkop u Persiji posle svetog Simeona. Jednom u snu javi mu se sveti Simeon i reče mu- "Juče ja, danas ti!” Ove reči Sadok protumači pastvi svojoj kao da znače- lane ja postradah, ove godine ćeš ti. I zaista te godine uhvati ga car Bi episkop u Persiji posle svetog Simeona. Jednom u snu javi mu se sveti Simeon i reče mu: "Juče ja, danas ti!” Ove reči Sadok protumači pastvi svojoj kao da znače: lane ja postradah, ove godine ćeš ti. I zaista te godine uhvati ga car Sapor sa mnogim klirom i narodom i izvede na sud. Prvo im naredi, da se poklone ognju i suncu kao božanstvu. Odgovori Sadok: "Mi smo gotovi usrdno umreti za Boga našeg, ali suncu i ognju nećemo se pokloniti”. Potom biše mučeni i osuđeni na posečenje mačem. Pred posečenje uzdiže Sadok molitvu Bogu: "Operi nas, Gospode, u krvi našoj od grehova naših!” I slavno predade Sadok sa svojim sveštenicima i vernima tela smrti a duše Bogu besmrtnome. Postradaše 342. ili 344. godine.

Šta je sunce? oko što ne vidi.
Šta je oganj? sluga bez pameti.
Car Sapore Sadoku govori:
Pokloni se suncu i plamenu,
Bogovima što vladaju svetom,
Po nauci mudrog Zoroastra. -
Sadok caru blago odgovara:
- Zdravlje tebi, care, i veselje,
No gde umni klanja se bezumnom?
Gde slovesni slavi - beslovesnog?
Sunce - krasno kako tvar Božija,
Plamen - divan kako sluga ljudi;
No tvar može l' Tvorca zameniti?
Može l' mrtvac mesto živog biti?
J e li slika bolja od slikara?
Je li ralo skuplje od orača?
Jedan Bog je, care, na nebesi,
Uman, krasan, dobar i svemoćan,
Tvorac sveta vidnog i nevidnog,
Promislitelj svakoga stvorenja,
Darodavac svih dobrih darova,
Svedržitelj i čovekoljubac,
Njega javi Sin jedinorodni.
On nas spase persijske zablude,
Nauči nas stati vrh prirode,
I licem se Tvorcu ustremiti,
Celom dušom k nebu uzvisiti,
Tamo gde je naša domovina,
Domovina angela i ljudi -
Sadok reče - Sapor ga poseče.

RASUĐIVANjE

Finija je voda od zemlje; finiji oganj od vode; finiji vazduh od ognja; finija elektrina od vazduha. Pa ipak je vazduh debela stihija prema duhovnom svetu; i elektrina je debela stihija prema duhovnom svetu.
Vrlo je fina elektrika, no glas je finiji od elektrike, misao je finija od glasa, duh je finiji od misli.
Fini je vazduh, i sprovodi glas na veliku daljinu. Fina je elektrina, i sprovodi svetlost na veliku daljinu. Kako li tek svako delo i svaka reč i svaka misao tvoja biva sprovođena do svih krajeva duhovnoga carstva. O kako je strašno učiniti grešno delo, i reći grešnu reč, i pomisliti bezumnu misao! Do kako neizmerne daljine nabiraju se od toga talasi na moru duhovnom! No ne idi u daleke pojedinosti sveta nepoznatoga. Glavno je da znaš i da meriš kako svako tvoje delo, reč ili pomisao, neizbežno čini utisak na četiri strane: na Boga i svet duhovni, na prirodu, na ljude i na tvoju dušu. Ako se izvežbaš u ovom saznanju, dostići ćeš viši stupanj spasonosne opreznosti.

SOZERCANjE

Da sozercavam Gospoda Isusa u razgovoru sa Nikodimom (Jov. 3) i to:
1. kako Nikodim, iako učitelj u Izrailju, savršeno ne shvataše duhovne stvari,
2. kako Gospod namerno otpočinje razgovor pitanjem duhovnog rođenja - pitanjem najnepristupnijim umu Nikodimovu - da bi time priveo Nikodima smernosti, a potom dalje ga obdelavao kao dobru zemlju,
3. kako je Nikodim u početku sa snebivanjem i stidom prilazio Hristu (kao i danas što mnogi iz učenih čine), a posle sve odvažnije.

