Moda u Srbiji kroz vekove

U Srbiji se za vreme 19. veka osetio veliki uticaj Evrope u varoškom odevanju. Tridesetih godina su prve promene zabeležene u Beogradu i Kragujevcu, a kasnije i u drugim oslobođenim gradovima. Do tada su se strogo poštovala pravila oblačenja koja je propisivala Turska carevina. Srbija je najveću transformaciju u kulturi odevanja doživela baš tada, kada je polako krenula da se, iz turskog pašaluka, malo po malo pretvara u evropsku državu.

Muška varoška nošnja se na početku 19. veka sastojala od čojane kape – fesa, košulje koja se šila od domaćeg platna, anterije (kod muškaraca vezeni prsluk sa rukavima do članaka), svilenog pojasa, gunja (kaput od životinjskog krzna, uglavnom ovčijeg), čakšira, vunenih čarapa, tozluka (danas su to „grejači“ za noge) i jemenija (vrsta plitke obuće, poput papuča u boji). Svi navedeni odevni predmet su bili izrađeni od skupocenih materijala, većina od čoje, i bili su ukrašeni  gajtanima i trakama.

Kasnije, sredinom 19. veka, menja se boja muškog odela, nogavice na pantalonama se šire i one dobijaju današnju, uobičajenu širinu. Takođe se menja i dezen pantalona, iz jednobojnih i prugastih prelaze u karirane.



Sedamdesetih godina, izgled muškaraca u gradu se drastično menja. Pojavljuje se kratak žaket – sako, uglavnom crne boje sa različitim svilenim postavama, koji se visoko zakopčavao i imao je male revere. Košulje se više ne šiju, kupuju se, bele su i sa uzdignutim kragnama. Uz njih obavezno ide i kravata srednje veličine. Na sve to dolazi i prsluk, jednobojan ili uklopljen dezenom uz pantalone, sa obaveznim malim džepom za sat sa lancem.

Sedamdesetih godina, izgled muškaraca u gradu se drastično menja. Pojavljuje se kratak žaket – sako, uglavnom crne boje sa različitim svilenim postavama, koji se visoko zakopčavao i imao je male revere. Košulje se više ne šiju, kupuju se, bele su i sa uzdignutim kragnama. Uz njih obavezno ide i kravata srednje veličine. Na sve to dolazi i prsluk, jednobojan ili uklopljen dezenom uz pantalone, sa obaveznim malim džepom za sat sa lancem.



Za svečane prilike nosi se crno odelo, obavezan je cilindar, polucilindar ili mekani šešir. U modu ulaze cipele sa potpeticom. Da bi se pokazao materijalni i društveni status vlasnika novog odela iz Beča, Pariza ili Pešte, obavezan je sat sa srebrnim lancem, duvankesa, kožna kesa za novac, čibuk (preteča lule za duvan) ili nešto drugo.

Iako je bilo pokušaja da se samo pomoću muškog odela stvori nacionalni kostim, odeća varošanki je postepenim kombinovanjem orijentalnih i evropskih odevnih predmeta uspela da se nametne kao srpska nošnja. Ženski kostim koji se najduže održao tokom 19. veka činili su košulja, fistan (duga haljina sa srcolikim izrezom oko vrata), libade (jelek/prsluk sa dugim, širokim rukavima), bajader (svileni široki pojas), fes (kapa od čoje) sa barešom (traka od somota ukrašavana bisernom granom ili prstenom – kao oznaka bračnog statusa žene) ili tepeluk (mala ženska kapa).



U pojedinim krajevima, kao i u Beogradu i Kragujevcu, žene su već tridesetih godina počele da odbacuju orijentalne elemente poput šalvara i marama, dok u nekim krajevima Srbije ostaju prisutni do kraja veka.

