Istorija dodele Oskara

Kratak osvrt na pesme koje su obeležile dodelu Oskara u poslednjih dvadesetak godina.



Kada pomislite na muziku koja se vrtela na našoj televiziji i radiju između šezdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, svakako će vam prve asocijacije biti šlager i jazz-pop orkestri, bez obzira da li je reč o zabavnim emisijama Sedmorice mladih, džinglovima Studija B ili o muzičkim podlogama kulturno-obrazovnog programa. Jednostavno, takva
muzika je bila standard. Današnje vreme takođe ima svoje standarde.
Umesto zabavnih orkestara, današnju televizijsku publiku najčešće
zabavljaju grupe koje na kraju svog imena obično imaju reč „bend“ (reč
koja nezvanično znači da „ako pravite svadbu, proslavu rođendana ili
imate lokal, nazovite nas da se dogovorimo za tezgu, sviramo sve, od
Silvane do Nirvane“), ili su u pitanju bezbojni instrumentali obojeni
sintizajzerima i jeftinim ritmovima (obratite pažnju na špice
informativnih emisija ili muziku koja se čuje u pozadini kviza
Slagalica). Uostalom, pogledajte manifestaciju zvanu Evrovizija – ma
koliko se Duška Vučinić Lučić trudila da nam objasni kako na tom
takmičenju i danas ima mnogo dobrih pesama, i pticama na grani je jasno
da se njihov kvalitet nikako ne može meriti sa vremenom kada su pobeđivali hitovi kao „Waterloo“ ili „Puppet on a String“.

Sviđalo se nama to ili ne, od duha vremena je nemoguće pobeći.




Sličnu situaciju imamo i kada je reč o nagradi Oskar za najbolju originalnu pesmu. Dok su tu nagradu nekada osvajale besmrtne pesme kao što su „Over the Rainbow“, „Que Sera, Sera“, „Three Coins in the Fountain“, „Love Is a Many-Splendored Thing“, „Moon River“, „Raindrops Keep Falling on My Head“ ili „Theme from Shaft“, poslednjih godina Oskara za najbolju originalnu pesmu obično dobijaju numere koje većina zaboravi čim se svečanost završi. Možete li se bez guglanja setiti bar dve Oskarom nagrađene pesme iz poslednjih 20 godina (sa izuzetkom „My Heart Will Go On“)?

Istina, kada poredimo one pomenute evergreen hitove, i ove novije oskarovske laureate, moramo uzeti u obzir činjenicu da je cela planeta, sa naglaskom na filmsku i muzičku umetnost, sada mnogo drugačija nego što je bila pre pola veka. Činjenica je da u aktuelnoj muzičoj hiperprodukciji filmska muzika danas nema takav značaj kao nekada.



Sve je manje kompozitora legendarnih filmskih tema kao što su John Barry, Ennio Morricone, Burt Bacharach, Jimmy Van Heusen ili Henry Mancini.

„Pojelo ih vreme“ neko bi rekao. Pa ako pogledamo njihova dela, nisam baš siguran u tu tvrdnju. Pre će biti da će vreme pojesti onu tragikomičnu pesmu „Jai Ho“ iz filma „Slumdog Millionaire“ nego npr. Mancinijev klasik „Days of Wine and Roses“.Na žalost, nepobitna je činjenica da bi saundtrak 21. veka muzički mnogo vernije oslikala pomenuta azijska turbo-folk numera, nego Henryjevi nežni gudači.




Ruku na srce, nije baš sve tako crno. U poslednjih 20 godina ipak je bilo nekoliko kvalitetnih pesama u užem izboru za zlatnu statuu, a nekoliko ju je čak i osvojilo. Što se nagrađenih tiče, tu pre svega mislim na sledeće pesme:

„Streets of Philadelphia“ Brucea Springsteena iz filma „Philadelphia“ (1993) – Iako daleko od standarda na koje nas je Bruce navikao (u pesmi ne čujemo njegovo osnovno „oružje“ - gitaru), iako je u konkurenciji te godine bio i Neil Young sa numerom iz istog filma, bilo je lepo videti jednog iskrenog rokera među svim tim uštogljenim japijima.



Bob Dylan u pesmi „Things Have Changed“ iz filma „Wonder Boys“(2000)– slično kao i kod Springsteena, ova pesma teško da spada u Robertove najbolje radove, ali potpuno verno opisuje atmosferu filma.



