Srpski tradicionalni muzički instrumenti

Гусле кроз историју

Гусле су стари, изворни Србски инструмент, који је кроз све вијекове опстајао и остајао у Србском народу, свједочећи и преживљавајући све народне воље и невоље.

Уз гусле се рађало, крштавало, стасавало, вјенчавало, у бојеве ишло и умирало. Свака кућа и огњиште је имало гусле, па и ако нико у кући није знао загудити, оне су стајале и чекале госта који је знао загудити и уз гусле запјевати.


Замагљена и бечком школом искривљена, славна историја нашег народа, сакрила је и поријекло гусала као изворно Србског инструмента. Поуздано знамо да је наш владар Стефан Немања са гуслама дочекао германског владара Фридриха Барбаросу, када је Њемац дошао да преговара са Стефаном Немањом око преласка западних војски преко Србије при њиховом походу у Крсташке ратове. Њемачки владар се одушевио гуслама и њиховим звуком. То су неки најстарији помени гусала у званичној историји нашег народа. Међутим, како знамо да је та званична историја нашег народа, на Бечком Конгресу прекројена, измјењена и замагљена, можемо предпоставити да је историја Срба, као и Србских гусала, много старија и богатија. Зна се да су гусле поријеклом са простора древне Персије, односно средње Азије. Неке историјске школе говоре да су и Срби поријеклом са тих простора (за шта има основаних доказа), тако да није искључено да су Срби, досељавајући са простора средње Азије на просторе Сјеверне, Средње, Источне и Јужне Европе (али далеко прије 7. вијека, како нас учи званична историја), донијели са собом и свој инструмент – гусле.


Познато је да Лужички Срби, који су населили данашње крајеве Њемачке у истом валу када смо и ми дошли у ове крајеве, имају свој национални инструмент – хусле! При том Србске гусле и Лужичкосрбске хусле личе, само су кроз дугу историју оба инструмента доживљавала промјене и усавршавања.

Како наш народ од памтивјека прати проклетство издаје, неслоге, цијепања, те како се, од кад постоји, наш народ прелијева и стапа у друге народе или се чак од нашег народа одвајају дјелови народа стварајући друге, нове „народе“ (обично непријатељски настројене према народу из кога су потекли), тако су са народом и гусле прешле из нашег народа у друге, околне народе, који су их прихватили и представљају их као изворно свој национални инструмент!

Тако данас имамо „хрватске гусле“, „бугарске гусле“, „македонске гусле“, „босанске или бошњачке гусле“, „црногорске гусле“, итд…

Као и многа друга обиљежја Србске нације и културе, ти „народи“, у недостатку сосптвене културе и националних обиљежја, својатају и тај наш древни инструмент!


Дијелови гусала:

1.    Варјача – звучно тијело – издубљено дрво преко кога је натегнута јагњећа, зечја или јарећа кожа на којој је на средини направљена перфорација ради звучности инструмента.

2.  Држач се састоји од «врата» и «главе». «Глава» је сам врх гусала и обично је врло богато украшена, може бити изрезбарен лик човјека, коња, птице итд, док је «врат» дио за који гуслар држи гусле, док другом руком гудалом прелази преко натегнутих струна.

3.    Струне су направљене од длака из коњског репа.

4.    Опута – дио за који је струна причвршћена при дну гусала.

5.    Кочић – налази се између «главе» и «дршка» и на њега се намотава струна.

6.    Коњ или коњић – комадић дрвета који одваја струну од звучног дијела. Налази се између «опуте» и перфорације, а може бити до «три прста» висине.

7.    Лучац – гудало направљено од природно закривљене гране и струне од коњске длаке.

Неки од најпознатијих гуслара Српског народа: Тешан Подруговић, Филип Вишњић, Лека Мастиловић, Старац Милија, Старац Рашко, Ђуро Милутиновић, Стојан Хајдук, Анђелко Вуковић, Ђорђије Ђоко Копривица, Душан Додеровић, Петар Перуновић Перун, Будимир Чавић, Зоран Племић, Бранко Перовић, Саша Лакетић, Славко Јекнић, Ђорђе Тановић, Бошко Вујачић…



Ненад Јокановић, Бања Лука/ srpskoblago.rs

Године 1831. оснива се Књажевско-сербска банда — дувачки оркестар европског типа,
са капелником Јосифом Шлезингером



“Труба је Србину радос’ и жалос’. Она га води и на весеље и у рат, а испраћа га кад умре”. Ово каже народни музичар из Ваљевске Колубаре Крстивоје Суботић.

Фрагмент казивања једног народног музичара о значењу трубе за нашег човека некоме можда делује чудно, а некоме најблаже речено — претерано. Где је “права истина” кад је о томе реч?


Труба, а са њом и групно музицирање у оквиру блех оркестра, иако у основи страни нашој традицији, постали су јој веома блиски из више разлога. Вероватно најважнији је тај што су поникли из војне праксе која је Србину, као човеку који је вазда ратовао, била веома блиска. Јак и продоран звук трубе нешто је што одговара укусу нашег човека који највише цени снагу, како у животу, тако и у музици. — Са Запада усвојена, а нашој традицији страна и на известан начин несумњиво компликована музичка структура, са својеврсном поделом инструмената у оркестру на: мелодијске, хармонске и ритмичке, временом је заживела у нашој музичкој пракси, каже др Димитрије О. Големовић, професор на Факултету музичких уметности у Београду. Он је обишао неколико стотина села у Србији, Црној Гори и некадашњој БИХ, сакупивши при том на хиљаде примера народних песама и свирке. Аутор је неколико књига и четрдесетак радова из етномузикологије.

