Misterije o ratovima

**Učlanjen** : 18.08.2013

TRECI SVETSKI RAT KAO UVOD U NOVI SVETSKI POREDAK- TU PRAVOSLAVLJE NIJE PREDVIDJENO

Pismo Alberta Pajka (masona) upućeno Maziniju (15. avgust 1871. godine) navodi planove za tri svetska rata, koji su viđeni kao neophodnost da bi se napravio Prvi Svetski Poredak. Preciznost događaja iznetih u pismu, koji su se već dogodili je neverovatna.
U pismu se pokazuje kako su sva tri svetska rata bila planirana generacijama.

Treći svetski rat

„Treći svetski rat mora biti prouzrokovan između političkih cionističkih i lidera i Islamskog sveta. Rat mora biti sproveden na takav način da ova dva sveta uništavaju jedni druge, gde će se pridružiti i ostali narodi, naravno, još jednom podeljeni, do tačke potpunog fizičkog, moralnog, duhovonog i ekonomskog uništavanja..

Pustićemo nihiliste i ateiste, i izazvati društvenu kataklizmu, koja će u svom hororu jasno pokazati nacijama efekat apsolutnog ateizma, poreklo divljaštva i najvećeg krvavog previranja. Onda će svuda na svetu, krenuti borba građana sa manjinama i revolucionarima, i uništiće te razarače civilizacije.

Mnogi će tada doći do granice razočaranja u hrišćanstvo, čiji će sveti duh, koji nose u sebi od tog momenta biti bez kompasa i pravca, zameniće anksioznost za idealno, ali neznajući kuda da idu i ko da ih sada vodi, dobiće pravo svetlo kroz univerzalno ispoljavanje čiste doktrine Lucifera.
Ova manifestacija će rezultirati iz opšteg reakcionarnog pokreta. Oni će pratiti uništenje hrišćanstva i ateizma, i oba će biti istrebljena u isto vreme“.

Novi Svetski Poredak

Novi Svetski Poredak je od izuzetno moćnih i uticajnih grupa ljudi, genetski povezanih pojedinaca koji obuhvataju mnoge od najbogatijih ljudi na svetu. Tu spadaju politički lideri i korporativne elite, kao i članovi takozvanog Crnog plemstva Evrope (dominacija od strane Britanske krune). Njihov cilj je da stvore „Jedan Svet“ fašista, bez regionalnih granica, jer oni imaju svoj dnevni red.

U tom svetkom entitetu „Jedan“, stanovništvo će biti ograničeno o broju dece koju mogu imati, pogođena bolestima, ratovima i glađu, dok će 1 milijarda ljudi koja će biti korisna za vladajuću klasu, u oblastima koje će biti strogo i jasno definisane, ostaju kao ukupna svetska populacija. Neće postojati srednja klasa. Samo vladari i sluge.
Sistem će biti urađen na osnovu socijalne države. Oni koji budu poslušni i podređeni jednoj svetskoj vladi, biće nagrađeni sredstvima za život. Oni koji budu buntovni, će jednostavno biti gladni i proglašeni za odmetnike, pa će tako biti i slobodna meta za svakog ko želi da ih ubije. Oružje u privatnom vlasništvu će biti zabranjeno, naravno.

Ono što većina ljudi veruje je da je „javno mnenje“ u stvarnosti pažljivo izgrađen i dizajniran propagandni scenario da se izazvalo željeno ponašanje ili odgovor javnosti. Istraživanja javnog mnenja su stvarno preduzete sa namerom za program Novog svetskog poretka.

Ujedinjene Nacije, zajedno sa svim agencijama koje rade pod njenim okriljem, kao što je Svetska Zdravstvena Organizacija (SZO), su igrači, koji stalno učestvuju u svim šemama. Slično tome, NATO je oruđe svetskog poretka.

ZEMLJA KONCETRACIONIH LOGORA

Na teritoriji Sjedinjenih Američkih Država postoji čitav niz konclogora, a još ih se gradi.
Odgovor službi bezbednosti je za zainteresovane neubedljiv, da se „logori pripremaju kao deo pripreme rata protiv trgovaca drogom“. Pitanje je, prvo, da li u SAD-u ima toliko trgovaca drogom da je potrebno 800 konclogora?

GROBLjA PLASTIČNIH KOVČEGA
Istraživanje novinara Aleksa Džonsa pokazalo je da je ogroman broj kontejnera grobova naručen od federalne vlade, i zatim su raspoređeni po zatvorenim bazama FEMA. Džons piše da u mnogim državama SAD-a grade nova groblja za masovne sahrane, kao i podzemne baze nepoznate namene. . Prema istraživanju Džonsa, na teritoriji SAD-a je poslednjih godina izgrađeno više od 800 zatvorenih logora, koji su trenutno prazni, ali su u potpunosti spremni da prime „stanovnike“. I ovi logori su u vlasništvu FEMA (Federal Emergency Management Agency), federalna institucija SAD-a zadužena za delovanje u slučaju vanrednih situacija, služba za spasavanje.

CRVENO I PLAVO REŠENjE
Poput nacističkih logora, logori FEMA su podeljeni na crvene i plave.“ „Crveni spisak“ obuhvata neprijatelje Novog svetskog poretka, tačnije vođe i aktiviste, koji bi tokom prve dve nedelje vojne vlade bili upućeni u logore i pobijeni. Za „obične“ neprijatelje Novog svetskog poretka, koji nisu vođe, pripremljeno je tzv. plavo rešenje, tj. „prevaspitavanje“ koje uključuje korišćenje ovih ljudi kao robovske radne snage.

**Učlanjen** : 18.08.2013

U ratu se čine razni zločini, ali ovakvo nešto prevazilazi sve na šta biste pomislili.Odmah vas upozoravam da slike koje slede nisu za svakoga.Stravična japanska jedinica 731 učinila je svoje...
Ovaj istraživački program bio je jedna od najvećih tajni u Japanu tokom i nakon završetka Drugog svetskog rata. Bio je to obiman program sa ciljem da se razvije orušje za biološki rat, gde bi bili korišćeni virusi kuge, antraksa (crni prišt), kolere i gomile drugih stravičnih patogena. Istraživanja je vodila misteriozna jedinica 731 japanske imperijale armije, eksperimentišući na ljudima i testirajući na terenu bombe kuge. Bombe su bacane na kineske gradove da bi se ustanovilo može li se na taj način izazvati epidemija. Naravno da su uspeli u tome.

Misterije o ratovima 1

Evo odmah reči jednog 72-godišnjeg starca koji je bio medicinski asistent u japanskoj armiji u Kini i koji je tada i sam vršio stravična dela na ljudima: 'Ljudi u belim mantilima dovukli su golog tridesetogodišnjeg muškarca u operacionu salu. Operacija bez anestezije je počela. Momak je znao da je za njega sve gotovo, pa se nije odupirao dok su ga vezivali za sto, ali kada sam u ruke uzeo skalpel, počeo je da vrišti. Napravio sam rez od grudnog koša pa do stomaka. On je užasno vrištao, bio je to neopisiv zvuk, dok mu se lice grčilo u agoniji.Onda je konačno prestao da vrišti. To je bila svakodnevna rutina jednog hirurga, ali je na mene ostavilo poseban utisak jer mi je bilo prvi put'. (Na slici desno gore su ostaci krematorijuma u sedištu jedinice 731).
Ovaj starac koji je naravno insistirao na anonimnosti objasnio je razloge ove vivisekcije: zatvorenik, Kinez, bio je namerno zaražen virusom kuge za potrebe istraživačkog projekta čiji je cilj bio da se razvije bakteriološka bomba kuge za upotrebu u Drugom svetskom ratu.Istraživači su želeli da otkriju efekte bolesti na unutrašnje organe čoveka, pa su jednostavno odlučili da raspore živog zarobljenika. (Slika dole levo).