„Falling Slowly“ Glenna Hansarda i Markete Irglove iz filma „Once“ (2007) - ova pesma, kao i ovaj niskobudžetni ljubić su potpuni incident na dodeli Oskara. Nikad mi neće biti jasno šta bi onim sedim dekicama iz Američke filmske akademije pa da nagrade Oskarom jednu ovakvu indie-folk numeru.




A i prošlogodišnji pobednik Ryan Bingham sa numerom „The Weary Kind“ iz filma „Crazy Heart“ je bio po mnogo čemu ispred konkurenata.



Treba još pomenuti i Eminema koji je 2002. godine dobio Oskara za pesmu „Lose Yourself“ iz filma „8 Mile“ što je odraz upravo onog pomenutog duha vremena o kom sam govorio. Ono što su u svetskom mejnstrimu bili Burt Bacharach 1969. (muzika za film „Butch Cassidy and the Sundance Kid“), Isaac Hayes 1971. (film „Shaft“), Lionel Richie 1985. (film „White Nights“), Madonna 1995. (film „Evita“) to je bio Eminem 2002. godine. Zbog toga i smatram incidentima pesme kao što su pomenuta „Falling Slowly“ ili „Miss Misery“ Elliotta Smitha iz filma „Good Will Hunting“ koja je imala tu nesreću da joj konkurent bude „My Heart Will Go On“. Kad smo već kod Celine Dion, činjenica je da je to komercijalno najuspešnija pesma koja je dobila Oskara u poslenjih tridesetak godina, ali isto tako ne smemo izgubiti iz vida da je film u kome se našla, pokupio (uz „Ben-Hura“) najviše Oskara u istoriji ove manifestacije. Ne bih da budem zloban, ali iskreno sumnjam da bi ta pesma bila ovoliko popularna da je „Titanic“ osvojio 3-4 Oskara manje.



Kada je ovogodišnja dodela u pitanju, nominovane su pesme iz filmova „Country Song“, „Tangled“, „127 Hours“ i „Toy Story 3“. Nešto mi govori da bi krajem ovog februara baš Randy Newman („Toy Story 3“) mogao biti nagrađen. On je do sada bio nominovan čak 19 puta, a statuu je dobio samo jednom. Ako uzmemo u obzir vrlo skroman kvalitet ovogodišnjih nominovanih pesama, mislim da bi bila nepravda da Oskara ne dobije Newmanova „We Belong Together“.



Ove godine je tačno pola veka od kada je Oskara osvojila pesma „Moon River“ iz filma „Breakfast at Tifanny’s“.

Ne mogu, a da ne konstatujem da je tužno što će taj jubilej muzički obeležiti ovako prosečne pesme, kojih će se malo ko sećati sledeće godine. U svakom slučaju, tužno ili ne, pravedno ili ne, gotovo je sigurno da će i ovogodišnji pobednik nositi duh vremena u kome živimo. S obzirom na to koliko cenimo prave stvari, koliko su nam bitni rejtinzi, čitanost, slušanost i broj prodatih bioskopskih karata, odnosno koliko cenimo iskrenost, kvalitet i originalne ideje – možda nismo ni zaslužili bolju muziku.




Izvor:b92

Istoriju dodele nagrada Američke filmske akademije, započetu 1929. godine u  prisustvu svega 270 zvanica i uz ulaznice po ceni od pet dolara, prate  brojni usponi i padovi, političke kontroverze, zabrane..,predvidljivosti, ali i iznenađenja.

Po mnogima najprestižnije  filmske nagrade u svetu biće dodeljene 81. put večeras u holivudskom  Kodak teatru, uz direktan prenos u više od 200 zemalja širom sveta, a  organizatori očekuju da će svečana ceremonija ponovo dobiti nekadašnji  rejting gledanosti, nakon prošlogodišnje koja je zamalo izbegla sudbinu  Zlatnog globusa, otkazanog zbog štrajka holivudskih scenarista.

Istorijat  Oskara pokazuje, između ostalog, dugotrajan razvoj političke korektnosti i stava prema rasnom pitanju proteklih osam decenija, budući  da je Oskar za glumu prvi put dodeljen nekoj Afroamerikanki tek 1940.  godine, a ponovo tek početkom 90-ih. Oskar za najboljeg glumca dodeljen  je nekom Afroamerikancu prvi put 1964. godine, a u ženskoj kategoriji  tek 2002. godine, kada je Hale Beri (Halle Berry) nagrađena za najbolju  glumicu.

