Calexico







Povodom koncerta koji je "Calexico" imao 7. avgusta na Kelemegdanu, Beograd,
napravljen je ovaj intervju.

RAZGOVARALA: SVETLANA ĐOLOVIĆ/POP DEPRESIJA

b92.net


Jedan od najatraktivnijih rokenrol sastava današnjice Calexico održaće svoj
prvi koncert u Beogradu u sredu u 21h na Malom Kalemegdanu. Lider benda
Džoi Burns poznat je kao otvoren i direktan sagovornik i takav je bio i ovoga puta.

Zašto vam je trebalo toliko da dođete u Srbiju?

Ne znam zasto nam je toliko dugo trebalo, ali bićemo tu kod vas nekoliko dana. Ovo se dugo sprema i kao što pretpostavljate, svi u bendu su uzbuđeni da turneju započnu u Beogradu i da budu negde gde do sada nisu bili. I ja sam spreman i radujem se da se šetam unaokolo, istražujem grad, upoznajem ljude, pijem lokalna pića, uživam u lokalnim ukusima i da naučim što više.

Imali ste tu čast da svirate zajedno sa mnogim slavnim muzičarima, među njima i sa Bobanom Markovićem. Recite nam nešto o toj saradnji?

Sarađivao sam sa Bobanom Markovićem u Berlinu. Bilo je stvarno lepo, jer na kraju krajeva, ima li ko na ne voli ogromnu, veoma talentovanu duvačku sekciju. Delimo tu ljubav i i baš je lepo da smo bili u prilici da se zajedno nađemo na bini. Nama je to bila velika čast, bili smo u Berlinu i izveli smo nekoliko pesama - "Stray" i "Crystal Frontier". Sišli smo u publiku, zbližili smo se najviše što smo mogli i bilo je jako zabavno. Jedna takva stvar, otvorenost prema publici i ta ad hok saradnja - bilo na albumu ili na turneji - mnogo doprinese zbližavanju članova benda. Zaista smo uživali. Sada ćemo svirati mnogo novih pesama sa ploče "Algiers", koje su se pokazale uspešnim na koncertima. Takođe ćemo svirati mnogo starih pesama. Nikad nismo svirali u Beogradu, moramo mnogo toga da nadoknadimo.




Jedno mesto na svetu je čuveno po duvačkim orkestrima i baš tamo ste snimali "Algiers". Kako ste odoleli da ne ubacite nešto od prepoznatljivog 'limenog' zvuka Nju Orleansa na novi album?

Meni to zvuči pre kao situacija za neki "zajednički album" (collaboration projekat). Verujte mi, tamo znamo dosta muzičara, ali desilo se da smo stigli u Nju Orleans u decembru i tada sve ima neki drugi štimung. Da smo bili tamo u proleće, oko Mardi Gra ili oko Džez festivala na kome smo svirali nekoliko puta i kada je sve nekako drugačije, možda bi ovo ispao potpuno drugačiji album. Kada pišete zimi proces je više introspektivan, što je odlična reč da sumira jednu od karakteristika našeg benda: melanholiju i te pesme u a -molu kojih ima mnogo kod nas.

Otišli smo u Nju Orleans da pišemo, napravimo ploču, da vidimo šta će da se desi. Ispalo je u neku ruku više introspektivno nego što bi se očekivalo kada se ide U Nju Orleans. Ja sam srećan i ponosim se rezultatima. Možda ćemo otići nazad i snimiti još koju ploču koja će ispasti potpuno drugačije. Čisto da vam pokažemo sve mogućnosti.

Ima jedna interesantna "stvar": publika u Evropi nam je dala ogromnu podršku i mnogo prilika da malo pordrmamo repertoar. Oni naprosto ne vole predvidljivost, ne volimo je ni mi, mi volimo iskrenost, a ne foliranje. Volimo da se zabeleži momenat , a nova ploča je upravo to, zabeleženih 11-12 dana kada se sve vrtelo oko ovih pesama i ovih tema. One čine "Algiers".





Kako na koncertima odolevate pritisku da stalno zvučite kao 'marijači' bend?

Mislim da ljudi vole sve naše pesme, ali naravno da postoje i neki favoriti. I ja imam svoje favorite, koji se, takođe mislim kao i kod svih ljudi, menjaju s vremena na vreme i od dana do dana. Zanimljivo je sve te pesme pomešati ili promeniti. Mi se trudimo da na turneji što više izmešamo pesme sa set liste i da ostavimo sebi prostora za pisanje novih pesama, nekad tako što što ćemo na sceni improvizovati reči za pesme. I bude nam baš lepo.



Šta smatraš najvećim uspehom benda?