Misterije o ratovima 2

Prvobitno curenje informacija o bakteriološkom ratnom programu Japana pretvorilo se 80-tih godina u pravu bujicu. Usred neprestanog poricanja članova japanske vlade, kako pojedinačno tako i kolektivno, da je Japan bio agresor u Drugom svetskom ratu, širom Auije se proširila diskusija tokom koje je na površinu počela da izbija istina o japanskim zverstvima. Najpoznatiji tekst o tome je napisao Nikolas Kristof pod naslovom, 'Japan se suočava sa jezivim ratnim zločinima', objavljen u Njujork tajmsu 1995. godine. U tom članku dat je detaljan pregled najšokantnijih, najodvratnijih i najokrutnijih zločina sa kojima se ikada suočio ovaj civilizovani svet. Japanska jedinica 731 koristila je ljudska bića za vivisekciju sa ciljem da razvije biološko oružje.Jednako neverovatno zvuči i činjenica da su SAD zataškale zločin u zamenu za podatke i rezultate eksperimenata na ljudima, što je direktno ignorisanje međunarodnih zakona i ljudskih prava.
Ali, koga još čudi politika SAD-a.Nakon Drugog svetskog rata osudili su na smrt sve naciste koji nisu imali nikakvo znanje, zamazali celom svetu oči, a oni koji su bili stručnjaci u svojim monstruoznim projektima prebačeni su u SAD, putem operacije PAPERCLIP (Spajalica). Ovo je bio projekat američke armije, stvoren uz pomoć nacističkih naučnika, obaveštajnog dela i drugih ratnih zločinaca iz Evrope i Japana koji su prebačemi u SAD posle Drugog svetskog rata i koji su svoje monstruozne eksperimente nastavili da rade, sada pod patronatom SAD-a. Naučnici i bivši pripadnici jedinice 731 tvrde da je najmanje 3.000 ljudi, a po nekim računicama i mnogo veći broj, ubijeno u stravičnim medicinskim ekperimentima.Nijedan od njih nije preživeo, a niko ne zna koliko je ljudi umrlo prilikom testiranja 'na terenu'.
Na kraju Prvog svetskog rata 1918. godine, medicinsko nadleštvo japanske armije započelo je proučavanje biološkog oružja i načina ratovanja.Za šefa istraživačkog tima postavljen je major Terunobu Hasebe, koga je ubrzo nasledio dr Ito sa timom od 40 naučnika. Ovo je potrajalo nekoliko godina. Međutim, pravi početak stvaranja japanskog biološkog oružja započinje sa uzdizanjem Išiia Široa (na slici levo).Išši je diplomirao medicinu na univerzitetu u Kjotu 1920. godine i smesta se pridružio armiji.Doktorirao je 1927. godine i započeo propagiranje biološkog oružja u japanskoj armiji.Priklonio se rastućem japanskom militarizmu, i uzdigao se do moći koju su upotpunila tri elementa.Prvo, Išii je kao vojni ataše poslat u Evropu 1928. godine.Sledeće dve godine proveo je u Evropi i u Americi, zanimajući se za istraživanja na polju biologije.Posle povratka unapređen je u čin majora i posvetio se promociji istraživanja i proizvodnje biološkog oružja, propagirajući teoriju da se savremeni rat može dobiti samo naukom i tehnologijom i da je proizvodnja biološkog oružja najekonomičnija za zemlju siromašnu prirodnim resursima, kao što je Japan.Drugo, Išii je pronašao moćene saveznike u armiji. Bili su to pukovnik Tetsuzan Nagata, otpravnik vojnih poslova, Pukovnik Joriniči Suzuki, šef prve taktičke sekcije vojnog generalštaba, pukovnik Ruiđi Kajitsuka zadužen za medicinsko odelenje u vojsci i pukovnik Čikahiko Koizumi, načelnik vojne hirurgije poznat kao otac japanskog hemijskog oružja (na kraju rata počinio je samoubistvo zbog straha da će biti progonjen kao ratni zločinac), i Sadao Araki, ministar armije i lider stranke 'Imperijalnog puta' u japanskoj armiji. (Na slici desno je bakteriološka bomba koju je lično razvio Išii Širo.)

Misterije o ratovima 3

Ubrzo posle Išiijevog povratka iz Evrope u oblasti Šikoku izbila je neka vrsta meningitisa.Išši je dizajnirao filtre za vodu koji su pomogli u sprečavanju daljeg širenja bolesti i stekao je poznato ime, naročito u vojsci gde je proglašen za najslavnijeg bakteriologa.Uprkos svemu ovome, Išiijev najveći dobitak leži u pomanjkanju morala i griže savesti, koji je više nego neophodan svakom lekaru.
Po naređenju cara Hirohita, 1936. godine osnovane su dve jedinice: jedna je bila Išiijeva jedinica u javnosti nazvana 'Odelenje za prevenciju epidemija i pročišćavanje voda Armije Kuantung', čije se ime nije promenilo u 'Jedinica 731' sve do 1941. godine, koja je trebala biti premeštena u novu bazu kod Pingfana, 20 kilometara jugozapadno od Harbina.Druga je bila jedinica Vakamatsu (nazvana po svom komandiru Juđiru Vakamatsuu, a kasnije je prekrštena u jedinicu 100), smeštena u bazi u Mengčiatunu blizu Čangčuna, za javnost nazvana 'Odelenje za prevenciju veterinarskih bolesti Armije Kuantung'.U junu 1938. godsine jedinica 731 seli se na novu lokaciju kod Pingfana i zauzima površinu od 32 kvadratna kilometra, označenu kao 'ničija zemlja'.U međuvremenu Išii je unapređen u čin pukovnika i imao je 3000 Japanaca pod svojom komandom.

Misterije o ratovima 4

Od 1940 godine Išii Širo je u Kini predvodio jedinicu 731 angažovanu u biološkom ratovanju i napadima na gradove Ningpo, Činhua, Čučoa u provinciji Čečiang (tokom rusko-japanskog rata u Mongoliji, 1939. godine jedinica 731 je raspoređena na front da bi vršila bakteriološke napade).Da bi se osvetili za vazdušni napad SAD-a na Tokio pod zapovedništvom pukovnika Dulitla u aprilu 1942. godine, kada je preko 60 američkih pilota spaseno iz oblasti Čečiang, Japan je lansirao široku kampanju čišćenja uz učešće nekoliko stotina ljudi iz jedinice 731 i podređene jedinice 1644 iz Nankinga.Početkom novembra 1941. godine jedinica 731 šalje avion da prioširi bubonsku kugu U Čangtiju i Hunanu.Ovaj događaj je bio dobro poznat američkim i britanskim obaveštajcima u Čangkingu, a pored toga je i kineska vlada poslala kompletne informacije američkoj i britanskoj vladi preko svojih ambasadora u Londonu i Važingtonu.Kineske vlasti su dugo znale da Japan koristi bilološko orušje protiv Kine i neprestano su se obraćale međunarodnoj zajednici za pomoć.Pre bekstva iz Kine u vreme japanske predaje, jedinica 731 je oslobodila hiljade zaraženih parcova koji su izazvali epidemiju kuge u 22 okruga provincija heilungčiang i Kirin, a preko 20.000 Kineza izgubilo je život.Kako je kuga bila sasvim dobro opisana u novinama, mnogi Kinezi su postali svesni da je Japan primenjivao biološko oružje tokom rata.(Na slici gore prikazana je vivisekcija trudne žene od strane doktora iz jedinice 731).
Prednost koju je imala Kina, sa japanske tačke gledišta, bila je ta što su Kinezi bili dovoljno dostupni subjekti na kojima će se testirati dejstvo biološkog oružja.Subjekti su nazvani 'cepanice'.Većinu su, naravno, činili Kinezi, ali je takođe bilo i dovoljno Rusa, koji su pobegli iz domovine u Kinu.

Misterije o ratovima 5

Takeo Vane, 71-godišnji bivši medicinski radnik jedinice 731, koji danas živi u Marioki, gradu na severu Japana, kaže da je jednom prilikom video staklenu teglu visoku dva metra, u kojoj je muškarac, belac, bio potopljen u formaldehid. Čovek je bio isečen vertikalno na dva dela i Takeo Vane pretpostavlja da je to bio Rus jer je tada mnogo Rusa živelo u okolini. Glavni štab jedinice 371 imao je dosta takvih tegli sa uzorcima. U njima su čuvana stopala, glave, unutrašnji organi i sve je bilo uredno popisano i obeleženo nalepnicama.Jedan od veterana jedinice 731 koji je insistirao na anonimnosti izjavio je, 'Video sam nalepnice na kojima je pisalo: Amerikanac, Englez, Francuz, ali većina su bili Kinezi, Korejci i Mongoli. (Na slici desno gore prikazani su doktori jedinice 731 na zadatku).
Medicinski istraživači često su zatvarali zaražene zatvorenike sa zdravima da bi videli kojom će se brzinom bolest širiti. Doktori su takođe zatvarali ljude u komore pod velikim pritiskom da bi ustanovili koliko vremena je potrebno dok im očne jabučice ne izlete iz svojih ležišta.Žrtve su često odvođene na mesto zvano Anda u strogo zabranjenoj zoni.Tamo su ih vezivali i bombardovali bakteriološkim oružjem da bi videli koliko je nova tehnologija efikasna.Avioni su zasipali zonu virusima kuge ili bacali bombe sa buvama inficiranim kugom.Cilj eksperimenata je bio da se ustanovi koliko će ljudi umreti i na kojoj udaljenosti od centra eksplozije.
Japanska armija je redovno izvodila testove na terenu, sa ciljem da se otkrije hoće li biološki rat funkcionisati i izvan laboratorija.Avioni koji su bacali buve zaražene kugom iznad kineskih gradova Ningbo i Čangde kasnije su izveštavali o izbijanju epidemija.Japanske trupe su takođe bacale viruse kolere i tifusa u reke, jezera i izvore vode, ali su rezultati često bili kontraproduktivni.Specijalisti za biološki rat su 1942. godine raspršili klice dizenterije, kolere i tifusa u provinciji Zeijang u Kini, ali su tom prilikom oboleli japanski vojnici i 1700 ih je umrlo.

