Veličanstvena i tužna istorija bioskopa u Beogradu

Samo pet i po meseci pošto je Pariz video prve pokretne slike braće Limijer, Beograd je imao priliku da upozna kinematograf i da se kao i ostatak sveta upusti u osvajanje nove atrakcije i umetnosti.


Po starom kalendaru 25. maja, a po novom 6. juna 1896. godine, u omiljenoj kafani kod “Zlatnog krsta”, na Terazijama, na mestu gde je do skoro u višespratnici postojao restoran “Dušanov grad”, održana je prva filmska projekcija u Beogradu. Ipak, jedna pretpremijera održana je dan uoči ovog svečanog prikazivanja kinematografskog čuda Beogradu, koja je služila da se novinari upoznaju sa novom evropskom atrakcijom kako bi već pomenutog 25. maja (odnosno 6. juna) sve naslovne strane novina u Beogradu najavile ovaj nesvakidašnji događaj.



Braća Limijer

Kafana kod “Zlatnog krsta” bila je omiljeno sastajalište intelektualne elite, pesnika, slikara, u njoj su se već održavale izložbe i večernji skupovi. Filmove su na Balkan doneli Andre Kar, fotograf i Žil Žiren, mehaničar, koji su bili zastupnici braće Limijer. Program u Beogradu, najavljen u novinama kao čudo neviđeno, bio je sličan prvoj bioskopskoj predstavi održanoj u Parizu 28. decembra 1895. godine, a između ostalih prikazani su “Ulazak voza u stanicu”, “Kupanje u moru”, “Riblja pijaca u Marselju” i “Rušenje zida”. I sam kralj Aleksandar Obrenović prisustvovao je jednoj od predstava 16. juna a program je trajao sve do 30. juna te godine.

Naredne godine, Andre Kar ponovo dolazi u Beograd, kako bi tu snimio i prve kadrove na tlu Srbije. Ovi filmovi, među kojima su bili i “Kalemegdanska šetnja”, “Tramvajska stanica na Terazijama”, “Izlazak radnika iz Fabrike duvana” i još desetak, nažalost, nisu sačuvani.

Zanimanje za filmsku umetnost u Beogradu nije jenjavalo i narednih godina Srbiju su posećivali mnogi putujući kinematografi, prikazujući filmove po iznajmljenim dvoranama i pod šatrama. Pored prikazivanja, neki su i snimali kadrove po Srbiji, ali ni oni nisu sačuvani. Prvi Srbin koji se bavio prikazivanjem filmova bio je Stojan Nanić iz Zaječara, vlasnik “Prvog srpskog kinematografa”, koji je prikazivao filmove već od 1900. godine.



Svetozar Botorić, prvi producent filmova

Podaci iz štampe tog doba pominju i filmove “Venčanje Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin”, “Srbija” i druge, ali najstariji sačuvan film snimljen na ovom podneblju je “Krunisanje kralja Petra I u Beogradu 1904. godine”, koji je snimio Arnold Mjur Vilson, počasni konzul iz Šefilda i snimatelj Frenk Storm Moretšo. Ovaj film, osim što ima veliku istorijsku vrednost, svrstan je u najznačajnija ostvarenja s početka 20. veka u svom žanru. Još jedan od pionira filmske umetnosti u Srbiji bio je Ernest Bošnjak, koji je počeo da prikazuje filmove od 1906. godine, a 1909. je počeo i da ih snima. On je prvi stvorio i film sa kamerom koja ima stativ sa pokretnim postoljem i time ušao u srpsku filmsku istoriju. Svakako jedan od najpoznatijih filmskih radnika tog doba bio je i Aleksandar Lifka, vlasnik jednog od najvećih putujućih bioskopa u Evropi koji je, nastanivši se u Subotici, otvorio bioskop 1911. godine. Snimao je mnogo, ali je iz vremena pre Prvog svetskog rata sačuvan samo jedan film – “Srpsko Bogojavljenje u Subotici”.