Почело је овако, објашњава наш саговорник. После турског утицаја свукуд, па и у музици (није ни чудно што је и први оркестар који је свирао на двору кнеза Милоша био оријенталан — “Мустафа и његова дружина” уживали су углед званичних дворских свирача), кнез се окренуо Европи. Као човек великих интересовања и жељан напретка, довео је до многих промена у српском младом грађанском друштву. Све то довело је до промена и на музичком плану. Тако се већ 1831. године оснива Књажевско-сербска банда — дувачки оркестар европског типа, са капелником Јосифом Шлезингером. Године 1829. на позив Јеврема Обреновића, Милошевог брата, основао је Шлезингер у Шапцу оркестар састављен од шеснаест музичара, који је прешавши у Милошеву службу попуњен новим члановима имао веома разнолик репертоар: народне мелодије, потпурије, фантазије, маршеве и друга пригодна дела за војне и друге потребе. Занимљиво је да је пракса оваквог музицирања постала у Србији веома популарна тако да је дошло до појаве више војних оркестара који су у периоду од четрдесетих година 19. века па све до почетка 20. века имали становит развој, како на плану свога састава, тако и репертоара.

Странци који су пролазили нашим крајевима током 19. века, видевши склоност Срба ка оријенталном, били су велики скептици у погледу њиховог усвајања западних тековина, нарочито када је у питању била западна музика, “сматрајући да ће требати доста времена да та компликована музика запада буде потпуно прихваћена у цивилном животу Србије”. Међутим, овдашњи људи показали су се далеко флексибилнијим него што се то од њих очекивало, тако да су ту музику усвајали веома брзо — у складу са — такође брзом трансформацијом свог грађанског друштва.



Лимени дувачки ансамбли или блех оркестри, иако са солидном и временски релативно дугом праксом у градском музицирању, на наше село продиру тек почетком 20. века, утичући на стварање сеоских дувачких ансамбала. Иначе, “трубаштво” код нас добија шире размере после Првог светског рата, а нарочито после Другог. Најзаслужнији за развој ове музичке праксе је Драгачевски сабор трубача који је основан као такмичарски фестивал дувачких сеоских оркестара 1961. године, каже наш саговорник.

За разлику од спорих и незнатних промена у традиционалној култури карактеристичних за некадашња времена, оне које се дешавају у новије време веће су и много живље. Карактеристична музичка херметичност и самосвојност појединих крајева у прошлости данас је умногоме нарушена разним факторима, каже др Големовић. Када је у питању традиција о којој говоримо, најзначајнији је сигурно Драгачевски сабор трубача који је својим четрдесетпетогодишњим трајањем нужно успоставио и нека нова мерила вредности у овом начину музицирања, која су за њега била како корисна, тако и штетна.

С једне стране, оркестри су умногоме побољшали извођачко умеће, а с друге стране — у том процесу су изгубили много од оригиналности и самосвојности, што је нужно довело до својеврсне унифицираности. Ова пракса потпомогнута разним медијским средствима учинила је такође да, без обзира на квалитет, неки начини музицирања постану популарнији од других, па тако и нека врста музичког “идеала”, узора. Ово се нарочито односи на свирку оркестара из околине Лесковца и Врања, а разлог њихове популарности несумњиво лежи у њиховом оријенталном стилу музицирања који је веома близак нашим људима. И ова појава нужно резултира унифицирањем које, истина, има другачију позадину, али је то несумњиво у својој суштини. Познат је пример музицирања блех-оркестра у филму Емира Кустурице Дом за вешање, с нумером Ђурђевдан, коју изводе оркестри с југоистока Србије, која је по приказивању филма постала прави музички хит, с великим бројем варијаната, како у народној музичкој пракси, тако и оних које изводе естрадне „музичке звезде”.

САСТАВ

Састав блех-оркестара у Србији национално је разнолик и најчешће га чине Цигани као овдашњи најстарији музички професионалци (околина Врања и Лесковца, односно Бољевца и Зајечара), а после њих Срби (околина Ужица и Чачка, односно Бољевца и Зајечара).

СТИЛ МУЗИЦИРАЊА

Занимљиво је да извођачка пракса народних блех-оркестара у Србији није подједнако развијена, каже др Големовић. Постоје три области где се она нарочито афирмисала: околина Лесковца и Врања; околина Бољевца и Зајечара, као и околина Чачка и Ужица . Стил музицирања у овим “областима” међусобно се разликује тако да су, на пример, игре из околине Врања и Лесковца на своме почетку “уздржане”, а касније веома живе, с особинама “јужњачког темперамента с карактеристичним ритмовима” најчешће у ритмичком систему аксак, а честа је и употреба синкопе, нарочито у играма типа чочека. Игре из околине Бољевца и Зајечара карактерише својеврсна моторичност, док су оне из околине Чачка и Ужица „уједначеног и равномерног ритма”, мада их има и веома живих.

НОСТАЛГИЈА: Мићо Петровић

Оно што је за Америку била вест да је умро Елвис Присли, то је лета 2000. године за ужички крај била вест да је умро најбољи трубач Србије Милован-Мићо Петровић из села Дубоког, седам километара од Ужица. Иза Миће Петровића остале су четири „Златне трубе” освојене на култном Сабору трубача у Гучи, српском Нешвилу, као и “Мајсторско писмо” из Гуче, највеће признање које народни трубач у Србији може да добије. Звали су га златиборским Мајлсом Дејвисом. Поред стандардних фолк евергринова (“Ужичанка”, “Ветар дува сва се гора љуља”, “Стани, стани Ибар водо”, “Марш на Дрину”), Мићо Петровић је експериментисао са музиком меридијана, свирајући виртуозно и Wорлд мусиц, етно других народа, на пример кантри у интерпретацији драгачевске трубе.