Misterije o ratovima 6

Istoričar sa kalifornijskog državnog instituta, Šeldon Haris, procenjuje da je preko 200.000 Kineza ubijeno tokom ovih eksperimenata na terenu.Haris takođe tvrdi da su životinje zaražene kugom, puštene na kinesku teritoriju kada je rat već bio pri kraju, izazvale epidemiju kuge koja je ubila najmanje 30.000 ljudi u oblasti Harbin od 1946. do 1948. godine. (Na slici levo prikazano je odlagalište leševa u centru jedinice 731). Vodeći naučnik jedinice 731 Keiči Tsuneiši vrlo je skeptičan po pitanju broja nastradalih.On je u Japanu čak predvodio akciju javnog razotkrivanja zverstva jedinice 731, ali je rekao da je napad na Ningbo ubio samo stotinu ljudi i da ne postoje dokazi da su velike epidemije bolesti izbijale tokom testiranja na terenu.
Prva osoba koja je otkrila javnosti zločine jedinice 731 i pokrenula pitanje o tome da bi SAD mogla da ih zataška, bio je Džon V.Pauel Junior (štampao je list China Weekly u Šangaju, koji je prestao da izlazi 1953. kada je Pauel odlučio da se vrati u ameriku).
Posle povratka u Ameriku Pauel je bio žestoko proganjan.U oktobarskom izdanju Biltena za atomske naučnike iz 1981.godine, Pauel objavljuje tekst 'Japansko biološko oružje 1930-1945'. Međutim, detaljno urađena studija o ovim zločinima nije se pojavila sve dok dvojica britanskih novinara, Piter Vilijams i Dejvid Valas, nisu objavili 1989. godine knjigu 'Jedinica 731:japanski tajni biološki rat u Drugom svetskom ratu'.
Na osnovu zajedničkog rada Vilijamsa i Valasa, profesor Šeldon Haris dovršio je svoju monumentalnu knjigu 'Fabrike smrti:japanski biološki rat 1932-1945. i američko zataškavanje'. Ova knjiga je objavljena u Njujorku 1994. godine. U njoj je naveden i interesantan detalj. Naime, autor knjige je još 1990. godine pisao da su sve strukture vlasti u Americi zabrinute zbog otkrivanja saučesništva u najvećim zločinima ovoga sveta i da će, verovatno, nastojati da naoprave novi rat negde u svetu (po mogućstvu u Evropi).Reklamna mašinerija neviđenih razmera biće angažovana, pisao je tada profesor Haris, na dokazivanju da neka od strana osniva koncentracione logore po uzoru na nacističke, čineći zverstva kakva su se dešavala samo za vreme Drugog svetskog rata. Cilj je bio jednostavan, skrenuti pažnju sa istraživača prošlosti i naterati javno mnenje da se zgražava i osuđuje druge. Ubrzo posle toga, počeo je sukob na prostoima bivše SFR Jugoslavije. Amerika je samo na to čekala, a koliki je njen udeo u svemu ovome ne treba posebno ni napominjati.

**Učlanjen** : 18.08.2013

Kad god Amerikanci prepune svoja skladišta sa naoružanjem, odmah negde u svetu bukne rat, a njihova industrija kreće u novi ciklus. A ratove izazivaju i kad treba izvesti tajne eksperimente, kako na protivnicima, tako i na sopstvenim vojnicima!
Nešto slično desilo se i u Iraku za vreme takozvanog 'Zalivskog rata'. O njegovim posledicama po učesnike u tom ratu dosta se nagađalo, šuškalo, a ponegde i pisalo. Pokušava se sa odgonetanjem šta se sve tamo dešavalo i kakve su delekosežne posledice te njihove neslavne avanture.
Veterani Zalivskog rata vratili su se kućama s čitavim nizom misterioznih bolesti opasnih po život. Neki od njih uporno su pokušavali da zainteresuju svoje vlade da obelodane uzročnike tih bolesti i provere njihove tvrdnje, ali su uglavnom nailazili na odbijanje i zataškavanje.

Misterije o ratovima 2

IRAČKE RAKETE SA AMERIČKIM OTROVIMA

Kada je sirena za opasnost počela da zavija u Daranu, mestu u Južnoj Arabiji, jedna obližnja raketna jedinica ispalila je hitac i pogodila iračku Skadd raketu koja nije eksplodirala. Raketa Skad je pala samo 365 metara daleko od kaplara Ričija Ternbila i izdubila krater dubok 2,5 metara. Pošto je kaplar Ternbil bio viši elektroničar za nuklearno, biološko i hemijsko ratovanje (HBO), on je, kao iskusni instruktor za korišćenje BHC zaštitne opreme, čuo kako se detektor za nervne agense ozvučio i signaliztirao prisustvo hemijskog i biološkog nervnog gasa. On i ostalo osoblje brzo su navukli zaštitna odela. Posle dvadesetak minuta čuli su karakterističan signal da je sve čisto.
Ljudi su skinuli specijalna zaštitna odela i razišli su se na svoje zadatke po rasporedu. Naknadno izvršene tri analize tih odela potvrdile su prisustvo G-agensa, smrtonosnog nervnog gasa sarina. Sledeća tri testa poznata kao 'rezidualno-isparljivi detektor test' dali su iste rezultate. Sve u svemu, 33 dela opreme pokazali su alarmantno stanje, tako da su svi bili ubeđeni da je to bio napad hemijskim oružjem.
Zanimljivo je da su tri agensa - sarin, soman i tabun - proizveli još nacistički hemičari tokom Drugog svetskog rata i navodno ih isprobavali na logorašima u koncentracionim logorima. Ovi sastojci napadaju nervni sistem čoveka, pa ako se primeni u dovoljno visokim dozama, dovodi do paralizirajuće smrti za nekoliko minuta. Evidentno je da je njegova upotreba u Zalivskom ratu - obično kao 'kokte' sa drugim gasovima i hemikalijama - namerno bila dozirana u dovoljno niskim procentima, tako da nisu bila ubistvena. Zarobljeni irački poznavaoci hemijskog i biološkog ratovanja otkrili su da male, ali ponavljane doze, mogu da izazovu dugotrajno oštećenje kod pripadnika trupa koje su im bile izložene.

Takođe su ovi zarobljenici izjavili da se Sadam Husein, irački predsednik, plašeći se osvete i pretnji tadašnjeg američkog predsednika Buša da će uzvratiti termonuklearnim udarom ako upotrebe biološko-hemijsko oružje - odlučio za niske doze sastojaka u svom oružju. Zato su se kod hiljada veterana Zalivksog rata po povratku pokazali simptomi od upravo takve upotrebe tog oružja - u vidu emfizema, angine, astme, arterioskleroze, artritisa, kratkotrajnog gubljenja pamćenja i brojnih simptoma iznurenosti organizma i podložnosti raznim bolestima. Razumljivo je da su oni insistirali kod svojih vlada da se njihovi slučajevi ispitaju, ali zbog nečeg nijedna vlada država koje su učestvovale u tom ratu nije ništa preduzela u tom pravcu, a pogotovo da pruži neko objašnjenje, ili bar sasluša ispovesti veterana i izveštaje o biohemijskim napadima u Zalivu.

SVEDOČENJE RATNIH VETERANA

Istina je da i američka i britanska vlada nisu čak ni spremne da prihvate činjenicu da se to uopšte i dogodilo. Predstavnik britanksog ministarstva odbrane čak je izjavio reporteru jednog australijskog časopisa da i britanski i američki zvaničan stav jeste da 'nije bilo namerne upotrebe hemijskog oružja u Zalivskom ratu'. Poricanje upotrebe ovog oružja istovremeno znači i potpuno odbacivanje mogućnosti postojanja 'sindroma Zalivskog rata' - uprkos brojnim svedočenjima povratnika iz rata.[/center]

Misterije o ratovima 4

Neizbežno je pitanje razloga tog protivljenja i odbacivanja da se suoče sa evidentnim činjenicama. Neki veruju da pomenuri sindrom možda i nije izazvan izlaganjem hemijsko-biološkim oružjem (HBO), već da su tajanstvene bolesti možda u vezi sa eksperimentalnim vakcinama koje su pripadnici pojedinih savezničkih armija primali prema uputstvu svojih vlada! Ove vakcine zamišljene su kao protivsredstvo od mogućeg učinka eventualnog biohemijskog napada, mada je i dugotrajno dejstvo vakcina moglo potencijalno da bude isto tako opasno.
Mnogi isluženi borci i dalje tvrde da su i protiv svoje volje bili prinuđeni da prime te vakcine i izjavljuju da 'u tom grmu leži zec'. Tako je i Rej Bristou, sada pozorišni tehničar, takođe služio 20 godina u Teritorijalnoj armiji, da bi nakon unapređenja, u decembru 1990. godine bio poslat u 32. poljsku bolnicu - specijalizovanu jedinicu za lečenje od bolesti izazvanih biohemijskim oružjem - koja je bila smeštena blizu Vadi al Batina u Saudijskoj Arabiji. Artiljerijski napadi i raketiranje Skad raketama bili su uobičajeni tokom njegove tromesečne službe u Zalivu. Jednom prilikom, kako tvrdi on, za vreme napada na Hafa ali Batin - grad najbliži jedinici Reja Bristoua - on i njegovi drugovi videli su kako se iznad njih rasprsnuo projektil Skad. Nakon eksplozije usledio je oblak gasa koji je trenutno izazvao zavijanje specijalnih 'protivotrovnih' sirena.
I Rej Bristou je primio tipičnu 'koktel' vakcinu i preventivne tablete, a zatim i dve vakcine označene samo kao 'biološke'. Obe su bile obavijene tajnom i njihov je sastav ostao nepoznat. Bristou veruje da su obe ove supstance bile citokini - 'porodica' od šest eksperimentalnih lekova spravljenih, kako se pretpostavlja, u sedištu britanskog Centra za istraživanje hemijsko-biološkog oružja u Porton Daumu. Citokini su hemijski 'glasnici' koji putuju između ćelija u organizmu. Oni su sposobni da prepoznaju strani biološki organizam kad počne da napada telo i da ubrzo 'upregnu' ćelije imunog sistema da se bore protiv tog 'stranca'.
Bristou smatra da su ti lekovi bili čisto eksperimentalni i da je mnoštvo vojnika primilo po dve, ili tri injekcije raznih citokina. Njegova sopstvena bolest verovatno je rezultat kombinacije hemijskog oružja i nedozvoljenih eksperimentalnih droga..