Tih godina u Srbiji su bar po jednom godišnje gostovali i najpoznatiji evropski putujući bioskopi “Narten”, “Bahmajer” i drugi a od domaćih vlasnika bioskopa najpoznatiji su bili, pored Stojana Ninića, i Milosav Nešović, Bora Jelkić i Todor Najdanović-Negotinac.


Svakako jedan od najznačajnijih preokreta dogodio se kada je prvi filmski producent na Balkanu, Svetozar Botorić, Beogradu poklonio prvi stalni bioskop, koji je otvoren u hotelu “Pariz”. Botorić je angažovao francuskog snimatelja Luja de Berija koji je snimio oko 20 repotraža, a i veći broj filmova iz Balkanskih ratova. Uz francuskog snimatelja, Botorić je angažovao i poznatog glumca i reditelja Čiča Iliju Stanojevića. Nedavno je u Filmskom arhivu u Austriji pronađen veliki deo Botorićeve zaostavštine za koji se smatralo da je zauvek izgubljen.

Među tim filmovima je pronađena su i dva filma koji se smatraju prvim srpskim igranim ostvarenjima, “Život i delo besmrtnog vožda Karađorđa”, kasnije nazvan samo “Karađorđe”, kao i “Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi” oba iz 1911. godine, koji je ujedno i prvi snimljeni srpski film, mada drugi prikazani, jer je prvo prikazan pomenuti “Karađorđe



Đoka Bogdanović, Kasina

Pored Botorića, filmove su od 1911. godine prikazivali i braća Savić, vlasnici Modernog bioskopa, zatim vlasnik bioskopa kasina Đoka Bogdanović od 1913. koji je angažovao ruskog snimatelja Samsona Černova. Fond Đoke Bogdanovića u najvećoj je meri sačuvan i predstavlja jedini celoviti fond srpskih filmova pre Prvog svetskog rata. Od 1913. bioskop “Kolarac” vode braća Cvetković.

Do Prvog svetskog rata u Beogradu je otvoreno 18 stalnih bioskopa, a i drugi gradovi – Novi Sad, Sombor, Smederevo, Požarevac, Šabac, Negotin, Gornji Milanovac, Leskovac, Paraćin, Prokuplje, Valjevo, Kragujevac, Subotica, Vrnjačka Banja i jagodina dobili su svoje stalne bioskope. Prvi svetski rat prekinuo je razvoj kinematografije. Značajna snimanja tokom rata obavio je Dragiša Stojadinović, za vreme odbrane Beograda a zatim i na Solunskom frontu, zajedno sa oficirom Mihailom Mihailovićem Afrikom.

I tokom Drugog svetskog rata bilo je značajnih snimanja i mnogo filmskih aktivnosti. Pred kraj rata, 1944. godine, pri Glavnom štabu Narodnooslobodilačke vojske je osnovana Filmska sekcija koja je predstavljala začetak organizovane kinematografske delatnosti u posleratnoj Jugoslaviji. Titovo vreme ostalo nam je u sećanju po brojnim filmskim spektaklima i susretima sa svetskim glumcima i rediteljima. Osnovani su brojni festivali, a Beograd je sve do raspada Jugoslavije držao prvo mesto po broju filmskih umetnika, radnika, preduzeća i ostvarenja. Već 1946. godine samo u Beogradu bilo je i oko 40 bioskopa.


Danas kao da nismo nikad bioskope ni imali. Oni se gase, nestaju, čak i neki koji su proglašeni za kulturna dobra. Nova tehnologija, novi običaji gledanja filmova, piraterija, nemaština ali i nebriga i loša privatizacija, doveli su do toga da bioskopi zamiru, da se pretvaraju u kafiće, prodavnice ili da propadaju pod zubom vremena. Neki novi bioskopi niču u tržnim centrima, za nove generacije i nove filmove. Možda će neko srećnije vreme vratiti u životi i antologijsku rečenicu iz “Maratonaca” – “ponovo radi bioskop”, do tada, ostaje nam da odemo do nekog “multipleksa”, “sinepleksa” ili da prosto, na internetu potražimo neka od novih ostvarenja filmske umetnosti.