Они срећници који су имали прилику да га са оркестром слушају уживо памте маестралне деонице “Водолије”, теме из “Косе”, филма Милоша Формана или музику из филмова Серђа Леонеа. Клинт Иствуд са шајкачом. Него шта. А, знате ли шта је “Изгубљено јагње”? То вам је када Мићо Петровић распореди оркестар по крајевима ливаде и шуме и онда труба дозива трубу. А када се дозову све трубе, као што чобан дозива изгубљену јагњад, онда цео оркестар овери да је стадо на окупу. И шта онда преостаје Златиборцу него да разбије чашу. Ваља се. Труба је симбол ужичког краја, а за трубачки таленат Мићо је говорио да је то “божији дар”. Он је изгледа био и божији човек јер зашто би га Бог узео у четрдесетој години живота и напону креативне снаге осим да свира драгачевски џез анђелима на небу. Иза трубачке легенде остали су наследници — синови Дејан и Дарко. Трубачи.



riznicasrpska.

Dvojnice ili svirale su narodni duvački instrument. Sastoji se od dve cevi izrađene jedna uz drugu od istog komada drveta, najčešće šimširovog. Gornji kraj cevi, u koji se duva istesan je zajedno. Svaka cev ima pisak i rupice. Desna cev ima jednu rupicu više od leve i svira se dvoglasno.
Dvojnice su obično izvana ukrašene šarama izrezbarenih, obojene žutim mastilom i sl. Kao izrazito pastirski instrument rasprostranjene su širom Balkana. Služe za pratnju pesama i plesova, najviše kola.

Tambura je žičani instrument koji se razvio od instrumenta poznatog već u staroj kulturi Mesopotamije i Egipta.

Tambure se izrađuju od drveta, uglavnom javora, a prednje daske izrađene su od određenih vrsta četinara koje imaju izrazita rezonantna, akustična svojstva. Vrhunski izrađeni instrumenti rade se ručno, po pravilu od strane starih majstora koji tajne izrade čuvaju i prenose „s kolena na koleno“. Poznate su Kudlikove, Bocanove, Tormine, Gezove tambure. Postoji više vrsta tambura: prim, basprim, E-basprim, kontra, čelo, begeš ili tamburaški bas koji je sličan kontrabasu. Najsličnije su gitarama, a po sličnom principu se dobija i ton. Tehnike svriranja i načini, razume se, potpuno se razlikuju.

Štimovi tambura se razlikuju.. Postoje dva osnovne vrste štima.. Farkašev koji se pretežno koristi u zapadnom delu Hrvatske, te Sremski štim koji je zastupljen u Vojvodini a i preovlađuje na svim teritorijama gde se svira tambura.

Osnovna razlika između ova dva štima je u visini štimanja prve žice na pojedinim instrumentima, te se u Farkaševom štimu prva žica basprima (brača) štimuje na G, te stoga taj štim nosi i naziv G-štim, dok se u Sremskom štimu prva žica basprima (brača) štimuje na ton A (obično 440-444 herca), pa taj štim još nosi i naziv A-štim.

Po instrumentima Sremski (A-štim) izgleda ovako:

Prim e, h, fis, cis
A-basprim a, e, h, fis
E-basprim e, h, fis, cis
Kontra e, h, gis, e
Čelo a, e, h, fis
Bas a, e, h, fis

Znameniti tamburaši

Marko Nešić
Janika Balaž

Harmonika je polifoni i aerofonski muzički instrument sa klavijaturom ili dugmadima. Muzičar na harmonici (harmonikaš) rukama širi i skuplja meh čija vazdušna struja prolazi kroz ventile. Ove ventile kontolišu harmonikaševi prsti pritiskom na dirke.

Telo harmonike se sastoji iz dve drvene kutije povezane mehom. Veličina i težina harmonike varira u zavisnosti od njenog tipa, broja registara i basova. Sam pritisak na dirke se ne koristi kao izražajno sredstvo, niti se njime kontroliše jačina zvuka, već se za to koristi isključivo pumpanje meha. Razlikuju se tri osnovne vrste harmonika: klavirska harmonika, hromatska sa dugmetima i dijatonska harmonika.

Smatra se da je prvu harmoniku konstruisao Kristijan Fridrih Ludvig Bušman 1822. u Berlinu. Harmoniku je patentirao Ciril Demian 1829. u Beču. Njegova harmonika je imala tastere samo na jednoj strani, dok je druga služila samo za razvlačenje.

Harmonika je folklorni instrument popularan širom sveta (Francuska, Italija, Centralna i istočna Evropa, Latinska Amerika). Veoma je prisutna u tradicionalnoj i novokomponovanoj muzici Srbije.

Harmonika se ređe koristi kao instrument u normalnoj i ozbiljnoj muzici, ali se koristi i u klasičnoj muzici, naročito od druge polovine 20. veka. Veliki doprinos razvoju harmonike i literaturi za harmoniku dali su ruski kompozitori.

Gajde su nekada bile uobičajen instrument širom Evrope. U Srba i ostalih Južnih Slovena gajde se sviraju i danas mahom u selima. Što se Evrope tiče svaka zemlja ima svoj tip gajdi (bag pipes), međutim u mnogim zemljama to više nije taj izvorni tip gajdi, već su usavršene do te mere da su na sviralu dodati čak i mehanizmi sa klapnama, primitivni piskovi od trske su zameljeni industrijskim te se i zvuk uslovno rečeno profinio i prilagodio više klasičnom izvođenju. Međutim, ovim tehničkim poboljšanjima zapadnoevropski tipovi gajdi mnogo su izgubili od svoje ruralnosti i rustike zvuka.
Mi ćemo se fokusirati na južnoslovenski tip gajdi. Ovaj instrument u veoma srodnim oblicima javlja se u Srbiji, Makedoniji, Bugarskoj, Albaniji, Hrvatskoj.