SERUM SA HIV GENOM

Ovakve tvrdnje slažu se i sa izjavom Angusa Parkera, takođe zalivskog veterana. I on je dugo služio u teritorijalnim trupama. Pošto je bio laboratorijski tehničar u lokalnoj bolnici, njegov premeštaj u Zaliv bio je odložen zbog alergijske reakcije posle primljenih vakcina pred sam njegov premeštaj.[/center]

Misterije o ratovima 5

Angus Parker je, u stvari, poslat u Prvu poljsku laboratorijsku jedinicu u pomenutom Portom Daunu - jedinicu koja zvanično ne postoji - a u kojoj radi osam timova od po pet specijalista. Kao vodnik, Parker je, kao drugi odgovorni u jednom od tih timova, bio zadužen za otkrivanje i analiziranje činjenica u vezi sa biohemijskim načinom ratovanja u Zalivu. Njegova poljska tehnika identifikovala je četiri biološka organizma koji su upotrebljeni protiv koalicionih trupa - antraks, bubonska kuga i otrovi A i B botulizma. Ove analize u potpunosti su u suprotnosti sa izjavama ministra odbrane o (ne)upotrebi biohemijskog oružja u Zalivu.
Parker je kategorički tvrdio da je 'ljudstvo britanskih odreda bilo zaraženo sporama antraksa'. Isto kao i Bristou, Parker je bio ubeđen da su izraženi simptomi bolesti kod veterana bili pogoršani zbog anti-nervnih agenasa vakcina koje su davane savezničkim trupama. Parker veruje da su citokini dati pripadnicima trupa predstavljali zaista odbranu od biološkog oružja. Problem je samo što nije bilo dovoljno tih vakcina da bi ih primio svaki vojnik. Zbog toga je odlučeno da se uvedu i primene i druge, neispitane komponente koje su udvostručile delovanje citokina. Parker tvrdi da je ova druga komponenta bio, u stvari, gen HIV-a (side)!
Ipak, on priznaje da je možda postojao dobar operativni razlog za njegovo izdvajanje, pošto gen HIV-a udvostručava rad nekih vakcina citokina. Problem je samo što, za razliku od citokina koji se prirodno i bezbedno eliminišu iz organizma, posledica davanja HIV gena - koji prouzokuje virus side - nisu poznate. A najgore je što neki tvrde da su koalicione trupe možda bile zaražene agensima koji dozvoljavaju razvoj side, samo je problem kako dokazati te tvdnje. Pošto ta takozvana ekperimentalna vakcina nikada nije zvanično zavedena - vlasti mogu da poreknu da znaju bilo šta o njenom postojanju, pa shodno tome, i o njenim potencijalnim kontraindikacijama.

Misterije o ratovima 6

Ako se Parkerove tvrdnje pokažu tačnim, onda je verodostojno njegovo objašnjenje zašto je britanska vlada bila tako neodređena i izbegavala da ispita tvrdnje i zdravstveno stanje zalivskih veterana, te famoznog sindroma Zalivskog rata.
Pat Edington, raniji analizator CIA, kojem je bila poznata operacija u Zalivu, veruje da zna razlog odugovlačenja u vezi sa ovim problemom. Naime, obe vlade snabdevale su Sadama Huseina i znanjem i komponentama potrebnim za izradu bio-hemijskog oružja, koje su upotrebljene protiv njihovih sopstvenih trupa! Priznanje tako nečega bilo bi veoma politički opasno po obe vlade te otuda tolika nepopustljivost da se otkrije istina o sindromu Zalivskog rata.
Eksport bioloških materijala u Irak - pre Zalivskog rata - ostaje i dalje najsporiji predmet debate oko sindroma Zalivskog rata. U svom svedočenju pred američkim Kongresom februara 1993. godine, američki senator Donald V. Rigli, naveo je ni manje ni više nego 61 biološku kulturu kojom su snabdevali Irak između 1985. i 1989. godine. Na tom spisku nalaze se i botulizam, antraks i drugi otrovi koji izazivaju razne bolesti. Takođe su bili otposlani i genetski materijali uključujući i DNK za koju se tvrdi da je klonirana od ljudskih bića. Upravo ova DNK doprinosi tvrdnjama veterana da su bili izloženi napadu genetski isplaniranim organizmima i klicama čije učinke su oni preneli svojoj deci rođenoj po njihovom povratku iz ovog rata.

SINDROM SE PRENOSI NA POTOMKE

Robin Velbern, služio je u zalivu u oklopnim jedinicama. Po povratku kući patio je od disajnih problema i promena na koži. Imao je psiholoških problema - česte promene ćudi, agresija, iracionalnost - zbog čega se razveo od žene. Godine 1996. dobio je jake ekceme po celom telu i veruje da su to ne samo posledice izloženosti BHO, već i primanja anti-nervne vakcine na 'dobrovoljnoj bazi'.Njegov sinčić Metju, rođen desetak meseci po njegovom povratku iz rata, od rođenja ima ozbiljne zdravstvene probleme. Mališan boluje od Petijeve bolesti - krune mu se zglobovi i moraće da mu se ugradi veštački kuk. Takođe ima i hroničnu astmu. Robin Velbern pretpostavlja da su se njegove smetnje genetski prenele i na njegovog sina Metjua. Usput samo da napomenemo da su samo u Britaniji, dosad 33 veterana Zalivskog rata, obolelih od istoimenog sindroma, izvršili samoubistvo.

**Učlanjen** : 18.08.2013

JEDINICA 731

U ratu se čine razni zločini, ali ovakvo nešto prevazilazi sve na šta biste pomislili.Odmah vas upozoravam da slike koje slede nisu za svakoga.Stravična japanska jedinica 731 učinila je svoje...
Ovaj istraživački program bio je jedna od najvećih tajni u Japanu tokom i nakon završetka Drugog svetskog rata. Bio je to obiman program sa ciljem da se razvije orušje za biološki rat, gde bi bili korišćeni virusi kuge, antraksa (crni prišt), kolere i gomile drugih stravičnih patogena. Istraživanja je vodila misteriozna jedinica 731 japanske imperijale armije, eksperimentišući na ljudima i testirajući na terenu bombe kuge. Bombe su bacane na kineske gradove da bi se ustanovilo može li se na taj način izazvati epidemija. Naravno da su uspeli u tome.
" />
Evo odmah reči jednog 72-godišnjeg starca koji je bio medicinski asistent u japanskoj armiji u Kini i koji je tada i sam vršio stravična dela na ljudima: 'Ljudi u belim mantilima dovukli su golog tridesetogodišnjeg muškarca u operacionu salu. Operacija bez anestezije je počela. Momak je znao da je za njega sve gotovo, pa se nije odupirao dok su ga vezivali za sto, ali kada sam u ruke uzeo skalpel, počeo je da vrišti. Napravio sam rez od grudnog koša pa do stomaka. On je užasno vrištao, bio je to neopisiv zvuk, dok mu se lice grčilo u agoniji.Onda je konačno prestao da vrišti. To je bila svakodnevna rutina jednog hirurga, ali je na mene ostavilo poseban utisak jer mi je bilo prvi put'. (Na slici desno gore su ostaci krematorijuma u sedištu jedinice 731).