Na inauguralnoj dodeli svih 15 nagrada dobili su muškarci, osim u kategoriji za najbolju glumicu.

Iako  bi dobitnici trebalo da budu tajna, 1930. godine desilo se da su  dobitnici glumačkih nagrada (George Arlis i Norma Shearer) pozirali sa  svojim trofejima dva dana pre ceremonije.

I ove godine dodelu  prati kontroverza, budući da se na internetu pojavila lista navodnih  dobitnika, prema kojoj je “Slamdog milioner” dobitnik Oskara za najbolji  film, a njegov reditelj Deni Bojl za režiju.

Sistem proglašenja  pobednika ceduljicama iz zapečaćenih koverti usvojen je 1940. godine,  nakon što je “Los Anđeles tajms” prekršio embargo i objavio rezultate u  večernjem izdanju na dan ceremonije.

Među zanimljivostima iz  burne istorije Oskara je i podatak da je ceremonija dodele prvi put  prenošena na radiju 1932. godine, kada je Volt Dizni (Walt Disney) dobio  počasnog Oskara za stvaranje lika Mikija Mausa.

Za vreme Velike  depresije, 1934. godine, scenaristi i glumci protestovali su zbog  smanjenja zarada za 50 odsto, kada su i formirana njihova udruženja,  koja su prošle godine zamalo koštala Americku filmsku akademiju  otkazivanja ceremonije.

Film koji je prvi put osvojio sve glavne  nagrade bio je “Dogodilo se jedne noći” 1935. godine, a na narednoj  ceremoniji prvi put su dodeljene i nagrade za sporedne glumce (Walter  Brennan i Gale Sondergaard).

Poplave su 1939. godine odložile  ceremoniju za nedelju dana, a Bet Dejvis (Bette Davis) i Spenser Trejsi  (Spencer Tracy) dobili su drugog Oskara u karijeri.

Uoči Drugog  svetskog rata, 1940. godine, trijumfovao je film “Prohujalo sa vihorom”,  koji je dobio osam regularnih i dva specijalna Oskara, a Heti Mekdaniel  (Hattie McDaniel) postala je prva crna glumica koja je nagrađena i  prisustvovala ceremoniji.

Dve godine kasnije Bet Dejvis je  podnela ostavku na funkciju predsednice Akademije, jer je odbijen njen  plan o prodaji ulaznica radi prikupljanja novca za napore Britanaca u  ratu. Već sledećom ceremonijom, 1943. godine, Holivud je dao ratni  doprinos time što je pristao da statue Oskara budu napravljene od  plastike, kako bi se uštedelo na metalu, zbog oskudice u ratno vreme.

Kraj  rata, odnosno 1945. godina, protekla je u kontroverznom nominovanju  Berija Ficdzeralda i za najboljeg glumca i najboljeg sporednog glumca,  pa su pravila promenjena i to se više nije ponovilo.
Iste godine ceremonija je emitovana i američkim prekomorskim trupama.
Naredna  godina upamćena je i po Džoan Krofrod (Joan Crawford), koja je dobila  nagradu za najbolju glumicu, ali nije prisustvovala ceremoniji, već joj  je uručena kod kuće nekoliko dana kasnije.

Kategorija za najbolji film van engleskog govornog područja uvedena je 1948. godine, a Oskar je otišao u Italiju (Shoe-Shine).

Šekspir  je obeležio dodelu 1949. godine, kada je “Hamlet” proglašen najboljim  filmom, a Lorens Olivije (Laurence Olivier) glumcem.

Peta  decenija prošlog veka počela je počasnim Oskarom za legendarnog Freda  Astera, a 1951. Merilin Monro (Marilyn Monroe) imala je svoje jedino  učešće kao prezenter, za nagradu za najbolji zvuk.

“Afrička  kraljica” trijumfovala je 1952. godine u glumačkim kategorijama, kada su  po Oskara dobili Ketrin Hepbern (Katharine Hepburn) i Hemfri Bogart  (Humphrey).

