Сретен Стојановић

Сретен Стојановић



Сретен Стојановић (Приједор, 2. фебруар 1898 — Београд, 29. октобар 1960) је био српски академски вајар, цртач, акварелиста, теоретичар, ликовни критичар, педагог и јавни радник, декан Ликовне академије у Београду и члан САНУ.

Живот и дело

Стојановићи су Јакшићи из Невесињског поља. Одатле су се покренули под воћством кнеза Вуковоја Јакшића и зауставили на Козари у селима више Приједора. По синовима Вуковојевим, Стојану, постали су Стојановићи, а по кнезу Милану Кнежевићи. У крајишкој породици Стојановића биле су три генерације свештеника. Илија, Гавро и Симо, отац Сретена Стојановића и још његових седморо браће и сестара. Одрастао је у православној српској породици. Мајка Јованка, дјевојачки Вујасиновић из свештеничке православне породице из Козарске Дубице и отац Симо Стојановић православни свештеник. Слава Стојановића је Свети Ђорђе. Све учење из породице је упућивало да је највећи домет сваког национализма ипак само и једино човјек. Сви Стојановићи су били добро и лијепо васпитана дјеца. Јованка и Симо су имали више него озбиљан задатак. У увијек ризичним временима на вјетровитим просторима Крајине ваљало је очувати и подизати вишечлану породицу. Поштеном православном свештенику Сими и његовој брижној супрузи Јованки подизање осморо дјеце и њихово школовање било је приоритетно.
Основну школу похађао је у Приједору, а била је на свега неколико метара од њихове породичне куће на мјесту данашњег Дома за пензионере и стара лица. Почео је да похађа средњу школу у Бањој Луци али је као националистички револуционар истеран из гимназије. За време рата је био затворен. Био је припадник организације „Млада Босна“ због чега је, после избијања Првог светског рата био осуђен на
вишегодишњу робију као и његов брат др. Младен Стојановић (1896 — 1942), који ће касније (у време Другог светског рата) постати народни херој. Студирао је у Бечу од 1917. године (Аустрија) сликање и вајање а затим је и Паризу (Француска) био ђак Емила Бурдела. Сретен је један од првих професора на Академији ликовних уметности у Београду. Био је члан Српске академије наука и уметности (САНУ), изабран 1950. године за дописног, а од 1959. године за редовног члана.

Осећај за монументалност исказује на споменицима Карађорђу, Његошу, Филипу Вишњићу, Младену Стојановићу, а нарочито на споменицима изведеним после Другог светског рата на Иришком венцу (споменик Слобода из 1951) и у Босанском Грахову. Излагао је још на изложбама независних уметника у Паризу 1921. године. Његова дела изложена су у више галерија, поред осталих и у Спомен-збирци Павла Бељанског.  Умро је 29. октобра 1960. године и сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Стојановићи су часна и позната крајишка породица.У јуну 2013. године у Галерији РТС је отворена изложба његових скулпура и слика

wikipedija




Spomenik Karadjordju na platou ispred Narodne biblioteke Srbije, 1955.





Spomenik Njegosu

Cпоменик „Слобода“
на Фрушкој гори, 1951.

Zena, 1934.

Na pragu životne i umetničke zrelosti, u trideset i trećoj godini života, Sreten Stojanović je uradio prve skulpture velikog formata, Ženu i Fontanu (1932). Klasična ravnoteža dostignuta na ovim skulpturama ponovljena je i na bronzanoj figurini Žena, iz kolekcije Pavla Beljanskog. Ona odražava promenu koja se počev od 1928. godine sve više ispoljavala u Stojanovićevoj vajarskoj koncepciji: od naglašavanja plastičnih elemenata skulpture ka izražavanju životne stvarnosti. Ponavljajući rezultate iz 1932. godine, stav Žene i mekoću modelacije dostignute na Fontani, figurina Žena je sačuvala njihovu monumentalnost, značajnu za ostvarivanje modernog klasicizma. Opisujući ovu tendenciju u skulpturi tridesetih, kojoj pripada i Stojanović kao jedan od najznačajnijih predstavnika, Petar Dobrović je zabeležio: „Da bi to postigli (vajari), moraju vezati intelektualizam dvadesetog veka s renesansom isto kao što su u činkvečentu vezali intelektualizam kvatročenta s Grčkom, da bi došli do monumentalnog stila”. S druge strane, tipična poetizacija izraza, karateristična za Stojanovićevu sitnu plastiku, podarila je Ženi malog formata intiman karakter skulpture „s kojom se može živeti”, kako slikovito primećuje Sava Popović. To je bio jedan od razloga zašto je Pavle Beljanski tek nakon što je njegova kolekcija slika smeštena u izložbeni prostor Gradskog muzeja u Somboru odlučio da je dopuni vajarskim delima, među kojima Stojanovićeve figurine dobijaju prirodno okruženje u ostvarenjima „pariske škole”, kojoj i sama koncepcijski pripadaju.