Ovaj starac koji je naravno insistirao na anonimnosti objasnio je razloge ove vivisekcije: zatvorenik, Kinez, bio je namerno zaražen virusom kuge za potrebe istraživačkog projekta čiji je cilj bio da se razvije bakteriološka bomba kuge za upotrebu u Drugom svetskom ratu.Istraživači su želeli da otkriju efekte bolesti na unutrašnje organe čoveka, pa su jednostavno odlučili da raspore živog zarobljenika. (Slika dole levo).
Prvobitno curenje informacija o bakteriološkom ratnom programu Japana pretvorilo se 80-tih godina u pravu bujicu. Usred neprestanog poricanja članova japanske vlade, kako pojedinačno tako i kolektivno, da je Japan bio agresor u Drugom svetskom ratu, širom Auije se proširila diskusija tokom koje je na površinu počela da izbija istina o japanskim zverstvima. Najpoznatiji tekst o tome je napisao Nikolas Kristof pod naslovom, 'Japan se suočava sa jezivim ratnim zločinima', objavljen u Njujork tajmsu 1995. godine. U tom članku dat je detaljan pregled najšokantnijih, najodvratnijih i najokrutnijih zločina sa kojima se ikada suočio ovaj civilizovani svet. Japanska jedinica 731 koristila je ljudska bića za vivisekciju sa ciljem da razvije biološko oružje.Jednako neverovatno zvuči i činjenica da su SAD zataškale zločin u zamenu za podatke i rezultate eksperimenata na ljudima, što je direktno ignorisanje međunarodnih zakona i ljudskih prava.
Ali, koga još čudi politika SAD-a.Nakon Drugog svetskog rata osudili su na smrt sve naciste koji nisu imali nikakvo znanje, zamazali celom svetu oči, a oni koji su bili stručnjaci u svojim monstruoznim projektima prebačeni su u SAD, putem operacije PAPERCLIP (Spajalica). Ovo je bio projekat američke armije, stvoren uz pomoć nacističkih naučnika, obaveštajnog dela i drugih ratnih zločinaca iz Evrope i Japana koji su prebačemi u SAD posle Drugog svetskog rata i koji su svoje monstruozne eksperimente nastavili da rade, sada pod patronatom SAD-a. Naučnici i bivši pripadnici jedinice 731 tvrde da je najmanje 3.000 ljudi, a po nekim računicama i mnogo veći broj, ubijeno u stravičnim medicinskim ekperimentima.Nijedan od njih nije preživeo, a niko ne zna koliko je ljudi umrlo prilikom testiranja 'na terenu'.
Na kraju Prvog svetskog rata 1918. godine, medicinsko nadleštvo japanske armije započelo je proučavanje biološkog oružja i načina ratovanja.Za šefa istraživačkog tima postavljen je major Terunobu Hasebe, koga je ubrzo nasledio dr Ito sa timom od 40 naučnika. Ovo je potrajalo nekoliko godina. Međutim, pravi početak stvaranja japanskog biološkog oružja započinje sa uzdizanjem Išiia Široa (na slici levo).Išši je diplomirao medicinu na univerzitetu u Kjotu 1920. godine i smesta se pridružio armiji.Doktorirao je 1927. godine i započeo propagiranje biološkog oružja u japanskoj armiji.Priklonio se rastućem japanskom militarizmu, i uzdigao se do moći koju su upotpunila tri elementa.Prvo, Išii je kao vojni ataše poslat u Evropu 1928. godine.Sledeće dve godine proveo je u Evropi i u Americi, zanimajući se za istraživanja na polju biologije.Posle povratka unapređen je u čin majora i posvetio se promociji istraživanja i proizvodnje biološkog oružja, propagirajući teoriju da se savremeni rat može dobiti samo naukom i tehnologijom i da je proizvodnja biološkog oružja najekonomičnija za zemlju siromašnu prirodnim resursima, kao što je Japan.Drugo, Išii je pronašao moćene saveznike u armiji. Bili su to pukovnik Tetsuzan Nagata, otpravnik vojnih poslova, Pukovnik Joriniči Suzuki, šef prve taktičke sekcije vojnog generalštaba, pukovnik Ruiđi Kajitsuka zadužen za medicinsko odelenje u vojsci i pukovnik Čikahiko Koizumi, načelnik vojne hirurgije poznat kao otac japanskog hemijskog oružja (na kraju rata počinio je samoubistvo zbog straha da će biti progonjen kao ratni zločinac), i Sadao Araki, ministar armije i lider stranke 'Imperijalnog puta' u japanskoj armiji. (Na slici desno je bakteriološka bomba koju je lično razvio Išii Širo.)

Ubrzo posle Išiijevog povratka iz Evrope u oblasti Šikoku izbila je neka vrsta meningitisa.Išši je dizajnirao filtre za vodu koji su pomogli u sprečavanju daljeg širenja bolesti i stekao je poznato ime, naročito u vojsci gde je proglašen za najslavnijeg bakteriologa.Uprkos svemu ovome, Išiijev najveći dobitak leži u pomanjkanju morala i griže savesti, koji je više nego neophodan svakom lekaru.

Po naređenju cara Hirohita, 1936. godine osnovane su dve jedinice: jedna je bila Išiijeva jedinica u javnosti nazvana 'Odelenje za prevenciju epidemija i pročišćavanje voda Armije Kuantung', čije se ime nije promenilo u 'Jedinica 731' sve do 1941. godine, koja je trebala biti premeštena u novu bazu kod Pingfana, 20 kilometara jugozapadno od Harbina.Druga je bila jedinica Vakamatsu (nazvana po svom komandiru Juđiru Vakamatsuu, a kasnije je prekrštena u jedinicu 100), smeštena u bazi u Mengčiatunu blizu Čangčuna, za javnost nazvana 'Odelenje za prevenciju veterinarskih bolesti Armije Kuantung'.U junu 1938. godsine jedinica 731 seli se na novu lokaciju kod Pingfana i zauzima površinu od 32 kvadratna kilometra, označenu kao 'ničija zemlja'.U međuvremenu Išii je unapređen u čin pukovnika i imao je 3000 Japanaca pod svojom komandom.

Od 1940 godine Išii Širo je u Kini predvodio jedinicu 731 angažovanu u biološkom ratovanju i napadima na gradove Ningpo, Činhua, Čučoa u provinciji Čečiang (tokom rusko-japanskog rata u Mongoliji, 1939. godine jedinica 731 je raspoređena na front da bi vršila bakteriološke napade).Da bi se osvetili za vazdušni napad SAD-a na Tokio pod zapovedništvom pukovnika Dulitla u aprilu 1942. godine, kada je preko 60 američkih pilota spaseno iz oblasti Čečiang, Japan je lansirao široku kampanju čišćenja uz učešće nekoliko stotina ljudi iz jedinice 731 i podređene jedinice 1644 iz Nankinga.Početkom novembra 1941. godine jedinica 731 šalje avion da prioširi bubonsku kugu U Čangtiju i Hunanu.Ovaj događaj je bio dobro poznat američkim i britanskim obaveštajcima u Čangkingu, a pored toga je i kineska vlada poslala kompletne informacije američkoj i britanskoj vladi preko svojih ambasadora u Londonu i Važingtonu.Kineske vlasti su dugo znale da Japan koristi bilološko orušje protiv Kine i neprestano su se obraćale međunarodnoj zajednici za pomoć.Pre bekstva iz Kine u vreme japanske predaje, jedinica 731 je oslobodila hiljade zaraženih parcova koji su izazvali epidemiju kuge u 22 okruga provincija heilungčiang i Kirin, a preko 20.000 Kineza izgubilo je život.Kako je kuga bila sasvim dobro opisana u novinama, mnogi Kinezi su postali svesni da je Japan primenjivao biološko oružje tokom rata.(Na slici gore prikazana je vivisekcija trudne žene od strane doktora iz jedinice 731).

Prednost koju je imala Kina, sa japanske tačke gledišta, bila je ta što su Kinezi bili dovoljno dostupni subjekti na kojima će se testirati dejstvo biološkog oružja.Subjekti su nazvani 'cepanice'.Većinu su, naravno, činili Kinezi, ali je takođe bilo i dovoljno Rusa, koji su pobegli iz domovine u Kinu.
Takeo Vane, 71-godišnji bivši medicinski radnik jedinice 731, koji danas živi u Marioki, gradu na severu Japana, kaže da je jednom prilikom video staklenu teglu visoku dva metra, u kojoj je muškarac, belac, bio potopljen u formaldehid. Čovek je bio isečen vertikalno na dva dela i Takeo Vane pretpostavlja da je to bio Rus jer je tada mnogo Rusa živelo u okolini. Glavni štab jedinice 371 imao je dosta takvih tegli sa uzorcima. U njima su čuvana stopala, glave, unutrašnji organi i sve je bilo uredno popisano i obeleženo nalepnicama.Jedan od veterana jedinice 731 koji je insistirao na anonimnosti izjavio je, 'Video sam nalepnice na kojima je pisalo: Amerikanac, Englez, Francuz, ali većina su bili Kinezi, Korejci i Mongoli. (Na slici desno gore prikazani su doktori jedinice 731 na zadatku).

Medicinski istraživači često su zatvarali zaražene zatvorenike sa zdravima da bi videli kojom će se brzinom bolest širiti. Doktori su takođe zatvarali ljude u komore pod velikim pritiskom da bi ustanovili koliko vremena je potrebno dok im očne jabučice ne izlete iz svojih ležišta.Žrtve su često odvođene na mesto zvano Anda u strogo zabranjenoj zoni.Tamo su ih vezivali i bombardovali bakteriološkim oružjem da bi videli koliko je nova tehnologija efikasna.Avioni su zasipali zonu virusima kuge ili bacali bombe sa buvama inficiranim kugom.Cilj eksperimenata je bio da se ustanovi koliko će ljudi umreti i na kojoj udaljenosti od centra eksplozije.
Japanska armija je redovno izvodila testove na terenu, sa ciljem da se otkrije hoće li biološki rat funkcionisati i izvan laboratorija.Avioni koji su bacali buve zaražene kugom iznad kineskih gradova Ningbo i Čangde kasnije su izveštavali o izbijanju epidemija.Japanske trupe su takođe bacale viruse kolere i tifusa u reke, jezera i izvore vode, ali su rezultati često bili kontraproduktivni.Specijalisti za biološki rat su 1942. godine raspršili klice dizenterije, kolere i tifusa u provinciji Zeijang u Kini, ali su tom prilikom oboleli japanski vojnici i 1700 ih je umrlo.