Dodela Oskara prvi put je emitovana na televiziji NBC 1953. godine, a domaćin ceremonije bio je Bob Houp (Hope).

Džudi  Garland (Judy) i Grejs Keli (Grace Kelly) bile su nominovane za  najbolju glumicu 1955. godine i to obe za žene alkoholičara, a pobedila je Keli.

Holivud je u drugoj polovini 50-ih ušao i u eru cenzure - 1957. godine uvedeno je pravilo da komunisti ne mogu da dobiju Oskara.

Naredne  godine je Mijoši Umecki (Miyoshi Umecki) postala prva azijska glumica  koja je dobila Oskara, za ulogu u filmu “Sajonara”, a iste godine je niz  nagrada osvojio film “Most na reci Kvaj” britanskog reditelja Dejvida  Lina (David Lean), dok je 1959. Bags Bani (Bugs Bunny) osvojio jedinog  Oskara.

Šezdesete su počele novim rekordom - “Ben Hur” je osvojio 11 nagrada od ukupno 12 nominacija.

Godine 1961. toliko je bilo očekivano da će Elizabet Tejlor (Elizabeth Taylor) pobediti kao najbolja glumica (Butterfield 8)da se tri protivkandidatkinje nisu ni pojavile na ceremoniji.

Sidni Poatje (Sidney Poitier) postao je 1964. godine prvi crnac koji je dobio Oskara za najboljeg glumca, za “Poljske ljiljane”.

Sve  glumačke nagrade prvi put su dodeljene neamerikancima 1965. godine, uključujući britanske zvezde Džuli Endrjus (Julie Andrews, za Mary  
Poppins) i Reksa Harisona (Rex Harrison, My Fair Lady).

Odri Hepbern (Audrey Hepburn) iste godine nije nominovana za ulogu Elajze Dultil, jer je umesto nje pevala Marni Nikson (Nixon).

Ceremonija  dodele Oskara prvi put je viđena na televizorima u boji 1966. godine, a  dve godine kasnije odložena je za dva dana zbog ubistva Martina Lutera  Kinga, kada je Oskar za najbolju glumicu prvi put ravnopravno dodeljen  Ketrin Hepbern i Barbri Strejsend (Streisand). To je bio drugi Oskar  zaredom Hepbernovoj.

Početak 70-ih označio je Oskar za legendu  vesterna Džona Vejna (John Wayne), koji mu je i jedini u karijeri, a  dodeljen je gotovo 20 godina posle prve nominacije.

Čuveni  reditelj Orson Vels (Welles) dobio je 1971. počasnog Oskara, ali ga nije  lično primio, tvrdeći da je u Španiji, dok je, u stvari, bio kod kuće u  Holivudu.

Godinu dana kasnije posebno priznanje odato je legendarnom Čarliju Čaplinu (Charlie Chaplin) - petominutnim stojećim ovacijama.

Iako  je 1973. “Kabare” osvojio osam Oskara, ta godina ostala je upamćena po  “Kumu”, koji je nagrađen kao najbolji film, dok je Marlon Brando  proglasesn najboljim glumcem. Odbio je, međutim, da primi nagradu, u  znak protesta zbog prava američkih Indijanaca.

Te godine je  Čarlton Heston (Charlton) trebalo da bude domaćin ceremonije, ali ga je u  poslednjem trenutku zamenio Klint Istvud (Clint Eastwood).

Desetogodišnja  Tejtum O’Nil (Tatum O'Neal) postala je najmlađa dobitnica, za “Mesec od  papira”, ali za sporednu ulogu, iako se pojavljivala u većini scena tog  filma. Iste godine Ketrin Hepbern je prvi put prisustvovala ceremoniji  Oskara u ulozi prezentera, a ne dobitnice.

Vudi Alen je 1978. godine osvojio filmom “Ani Hol” gotovo sve glavne nagrade, ali se nije pojavio.

Godinu  kasnije, 1979, glavne nagrade su osvojili filmovi protiv rata u Vijetnamu “Lovan na jelene” i “Dolazak kući”, a Lorensu Olivijeu  dodeljen je Oskar za životno delo. Prvi put je prisustvovao ceremoniji  posle 1939. godine.

Ceremonija dodele Oskara odložena je 1981. godine za 24 sata zbog pokušaja ubistva predsednika Ronalda Regana.

