U njihovom donjem vešu, svaka ljubav je impotentna
Volite koliko god jako da umete i možete, ma koliko vas koštalo Istraživanja i osvrti na temu ljubavi, veza, međuljudskih odnosa i pravila (dobrog) funkcionisanja među prijateljima, partnerima, poslovnim partnerima i ostalim zajednicama koja podrazumevaju dvoje ili više ljudi, proteklih godina, doživele su neverovatnu ekspanziju u smislu pokušaja da se na ova pitanja i dileme konačno odgovori.
Međutim, mnogi od nas koji se bave tom temom ne shvataju da zapravo, prodiru ili pokušavaju da prodru u dubine ljudske duše i shvate, a onda i objasne čarobno ulje kojim se podmazuje mehanizam funkcionisanja svakog čoveka. Ne smem da tvrdim, ali ću ipak reći da je to više nego apstraktan pokušaj. Naravno, svaki pokušaj kao pojam tumači se i ceni kao unutrašnja potreba čoveka da reguje, da kaže, da pomogne. Ili, ako ne govori u svrhu razrešenja, onda govori da bi postojao i sebi dao potvrdu da ume da izrazi sve što mu se mota po glavi. Jedno od takvih pitanja jeste – zbog čega nam je toliko teško da prevaziđemo i prebolimo ljubav?
Don Drejper (Don Draper), uspešni biznismen sa Medison Avenije reći će da ljubav ne postoji i da je izmišljena u marketinške svrhe – da proda proizvod, pokrene ideju, izazove lanac narednih proizvoda koji će se temeljiti na ideji o ljubavi. Drugi će se složiti da je ljubav samoobmana, često kratkotrajna, dopuna za samoću. Treći će joj se podsmevati a i sami će uporno tragati za ljubavlju. Dokle nas to dovodi? Do neprekidnog sklapanja kompromisa, ubeđivanja drugih, ubeđivanja sebe? Mnoga verovanja u današnje vreme postala su deo pomodarstva. Ako verujete u Boga, smešni ste.
Ako verujete u ljubav, smešni ste. Ako verujete u ljude, smešni ste. Ako verujete u snove, smešni ste. Ako verujete u prijateljstva, smešni ste. Ako verujete u bilo šta što nije trending topic na Twitter-u ili novi krik biznis sveta postajete predmet podsmeha, naivna dvorska luda koja zasmejava masu jer nije dovoljno samosvesna da se otkači od ideala 19. ili 20. veka i prihvati 21. vek – vreme u kome niko nikog ne voli, ne ceni, ne poštuje, ne zavređuje. Vreme u kom ljudi jedni na druge gledaju kao na krompire bez emocija, a ne na ljude sa ličnošću i integritetom.
Šta radite sa omotom omiljene čokoladice kada je pojedete? Bacite ga, razume se. Isto se danas radi sa ljudima – iskoristiš pa baciš. Čak ne staviš ni u crnu kesu. I zastupaš što si tu osobu bacio, kažeš, ne treba ti više, život ide dalje, mora se tako. Ne, ne mora se, zapravo. Odabrali smo da se mora. I u tom moru borbe za ovo ili ono, u vremenu koje je nametnulo odusustvo emocija i prisustvo racija iznad svega, i dalje nađemo vremena da za nekim patimo i da se premišljamo zašto se nešto raspalo, da li je moglo da bude drugačije.
Nađemo vremena da nam nedostaju sitnice i velike pojedinosti, nađemo mesta u pretrpanom rasporedu da uglavimo koji sat za patnju. Iscrtamo mentalnu ili rukom pisanu šemu načina na koji ćemo preboleti. Zalepimo sebi podsetnik iznad kompjutera kako bismo u njega pogledali svako jutro i setili se da u životu postoje i druge lepote osim osobe koja je nekada postojala. I, zašto to kada smo moderni ljudi 21. veka kojima nije bitno ništa drugo do poslovnog uspeha, kada smo ljudi koji odbacuju ljude? Zašto i dalje patimo od ljubavi?
Volite koliko god jako da umete i možete, ma koliko vas koštalo
Patimo, a pre toga volimo jer smo tako skrojeni. Okrivite za ovo evoluciju, okrivite materiju, energiju, Stvoritelja, okrivite koga god želite i u koga god verujete da vam je podario život. Okrivite ga što vas je stvorio, a nije vam oduzeo sposobnost da osećate. Neki pate i oplakuju povređeni ego. Neki pate za osobom koju su izgubili, drugi opet za vremenom koje su proveli nadajući se da će stvari biti drugačije. Ali pate. Svi patimo. U čemu je problem? Zašto se stideti ljudkse reakcije na poraz? Zašto se stideti toga što vas je neko povredio? To više govori o njima nego o vama, ne?
Svako od nas u sebi krije prelepe svetlosti koje čekaju da zasijaju za nekoga u trenutku kada budemo spremni. Jedni u drugima tražimo i primećujemo te svetlosti, čuvaju nas u mraku, štite nas od zemaljskog mraka. Čovek u čoveku nalazi spas, osim kada je čovek toliko prazan da osim sopstvene senke ne vidi ničiju. Ti ljudi, ti prazni ljudi su oni koji su nam nametnuli sram što volimo, što patimo. Ti otpaci od ljudi, te deponije, te bolesti od kojih ne može da se pobegne već koje moraju da se pobede, to su oni koji su nas razapeli na krst svaki put kada smo im priznali da nam je teško zbog nekoga ili nečega. Dođavola sa tim ljudima! Ostavljam ih da uživaju u racionalnim ljubavima. Ja ostajem pri stavu da želim da volim istinski što više puta mogu. Ne želim isto toliko puta da patim, jer, u tom slučaju, jedno osećanje bi uporno potiralo drugo i opet bih bila na početku, a počeci su zanimljivi samo kada nisu reprize nekih već viđenih početaka. Želim da volim nekoga ko će znati zašto voli mene. A, ako ostanem sama do kraja života, neka bude tako.
Kinematografija je na vrhuncu ostvarenja, a filmovi dostupni. Veštačka oplodnja nije tabu tema, a prijatelji su najukusniji obrok koji može da ulepša dan. Život je lep samo onda kada ga živimo u skladu sa onim što jesmo, nikako u skladu sa onim što drugi žele da budemo. Ne dajte se tuđoj volji. Neću ni ja. Ako vam se voli, volite. Nije to sramota. Zajedno smo u tome. Obećavam.
Emilija Cvijanović Wannabe
Pet 3 Feb - 14:01
...zaista je šteta što smo prinuđeni da sve snove o romantici, večnoj ljubavi, idealnom partneru i svojoj srodnoj duši, polako ali sasvim sigurno, počinjemo da zaboravljamo i da nam je sve manje dopušteno da u to verujemo, jer drugim ljudima ispadamo smešni i dosadni. 