Istoričar sa kalifornijskog državnog instituta, Šeldon Haris, procenjuje da je preko 200.000 Kineza ubijeno tokom ovih eksperimenata na terenu.Haris takođe tvrdi da su životinje zaražene kugom, puštene na kinesku teritoriju kada je rat već bio pri kraju, izazvale epidemiju kuge koja je ubila najmanje 30.000 ljudi u oblasti Harbin od 1946. do 1948. godine. (Na slici levo prikazano je odlagalište leševa u centru jedinice 731). Vodeći naučnik jedinice 731 Keiči Tsuneiši vrlo je skeptičan po pitanju broja nastradalih.On je u Japanu čak predvodio akciju javnog razotkrivanja zverstva jedinice 731, ali je rekao da je napad na Ningbo ubio samo stotinu ljudi i da ne postoje dokazi da su velike epidemije bolesti izbijale tokom testiranja na terenu.

Prva osoba koja je otkrila javnosti zločine jedinice 731 i pokrenula pitanje o tome da bi SAD mogla da ih zataška, bio je Džon V.Pauel Junior (štampao je list China Weekly u Šangaju, koji je prestao da izlazi 1953. kada je Pauel odlučio da se vrati u ameriku).

Posle povratka u Ameriku Pauel je bio žestoko proganjan.U oktobarskom izdanju Biltena za atomske naučnike iz 1981.godine, Pauel objavljuje tekst 'Japansko biološko oružje 1930-1945'. Međutim, detaljno urađena studija o ovim zločinima nije se pojavila sve dok dvojica britanskih novinara, Piter Vilijams i Dejvid Valas, nisu objavili 1989. godine knjigu 'Jedinica 731:japanski tajni biološki rat u Drugom svetskom ratu'.
Na osnovu zajedničkog rada Vilijamsa i Valasa, profesor Šeldon Haris dovršio je svoju monumentalnu knjigu 'Fabrike smrti:japanski biološki rat 1932-1945. i američko zataškavanje'. Ova knjiga je objavljena u Njujorku 1994. godine. U njoj je naveden i interesantan detalj. Naime, autor knjige je još 1990. godine pisao da su sve strukture vlasti u Americi zabrinute zbog otkrivanja saučesništva u najvećim zločinima ovoga sveta i da će, verovatno, nastojati da naoprave novi rat negde u svetu (po mogućstvu u Evropi).Reklamna mašinerija neviđenih razmera biće angažovana, pisao je tada profesor Haris, na dokazivanju da neka od strana osniva koncentracione logore po uzoru na nacističke, čineći zverstva kakva su se dešavala samo za vreme Drugog svetskog rata. Cilj je bio jednostavan, skrenuti pažnju sa istraživača prošlosti i naterati javno mnenje da se zgražava i osuđuje druge. Ubrzo posle toga, počeo je sukob na prostoima bivše SFR Jugoslavije. Amerika je samo na to čekala, a koliki je njen udeo u svemu ovome ne treba posebno ni napominjati.

**Učlanjen** : 18.08.2013

Misterije operacije „Barbarosa“

Sedam decenija od napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez stručnjaci i dalje „lome koplja“ oko pitanja kao što su tajming operacije koja je dobila ime po caru Svetog nemačkog carstva, Fridrihu Barbarosi (ovdašnjoj javnosti poznatom po susretu sa županom Stefanom Nemanjom upriličenom u Nišu 1189. tokom trećeg krstaškog rata), „receptima“ koje su sovjetske vlasti primenile da bi osujetile planove Hitlera i njegovih saradnika, te gubicima nemačkih trupa na Istočnom frontu. Različita tumačenja prisutna su i kada je reč o mogućim uzročno-posledičnim vezama između kapitulacije Kraljevine Jugoslavije i početka operacije „Barbarosa“.

Sava Živanov, istoričar, naglašava da uprkos sučeljenim mišljenjima većina objektivnih analitičara smatra da je nemački rat protiv Kraljevine Jugoslavije, koji Vermaht nije planirao, odložio napad na SSSR za dvadesetak dana. Prema njegovim rečima, to odlaganje uticalo je i na konačan ishod rata.

Sličan stav zastupa Stevan Mirković, general-pukovnik JNA u penziji, koji kaže za naš list da je napad na Jugoslaviju odložio operaciju „Barbarosa“ i napad na Sovjetski Savez.

- Napad na Jugoslaviju predstavljao je iznenađenje za Hitlera, jer je on do tada poštovao Kraljevinu Jugoslaviju i nije očekivao da će se ona tako brzo predati i kapitulirati. Na osnovu iskustava iz ranijih ratova on je očekivao da će vojska Kraljevine Jugoslavije pružiti veći otpor zbog čega je odložio napad na Sovjetski Savez, a sve vojne snage koje je planirao da pošalje na Sovjetski savez, poslao je u napad na Beograd - ukazuje Mirković.

Međutim, prema rečima našeg sagovornika Nemačka bi imala izgleda za pobedu da je napad na Sovjetski Savez izvela ranije.

- U decembru iste godine Hitlera je uhvatila sovjetska zima, a sve to zahvaljujući narodu Jugoslavije, koji je na martovskim demonstracijama raskinuo Trojni pakt o nenapadanju između Trećeg rajha i Kraljevine Jugoslavije - naglašava Mirković.

Čedomir Antić, istoričar, kaže za Danas da aprilski rat i napad na Jugoslaviju 1941. nije predstavljao ključni faktor za neuspeh operacije „Barbarosa“.

- Nemačka nije ratovala samo sa Jugoslavijom, već i sa Grčkom i taj rat je trajao i posle napada na Jugoslaviju, a nakon toga Nemci su izveli i invaziju na Krit. Istoričari su dokazali da najvažniji problem nije bilo zimsko ratovanje, već loše planiranje, a tokom leta 1941. i sam Hitler se kolebao oko strategije daljeg toka ratnih operacije - ukazuje Antić. On dodaje da nisu tačne ni teza da su jedinice koje su prethodno ratovale na Balkanu bile preslabe i da im je oprema bila oštećena i da je to uticalo na neuspeh operacije „Barbarosa“.

- Već tokom leta Nemačka vrhovna komanda je uvidela da do kraja godine neće moći da postigne ciljeve koje je zacrtala. Takođe, činjenica da Nemačka i Japan nisu zajedno napale SSSR omogućila je SSSR da u ključnim trenucima Moskovske operacije povuče 700.000 sa Dalekog istoka - naglašava Antić.

Branko Kitanović, istoričar, ocenjuje da su u periodu od bombardovanja Beograda, 6. aprila 1941, do 22. juna 1941, kada su nemačke oružane trupe prešle sovjetsku granicu, Hitlerove snage osnažile svoje pozicije.

- Za 40 dana, Nemci su više dobili nego što su izgubili, imajući u vidu činjenicu da su zaplenili oružje jugoslovenske vojske i druga materijalna sredstva, zbog čega greše oni koji misle drukčije - ističe Kitanović.

Pitanje koje se postavlja u kontekstu borbi na Istočnom frontu, najvećem bojištu Drugog svetskog rata, odnosi se i na faktore koji su izazvali preokret i omogućili pobedu Crvene armije. U trenutku pokretanja operacije Barbarosa, nemačke oružane snage slovile za najmodernije, najbolje pripremljene i organizacijski najefikasnije postavljene vojne jedinice na planeti, dok su snage SSSR u nacističkim krugovima u Berlinu doživljavane kao trupe nesposobne za odbranu.

Prema mišljenju Save Živanova, odlučujući činilac predstavljala je spremnost naroda Sovjetskog Saveza na velike žrtve jer se nije radilo o običnom ratu već o ratu na uništenje.

- Posle velikih poraza Crvene armije u prvoj godini rata, narod je, videvši razaranja Nemaca na okupiranim područjima, spoznao da bez velikih žrtava nema opstanka Rusije. Zbog takvog stava i dobre komande, ruski narod i drugi narodi SSSR-a, ogromnim naporima i žrtvama prelomili su razvoj rata na rusko-nemačkom frontu - smatra Živanov.

Stevan Mirković ocenjuje da je SSSR pobedio u ratu, jer je bila dobro organizovana država sa čvrstim sistemom i jakom industrijom naoružanja i vojne opreme, dok su sovjetski vojnici imali iskustvo ratovanja iz prethodnih sukoba.

- Da je Hitler napao carsku Rusiju, ona bi se brzo predala, ali Sovjetski savez je branio narod. Sovjeti su dobro živeli i imali su visok standard, zbog čega su svim raspoloživim sredstvima branili svoju državu. Hitler je do tada porobio mnoge države sa kapitalističkim režimom, kao što je Češka, Poljska, pa čak i veći deo zapadne Evrope, ali je na veliki otpor naišao kod Sovjeta - napominje Mirković.

Čedomir Antić smatra da ključni faktor na osnovu kojeg je SSSR pobedio u ratu predstavlja neverovatna spremnost na žrtvovanje sopstvenih građana.

- Ni dan danas se ne zna koliko je građana Sovjetskog Saveza poginulo u ratu, procenjuje se da broj žrtva prelazi 28 miliona, a sa nemačke strane tokom celokupnog rata na svim frontovima poginulo je oko je 6,5 miliona. U prvim razdobljima Sraljingradske bitke događalo se da Crvena armija šalje po dvojicu vojnika sa jednom puškom, ali to ne iznenađuje u zemlji u kojoj je vođa Staljin neposredno pred operaciju ubio pola generalštaba - ukazuje Antić.