Šezdesetih godina, na žensku modu utiču stilovi iz Evrope i, samim tim, u modu ulaze krinoline, a malo kasnije i turniri. Krinolina je široka suknja rastegnuta obručem od žice u obliku zvona, dok je turnir malo i elastično jastuče koje su žene stavljale pozadi ispod suknje. Uz ovakvu suknju i turnir, gornji deo je obavezno bio uz telo, sa uzanim rukavima. O krinolinama smo već pisali, više možete pročitati ovde.

Upotreba ove odevne kombinacije dovela je do toga da se fistan povuče u potpunosti iz ženske toalete. Libade i tepeluk su ostali prisutni do kraja veka, uz male izmene, uglavnom u dezenima i materijalu. Siromašniji slojevi društva su ostali verni nekim delovima nošnje, posebno u vreme verskih i državnih praznika.

Kao što je bio slučaj kod muškaraca, i žene su nekim detaljima izražavale društveni i materijalni položaj. Pored skupocenog nakita, žensku toaletu krasile su torbica, lepeza, šeširi, marame i suncobrani.



Wannabe

Muška varoška nošnja se na početku 19. veka sastojala od čojane kape – fesa, košulje koja se šila od domaćeg platna, anterije (kod muškaraca vezeni prsluk sa rukavima do članaka), svilenog pojasa, gunja (kaput od životinjskog krzna, uglavnom ovčijeg), čakšira, vunenih čarapa, tozluka (danas su to „grejači“ za noge) i jemenija (vrsta plitke obuće, poput papuča u boji). Svi navedeni odevni predmet su bili izrađeni od skupocenih materijala, većina od čoje, i bili su ukrašeni gajtanima i trakama.



Kasnije, sredinom 19. veka, menja se boja muškog odela, nogavice na pantalonama se šire i one dobijaju današnju, uobičajenu širinu. Takođe se menja i dezen pantalona, iz jednobojnih i prugastih prelaze u karirane.
Sedamdesetih godina, izgled muškaraca u gradu se drastično menja. Pojavljuje se kratak žaket – sako, uglavnom crne boje sa različitim svilenim postavama, koji se visoko zakopčavao i imao je male revere. Košulje se više ne šiju, kupuju se, bele su i sa uzdignutim kragnama. Uz njih obavezno ide i kravata srednje veličine. Na sve to dolazi i prsluk, jednobojan ili uklopljen dezenom uz pantalone, sa obaveznim malim džepom za sat sa lancem.

O pomodarstvu 19. veka

"Stvari od ništa"

Budući da je karikatura u štampi pratila društvene tokove i previranja, umetnicima je kritika mode bila inspiracija za šalu i podsmeh. Karikaturisti su pre svega ismevali modu preuskih midera u kojima su žene teško disale, nezgrapno i neproporcionalno velike šešire koje su jedva držale na glavama, dugačke šlepove koji su se vukli po podu, te veliki broj podsuknji. I srpska štampa je oštro kritikovala ženski modu krajem XlX i početkom XX veka, a podsmeh na račun ovdašnjih pomodarki koje su od 'metle postale dame' srpski karikaturisti su predstavljali u listovima: Brka, Satir, Šaljivi astronom, Vrač pogađač i Abukazemov šaljivi kalendar.

Srpski srednjovekovni kostim

Srpska država se razvila na razmeđu Istoka i Zapada, tako da se uticaj različitih kultura ogleda i u kostimu. Najjači je uticaj Vizantije, zatim Zapadnoevropske mode, a od XV veka sa javlja turski uticaj. Zbog nejasnih i nepotpunih izvora o nošnji Srba u srednjem veku, nemamo sasvim jasnu sliku o svim odelima koja se tada nose.

Odeća, kao i nakit, jasno odvaja društvene slojeve, pa je možemo podeliti na: seljačku, građansku, plemićko-vladarsku nošnju i carski ornat. Ne postoje podaci o zabranjivanju luksuza, ali se u pojedinim dokumentima navode boje i ornamenti koji su bili propisani na dvoru.