Pavle Beljanski, spomen- zbirka

Majka

Guslar, 1956.

Milutin Milankovic, 1944.

Zaboravljeni akademik




U Galeriji RTS, posle 40 godina, izloženi radovi, koji do sada nisu izlagani,
jednog od najznačajnijih naših umetnika prve polovine 20. veka.




Posle četiri decenije pauze dela akademika Sretena Stojanovića (1898-1960), znamenitog vajara, crtača, akvareliste, pedagoga, ponovo su izložena oku javnosti, do 6. septembra u Holu i Galeriji RTS-a u Beogradu. Pred publikom su skulpture, slike, crteži i akvareli, nastali između 1919. i 1960. godine, čuvani u umetnikovom ateljeu, kao deo porodične ostavštine o kojoj dobro brine Milica Arežina, a manji broj  radova pripada privatnoj kolekciji. Osim dva do tri dela, svi ostali eksponati su po prvi put pred publikom!

Autori izložbe i teksta u katalogu, istoričari umetnosti Ljiljana Porčić i Dušan Milovanović, uspeli su da naprave spektakularnu retrospektivu Sretena Stojanovića, iako im se značajne  institucije, koje čuvaju umetnikova dela, nisu pridružile. Dizajner postavke je Petar Đinović.

–Na izložbi su predstavljeno 42 slike, ulja, akvarela, crteža, pastela, prikazano je 25 skulptura iz ateljea Sretena Stojanovića, šest bronzi i jedna terakota kolekcionara, gospodina Miodraga Jovkovića iz Beograda. Stojanović je skoro usamljen primer među vajarima, jer je smatrao da crtanje i slikanje idu ruku pod ruku sa vajanjem. U Stojanovićevom ateljeu smo zatekli mape crteža, akvarela, pastela i već uramljena ulja i shvatili da sve to mora biti izloženo.U uglu galerije postavili smo sto, dve klupe i stolice koje je umetnik sam uradio. Na njima su sitnice koje osvetljavaju lik vajara i to njegov prvenac – tabakera iz 1916. koja ga je odvela u svet rezbarstva i vajarstva. Čuvao je kao posebnu relikviju do kraja života fotos Maksima Gorkog, koga je tridesetih godina vodio u Vrnjačku banju, tu su i pasteli, medalje…Sve to govori da je umetnik predano služio umetnosti pune četiri decenije, objašnjava Ljiljana Porčić za „Politiku”.
Naša sagovornica dodaje da portreti koje je Stojanović uradio zauzimaju osobeno mesto u srpskoj umetnosti jer „u njima ima osvedočava velike i raznovrsne plastične mogućnosti, prefinjenui ukus, široku vajarsku kulturu i izvanredna tehnička poznavanja fakture koju iziskuje bronza”.

– Modelujući glinu, on već oseća bronzu dajući ovoj plemenitoj materiji lepotu. To je poneo od Burdela kod koga je učio. Draž potrteta upotpunjuje Stojanovićeva sposobnost da istovremeno oscrta karakter i intimni had potrtetisane ličnosti. Posebno potreti u gipsu, do sada ne izlagani, stvaraju celokupnu čaroliju izložbe, zaključuje Ljiljana Porčić.
Reč je o bistama u gipsu Maksima Gorkog, Filipa Višnjića i Laze Kostića. Dušan Milovanović, drugi autor izložbe je između ostalog naveo da je sa koleginicom Porčić pripremao retrospektivu Sretena Stojanovića godinu dana, a do nje je došlo zahvaljujući Galeriji RTS-a, u kojoj se svake godine održi po jedna izložba u znak sećanja na nepravedno zaboravljenog umetnika.