Suzana Spasić

Kako je lažni Don Kihot sahranio beogradske bioskope


Skrivajući se iza fantomskih firmi koje su jedna drugoj preprodavale bioskope, Nikola Đivanović je čerupao imovinu „Beograd filma” dok ga policija nije razotkrila * Posle odslužene kazne on je danas slobodan čovek koji poseduje skoro polovinu kino-sala u glavnom gradu, a među njima je i prošle nedelje „okupirana”, zapravo oslobođena „Zvezda”


Iznad ulaza u „20. oktobar” više nema pisanog traga da je tu bio bioskop (Foto T. Janjić)

Kada je pre sedam godina kupio „Beograd film”, najstarije srpsko preduzeće za proizvodnju, distribuciju i prikazivanje filmova, Nikola Đivanović je sebe nazvao Don Kihotom, vizionarem koji će publiku vratiti u bioskope. Vitezu od Manče, obolelom od verovanja u grandiozne fantazije, Đivanović je bio sličan samo po tome što je stvarao utvare, ali njima nije zaluđivao sebe nego 130 radnika „Beograd filma” i državu Srbiju.

Skrivajući se iza fantomskih firmi koje su jedna drugoj preprodavale bioskope, čerupao je imovinu preduzeća dok ga policija nije razotkrila. Među tim bioskopima je i prošle nedelje „okupirana”, zapravo oslobođena „Zvezda”.

Pre nego što je kročio u zamračeni svet bioskopa, Đivanović je voleo da se drži senke i ostane dalje od javnosti, bez obzira na važne pozicije koje je imao u državnoj upravi. Na mesto savetnika Mlađana Dinkića, tada guvernera Narodne banke Srbije, postavljen je po povratku iz Londona, gde je bio vlasnik kompanije za promet nekretnina. Dinkića je nastavio da savetuje i kada se predsednik G-17 plus primio položaja ministra finansija i doneo Zakon o tržištu kapitala. Prema odredbama tog akta, Đivanović u februaru 2007. godine kupuje 70 odsto akcija „Beograd filma” za 9,2 miliona evra. Tada je javnost čula za njega, kao samoproglašenog bioskopskog Don Kihota. Vrlo brzo posle toga nazvao je sebe grobarom koji će samo sahraniti već odavno mrtve bioskope. Oni jesu bili klinički mrtvi, ali se Đivanović postarao da ih dokrajči. Danas nijedan od tih bioskopa, osim „Zvezde”, ne radi.

Kupoprodajnim ugovorom se obavezao da će najmanje dve godine očuvati delatnost „Beograd filma”, uz kratkoveki izuzetak „Balkana”, ali projekcija u bioskopima nije bilo. Prekršio je i drugu ugovornu obavezu: da barem dve godine neće prodavati akcije tog preduzeća.

Prema presudi Višeg suda u Beogradu, koju su nam dostavili radnici „Beograd filma”, Đivanović je prvo raskomadao preduzeće na 14 zavisnih firmi, od kojih je svaka preuzela po jedan bioskop. „Slavica” je pripala „Beoslani”, „Odeon” je postao posed „Beoode”, „Partizan” se našao u „Beopani” i tako redom. Pet od tih firmi prodato je fantomskoj kiparskoj firmi „Šatnel limitid”, čiji je vlasnik bio „Lajt blu trejding” sa Bahama, iza kojeg je stajao Đivanović. Potom je tih pet bioskopa za 18 miliona evra kupiohrvatski trgovački gigant „Idea” Ivice Todorića.

„Beobana”, to jest bioskop „Balkan”, otišla je u ruke kiparskog „Zirosam partners limitida”, takođe Đivanovićeve „maske”, da bi onda za tri miliona evra bila prodata Saši Marčeti, vlasniku kladionice „Maks bet”. U trenutku kada je upravni odbor „Beograd filma” potpisao njegovo cepkanje na 14 preduzeća, članovi tog tela nisu ni znali da je Đivanović sa predstavnicima Todorića i Marčetom već sklopio ugovore o prodaji bioskopa.