Materijali koji se najviše koriste su vuna, lan i konoplja. U seljačkoj nošnji koriste se ovčje krzno i koža, a kod bogatih slojeva na ceni je hermelin. Krzno i koža su inače korišćeni i kao sredstvo plaćanja još u VI veku i taj se običaj dugo zadržao. Vlastela je nosila svilu, somot i taft, koji su bili uvoženi iz Grčke, Italije i Flandrije preko Dubrovnika. Javljaju se i tkačke radionice u Srbiji – u okolini Dečana i u Prizrenu se proizvodi svila, a na dvoru kralja Dragurina se javlja zlatotkana tkanina. Karakteristika srpskog srednjovekovnog kostima je vez u boji, koji se pominje u putopisima iz tog vremena.



Ruganje Hristu, manastir staro Nagoričino (1317/18). U donjem delu slike prikazani su ljudi u seoskoj odeći.

Muška seljačka nošnja je bila od grubih vunenih tkanina – sukna, konoplje i lana. Sastoji se od košulje i čakšira do kolena, u početku uskih, a kasnije širih. Košulja je ovalno sečena oko vrata i potpasana pojasom u struku. Preko toga se nose ogrtači od krzna domaćih životinja ili od ćebaste belo-mrke tkanine. U upotrebi su i kabanice i plaštovi plave ili zelene boje, kao i gunjevi, često ukrašeni srebrnim pucadima. Šuba je ogrtač od krzna sa rukavima. Na glavama nose šubare, šešire i razne plitke kape, a na nogama neku vrstu grubih opanaka.



Pastiri, Pećka patrijaršija (XIV vek)

Ženska seljačka nošnja se sastoji od košulje i haljine, izrađene od grubog platna i izvezene po rubovima svilenim koncem i raznobojnom vunom. Oko vrata se nosi puno nakita, a na rukama grivne od sitnog novca. Neudate žene nose puštenu kosu, a udate je povezuju maramom (ubradačom) tako da skrivaju i vrat.

Muško građansko odelo je pod istočnjačkim uticajem. Preko bele košulje bez okovratnika, koja se kopčala na grudima, nosio se kaftan – tamni haljetak, koji se takođe kopčao spreda sitnom dugmadi, ali ne do vrata, tako da gornji deo formira veliki, čvrst okovratnik. Široki pojas se spreda vezivao u krupan čvor. Preko svega je nošen dugačak, širok kaput sa rukavima prosečenim ispod pazuha, koji vise skoro do zemlje. Bogatiji građani oblače se slično vlasteli, u duge tunike sa ogrtačima. Na glavi se nose kape.



Rudarski zakonik despota Stefana. Na slici je prikazano dvadeset rudarskih čelnika Novog Brda, u odeći nalik na vlastelinsku.

O ženskoj građanskoj nošnji nema mnogo podataka. Sastojala se od bogato nabrane haljine dugih rukava, stegnute u struku, sa bordurom oko vrata i po rubu. Nekada se preko nje nosila druga haljina, sa dubljim izrezom oko vrata i bez rukava ili sa visećim rukavima. Glava je bila pokrivena dugim velom.



Večera u domu Lazarevom – Bođani (XV – XVI vek)

Muški plemićki kostim je u početku bio vrlo sličan vizantijskom, a kasnije trpi promene. Odelo dugo do zemlje, kakvo se može videti na ktitorskim portretima počev od XIV veka, sa kosim preklopom preko grudi, bogato ornamentima i pervazima, bez sumnje je istočnjačkog karaktera. Bogati ukrasi od zlata i dragog kamenja se nalaze oko vrata, na zarukavljima, mišicama i grudima. Sredinom XIV veka duga tunika uskih rukava je ravno krojena, bez nabora, a pojas pada na kukove po zapadnoj modi. Kaftan se kopča napred celom dužinom. Početkom XV veka odelo se skraćuje do članaka, znatno je šire i optočeno krznom, sa rukavima u dužini peševa. Na nogama se nose cipele ili čizme.