Biti konzistentan je oduvek bio i cilj i san, svirati dobar koncert, izdavati ploče za istu kuću gde smo stekli zaista dobre prijatelje (City Slang). Saradnje sa drugim muzicarima uticale su na formiranje karaktera benda i produbljivanje znanja o celoj Americi i svetu. Radili smo sa Iron and Wine, zatim na muzici za film "I Am not There" (što je fiktivna biografija Boba Dilana), radili smo sa Vilijem Nelsonom - pesma "Segnor (Tale of Yankee Power)", jedna od mojih najomiljenijih, baš kao i Vili Nelson kao pevač i gitarista.


O 'Calexico žanru' i novinarskim etiketama...

Ja zaista volim različite vrste muzike i ako neko želi ovo da zove džez bendom i da nas zove da nastupimo na North Sea Jazz Festivalu, kao što je to bio slučaj prošlog meseca, ja sam srećan! Volim world music, možemo da sviramo na Womad festivalu u Australiji, Novom Zelandu, Velikoj Britaniji, Dubaiju.... to je sve super! Možete da nas zovete kako god hoćete - world-punk, garage-indie, folk - ne smeta mi nijedna 'titula', za mene to znači da ljudi razmišljaju o našoj muzici, pa čak i ako ih to zbunjuje, oni nastavljaju da se bave tim žanrovskim odrednicama. Ali jednom kada vidite bend uživo, jednostavno shvatite - ovo je koncertni bend, sa svojom prepoznatljivom dinamikom, sa sposobnošću da bude ozbiljan i 'pod kontrolom' ali i da se, s druge strane, i te kako zabavi, sa svitom neverovatnih instrumenata i muzičara. Bili smo prilično istrajni u tome, tako da sada jako retko i razmišljam ili diskutujem o 'etiketi'. Meni se sviđa 'desert noir', zvuči intrigantno, jer ne znate na koju pustinju se odnosi, a noir je francuska reč. Na kraju krajeva, stalno radimo nešto različito, tako da se zaista ne opterećujem našim identitetom, srećan sam što možemo da sviramo šta želimo i publika to razume. Odrednice su više za novinare, nešto za naslov ili podnaslov teksta.


.....................................

RAZGOVARALA: SVETLANA ĐOLOVIĆ/POP DEPRESIJA

b92.net









Calexico - Wikipedia

Planovi?

Pre deset godina, novi album se koncertno promovisao po dve godine, sada je to uglavnom samo jedna, jedna i po maksimum, što je i tužno na neki način, jer ja baš volim turneje. Volim i rad u studiju, ali produžene turneje ti omogućavaju da se u kratkom roku vratiš u neka mesta gde ti se mnogo svidelo. Ali skraćivanje turneje - to je deo današnjeg vremena i ekonomije. Ja tražim načine da to promenim. Možda krenemo na put kao manji ansambl, sa četiri člana ili tako nešto, voleli bismo da nađemo način da se vratimo i pokažemo se u drugom svetlu. Dakle, ima puno izazova i prepreka što se tiče poslovne strane stvari, a ja smatram da u poslu treba pokazivati istu količinu kreativnosti kao i kada je muzika ili druga umetnost u pitanju. Zato volimo da objavljujemo naše tour-only albume, saradnje sa drugim muzičarima, saundtreke.... U planu je naravno i novi album, ali sada nemam pojma kako će da zvuči i izgleda... A možda će baš poseta Srbiji biti početak inspiracije. U svakom slučaju, siguran sam da će koncerti na ovom delu turneje na neki način pomoći da se uobliči ideja o našem sledećem izdanju.





Da li postoji neko s kim bi voleo da sarađuješ, a da se to do sada nije ostvarilo?

Ima ih previše! Mogli bismo da sednemo na kafu da ti potanko sve nabrojim... Ali evo, ovo ću da priznam - nikad nisam gledao Nila Janga uživo, to zaista žarko želim. Eto, gledao sam Toma Vejtsa, Dilana još osamdesetih kao Dylan and the Dead....Kad sam gledao Toma Vejtsa prvi put, bilo je to negde oko albuma "Mule Variations", bilo je neverovatno. Sada smo skoro kod istog izdavača, ne usuđujem se da pomislim kako bi bilo da radimo zajedno... Voleo bih da radim sa nekim rediteljem, recimo Dejvidom Linčom, mislim da bi smo zajedno mogli da napravimo nešto uzbudljivo. Ali on je stalno prezauzet, sad se i sam bavi muzikom...Voleo bih još dalje da putujem, da sarađujem sa ljudima iz celog sveta. Danas se možda najpre zasitim klasičnog roka. Dosta sam to slušao odrastajući, ovde ga i dalje slušam na radiju, barem dok vozim - i dalje mi se čini da je to osnova, ono čemu se ljudi vraćaju ovde, čak i u 'naprednim' verzijama indi muzike. Zato me sada ne zanima toliko 'moja' muzika, već muzika nekog drugog podneblja, na drugim jezicima, sa drugačijim glasovima i iskustvima. U meni postoji taj dualizam - ovog ovde i onog tamo. Možda odemo u Nešvil i tamo snimimo čudnu akustičnu ambijentalnu ploču. To su samo neke od mnogih ideja koje mi se sada vrte po glavi...