Branko Kitanović ocenjuje da je socijalistički sistem pripremio SSSR za dugotrajni rat, jer je stvorena najjača armija na svetu, a država je postala druga po snazi privredna sila na međunarodnoj sceni.

- Sovjetski komandanti bili su sposobniji od nemačkih, a ne sme se potceniti ni oružje koje su njihove trupe imale. Ti faktori došli su izražaja 19. decembra 1941. kada su snage SSSR zaustavile „blickrig“ („munjeviti rat“). Staljingradska bitka označila je prekretnicu, dok su posle Kurske bitke, najveće tenkovske bitke u istoriji, sovjetske trupe preuzele inicijativu - kaže Kitanović.

Dragomir Anđelković ističe da je SSSR imao razvijenu industriju i ekonomiju, a totalitarni režim koji je vodio Josif Staljin uslovljavao je da ga se narod nekada i više plaši nego napadača. „I sam sovjetski narod pokazao je visok stepen hrabrosti i patriotizma što je samo dodatno pomoglo u odbijanju okupatora“.

Minimiziranje uloge SSSR-a
Stručnjaci upozoravaju da se prilikom razmatranja uloge Sovjetskog Saveza i doprinosu te države u pobedi savezničkih snaga u Drugom svetskom ratu moraju uzeti u obzir i pokušaji falsifikovanja istorije.
Sava Živanov naglašava da je hladni rat, koji je vođen tokom nekoliko decenija posle Drugog svetskog rata, konfrontirao bivše saveznike i tokom njihove ideološko-političke borbe vršene su „korekcije“ istorije Drugog svetskog rata, pri čemu je stradala istina, koja glasi da su u velikom zajedničkom poduhvatu svih snaga antihitlerovske koalicije najveći doprinos konačnoj pobedi dali Crvena armija i Sovjetski Savez.
- To, svakako, ne umanjuje doprinos drugih država članica antihitlerovske koalicije , kao i pokreta otpora u okupiranim državama. U tom okviru nemali je doprinos učesnika narodnooslobodilačke borbe u Jugoslaviji - tvrdi Živanov.
Čedomir Antić tvrdi da minimiziranje uloge Sovjetskog Saveza u Drugom svetskom ratu nesumnjivo predstavlja nepravdu.
- Velika Britanija i Sjedinjene Američke Države teško da bi mogle da pobede bez učešća Sovjetskog Saveza - naglašava Antić.
Branko Kitanović smatra da reviziju istorije vrše oni faktori koji su posredno doprineli usponu Hitlera.
- U falsifikovanje istorije spadaju pokušaji da se umanji uloga SSSR u Drugom svetskom ratu i da se ubedi međunarodna javnost da bi u slučaju novog svetskog rata Amerikanci a ne Rusi imali ključnu ulogu. Recimo, danas postoje tvrdnje da su nemačke snage pretrpele 80 odsto gubitaka na istočnom frontu, dok su Englezi do 1947. tvrdili da se iz zaplenjenih nacističkih dokumenata vidi da su ti gubici iznosili 86 odsto. Dakle, proces falsifikacije se nastavlja - ističe Kitanović.
Prema rečima Dragomira Anđelkovića, minimiziranje uloge Sovjetskog saveza u Drugom svetskom ratu od strane zapadno evropskih zemalja i SAD je nekorektno.
- U istorijskim knjigama i udžbenicima zapadnih zemalja i SAD uloga Rusije i SSSR je predstavljena kao minimalna, dok sebe stavljaju u prvi plan. To nije opasnost koja može da izazove Treći svetski rat ili neki novi sukob, ali može predstavljati razlog za dodatna neslaganja - zaključuje Anđelković.

**Učlanjen** : 18.08.2013

NEVIĐENI JAPANSKI EKSPERIMENTI

U ratu se čine razni zločini, ali ovakvo nešto prevazilazi sve na šta biste pomislili.Odmah vas upozoravam da slike koje slede nisu za svakoga.Stravična japanska jedinica 731 učinila je svoje...

Ovaj istraživački program bio je jedna od najvećih tajni u Japanu tokom i nakon završetka Drugog svetskog rata. Bio je to obiman program sa ciljem da se razvije orušje za biološki rat, gde bi bili korišćeni virusi kuge, antraksa (crni prišt), kolere i gomile drugih stravičnih patogena. Istraživanja je vodila misteriozna jedinica 731 japanske imperijale armije, eksperimentišući na ljudima i testirajući na terenu bombe kuge. Bombe su bacane na kineske gradove da bi se ustanovilo može li se na taj način izazvati epidemija. Naravno da su uspeli u tome.

Evo odmah reči jednog 72-godišnjeg starca koji je bio medicinski asistent u japanskoj armiji u Kini i koji je tada i sam vršio stravična dela na ljudima: 'Ljudi u belim mantilima dovukli su golog tridesetogodišnjeg muškarca u operacionu salu. Operacija bez anestezije je počela. Momak je znao da je za njega sve gotovo, pa se nije odupirao dok su ga vezivali za sto, ali kada sam u ruke uzeo skalpel, počeo je da vrišti. Napravio sam rez od grudnog koša pa do stomaka. On je užasno vrištao, bio je to neopisiv zvuk, dok mu se lice grčilo u agoniji.Onda je konačno prestao da vrišti. To je bila svakodnevna rutina jednog hirurga, ali je na mene ostavilo poseban utisak jer mi je bilo prvi put'.

Ovaj starac koji je naravno insistirao na anonimnosti objasnio je razloge ove vivisekcije: zatvorenik, Kinez, bio je namerno zaražen virusom kuge za potrebe istraživačkog projekta čiji je cilj bio da se razvije bakteriološka bomba kuge za upotrebu u Drugom svetskom ratu.Istraživači su želeli da otkriju efekte bolesti na unutrašnje organe čoveka, pa su jednostavno odlučili da raspore živog zarobljenika.

Prvobitno curenje informacija o bakteriološkom ratnom programu Japana pretvorilo se 80-tih godina u pravu bujicu. Usred neprestanog poricanja članova japanske vlade, kako pojedinačno tako i kolektivno, da je Japan bio agresor u Drugom svetskom ratu, širom Auije se proširila diskusija tokom koje je na površinu počela da izbija istina o japanskim zverstvima. Najpoznatiji tekst o tome je napisao Nikolas Kristof pod naslovom, 'Japan se suočava sa jezivim ratnim zločinima', objavljen u Njujork tajmsu 1995. godine. U tom članku dat je detaljan pregled najšokantnijih, najodvratnijih i najokrutnijih zločina sa kojima se ikada suočio ovaj civilizovani svet. Japanska jedinica 731 koristila je ljudska bića za vivisekciju sa ciljem da razvije biološko oružje.Jednako neverovatno zvuči i činjenica da su SAD zataškale zločin u zamenu za podatke i rezultate eksperimenata na ljudima, što je direktno ignorisanje međunarodnih zakona i ljudskih prava.

Ali, koga još čudi politika SAD-a.Nakon Drugog svetskog rata osudili su na smrt sve naciste koji nisu imali nikakvo znanje, zamazali celom svetu oči, a oni koji su bili stručnjaci u svojim monstruoznim projektima prebačeni su u SAD, putem operacije PAPERCLIP (Spajalica). Ovo je bio projekat američke armije, stvoren uz pomoć nacističkih naučnika, obaveštajnog dela i drugih ratnih zločinaca iz Evrope i Japana koji su prebačemi u SAD posle Drugog svetskog rata i koji su svoje monstruozne eksperimente nastavili da rade, sada pod patronatom SAD-a. Naučnici i bivši pripadnici jedinice 731 tvrde da je najmanje 3.000 ljudi, a po nekim računicama i mnogo veći broj, ubijeno u stravičnim medicinskim ekperimentima.Nijedan od njih nije preživeo, a niko ne zna koliko je ljudi umrlo prilikom testiranja 'na terenu'.

Na kraju Prvog svetskog rata 1918. godine, medicinsko nadleštvo japanske armije započelo je proučavanje biološkog oružja i načina ratovanja.Za šefa istraživačkog tima postavljen je major Terunobu Hasebe, koga je ubrzo nasledio dr Ito sa timom od 40 naučnika. Ovo je potrajalo nekoliko godina. Međutim, pravi početak stvaranja japanskog biološkog oružja započinje sa uzdizanjem Išiia Široa (na slici levo).Išši je diplomirao medicinu na univerzitetu u Kjotu 1920. godine i smesta se pridružio armiji.Doktorirao je 1927. godine i započeo propagiranje biološkog oružja u japanskoj armiji.Priklonio se rastućem japanskom militarizmu, i uzdigao se do moći koju su upotpunila tri elementa.Prvo, Išii je kao vojni ataše poslat u Evropu 1928. godine.Sledeće dve godine proveo je u Evropi i u Americi, zanimajući se za istraživanja na polju biologije.Posle povratka unapređen je u čin majora i posvetio se promociji istraživanja i proizvodnje biološkog oružja, propagirajući teoriju da se savremeni rat može dobiti samo naukom i tehnologijom i da je proizvodnja biološkog oružja najekonomičnija za zemlju siromašnu prirodnim resursima, kao što je Japan.Drugo, Išii je pronašao moćene saveznike u armiji. Bili su to pukovnik Tetsuzan Nagata, otpravnik vojnih poslova, Pukovnik Joriniči Suzuki, šef prve taktičke sekcije vojnog generalštaba, pukovnik Ruiđi Kajitsuka zadužen za medicinsko odelenje u vojsci i pukovnik Čikahiko Koizumi, načelnik vojne hirurgije poznat kao otac japanskog hemijskog oružja (na kraju rata počinio je samoubistvo zbog straha da će biti progonjen kao ratni zločinac), i Sadao Araki, ministar armije i lider stranke 'Imperijalnog puta' u japanskoj armiji.