–Tako su prethodno realizovane postavke dela Pavla Palavičinija i Riste Stijovića, koji su zajedno sa Sretenom Stojanovićem tri najznačajnija vajara prve polovine 20 veka. Publika izložbu može videti i u posebnim emisijama na programima RTS-a, navodi Milovanović. Dodaje da je bio iznenađen videvši ostavštinu umetnika koja je u vlasništvu Milice Arežine,.

–Preda mnom je bio ogroman opus nepoznat javnosti. Tužno je što je prošlo čitavih 40 godina od prethodne izložbe ovog vajara, što je velika nepažnja naše sredine prema velikanima. Bilo mi je posebno zanimljivo da vidim čitav Stojanovićev opus iz faze socrealističkog realizma, kroz koji je on prošao svesno, shvatajući zablude i stvarajući veliko delo. Njegov najplodiniji period je bio nakon povratka iz Pariza i prvi put je predstavljen sada, kaže Milovanović.

Akademik Sreten Stojanovića rođen je u okolini Prijedora, pohađao je srednju školu u Banjaluci . Bio je pripadnik organizacije „Mlada Bosna” zbog čega je posle izbijanja Prvog svetskog rata bio osuđen narobiju.Studirao je u Beču slikanje i vajanje, a zatim je u Parizu bio đak Emila Burdela. Jedan je od prvih profesora Akademije likovnih umetnosti u Beogradu. Bio je član SANU, izabran 1950. godine za dopisnog, a 1959. godine za redovnog člana.

B. Lijeskić
objavljeno: 24.06.2013.

politika.rs

..............



У ДОСЛУХУ СА СТВАРНОШЋУ






По повратку у земљу настанио се у Београду. Учествовао је на изложбама с познатим уметницима, повољне критике су му написали Милан Кашанин, Растко Петровић и Густав Крклец. И сам се бавио ликовном критиком, поставши и критичар листа Политика. 
Имао је материјалну сигурност, добио ћерку Јованку, касније професорку историје средњовековне уметности, држао посећена предавања на „Коларцу” и стекао велики атеље. Постао је професор Уметничке академије и Више педагошке школе. 
Рат је провео у Београду. После рата, његов урођени традиционализам увео га је у социјалистички реализам. Добијао је бројне наруџбине, био наш представник на Венецијанском бијеналу, професор и ректор Ликовне академије, председник УЛУС-а, уредник часописа Уметност, покренуо је едицију „Сликари и вајари”, у којој је објављено осамнаест монографија, и постао члан САНУ. Живот му је био занимљив, каткад драматичан. На основу искуства створио је целовито дело, увек у дослуху са стварношћу. 



Сретен Стојановић је вајар модерног израза, којим је надрастао социјалистички реализам, мада никада није напустио класичну форму. Његове су скулптуре херојске и драматичне, у њима долази до изражаја унутрашња снага балканског човека, барбарогенија – крв и душа човека са сурових балканских планина, како је говорио. 
Бавећи се највише класичном тематиком портрета и бисте у гипсу, мермеру, бронзи и дрвету, као и споменичком скулптуром, слично Милу Милуновићу и Петру Лубарди трагао је за што снажнијим изразом. Стојановићева дела најчешће нису цизелирана већ разбарушена и кипте од унутрашње енергије. Блиски су му гуслари, античке хероине, борци и Карађорђе, коме је подигао споменик од три метра. 
Реч је о једном од последњих српских вајара старог кова и целовите визије, који је умео да се спусти и до највеће тишине и мира у приказивању карактера личности. Такав општи замах и сигурност данас се ретко срећу, па је изложба потпуно открила једног од заборављених класика српске модерне.
Књиге 
Ликовне критике и есеје, објављивао је у Уметничком прегледу, најугледнијем међуратном часопису, а своје студијске чланке сабрао је 1952. у књизи О уметности и уметницима, којој претходи књига Бисте. 
Са Драгишом Васићем и Владиславом Рибникаром отишао је на два месеца у Русију, 1927, и након пута објавио књигу Импресије из Русије.

Надасве вајар
На изложби у Галерији РТС-а били су представљени и Стојановићеви сликарски радови. Мада је био добар цртач и премда су му поједине слике ликовно вредне, нису на висини његовог вајарског дела.

nacionalnarevija.com