Pomenućemo neke tipove gajdi pronađenih na prostoru Balkana: južnomoravsko-makedonski tip, najrasprostranjeniji tip, svira se od okoline Niša pa sve do juga Makedonije. U okolini Niša sreću se svrljiške gajde koje imaju gajdenicu (sviralu, gajdarku) sa duplom cevi, postoje još i erske gajde, zatim vojvođanske gajde koje imaju meh i takođe dvocevnu sviralu.

Svaki tip odlikovao se različitim štimom (uglavnom netemperovanim), kasnije su majstori uhvatili kalupe po kojima su pravili gajde preciznijeg štima.

Gajde se sastoje od nekoliko elemenata: Gajdenica (gajdurka po makedonski, svirala, gajdarka) deo koji daje zvuk, ima rupe gde svirač prebira prstima i kroji melodiju sa ukrasima. Broj rupa se kreće između 6 i 8. Gajdenica se pravi od tvrdog drveta. Najčešće su to šimšir ili zelenika, dren, jorgovan i šljiva.

Na vrhu gajdenice nalazi se krivi završetak koji se nekada pravio isključivo od bivoljeg ili drugog roga, a danas majstori ovaj egzotični materijal zamenjuju drvetom. Sa vrha ovog dela na uzici od kože visi zub od vuka, divlje svinje ili medveda... ili kandža orla ili sokola. Ovaj oštri predmet služi kao amajlija, ujedno i kao alat kojim su se doterivale rupe kada su štimovane pomoću pčelinjeg voska (veličina rupe se sužavala kapanjem pčelinjeg voska).

Pisak se nalazi u spoju između mešine i gajdenice. Vibracijom njegovog jezička dobija se zvuk. Pisak (piska makedonski) pravi se od sirove barske trske ili od mladica zove. Pisak se nakratko uroni u vrelo ulje kako bi se zaštitio od vlage. Štim gajde umnogome zavisi od piska i od klimatskih prilika te se gajdašima savetuje, ukoliko sviraju zajedno sa drugim instrumentima uvek imaju sa sobom nekoliko pisaka, koji se u štimu razlikuju za nekoliko centi ili pola stepena.

Svi prstenovi u koje se uglavljuju drveni delovi, kada se spajaju sa mešinom, zovu se glavčine i prave se od kravljeg roga (danas usled nedostatka materijala, od drveta).

Drveni deo u koji se duva ima povratni ventil, sa klapmom od parčeta kože, a u novije vreme od gume.

Velika dugačka cev koja daje dubok (bas) ton takođe ima svoj veliki pisak i zove se prdalo (brčalo na makedonskom), bas, bordun, ili drndalo. Sklapa se iz tri dela i pravi se od drena, šimšira ili zelenike.
Mešina se pravi od kože jareta ili jagnjeta koja se suši, potapa u krečnu vodu i tako impregnira. Deo sa krznom okreće se unutra da drži vlagu i toplotu.

Ceo instrument maže se lojem ili voskom na svim spojevima da ne pušta, a mešina se maže svinjskom mašću da bi se očuvala.

Ovakav oblik gajdi nije se promenio vekovima. Velike vojne i ropstva narod je prošao lečeći tugu zvukom gajdi.

Danas se gajde sviraju uz goč tj. tapan pa i uz tamburu.

Postale su sastavni deo neofolk i neovizantijskih muzičkih sastava, kao i svih grupa koje se bave arhaičnom muzikom.

Sam zvuk gajdi vodi duboko u prošlost u zadnje repove korena naroda. Veoma dragoceno je to što na Balkanu postoje i danas se prave primitivni tipovi gajdi koje su svirali i naši preci. U prošlosti su se na gajdama svirala kola i ora i bile su verni prijatelji pastira, pored frula i kavala. Pastiri su bili oni koji su ih najčešće i pravili idući za ovcama.

Na saborima gajdaš bi obično stao u sredinu kola i svirao dok se kolo vilo oko njega, on bi se pak okretao licem čas jednima čas drugima, pokazujući svoje uživanje (merak).
U narodu se kaže duva u gajde.

Šargija je okidački instrument dugog vrata, dugačak najčešće 95-100 cm. Koristi se u narodnoj muzici balkanskih zemalja, uključujući Srbiju, Bosnu, Hrvatsku i Albaniju.
Šargija vodi poreklo iz Bosne, iz vremena vladavine Otomanske imperije. Sviraju je Srbi, bosanski muslimani, Albanci i Hrvati.

Šargija je sličana dvožičanoj ćifteliji, ali ima više žica i izgleda kao primitivni saz. Korpus šargije je kruškolik, a vrat je dugačak (oko 50 cm). Korpus ima nekoliko manjih i jedan veći otvor. Čivije se nalaze na glavi i spreda i sa strane. Šargija ima 4, 5, 6, 7 i (ređe) više žica i oko 12 prečnika. Telo može biti napravljeno od odvojene bačve ili isklesan iz jednog komada drveta.

Na najvišoj žici se svira melodija, dok ostale žice služe kao bordunska pratnja. Ima zvečeći zvuk, kao turski saz. Šargiju obično prati violina. Uz svirku šargije se uglavnom igra, ali se pevaju i pesme.
Njome prate srpske junačke pesme i svirači u Krajini, a narodna pesma je spominje kao sedefli šargiju.