Očekuje se da će skele biti ubrzo sklonjene (Foto Z. Kršljanin)

U transakciju sa „Ideom” Đivanović je upleo još jednu fantomsku kiparsku firmu, koja je posredničke usluge naplatila 1,6 miliona evra. Od 19,4 miliona evra, koliko je trebalo da „Beograd filmu” plate preostala dva njegova kiparska fantoma za preuzimanje 6 zavisnih preduzeća sa bioskopima, na račun je legla samo desetina svote. Oko 1,3 miliona evra, od tri miliona koje je Marčeta dugovao za „Balkan”, plaćeno je Đivanoviću i njegovim saradnicima na ruke. Lažnim knjigovodstvom umanjio je porez na dobit i izbegao isplatu dividendi malim akcionarima, radnicima „Beograd filma” koji su posedovali 30 odsto deonica preduzeća. Ne zadugo, jer je mahinacijama na berzi umanjio njihov udeo na pet procenata i onda, u prinudnom otkupu, preuzeo potpuno vlasništvo nad firmom.

Kako bi prikrio nastale dobitke i gubitke, Đivanović je na simuliranoj aukciji u decembru 2010. godine prodao još četiri bioskopa. Opet su kupci bile njegove firme.

Đivanović je uhapšen u martu 2011. godine. Priznao je krivicu i nagodio se sa Tužilaštvom, posle čega je obavezan da isplati oko 3,1 milion evra i provede tri godine u zatvoru. U međuvremenu mu je kazna smanjena na dve godine zatvora, tako da je danas slobodan čovek. I dalje je, koliko je moguće razabrati se u kolopletu fantomskih firmi, vlasnik otprilike polovine kino-sala u prestonici.

Kriv za zloupotrebu službenog položaja

* Nikola Đivanović pribavio je imovinsku korist ne manju od 1,6 miliona evra i 243,3 miliona dinara

* Republički budžet oštetio je za iznos ne manji od 202,8 miliona dinara

* Mali akcionari ostali su uskraćeni za najmanje 40,5 miliona dinara

Iz presude Višeg suda u Beogradu



Radnike zakinuo za plate i akcije

Tužbe radnika „Beograd filma” protiv Nikole Đivanovića još su pred sudom. Oni traže da im isplati zaostale zarade i razliku u ceni akcija koje je otkupio od njih. Platio je oko 600 dinara po akciji, a u toku sudskog procesa njihova vrednost je procenjena na 5.900 dinara,

kaže Milanka Janošević, nekadašnja predsednica nadzornog odbora „Beograd filma”.

– Mi, radnici, angažovali smo Branka Dragaša i tim ekonomista da proceni i pravu vrednost „Beograd filma”, koji je Đivanović dobio za 9,2 miliona evra. Njihova procena je bila da je preduzeće vredelo 68 miliona evra – kaže Janoševićeva.Antrfile



Savetnik za privatizaciju tražio da se ne talasa u medijima

Još pre nego što je „Beograd film” kupio Nikola Đivanović, radnici su smatrali da se radi na obezvređivanju preduzeća kako bi se ono što jeftinije prodalo. U toku 2006. godine o tome su govorili u medijima. Na to je reagovao Zvonimir Nikezić, direktor firme „Ces Mekon”, konsultanta u procesu privatizacije. On je poslao dopis direktoru „Beograd filma” Miroslavu Ceniću i tražio da preduzme mere kako se radnici ne bi obraćali medijima.