Župan Stefan sa bratom i ocem, Dobrun (XIV vek). Donji deo tunike je prorezan napred i sa strane kako bi se olakšalo jahanje.

Ženski plemićki kostim se sastoji od duge, zatvorene tunike sa malim prorezom ispod vrata, zakopčanim sitnom dugmadi. Rukavi su bili uzani i završavali su se preko nadlanice u špic. Odelo je bilo od dezenirane tkanine, ukrašeno pervazima. Ogrtač je bio bez rukava ili sa prosečenim visećim rukavima. Velike minđuše su zbog težine postavljane iza ušiju. U drugoj polovini XIV veka se može videti i jedna slobodnija varijanta: puštena kosa, otkriven vrat i dve haljine – donja, sa uskim dugim rukavima, i gornja, sa prorezanim rukavima, u struku presečena širokim pojasom, odakle pada u bogatim naborima.



Ktitori, manastir Psača (XIV vek)

Svakodnevno odelo vladara je bilo isto kao plemićko, ali se izdvajalo Carskim insignijama. To su delovi odela ili predmeti kojima se davao poseban značaj jer se smatralo da su božanskog porekla. Insignije su: kruna, odelo (plašt, pojas, čizme), oružje (koplje, mač, buzdovan), žezlo ili skiptar, akakija, presto, zastava… Akakija se u balkanskim zemljama pojavljuje u vidu maramice ili svilene vrećice okačene o pojas, ali kod Srba je samo u obliku svitka (povelje) i vladar je nosio u desoj ruci.



Car Dusan i carica Jelena, Manastir Lesnovo, XIV vek

Vladarski ornat se sastoji od crvene ili tamnomodre (skoro crne) uske tunike (divitision ili bagrenica), duge do zemlje, uskih rukava, sa širokim zlatnim okovratnikom koji dopire do ramena (kotomadon ili manijak), prednjom i zadnjom širokom trakom do ispod kolena (lor ili loros), ukrasima na mišicama (peribrahonije) i na zarukavlju (epimanike). Od kraja XIV veka tunika dobija široke rukave i naziva se sakos. Zadnji kraj lora se prebacuje spreda preko leve ruke. Izuzetno car Dušan ima dva ukrštena lora (dijadima) na grudima, što je i odlika kostima arhanđela. Kruna je otvorena u gornjem delu (po zapadnoj modi) ili poluloptasta, sa crvenom štofanom podlogom. Na vrhu krune je krst, na čeonom delu orfanos, a sa strane oboci (prependulije). Od kraja XIV veka nestaje crvena kapa . Skiptar je u obliku krsta. Obuća je crvena, bogato izvezena.



Kralj Milutin, kralj Dragutin i kraljica Katalina, crkva Sv.Ahilija, Arilje (XIII vek)

Ornat kraljice je crvena haljina sa dugim rukavima – granaca. Rukavi su u gornjem delu uski, ali se naglo šire pri dnu, tako da otkrivaju uzane rukave donjeg odela. Deo rukava koji je visio je obično bio «ojačan» kamenom da bi bolje padao. I žensku svečanu odeću upotpunjuje ogrtač. Visoka, gore otvorena kapa-kruna se širi naviše i sa nje pada veo od tanke prugaste tkanine. Velike minđuše su gotovo obavezan detalj (zanimljivo je da se, zbog svoje veličine, nisu kačile na uši, već na tračicu koja se postavljala prekeo glave).



Gračanica, Kraljica Simonida Simonida (1294?-1340?), ćerka vizantijskog cara Andronika II Paleologa (r. 1282-1328), četvrta žena kralja Stefana Uroša II Milutina (r. 1283-1321)

Prsten kralja Stefana Prvovenčanog, riznica manastira Studenica, prva polovina XIII veka.

Naušnice XIV vek / Srbija, zlato, livene, tordirane

modanekadisad.