Zurla je, kao orijentalni instrument, na Balkan najverovatnije dosla posredstvom Turaka iz Perzije. Na Balkanu je u muzickoj praksi na Kosovu i Metohiji, Mekedoniji i Bugarskoj. Cev zurle je cilindricna, ali se na samom donjem delu naglo i veoma naglaseno siri. Pisak na gornjem delu, je od trske — dvostruki.

Obim tonova na zurli je najcesce oktava plus terca ili kvarta. Na zurli se, zbog piska, koji se celom svojom duzinom stavlja u usta sviraca, svira lagato (lagano sviranje). Zvuk je veoma snazan i namenjen za otvorene prostore. Zurle obicno sviraju u paru uz pratnju velikog bubnja.

Deo teksta preuzet iz materijala muzičkog sastava "Stupovi"


* * *


ZURLA je duvački instrument koji se obično pravi od orahovog ili šljivinog drveta. Sastoji se od dva dela: kupaste cevi i piska. Zurla ima sedam otvora za prste i jedan za palac, otvore u donjem delu i pisak sa diskom na gornjem kraju. Tokom sviranja, zurla se drži sa obe ruke, nagnuta pod uglom od 45 s; od pogleda. Prsti leve ruke pokrivaju donja četiri otvora, dok prsti desne ruke pokrivaju gornje otvore i otvor za palac. Zaravnjeni pisak se potpuno stavi u usta, tako da usne dodiruju metalni disk.

Sviranje ovog instrumenta zahteva karakteristično, cirkularno disanje. Zurla ima jedinstven, veoma glasan i prodoran zvuk. Repertoar zurli su tradicionalna ora. Redovno su praćene tradicionalnim dvostranim bubnjevima, tapanima.

kulinban.org/instrumenti_lat.htm

Велики, широки, прстенаст обруч од ораховог дрвета затворен кожом, са једне стране козјом (виши тон), а са друге овчијом, телећом, па и магарећом (дубљи тон). У дебљу кожу се удара дебљом палицом („чукан“), а у тању кожу танким дреновим прутом („прчка“, „праћка“). Балканска школа свирања тапана подразумева свирање (а не пратњу) мелодије, при чему се танким прутом изображава све што свирач жели да каже, док се чуканом само пунктирају одрећена мелодијска места.

Тапан је вековима био незаменљив на сеоским весељима (свадбе, кућне и сеоске славе), са зурлама, гајдама или у већим инструменталним саставима, а често и као соло инструмент.

Преузето са:
beloplatno.rastko.net/instrumenti/instrumenti.html

Drombulje su jedan od najstarijih muzičkih instrumenata.

Drombulja se sastoji od savitljivog jezička koji je pričvršćen na okvir. Ovaj jezičak svirač okida prstom dok je drombulja prislonjena na na zube ili usta. Na taj način se dobija zvuk uvek iste visine, međutim, menjanjem količine vazduha u ustima mogu se dobiti različiti viši harmonici, te je na taj način moguće proizvesti jednostavnije melodije.

Instrument je poznat u mnogim kulturama, ima više od 40 naziva. Često je upotrebljavan u šamanskim ritualima i verovalo se da ima magična svojstva jer vibracije koje izaziva (pošto glava služi kao rezonantna kutija) dok se svira mogu indukovati stanje lakšeg transa kod onoga ko ih svira.
Na Balkanu ovaj instrument je poznat po filmu Ko to tamo peva, gde tokom filma mlađi muzičar svira drombulje, prateći starijeg koji svira harmoniku.

Daf (perzijski, Khowar: ڈف, kurdski, arapski, Urdu: دف, na srednje perzijskom: DAP) je veliki perzijski bubanj koji se koristi u popularnoj i klasičnoj muzici.Okvir je obično izrađen od tvrdog drveta s mnogo metalnih prstenova, a membrana je obično kozja.

Daf se uglavnom koristi na Bliskom istoku, Kurdistanu, Iranu, Armeniji, Pakistanu, Turskoj, Tadžikistanu i Azerbajdžanu, a obično prati pevače i igrače, tamburu, violinu, oud, saz i druge bliskoistočne instrumente. Neki DAF-ovi su opremljeni malim činelama, što ih čini analognim velikoj harfi.

ŠUPELJKA — instrument sličan kavalu samo manjih dimenzija, najčešće se izrađuje od šimširovog ili drveta šljive, ali i od bivoljeg roga. Naziv ovog instrumenta potiče od cevi koja je potpuno izdubljena, šuplja i otvorena na oba kraja. Kao pastirski instrument, zastupljena je kod gotovo svih balkanskih naroda.


Tanja/mc.kcbor.net/2010/01/21/izlozba-starih-muzickih-instrumenata-3/

Фрула (итал. zufolo, енгл. pipe; фр. fifre, нем. Pfeife) је дувачки аерофони инструмент који се прави од једног комада дрвета (углавном шљиве), трске, зове и сл. То је једноставни народни инструмент цилиндричног облика, сличан уздужној флаути.

Сматра се да је фрула најстарији и најмногобројнији инструмент на свету. У разним варијантама, величинама и облицима, налазимо их готово код свих народа планете.
Инструменти слични фрули били су познати још најстаријим народима. Обзиром да су се једноставно и лако градили. Свака трска и стара шупља кост могла је послужити за прављење овог инструмента.

Разни списи говоре да су Египћани свирали на примитивном инструменту који се звао „мем“, Грци су имали панову фрулу.

У нашим крајевима на фрули и двојницама свирали су пастири чувајући своја стада. Фрула се користи и дан-данас као народни инструмент.