– Poznato vam je da svi relevantni subjekti u ovom postupku intenzivno rade na stvaranju povoljnog ambijenta za privatizaciju preduzeća (...) Neophodno je da nadležni državni organi bez pritisaka rade na obezbeđenju uslova za realizaciju opravdanih zahteva zaposlenih za obezbeđenje socijalne sigurnosti u pripremama za privatizaciju. Zato vas molim da preduzmete mere da se niko od zaposlenih, bez obzira na položaj i funkciju, ne obraća neorganizovano i pojedinačno sredstvima javnog informisanja (...) Svaka vrsta pritiska preko sredstava javnog informisanja ili na drugi način može izazvati samo negativne efekte i usporiti ceo proces privatizacije – navodi se u pismu Zvonimira Nikezića, koje su radnici „Beograd filma” dostavili „Politici”.


V. Vukasović – D. Mučibabić

Neizvesna sudbina bioskopa

Posle neuspešne privatizacije „Beograd filma”, glavni grad je od 2007. izgubio 14 dvorana – pretvorene su u kafeterije, čarapare, kazina...


Žrtva vlasničke transformacije: nekada čuveni bioskop na Trgu republike (Foto P. Pavlović)

U poslednjih pet godina privatizacija bioskopa obavljenaje pod parolom da „u Srbiji ne postoji interesovanje za bioskopsku delatnost”, ali nije zanemarljiv broj onih koji se bore da dokažu suprotno.

Autorke projekta „Bioskopi u Srbiji” Bojana Subašić, Bogdana Opačić i Jelena Damnjanović istražile su funkcionisanje ove delatnosti u Srbiji od 2011. godine. O rezultatima do kojih su došle bilo je reči na tribini u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka. Osim autorki projekta „Bioskopi u Srbiji”, govorili su Vesna Danilović, iz Kulturnog centra Beograd, Igor Stanković, iz „Megakom” filma, i Dobrica Veselinović, iz građanske inicijative „Bioskopi: Povratak otpisanih”.

U našoj zemlji danas funkcioniše svega 88 bioskopa sa 135 sala – uključujući ustanove i domove kulture, biblioteke i kulturne centre. Posle neuspešne privatizacije „Beograd filma”, glavni grad je od 2007. izgubio 14 bioskopa – dvorane su pretvorene u kafeterije, čarapare, kazina. Među 14 prestoničkih privatizovanih bioskopa koji su promenili delatnost bilo onih koji su proglašeni za kulturna dobra i koji čine deo arhitektonskog nasleđa 19. veka.

– Te 2007. zabeležen je najveći pad posećenosti bioskopa. Prodato je svega 1,28 miliona karata, što je trećina u poređenju sa samo kojom godinom ranije – navodi se u istraživanju. Zanimljiv je i podatak da većina naših bioskopa ima svega projekciju nedeljno.

Kako je upozoreno u zaključku tribine, Srbija još nema nacionalni plan očuvanja bioskopa. Digitalizacija svih naših bioskopa gotovo je nemoguća, pa jedno od rešenja moglo bi da bude pokretanje savremenih putujućih kinematografa, budući da je digitalna oprema lakša za prenos i upravljanje od analogne.


LJ. Perović

Gerilski bioskopi uzvraćaju udarac

Razvoj interneta, „malokrvnost” holivudskih filmova i slab interes publike opšta su mesta u priči o globalnom izumiranju sala sa velikim platnom, kojima u Srbiji treba dodati i divlju privatizaciju. – Izlaz i iz ove krize možda će se naći na – ulici


Kako Beograd vratiti bioskopima – i obrnuto

„Nema filma bez mraka”, konstatovali su Emir Kusturica i Abdulah Sidran u „Ocu na službenom putu”, sažimajući u toj opasci nadmoć velikog platna nad ugođajem koji pruža televizija. U beogradskim bioskopima neko je svakako ugasio svetlo, ali ne da bi projekcija počela. Na većinu od 45 bioskopskih sala, koliko je nekada postojalo u prestonici, pala je zavesa. Samo je šačica preživela divlju privatizaciju, koja je ugušila i mnoge druge simbole gradskog života, poput kafana.