BESEDA

o sudu i osudi
Koji Njega (Hrista) vjeruje, ne sudi mu se,
a koji ne vjeruje, već je osuđen (Jov. 3, 18)
Ne sudi se onome ko veruje Hrista Gospoda, jer on sam sebe sudi i ispravlja stope svoje prema svetlosti koja ide pred njim. Kao čovek u dubokoj tami što podešava korake svoje prema sveći u ruci, tako i onaj ko veruje Hrista, to jest ko se uputio za Hristom kao za svetlošću u tami života.
A onaj ko ne veruje - već je osuđen. To jest, onaj ko nema putovođe na nepoznatom putu, tek što je koračio prvi korak, izgubio je put i zalutao. Ko ne veruje u Hrista, osuđen je na neznanje, na nemoć, na gnev, na teturanje po krivim i izukrštanim putevima, na porok, na očajanje, a možda i na samoubistvo. Osuđen je u dva sveta: u ovome svetu na besmislenu, telesnu i varljivu egzistenciju, a u onom na večnu propast. O kako je taman put dece neverovanja, i kako dubok bezdan između svakog njihovog prvog i trećeg koraka!
Gospode svemilosni, zaista nemamo ni u koga i ni u šta verovati van Tebe. Ti si naš Spasitelj od tame, greha i smrti. Tebi slava i hvala vavek. Amin.

Sveti Vasilije Ostroški: Iceljujuća moć sveca i sva čuda vezana za manastir

Roden je kao Stojan Jovanović u Popovom polju kod Trebinja, a vec u 12. godini poslat je u manastir Zavala, gde je njegov stric Serafim bio iguman
Rođen je kao Stojan Jovanović u Popovom polju kod Trebinja, a vec u 12. godini poslat je u manastir Zavala, gde je njegov stric Serafim bio iguman. Nakon što je završio manastirsku školu, dobio je sveštenički čin i postao paroh Popovog polja.

Službovao je u mnogim gradovima, od Mostara, preko Herceg Novog i Pljevalja, Morače, do Ogonošta i Bjelopavlića. Preminuo je 1671. godine, a njegove mošti i grob čuvaju se u manastiru Ostrog u Crnoj Gori, za koji se vezuju brojne legende. U njegovu moć isceljenja veruju pripadnici kako hrišćanske, tako i muslimanske vere. Zašto?
Postoje brojna pismena svedočenja ljudi da su molitve upućene Svetom Vasiliju Ostroškom uslišene - svako kome je ovaj svetac pomogao, prilikom sledeće posete manastiru Ostrog zapisuje na papir čitavu priču i ostavlja u Gornjem manastiru, a monasi ih sakupljaju, čuvaju i pretvaraju u knjigu.

Neke od starih legendi koje svedoče o milosti, dobroti i moći Svetog Vasilija između ostalog jeste i priča da je sa vrha Gornjeg manastira jednom davno ispala beba iz kolevke. Budući da je se Gornji manastir nalazi u stenama planine Ostroška greda, maltene uz samu liticu, na čak 900 metara nadmorske visine, majka se prestrašila i verovala da je izgubila dete. Međutim, beba je pronađena živa i zdrava na zemlji u podnožju planine, veselo se smeškajući.

Oni koji ne veruju u priče poput ove, ipak se zamisle kada čuju istinitu činjenicu - požar koji je izbio na planini Ostroška greda poštedeo je oba manastira i obližnje kapele. Takođe, činjenica je da je za vreme Drugog svetskog rata iznad Gornjeg manastira Ostrog pala bomba, ali nikada nije eksplodirala.

Ljudi koji su ikada spavali pod okriljem ove svete građevine, govore da je to bila najmirnija noć koju su prespavali. Zbog toga što se osećaju veoma sigurno, mnogi posetioci hrama biraju da spavaju napolju - u konačištu pored manastira postoje kreveti, ali i pokrivači koji su svakom posetiocu na raspolaganju i dozvoljeno ih je iznositi napolje.