Колико је овај инструмент популаран и колико се фрулашка традиција до данас очувала у Србији најбоље сведоче бројне манифестације посвећене фрули (село Јагњило код Младеновца), Дани Саве Јеремића (Ражањ), сабори фрулаша (Лелић код Ваљева, Прислоница код Чачка), такмичења фрулаша (село Иђош код Кикинде), Фрула фест (Крушевац).

Razlikuje se pedesetak naziva i oblika: frula (preuzeto od rumunske reči "fleur"), sviraljka, sviralče, sviravka, cevara, covara, duduk, duduče, ćurlik, ćurlikalica... Izrađivali su ih najčešće pastiri od pravih, bočnih grana određenog prečnika, nikad od stabla ili panjeva. Da su voleli svirale, da su im bile važne, dokaz su šare raznih motiva, rezbarenih ili paljenih usijanom žicom, i sve su bile vesele i razigrane.


Da li znate šta je potrebno da bi se napravila svirala? Po receptu Dobrivoja Paunovića iz sela Pecka, neophodno je nabaviti "jednu granu u jesen isečenu da bi se tokom zime dobro osušila, i jedan oštar nož za skidanje kore". Zatim, za pravljenje lepka potrebno je "jedno belance, tri do četiri čenja utucanog belog luka, i smola veličine jajeta sa šljivinog drveta". Kad se pripremi navedeni materijal, pristupa se izradi svirale ovako: "S grane najpre skinuti koru, pa nož postaviti u srce grane i jakim udarcem čekića raspolutiti je na dve jednake polutke. Polutke preliti mlekom, da bi bolje nalegale jedna na drugu, i čvrsto ih uvezati upredenom vunom da se ne izviju. Ostaviti ih da se suše do proleća. Polutke pažljivo lepiti duž rasekotine mešavinom belanceta, belog luka i smole. Sviralu više puta premazati uljem i sirćetom da se drvo pri sviranju ne bi natapalo pljuvačkom. Stavljanjem svirale u pečenje, najčešće u ovčetinu, svirala se natapa masnoćom i tako impregnira. Ovako izrađene svirale nisu za prodaju. One slabijeg zvuka daju se deci, a one najbolje se zadrže za sebe. Svirale se ostavljaju u amanet, prelaze sa oca na sina."

I reč gajde, kao i reč frula, stranog je porekla: potiče od arapskog "gaida", "kaida", što znači melodija. Miroslav Mitrović kaže da su "gajde solo instrument. Teško je usaglasiti dvoje gajdi pa se vrlo retko udružuju. Ako se i udruže, onda samo tako što melodiju izvode unisono." Na izložbi su pokazane obe vrste gajdi s našeg prostora: istočnosrpske, gde se iz usta preko duvaljke vazduh uduvava u mešinu, i banatske, gde se vazduh utiskuje preko meha koji se drži ispod lakta.

TAMBURALO MOMČE: I gusle i tambure su žičani instrumenti, s tim što prve služe za praćenje epskih pesama, a druge, nazvane još i lirica, kemane, ćemane — za razonodu. Gusle su najpoštovaniji i najpopularniji narodni instrument srpske tradicije. One ne služe da bi se na njima sviralo, niti se na njima svira da bi se igralo — najvažniji je ep koji guslar kazuje. Kao i pastiri svirale, i gusle najčešće izrađuju sami guslari i to od jednog komada drveta, obično suvog, sabijenog javora ili oraha, a ređe od hrasta i drugih vrsta drveta, ali i od tikava. Uobičajeni recept za njihovu izradu glasi: "Najbolje gusle su izrađene od četvrtine debla javora, naročito punog, koji je rastao na sunčanoj strani. Preko izdubljene karlice zateže se ovčja, jagnjeća, jareća ili zečja koža. Strune na guslama zategnute su od glave do dugmeta, preko kobilice, i sastoje se od šezdeset konjskih dlaka iz repa ili grive najčešće belog konja, po mogućstvu pastuva, povezanih jakim koncem. Gudalo je često od tvrđeg drveta sa strunama od približno četrdesetak konjskih dlaka, lučnog izgleda." Mitrović napominje da ako gusle imaju dve strune, na njima se prate samo lirske pesme, i to često šaljivog sadržaja, a uz njihovu pratnju se katkad i igra.


Tambura je na Balkan došla iz Turske u XIV veku, prvo se odomaćila kod muslimanskog življa u Makedoniji, Kosovu i Bosni, a u XVIII veku su je Šokci i Bunjevci preneli u Vojvodinu i Slavoniju. Tu tambura gubi izvorni istočnjački trbušasti oblik i postaje sličnija gitari. Panonska tamburica je, međutim, "autohtoni proizvod ovih prostora koji je prošao kroz niz promena oblika, zvuka i štima do sadašnjeg izgleda", objašnjava Mitrović.