RAZGOVARALA: SVETLANA ĐOLOVIĆ/POP DEPRESIJA
preuzeto sa b92.net

Calexico na Kalemegdanu

| PIŠE: VLADIMIR SKOČAJIĆ

Zašto je Kalemegdan u sredu uveče bio jedino mesto u Beogradu na kom je bilo više od 40°C?




Oni koji su malo bolje upućeni u aktivnosti beogradskih koncertnih promotera, znaju da pokušaji da se Calexico dovedu u Srbiju traju već desetak godina. Konačno su se sve kockice posložile pre nekoliko meseci kada je i zvanično objavljeno da ovaj bend iz Tusona dolazi u naš grad 7. avgusta. Godišnji odmori onih koji vole ovaj bend, počeli su da se planiraju pre ili posle ovog dana.

Pre nego što se pozabavim sinoćnjim koncertom, pomenuo bih par stvari. Calexico su osnovani 1996. nakon što su gitarista i pevač Džoi Burns i bubnjar Džon Konvertino napustili grupu Giant Sand. Krajem devedesetih, Calexico su voleli uglavnom poklonici žanrova amerikana i alternativni rok. Petnaestak godina kasnije, na njihove koncerte dolaze ljudi koji slušaju Frenka Sinatru, The Smiths, Robija Vilijamsa, Đuru i mornare, Buena Vista Social Club, Nila Janga, Oasis, Sonic Youth, Majlsa Dejvisa, Kanje Vesta, Dinosaur Jr, Kraftwerk, a ima i onih kojima muzika ne zauzima posebno mesto u životu. Kako su Džoi Burns i drugari prešli put od žanrovski profilisanog benda do sastava uz koji rado đipaju i stari i mladi, odnosno oni koji pažljivo slušaju muziku, do onih koji od koncerta traže “samo nešto veselo”? Iako nikada nisu napustili amerikana korene, vremenom su sve više eksperimentisali sa žanrovima: oprobali su se u džezu (album “Travellal”), elektronici (“Tête à Tête”), čistom popu (“Garden Ruin”), post roku/nojzu (pesma “All Systems Red”), a na svim pločama su provlačili latino/marijači momente koji su postali njihov zaštitni znak.

S obzirom na sve to, logično je da su tokom karijere ostali bez određenog broja publike i to najčešće onih konzervativnih amerikana fanova nespremih da prihvate bilo šta što ne miriše 100% na američki folk/kantri - “Džoi je izdao Giant Sand i otišao u komercijalu”. Međutim sve više je bilo onih koji su ih iznova otkrivali, pitajući se “koji je to bend koji sa takvom lakoćom kombinuje sve one marijači trube sa gitarama na distorziji”. Tako se i danas dobar deo njihove publike deli na one koji se lože na te meksičke ritmove, odnosno na nas kojima više prijaju bučne rok, odnosno nežne pop pesme.





Bez obzira na tu podelu, Calexico danas ne bi bili to što jesu bez jednog od pomenutih sastojaka, a i ona gužva sinoć na Kališu bila bi mnogo manja. Da sviraju samo “meksikanu” verovatno bi većinu publike činili oni matorci koji sve vreme tapšu u ritmu, a da sviraju samo bučni gitarski rok – teško da bi ikada došli u Srbiju u punom sastavu. Drugim rečima, skroz je nevažno kojoj grupi pripadate i koji Calexico stil preferirate. Pitanje koje je značajno jeste da li i kako Calexico uživo barataju sa svim tim žanrovima koje smo slušali na njihovim albumima. Verujem da je za najveći broj posetioca sinoćnjeg koncerta to pitanje ipak samo retoričko.

Tokom dva sata Calexico su nam jasno dali do znanja da njihove svirke spadaju u sam krem svetske koncertne rok ponude. Na bini smo videli 7 ekstremno talentovanih instrumentalista, koji se sa neviđenom lakoćom šetaju po svim delovima Calexico diskografije, odnosno svim onim već pomenutim žanrovima i stilovima. Džoi Burns je u isto vreme harizmatičan, postiđen, veseo i krajnje filantropski nastrojen, dok je Konventrino vizuelno gotovo neprimetan, ali bez njegovog zvučnog doprinosa, Calexico bi bili nešto kao Led Zeppelin bez Džona Bonama. Ako želite da saznate nešto o njihovim muzičkim talentima, bolje da odete na Vikipediju umesto što očekujete da ćemo se ovde baviti očiglednostima tog tipa. Oni koji nemaju pojma ko su Calexico, a cenim da je takvih sinoć bilo poprilično, verovatno su bili najviše iznenađenji duvačkom sekcijom koju čine Martin Venk i Džejkob Velencuela. Njihove dve trube su zvučale kao omanji duvački orkestar, savršeno usvirane, precizne i vrlo glasne, dok je gitarista Džairo Zavala u nekoliko momenata bio blizu da ukrade šou svojim kolegama. Dugo Beograd nije posetio tako stilski šarolik, a pri tom besprekorno usviran bend.