Ubrzo posle Išiijevog povratka iz Evrope u oblasti Šikoku izbila je neka vrsta meningitisa.Išši je dizajnirao filtre za vodu koji su pomogli u sprečavanju daljeg širenja bolesti i stekao je poznato ime, naročito u vojsci gde je proglašen za najslavnijeg bakteriologa.Uprkos svemu ovome, Išiijev najveći dobitak leži u pomanjkanju morala i griže savesti, koji je više nego neophodan svakom lekaru.

Po naređenju cara Hirohita, 1936. godine osnovane su dve jedinice: jedna je bila Išiijeva jedinica u javnosti nazvana 'Odelenje za prevenciju epidemija i pročišćavanje voda Armije Kuantung', čije se ime nije promenilo u 'Jedinica 731' sve do 1941. godine, koja je trebala biti premeštena u novu bazu kod Pingfana, 20 kilometara jugozapadno od Harbina.Druga je bila jedinica Vakamatsu (nazvana po svom komandiru Juđiru Vakamatsuu, a kasnije je prekrštena u jedinicu 100), smeštena u bazi u Mengčiatunu blizu Čangčuna, za javnost nazvana 'Odelenje za prevenciju veterinarskih bolesti Armije Kuantung'.U junu 1938. godsine jedinica 731 seli se na novu lokaciju kod Pingfana i zauzima površinu od 32 kvadratna kilometra, označenu kao 'ničija zemlja'.U međuvremenu Išii je unapređen u čin pukovnika i imao je 3000 Japanaca pod svojom komandom.

Od 1940 godine Išii Širo je u Kini predvodio jedinicu 731 angažovanu u biološkom ratovanju i napadima na gradove Ningpo, Činhua, Čučoa u provinciji Čečiang (tokom rusko-japanskog rata u Mongoliji, 1939. godine jedinica 731 je raspoređena na front da bi vršila bakteriološke napade).Da bi se osvetili za vazdušni napad SAD-a na Tokio pod zapovedništvom pukovnika Dulitla u aprilu 1942. godine, kada je preko 60 američkih pilota spaseno iz oblasti Čečiang, Japan je lansirao široku kampanju čišćenja uz učešće nekoliko stotina ljudi iz jedinice 731 i podređene jedinice 1644 iz Nankinga.Početkom novembra 1941. godine jedinica 731 šalje avion da prioširi bubonsku kugu U Čangtiju i Hunanu.Ovaj događaj je bio dobro poznat američkim i britanskim obaveštajcima u Čangkingu, a pored toga je i kineska vlada poslala kompletne informacije američkoj i britanskoj vladi preko svojih ambasadora u Londonu i Važingtonu.Kineske vlasti su dugo znale da Japan koristi bilološko orušje protiv Kine i neprestano su se obraćale međunarodnoj zajednici za pomoć.Pre bekstva iz Kine u vreme japanske predaje, jedinica 731 je oslobodila hiljade zaraženih parcova koji su izazvali epidemiju kuge u 22 okruga provincija heilungčiang i Kirin, a preko 20.000 Kineza izgubilo je život.Kako je kuga bila sasvim dobro opisana u novinama, mnogi Kinezi su postali svesni da je Japan primenjivao biološko oružje tokom rata.

Prednost koju je imala Kina, sa japanske tačke gledišta, bila je ta što su Kinezi bili dovoljno dostupni subjekti na kojima će se testirati dejstvo biološkog oružja.Subjekti su nazvani 'cepanice'.Većinu su, naravno, činili Kinezi, ali je takođe bilo i dovoljno Rusa, koji su pobegli iz domovine u Kinu.
Takeo Vane, 71-godišnji bivši medicinski radnik jedinice 731, koji danas živi u Marioki, gradu na severu Japana, kaže da je jednom prilikom video staklenu teglu visoku dva metra, u kojoj je muškarac, belac, bio potopljen u formaldehid. Čovek je bio isečen vertikalno na dva dela i Takeo Vane pretpostavlja da je to bio Rus jer je tada mnogo Rusa živelo u okolini. Glavni štab jedinice 371 imao je dosta takvih tegli sa uzorcima. U njima su čuvana stopala, glave, unutrašnji organi i sve je bilo uredno popisano i obeleženo nalepnicama.Jedan od veterana jedinice 731 koji je insistirao na anonimnosti izjavio je, 'Video sam nalepnice na kojima je pisalo: Amerikanac, Englez, Francuz, ali većina su bili Kinezi, Korejci i Mongoli.

Medicinski istraživači često su zatvarali zaražene zatvorenike sa zdravima da bi videli kojom će se brzinom bolest širiti. Doktori su takođe zatvarali ljude u komore pod velikim pritiskom da bi ustanovili koliko vremena je potrebno dok im očne jabučice ne izlete iz svojih ležišta.Žrtve su često odvođene na mesto zvano Anda u strogo zabranjenoj zoni.Tamo su ih vezivali i bombardovali bakteriološkim oružjem da bi videli koliko je nova tehnologija efikasna.Avioni su zasipali zonu virusima kuge ili bacali bombe sa buvama inficiranim kugom.Cilj eksperimenata je bio da se ustanovi koliko će ljudi umreti i na kojoj udaljenosti od centra eksplozije.

Japanska armija je redovno izvodila testove na terenu, sa ciljem da se otkrije hoće li biološki rat funkcionisati i izvan laboratorija.Avioni koji su bacali buve zaražene kugom iznad kineskih gradova Ningbo i Čangde kasnije su izveštavali o izbijanju epidemija.Japanske trupe su takođe bacale viruse kolere i tifusa u reke, jezera i izvore vode, ali su rezultati često bili kontraproduktivni.Specijalisti za biološki rat su 1942. godine raspršili klice dizenterije, kolere i tifusa u provinciji Zeijang u Kini, ali su tom prilikom oboleli japanski vojnici i 1700 ih je umrlo.

Istoričar sa kalifornijskog državnog instituta, Šeldon Haris, procenjuje da je preko 200.000 Kineza ubijeno tokom ovih eksperimenata na terenu.Haris takođe tvrdi da su životinje zaražene kugom, puštene na kinesku teritoriju kada je rat već bio pri kraju, izazvale epidemiju kuge koja je ubila najmanje 30.000 ljudi u oblasti Harbin od 1946. do 1948. godine. Vodeći naučnik jedinice 731 Keiči Tsuneiši vrlo je skeptičan po pitanju broja nastradalih.On je u Japanu čak predvodio akciju javnog razotkrivanja zverstva jedinice 731, ali je rekao da je napad na Ningbo ubio samo stotinu ljudi i da ne postoje dokazi da su velike epidemije bolesti izbijale tokom testiranja na terenu.

Prva osoba koja je otkrila javnosti zločine jedinice 731 i pokrenula pitanje o tome da bi SAD mogla da ih zataška, bio je Džon V.Pauel Junior (štampao je list China Weekly u Šangaju, koji je prestao da izlazi 1953. kada je Pauel odlučio da se vrati u ameriku).

Posle povratka u Ameriku Pauel je bio žestoko proganjan.U oktobarskom izdanju Biltena za atomske naučnike iz 1981.godine, Pauel objavljuje tekst 'Japansko biološko oružje 1930-1945'. Međutim, detaljno urađena studija o ovim zločinima nije se pojavila sve dok dvojica britanskih novinara, Piter Vilijams i Dejvid Valas, nisu objavili 1989. godine knjigu 'Jedinica 731:japanski tajni biološki rat u Drugom svetskom ratu'.
Na osnovu zajedničkog rada Vilijamsa i Valasa, profesor Šeldon Haris dovršio je svoju monumentalnu knjigu 'Fabrike smrti:japanski biološki rat 1932-1945. i američko zataškavanje'. Ova knjiga je objavljena u Njujorku 1994. godine. U njoj je naveden i interesantan detalj. Naime, autor knjige je još 1990. godine pisao da su sve strukture vlasti u Americi zabrinute zbog otkrivanja saučesništva u najvećim zločinima ovoga sveta i da će, verovatno, nastojati da naoprave novi rat negde u svetu (po mogućstvu u Evropi).

Reklamna mašinerija neviđenih razmera biće angažovana, pisao je tada profesor Haris, na dokazivanju da neka od strana osniva koncentracione logore po uzoru na nacističke, čineći zverstva kakva su se dešavala samo za vreme Drugog svetskog rata. Cilj je bio jednostavan, skrenuti pažnju sa istraživača prošlosti i naterati javno mnenje da se zgražava i osuđuje druge. Ubrzo posle toga, počeo je sukob na prostoima bivše SFR Jugoslavije. Amerika je samo na to čekala, a koliki je njen udeo u svemu ovome ne treba posebno ni napominjati.

» Misterije broja 666
» Eleusinske misterije
» Misterije Maja
» Misterije svemira
» Misterije u Srbiji