Udaraljke su bile pratnja ili dopuna drugim instrumentima, pa je goč pratio zurle ili svirale, a tarabuke — tambure, mada su daire često same isticale putenost neke muslimanske pesme, a goč muškost kola kojim je pričano o junaštvu. "Gajde, doboši, rogovi, zvona, zvečke i bubnjevi korišćeni su i u magijske svrhe još u pagansko vreme. Verovalo se da rasteruju duhove, zle čini i svakojake zle sile. Prema verovanjima, demoni, anđame, karakondžule i ostale ale i bauci prestravljeni od zvukova ovih instrumenata, bežali su s mesta na kojima se čula takva muzika, škripa, buka, jaukanje, lupanje, zavijanje." —

piše: Sonja Ćirić | 15.05.2008. | Vreme

Tamburica


Tamburica /deminutiv od tambura/ je najpopularniji intrument u narodnoj muzici Srbije, posebno u Vojvodini, kao i Hrvatskoj i Slavoniji. Tamburica je žičani instrument sličan mandolini u Italiji, banduri u Ukrajini i balalajci u Rusiji. Reč tambura verovatno potiče od persijske reči "denbar" ili arapske "tambur" i prvi put se pominje u 14. veku, kada se pojavljuje u Bosni , te kasnije u Bačkoj i Slavoniji. Osnovni oblici tamburice su : samica /tri dvostruke žice/, bisernica /dve dvostruke dve jednostruke žice, četiri tona/, prim /jedna dvostruka i tri jednostruke žice, četiri tona, bas-prim ili brač /dve dvostruke i dve jednostruke žice, dva tona/, čelavić /dve dvostruke i dve jednostruke žice, četiri tona, čelo /četiri žice/, bas ili berda /četiri žice/ i burgija ili kontra /jedna dvostuka i tri jednostruke žice, četiri tona/. Stila i način sviranja tamburice zavisi od štimovanja žica. Tamburaški orkestar može imati različit broj clanova, od tri do velikog orkestra. Osnovna trojka se sastoji od prima, kontre i čela. Veliki orkestar sačinjava bas-prim i bas-prim-trio tamburica.


Janika Balaž, čuveni muzičar, vođa tamburaškog orkestra iz Vojvodine, rođen 23.12.1925. godine u Lukinom Selu kod Zrenjanina (ranije Petrovgrada), umro 12.11.1988. u Novom Sadu. Janika Balaž je odrastao u mađarskoj romskoj porodici bogate muzičke tradicije, što je bio genetski preduslov da izraste u velikog muzičara. Janika Balaž je detinjstvo proveo u Bečeju, gde je sa 10 godina u lokalnoj kafani počeo da svira violinu. Shvativši da neće postati najbolji violinista, preorijentisao se na tamburicu, "prim" ili "bisernicu", od koje se nije odvajao do kraja života. Kasnije je Janika Balaž svirao sa orkestrom "Braća Kozaci" u okolini Subotice i Horgoša. Od 1948. do 1951. godine je Janika svirao u Radio Titogradu (današnja Podgorica u Crnoj Gori), gde je usavršio svoj talenat sviranja tamburice do majstorskog stila. Janika Balaž je radio u Radio Novom Sadu, od osnivanja 1951. godine, do kraja života, gde je bio član Velikog tamburaškog orkestra. Provodio je noći u čuvenim kafanama Novog Sada i na Petrovaradinskoj tvrđavi, svirajući sa svojim orkestrom "Osam tamburasa". Tokom karijere, Janika je svirao na koncertima širom sveta, uključujući 36 nastupa u pariskoj Olimpiji. Imao je ponude za učitelja tamburice iz Amerike i Rusije, ali nije ih prihvatio, ostavši veran svom Novom Sadu, sve do smrti 1988. godine. Janika Balaž je učestvovao u mnogim igranim i dokumentarnim filmovima. Pesme "Osam tamburaša sa Petrovaradina" i "Primaš" su posvećene Janiki Balažu. Tokom karijere Janika Balaž je svirao sa mnogim poznatim umetnicima, među kojima su najpoznatiji Zvonko Bogdan i Julija Bisak. Nakon smrti, Grad Novi Sad je Janiki Balažu podigao spomenik, rad vajara Lasla Silađija, koji se nalazi na malom trgu sa pogledom preko Dunava na Petrovaradinsku tvrđavu.

Kaval


Kaval je drveni duvački instrument, otvoren sa obe strane. Pravi se iz jednog komada jasena. Ukrašen je celom svojom duzinom. Gornji kraj kavala ima blago zaoštrenu ivicu i svira se duvanjem u izoštren kraj jednog dela. Kaval ima sedam rupa za prste sa prednje strane i jednu rupu za palac sa zadnje strane. Rupe kavala su jednako udaljenje jedna od druge. Sesta rupa se priblizno nalazi na sredini instrumenta. Kaval se obično svira u Azerbejdzanu, Turskoj, Bugarskog, Makedoniji, juznoj Srbiji, severnoj Grčkoj, Rumuniji i Jermeniji. Kaval se obično pominje u vezi sa planinskim stočarima na Balkanu i Anadoliji. Kaval su na juzni deo Balkana jugoistočne Evrope doneli stanovnici planine Taurus u južnoj Turskoj. Kada se svira, kaval se drži sa obe ruke pod uglom od oko 45° u odnosu na telo, sa četiri prsta jedne ruke koji pokrivaju niže rupe. Gornje tri rupe i otvor kavala pokriva druga ruka. Usne pokrivaju oko 3/4 kavala. Menjanje vazdušnog pritiska prilikom uzdaha, menja zvuk. U kaval se obično umeće drveni drzač /arbija/, koji ga štiti od krivljenja i pomaze da unutrašnji zidovi ostanu nauljeni. Dok je u prošlosti kaval bio gotovo isključivo pastirski instument, danas ima široku upotrebu u sviranju narodnih pesama u orkestrima i orima ili solo sviranju.

ДАРАБУКА


ДАРАБУКА — мембранофони инструмент оријенталног порекла, начињен од печене глине прилепљеном, или тањим концем привезаном кожом. При употреби инструмент се држи на крилу (ако свирач седи) или под мишком (ако стоји), а по кожи се удара прстима једне руке. Дарабука служи као ритмичка пратња и најчешће се налази у саставу народних оркестара. Територијална распрострањеност овог инструмента је Македонија и Косово.