Nikakva šteta, reći će mnogi, jer filmovi se danas mogu lako skinuti sa interneta i gledati iz kućnog komfora, na uređajima sa boljom slikom i zvukom nego u mnogim bioskopima. Ali, kao što se piće može popiti i u svom domu i u kafani – ako se nađe neka preostala – ni „kućni bioskop” ne može ponoviti doživljaj koji se dobija u pravom, smatra Dimitrije Vojnov, dramaturg.

– Svako će osetiti tu razliku. Greše oni koji se u bioskopu fokusiraju isključivo na film pošto je to mnogo šire socijalno-ambijentalno iskustvo – kaže Vojnov.

Verovatno bi se sa njim složilo desetak hiljada osoba koje su ovog leta gledale filmske klasike prikazane pod okriljem projekta „Filmstrit” na javnim mestima širom grada. Upravo zbog tog interesovanja, platna će biti širena na ulicama i u toku prve polovine septembra. Publike je bilo i u „Greb-greb bioskopu” pod otvorenim nebom, na Adi Ciganliji. Kao da je organizovanje projekcija na neuobičajenim lokacijama obnovilo osećaj da dolaženje do filma može biti zajednička mala avantura i povod za izlazak u grad, kao što je to bilo za generacije koje su nove holivudske hitove mogle da vide jedino u bioskopu.

Prethodnica gerilskog otpora zatvaranju filmskih svetilišta, kakav je ponudio „Filmstrit”, bio je poduhvat „Ilegalni bioskop”, nastao pre četiri godine. Projekcije nekomercijalnih, politički angažovanih, za standardne bioskope „nevidljivih” filmova, koje gledaoci biraju, videlo je oko 4.000 ljudi. Diskusija posle odjavne špice sastavni je deo procedure „Ilegalnog bioskopa”, kaže Marta Popivoda, tvorac projekta.

– Ideja je bila da se praksa deljenja filma među prijateljima prenese u javni prostor. Ovaj poduhvat, sa jasnom levom ideološkom orijentacijom, stvorio je zajednicu pojedinaca i organizacija koja pokreće socio-kulturne teme kakve nisu dobrodošle u lokalnim medijima i javnosti. Kada više niko ne bude predlagao filmove za prikazivanje, bioskop će se ugasiti, jer će to biti znak da ovakva inicijativa nije potrebna Beogradu – objašnjava Popivoda.

„Ilegalni bioskop” je vernu publiku stekao zahvaljujući filmovima koji se ne libe kontroverznih tema. Takve je i Holivud obrađivao burnih sedamdesetih godina 20. veka. Od tada su američki autori, koji stvaraju glavni deo repertoara svetskih bioskopa, izgubili volju da publiku osvajaju provokacijom i prevratništvom. Svet je potom odustao od velikih društvenih promena, a producenti su se preorijentisali na snimanje filmova koji nikoga neće uvrediti. Umesto da im podiđu, mnoge gledaoce su takvom malokrvnošću oterali.

– Beg od stvarnosti je postao okosnica najambicioznijih produkcija. Holivud se i danas često bavi ozbiljnim temama, ali publika je postala previše cinična i obaveštena da bi kroz filmove prilazila bilo čemu provokativnom – ocenjuje Vojnov.

Zato ni alternativniji repertoari, koji okupljaju „plemena” posvećenika, nisu dovoljni da vrate život u instituciju bioskopa, smatra on.

– Podela na filmove za jedne i za druge znak je impotencije savremenog filma da mobiliše najširu publiku. U vreme najvećeg društvenog značaja filma ključni naslovi su imali potencijal da utiču na celokupno društvo. Kod nas, za šta je primer prošlogodišnja gledanost „Šišanja”, ostvarenja uspevaju da privuku publiku kada se oko njih izgradi socijalni kontekst – navodi Vojnov.