Što se samih pesama tiče, kao što je bilo i očekivano najviše je bilo onih sa poslednjeg albuma “Algiers”, od kojih bih posebno izdvojio singlove “Splitter” kao najzarazniju. One marijači teme činile su veliki deo koncerta – publika je tapšala, igrala, vriskala, a među najupečatljivijim beše “Roka” koja lepše zvuči uživo nego na albumu. Balada “Dead Moon” beše Calexico način ovlaš koketiranja sa ambijentalnim zvucima, dok je obrada velikog Love hita “Alone Again Or” jedan od nekoliko hajlajta celog koncerta. Znam neke za koje su savršeni duvači i prelazi kao iz snova ovu obradu učinili lepšom od originalne verzije. Kada smo već kod hitova, nemoguće je ne pomenuti himničnu “Crystal Frontier” tokom koje su teniski tereni odbojkaškog kluba Partizan (može li debilnije ime za koncertni prostor?) pretvorili u ogroman podijum za igru iz srca Meksika u kom je bilo preko 40°C.

Ipak, kao potpuni trijumf celog koncerta beše epska “All Systems Red” i ako mi ne zamerite na privatnosti, omiljena pesma iz celog Calexico kataloga kada je potpisnik ovih redova u pitanju. Pesma potiče sa albuma “Garden Ruin” i prvi put sam je uživo slušao na njihovom koncertu u Zagrebu pre 5-6 godina (koncert koji je bio kanda nešto manje marijači oriented od ovog sinoć, a ako znamo da su tada promovisali “Garden Ruin”, onda je jasno i zašto). Sećam se da sam se tada po završetku te pesme tresao od uzbuđenja i taj događaj prepričavao mesecima. Sinoć nije bilo mnogo drugačije. “All Systems Red” je priča o tome kako se jedna sumorna balada prepuna bolnih udaraca života pretvara u jezivu buku koja kao da pokazuje ogroman srednji prst svim tim životnim udarcima i nakon koje žrtva izlazi kao pobednik…ili tako nekako. S obzirom da je pesma Brnsova kritika Bušove Amerike, oni je na ovoj turneji ne sviraju. Iz prvih redova su se tokom celog koncerta čuli povici publike koja je tražila pesmu, i na drugom bisu bend nam je uslišio tu molbu. Ne dešava se baš svaki dan da Beograd dobije nešto (dobro) što drugi gradovi nemaju. Uostalom, postoji li bolje zemlje od naše za pesmu u kojoj se čuju stihovi “Nothing changes here and nothing improves” ? Znoj, žmarci, drhtavica i glasne žice koje vibriraju u ritmu onih petnaestak gitara koje su se čule na bini tokom ove pesme. Čarolija.

Ako uzmemo u obzir činjenicu da je juče u Beogradu bilo oko 37-38°C, mislim da Calexico nisu mogli izabrati bolji dan da dođu u Srbiju. Sve one latino “ajmo ruke gore” poskočice ne samo da su lakše pale u tom meksičkom ambijentu, nego su mnoge čak i prijale. Slušajući Calexico sinoć, nisam se mogao oteti utisku da je malo bendova koji su u stanju da za tako kratko vreme podignu atmosferu u publici na tako visok nivo. Kada bih kojim čudom imao para i kada bih još većim čudom pravio svadbu, voleo bih da mi baš oni sviraju. Verujem da bi rođaci iz provincije očas posla znali šta će sa maramicom na kraju/početku nekog kolceta dok Džoi i drugari praše “Güero Canelo” na primer.





Bez obzira “koji” Calexico više volite, ako ste napustili teniske terene odbojkaškog kluba Partizan bez osmeha na licu, mora da ste baš veliki namćor. Sinoć smo gledali grupu koji voli različite ljude, voli različitu muziku i zna da je svira na različite načine. Ako volite takve bendove a trenutno ste nalazite moru (pri tom to nije Šibenik u kome Calexico sviraju večeras), nadam se da se mnogo dobro provodite. U suprotnom, plašim se da ćete žaliti za jednim od boljih koncerata koji su se desili u Beogradu u poslednjih nekoliko godina.


b92.net

treba cuti ove dve trube...