ТУМБЕЛЕК


ТУМБЕЛЕК— мембранофони инструмент, облика плитког суда од печене глине превучен кожом по којој се удара са два батића. На дну има неколико гласница.

ДАИРЕ


ДАИРЕ — мембранофони инструмент арапског порекла, који се састоји од обруча сачињеног од дрвета кестена или јавора, на коме је само са једне стране разапета овчија или козја кожа прилепљена домаћим квасцем или туткалом. У обручу је изрезано шест до осам прореза у који се причвршћују пљоснати метални колутићи који при ударима звецкају. Обично се држе у левој руци док се прстима десне руке и доњим делом шаке удара по кожи. Даире су ритмички инструмент уз чији се ритам игра. Као солистички инструмент употребљавају га жене најчешће на Косову и Метохији, у Македонији и Босни.

БУБАЊ


БУБАЊ — мембранофон, ударачки инструмент, који се састоји од шупљег ваљка, најчешће од ораховог, буковог или храстовог дрвета, са разапетом кожом (телећом, овчијом, магарећом) на обе стране. У кожу се удра маљицом и прутићем. На фрескама у Србији се јавља још у 14. веку.

БУШЕН


БУШЕН — сигнални дувачки музички инструмент, пастирска труба од савијене коре дрвета, карактеристична за подручје североисточне Србије (Хомоље, Црноречје, Неготинска крајина), али се сусреће и код других европских народа (Румуна, Мађара, Словака, Руса, Скандинаваца). Бушен сточари праве у пролеће, најчешће од липове или врбове коре, дужине од 1,5 до 3 метра, па се због дужине при свирци ослања на земљу. У прошлости је био обичај да се бушен употребљава на Ђурђевдан.

DIPLE

Od mnogih duvačkih, pretežno pastirskih instrumenata, na prvom mestu su gajde, a zatim ostali: cevara, duduk, dudučka, duduče, diple-karabe i drombulja.

"Diple (grc. diploos dvostruk), narodni duvački instrument, dvostruka svirala s idioglotnim udarnim jezičkom, rasprostranjen u bosanskim, hercegovačkim, crnogorskim i hrvatskim krajevima. Diple se sastoje od dve cevi, duge 30-40 cm koje su povrtane ili vrućim gvozdžem prožežene u jednom komadu drva (obično javorina). Na svaku je cev utaknut po jedan pisak od trske ili bazgovine, na kome je zasečen, odlupljen i tesanjem ili struganjem stanjen elastičan udarni jezičak. On se u Dalmaciji naziva zaklop a u Slavoniji pero. Katkad se odiže podmetanjem vlasi ili niti. Da bi se ton piska 'ukrupnio', prilepi se na jezičak malo voska, 'sitniji' se ton dobija skraćivanjem jezička namotom konca. Pisci su usađeni u gornji, zadebljani deo dipala, koji se naziva glava. Na nju se katkad nasađuje kutao, levkasta cev duga 5-6 cm, a na donjem delu, koji se natiče na glavu, nešto uža. Služi kao rezervoar za vazduh. Ponekad je bogato rezbaren, na prednjoj mu je strani često izrađena 'glava' ili 'prilika', stilizirano ljudsko lice. Duvač drži, da je to lik polubožanstva, te bi se iz toga moglo zaključiti, da diple potiču još iz poganskih vremena. Na cevima su prozezene rupice, i to na starijim primercima dipala, na kojima se sviralo jednoglasno, na svakoj cevi šest (u Crnoj Gori katkad sedam), a na drugoj dve. Na diplama sa po šest rupica na svakoj cevi diplac gornje četiri rupice na jednoj cevi često zacepi voskom.

U Crnoj Gori još se gdegde upotrebljavaju dipli načinjene od dve odeljene cevi od trstike (zara), koje se vezanjem spoje i usade u rog (sličan je dvocevni argul Egipćana). Među dalmatinskim diplama razlikuju se tri tipa: zegarski, otišički i zelovski, prema obliku kutla, koji se nasađuje na glavu."


"Diplar ili diplac, svirač na diplama bez meha, ali i na diplama s mehom. Ponajviše improvizira u dokolici, dok stado pase u osamljenim brdima. Diplar na diple s mehom može i zapevati, dok mu je mesina dobro napunjena vazduhom, da i ne prekida svirku. Diplar bez meha stavi usta u gornji širi kraj kutla, malim prstom leve ruke čvrsto pritisne kutao uz obraze, koji se snažno nadmu. Da bi održao svirku neprekinutom mora diplar znati udisati kroz nos, a uzduh iz pluća neprestano duvati kroz naduta usta). Diplar postavlja srednja tri prsta leve ruke na donji, a srednja tri prsta desne ruke na gornji kraj prebiralice.

B. S.

PALJKA

U užičkom kraju (jugozapadna Srbija), a i nekim drugim krajevima, tradicionalni narodni instrument paljka (klarinetskog tipa), izrađen od tikve, (paljka je u užičkom kraju narodni naziv za vrstu tikve koja najčešće služi kao natega za vino ili neka vrsta posude kojom se zahvata voda) udružuje se u specifične ansamble. Iako na prvi pogled orkestar paljkara izgleda primitivno i samim tim kao kulturna pojava nesumnjivo nešto daleko starije od bleh-orkestra (njegova preteča?), on to nije, već predstavlja njegovu jednostavnu imitaciju (ovo je najočiglednije u podeli "uloga" u svirci). U Dragačevu takođe postoji praksa imitacije bleh orkestra uz pomoć vrgova (tikvi), na kojima se, za razliku od pomenutih paljki ne svira, već peva.