Nije on, naravno, mislio na najvećeg „distributera” – Internet. I u Americi, korisnici globalne mreže su znatno bolje tehnološki opremljeni i brže „daunlouduju” pokretne slike, bioskopi su još uvek profitabilni: prošle godine, prema saznanjima Bi-Bi-Sija, zaradili su više od 10 milijardi dolara, mada do te svote dolaze povećanjem cene karata i prodajom grickalica i pića, pošto broj posetilaca već nekoliko godina opada. Ali, Radoslav Zelenović, direktor „Jugoslovenske kinoteke”, kaže da ne smemo da se „vadimo” na svetski trend opadanja posete bioskopima.

– Naši bioskopi nisu se menjali i po 40 godina. Više od 90 odsto filmova na velikim festivalima emituje se u digitalnom formatu, a ne na 35-milimetarskoj traci. Sutra će ta ostvarenja doći do nas i mi nećemo imati gde da ih prikažemo. Gledaoci neće imati strpljenja da gledaju musave kopije u hladnoj sali gde moraju sedeti u kaputima – izričit je Zelenović.

Za razliku od američkog, bioskopsko tržište u Srbiji raste, kaže Vladan Sretenović, direktor distributerske kuće „Tak”. Lani je uknjiženo oko 2,1 miliona posetilaca, a procene su da će ove godine taj broj biti uvećan za oko 15 odsto, mada razlog tome možda nije priliv publike već nove sale koje se otvaraju širom zemlje.

A 120 sala sa velikim platnom u Srbiji pretežno su ruine u koje se godinama nije ulagalo. Oni su barem preživeli: brojne druge divlja privatizacija je pretvorila u magacine, kafiće i kockarnice. Mnogi u tome vide zločin protiv kulture, a neki sumnjaju da je tu bilo i pravog kriminala. Pre nekoliko dana, policija je podnela krivičnu prijavu protiv Nikole Đivanovića, koji je 2007. kupio „Beograd film”, i još šest osoba jer se sumnja da su ovu firmu nizom malverzacija oštetile za oko pet miliona evra. Đivanović je, prema navodima policije i ranijim saopštenjima Tužilaštva za organizovani kriminal, u saradnji sa ostalim osumnjičenima, preprodavao bioskope preduzećima koja su takođe u njegovom vlasništvu, a novac od prodaje nije uplaćen „Beograd filmu”. Nijedna od 24 sale u kojima je ta firma nekada prikazivala filmove više ne radi.

politika

Bioskopi kao čuvari istorije

Uprkos uspesima pojedinih domaćih filmova, teško je napuniti bioskopske sale, i tamo gde ih ima. U centru Beograda godinama nestaju bioskopi, među kojima su „Jadran“, „Kosmaj“, „20. oktobar“...

Pre Drugog svetskog rata Beograd je imao mnogo više bioskopskih dvorana, nego što ih sada ima, iako je imao manje stanovnika.



Jedna od prvih bioskopskih sala u Beogradu, nedavno je nestala u požaru. S bioskopom „Kozara" izgubljen je i jedan od istorijskih prostora gde je počela kinematografija u Beogradu.


Dug put do vraćanja uloženog novca

Cena karata u sinepleksima, bioskopima sa najnovijom digitalnom tehnologijom kreće se do 400 dinara.

Kada se to uzme u obzir, sasvim je jasno, da je potreban izuzetno veliki broj gledalaca da bi se uložena sredstva za snimanje filma vratila.

Sve više se gubi iz vida da mesto gde se gleda film treba sačuvati u tradicionalnom smislu.

„Imamo sve više individualnih konzumenata koji biraju sami svoje programe i gledaju filmove najčešće na privatnim računarima. Čak i TV program gledaju sve više preko interneta, a sve manje preko TV ekrana, koji to prestaje da bude u klasičnom smislu reči i onda se gubi taj socijalni element koji ima film", objasnio je umetnički direktor Jugoslovnske kinoteke i reditelj Dinko Tucaković.

Ohrabrujuće je, međutim, to što se u unutrašnjosti Srbije bioskopi, ipak, otvaraju.