Sledeće  godine Henri i Džejn Fonda bili su prvi otac i ćerka koji su  nominovani, ali je ona ostala bez nagade, dok je 1983. godinu obeležio  trijumf “Gandija” Ricarda Atenboroua (Richard Attenborough), koji je  osvojio osam Oskara.

Ceremonija 1985. godine zapamćena je po  Oskarima za muziku Prinsa (Purple Rain) i Stivija Vondera (I Just Called  to Say I Love You), dok je 1986. upamćena po “Boji purpura” Stivena  Spilberga (Steven Spielberg), koja je imala 11 nomincija, ali nije  dobila nijednu nagradu.

Šezdesetogodišnjicu dodele Oskara 1988.  godine obeležio je štrajk scenarista, a Šer je osvojila nagradu za  najbolju glumicu, nadmašivši, između ostalih, Glen Klouz (Close) i Meril  Strip (Meryl Streep).

Devedesete su počele rekordom koji je  Džesika Tendi (Jessica Tandy) ostvarila Oskarom za najbolju glumicu,  kada je u 81. godini postala najstarija dobitnica te nagrade, za ulogu u  filmu “Vozeći gospođu Dejzi”.

Naredne, 1991. godine, Kevin  Kostner (Costner) debitovao je kao filmski autor “Plesom sa vukovima”,  koji je pobedio u sedam kategorija, uključujući za režiju.

Takođe,  Vupi Goldberg (Whoopi Goldberg) postala je tek druga crna glumica koja  je do tada dobila Oskara, posle Heti Mekdanijel 1939.

Spilbergova “Šindlerova lista” osvojila je 1994. godine čak deset Oskara, a on je prvi put nagrađen kao reditelj.

Naredne  godine Tom Henks je osvojio drugog Oskara, za “Forest Gamp”, a Elton  Džon je sa Timom Rajsom (Rice) nagrađen za pesmu iz “Kralja lavova”.

Ema  Tompson (Emma Thompson) postala je 1996. godine prva dobitnica Oskara  za najbolju glumicu (1993) koja je istovremeno nagrađena i za najbolji  scenario.

Dve godine uoči pocetka novog milenijuma, 1998,  “Titanik” trijumfovao u 11 kategorija, a reditelj Džejms Kameron (James  Cameron) slavodobitno se proglasio “svetskim kraljem”.

Italijanski  reditelj Roberto Beninji (Benigni) postao je 1999. godine prvi dobitnik  nagrade za najboljeg glumca za ulogu koja nije na engleskom jeziku.

Prve  nagrade u novom milenijumu bile su trijumf za “Američku lepotu” i Britanca Sema Mendesa (Sam), a drugog Oskara u karijeri dobio je Majkl Kejn (Michael Caine), dok su 2001. “Gladijator” i “Pritajeni tiger,  skriveni zmaj” podelili glavne nagrade. Islandska pop zvezda Bjork  pojavila se u čuvenoj haljini u obliku labuda, ali je ostala bez Oskara, koji je dodeljen Bobu Dilanu za najbolju pesmu.

Početak rata protiv Iraka obeležio je ceremoniju 2003. godine, održanu uz jake bezbednosne mere i politički motivisane govore.

Naredne  godne je “Gospodar prstenova: Povratak kralja” postao prvi film u  istoriji Oskara koji je osvojio nagrade u svim kategorijama u kojima je i  nominovan, dok je 2005. godine Klint Istvud sa “Devojkom od million  dolara” doveo do petog poraza Martina Skorsezea (Scorsese), koji je  konačno 2007. uspeo da dobije nagradu za režiju, za “Dvostruku igru”.




Izvor:BG Kapetanija

Još po nešto o dodeli Oskara

Očigledne su predrasude članova Akademije kada je u pitanju filmski
žanr i Oskar u kategoriji najboljeg filma. Ozbiljne drame i filmovi
koji se bave društvenim problemima i takozvanim "teškim" temama,
biografije stvarnih ili istorijskih ličnosti i događaja) ili filmovi s
književnim pretenzijama imaju veće šanse da budu nominovani za Oskara
(i osvoje ga) od filmova ostalih žanrova (takozvanih filmova za uz
kokice). Akciono-avanturistički filmovi, trileri, vesterni i komedije
uglavnom se zanemarju (mada postoje izuzeci), kao i filmovi nezavisne
produkcije i filmovi za decu. Grandiozne, epske, skupe produkcije
(raznih žanrova) često osvoje Oskara u kategoriji najboljeg filma.