Jedino što nije dozvoljeno jeste fotografisanje unutar i u porti Gornjeg manastira. Ako se ikada zaputite na ovo sveto mesto, običaj je da se ponese flaša ulja, koju monasi pri službama osveštavaju i poklanjaju vernicima u malim flašicama, a koje se koriste radi lečenja. Treba poneti i vrećicu šećera, koja ostaje u manastiru i kojim se svi mogu poslužiti.
Međutim, najvažnije je da ponesete jedan par crnih, muških čarapa - priča se da su čarape Svetog Vasilija uvek pocepane jer noću ustaje i hoda, pa ih monasi svakoga dana menjaju.

Žene ne smeju ulaziti u kratkim suknjama, čak ni u pantalonama - obavezna nošnja je suknja bar do kolena, kao i pokrivena ramena i grudi, a treba staviti i maramu na glavu.

Određenim danima, ruka Svetog Vasilija je otkrivena da bi je vernici celivali tokom obilaska manastira, a svi koji su imali priliku da je vide otkrivenu, govore da ta ruka izgleda veoma živo, a ne kao deo tela nekog ko je preminuo pre skoro 400 godina.Takođe, u manastiru ćete imati prilike da čujete i da je nekim grešnicima svetac izmakao ruku, ne dozvolivši da je celivaju, a nemojte se usuditi ni da slažete monahe, jer se šuška da su vidoviti.

Svi koji žele da se krste na ovom posebnom mestu, mogu to učiniti u crkvi Svetog mučenika Stanka, smeštenoj na platou pored Donjeg manastira, posvećenu dečaku kome su, prema verovanju, odsekli prste jer nije želeo da otkrije neprijateljima gde se nalazi Sveti Vasilije.

U manastiru Ostrog ništa se ne naplaćuje - potrebno je samo da kažete monahu koji drži službu da pročita molitvu za onog kome je pomoć Svetog Vasilija potrebna, a čak je i obred krštenja potpuno besplatan.

Slavimo Đurđic: Ko ovo uradi na veliki praznik, teraće ga maler i sledeće godine!

Iako Đurđic nije crveno slovo, veoma je važan i poštovan praznik, pa sve teže poslove treba izbegavati
Pravoslavna crkva i njeni vernici 16. novembra proslavljaju veliki praznik - Đurđic.

Ovaj praznik posvećen je prenosu moštiju Svetog velikomučenika Georgija iz Nikomidije u palestinsku Lidu, domovinu njegove majke, i to po njegovoj želji koju je pred smrt saopštio jednom slugi.

Sveti Georgije stradao je 303. godine, jer je kao Hristov vojnik odbio poslušnost caru Dioklecijanu, velikom progonitelju hrišćana.

Izjavio je da se ne plaši da umre za svoju veru, propovedao je Novi zavet, a čak je i carevu ženu Aleksandru uspeo da preobrati u hrišćanstvo. Tada su oboje osuđeni na smrt odsecanjem glave.

Za razliku od Đurđevdana, koji je takođe posvećen Svetom Georgiju, odnosno njegovom rođenju, Đurđic nije crveno slovo.

Običaji na Đurđic

U selima po Zapadnoj Srbiji postoji običaj klanja crnog petla ili pileta, a u Hercegovini crnog jareta. Oba običaja obavljaju se u strogoj tišini, kako bi se domaćini zaštitili od napada vukova.
Običaji su nastali zbog toga što se od Đurđica pa do praznika Svetog Mrate 24. novembra nazivaju Vučji dani (Mratinci), a Sveti Mrata je zaštitnik vukova.

Iako Đurđic nije crveno slovo, veoma je važan i poštovan praznik među vernicima, pa se tako na ovaj dan ne rade teški poslovi i ručni radovi.

Takođe, strogo je zabranjeno loviti vukove, jer će lovce u suprotnom zadesiti velika nesreća i maler koji će ih pratiti i cele sledeće godine.

(Stil.kurir.rs)