U poslednje vreme otvoreno ih je nekoliko, u Nišu, Leskovcu i Kragujevcu.

Prema rečima pi-ara kragujevačkog Sinepleksa Dušana Jevremovića, interesovanje publike je odlično.

„Ljudi dolaze u sve većem broju. U suštini, pre podne je malo slabije, ali kako se blizi veče sve je punije", istakao je Jevremović.


Bioskop „Fontana" nedavno je kompletno renoviran

Ipak ohrabruju veliki uspesi ostvarenja kao što su Montevideo, Bog te video, Parada i Šešir profesora Vujića.

„Domaći film koji je od države subvencioniran, on dobije negde oko 30 odsto budžeta, a ostatak budžet se dobija kroz fondove u regionu, sponozore, kroz razne druge načine", naglasio je Tucaković dodajući da jedan domaći film u proseku košta između 500.000 i milon evra, što je veoma teško, gotovo nemoguće vratiti kroz bioskopsku distribuciju.

Uprkos modernim bioskopima i savremenoj tehnologiji, stare bioskope treba sačuvati kao deo srpske istorije.

U metropolama Evrope oni se čuvaju kao vredni simboli kulture. Možda u stogodišnjici srpskog filma treba razmisliti i o očuvanju tradicije srpskog bioskopa.

RTS

U Srbiji trenutno radi devet multipleks bioskopa (10,2%), dok auto-bioskopa nema. Multipleks bioskopi funkcionišu u najvećim gradovima zemlje: u Beogradu pet, u Nišu dva, i po jedan u Novom Sadu i Kragujevcu.

Prvi bioskopi u Srbiji su bili putujući, ali je ovakav vid projekcija gotovo zamro. Ipak, postoje inicijative da se ponovo pokrenu.

Ne postoji bioskop koji ne prikazuje igrane filmove, s tim što gotovo trećina prikazuje isključivo ovaj žanr. Najveći broj bioskopa prikazuje i animirane (blizu 60%), a oko dve trećine bioskopa koji prikazuju igrane i animirane, otvoreno je i za prikazivanje dokumentarnih filmskih sadržaja. Jedini bioskop koji prikazuje igrane i dokumentarne, ali ne i animirane je bioskop "Stenli Kjubrik" na Mokroj gori. Kada je reč o animiranim filmovima oni se najviše prikazuju u "Koloseju" (2.980 u 2010 / 2.400 u 2011. godini) i Domu sindikata (964 u 2010 / 1.007 u 2011. godini), dok ih u drugim bioskopima ima uglavnom do 50 godišnje.

U ukupnom broju prikazanih dugometražnih filmova očekivano je zastupljenija strana produkcija od domaće. Ipak, primetan je rast udela domaćih projekcija u odnosu na strane u dve posmatrane godine (2010. i 2011. godina).

Privatizacija beogradskih bioskopa obavijena je velom tajnosti, a budućnost im se ne prognozira kao jasna i određena iako je zadatak svih nas da mlađim generacijama ostavimo vredno nasleđe.

Uprkos činjenici da Beograd ima neverovatne umetnike, unapređenje umetnosti, a konkretno kinematografije, u ovom trenutku deluje kao Sizifov posao od kojeg su svi digli ruke.

Mnogi bioskopi koji su se razvijali tokom 60-ih i 70-ih godina, u poslednjih desetak godina su stavili katanac na vrata. Neke bioskope je nakon zatvaranja uništio zub vremena, a ima i onih koji su danas preuređeni u poslastičarnice, restorane ili kladionice


Odlazak u bioskope nekada je bila stvar prestiža i odraz bogatog kulturnog života pojedinca. Danas, oronuli i napušteni, ovi bioskopi predstavljaju samo ružne podsetnike na niz pogrešnih odluka donetih u prošlosti.


Bogati biznismen nije ništa postigao u filmskoj industriji niti u razvoju kinematografske kulture, međutim, u trgovini nekretninama jeste jer su ovi biokopi važili za značajan deo kulturne baštine.