U 78godišnjoj istoriji Oskara samo je jedan naučnofantastičan film
dobio Oskara u kategoriji najboljeg filma - treći deo trilogije Lord of the Rings 2003. - a samo jedan crtani film je nominovan za ovu kategoriju (Beauty and the Beast). Akademija je 2001. uvela posebnu kategoriju za crtane filmove.
Svega nekoliko vestern filmova je dobilo Oskara za najbolji film.
John Ford danas se uglavnom pamti po svojim vestern filmovima a ipak ni
jedan od četiri Oskara koje je osvojio nije bio za vestern film.
Slične predrasude uočene su i kod Oskara koji se dodeljuju za
glumu. Samo je pet glumaca dobilo Oskare za uloge koje su odigrali u
komedijama.
Među muškim dobitnicima Oskara veliki je broj onih koji su nagradu
dobili za uloge izuzetnih istorijskih ličnosti ili mentalno poremećenih
pojedinaca. Šanse za dobijanje Oskara su veće ukoliko filmski lik
tragično nastrada ili je pak pomalo ekscentričan (ili genijalan). Veliki
broj glumaca osvojio je Oskara, bilo za glavnu ili sporednu ulogu, za
portretisanje likova s fizičkim ili mentalnim manama ili bolestima.

Slično važi i za glumice. Njihove šanse za dobijanje Oskara su veće
ukoliko glume likove iz sveta zabave i šoubiznisa ili mentalno
poremećene žene. I njima se šanse za nominaciju i pobedu povećavaju
ukoliko glumljeni lik umre za vreme filma ili je alkoholičarka,
narkomanka ili ubica. Netipične uloge takođe pomažu (Julia Roberts kao
samohrana majka koja se bori za pravdu u Erin Brockovich (2000)) ili Susan Sarandon kao opatica koja se stara o osuđenicima na smrt u Dead Man Walking (1995)). Visoko se ceni i demonstrirana glumačka višestranost u okviru jednog lika (Kathy Bates u Misery (1990) ili pevačica Cher u Moonstruck
(1987). Veliki broj glumica bio je nominovan za Oskara (ili su ga
osvojile) za uloge raznih posrnulih žena - prostitutki, ljubavnica,
promiskuitetnih dama, prijateljica noći itd. Takođe, prve nominacije za
Oskara glumice obično dobijaju pre ili oko tridesete godine.

Izvor:B92

Neki ga nisu hteli

Do sada je troje njih odbilo da prime Oskara. Najpre je pisac Dudley Nichols odbio Oskara za najbolji scenario za film The Insider 1935. godine, jer je u to vreme Udruženje pisaca bilo u štrajku. Glumac George C Scott odbio je da primi Oskara za glumu u filmu Patton 1970. godine. Izjavio je da je čitava ta stvar sa Oskarom "ponižavajuća" i da "uopšte ne želi da se takmiči sa ostalim glumcima". Tri godine kasnije Marlon Brando u znak protesta zbog diskriminacije američkih Indijanaca odbija da primi Oskara za najbolju mušku ulogu u filmu Godfather. Kada je Roger Moore pročitao Brandovo ime na scenu se popela indijanska princeza Malo Pero koja je održala govor o ugroženim pravima američkih Indijanaca i odbila da preuzme Oskara u Brandovo ime. Kasnije se ispostavilo da je indijanska princeza bila glumica Maria Cruz.

Kategorije

Prve godine Janet Gaynor je bila jedina žena među 15 dobitnika Oskara. Druge godine dodeljeno je samo sedam Oskara - dva za najbolju glumu i po jedan za najbolji film, režiju, scenario, kinematografiju i umetničku režiju. Od tada se broj kategorija za koje se Oskar dodeljivao postepeno povećavao.

Potreba za specijalnom nagradom koja se ne uklapa ni u jednu od već postojećih kategorija, pojavila se na samom početku. Dve specijalne nagrade dodeljene su za 1927/28 godinu: jedna Warner Bros-u za prvi zvučni film The Jazz Singer a druga Charlie Chaplinu za produkciju, režiju, scenario i glumu u filmu The Circus.

Godine 1934. pridodate su tri nove kategorije: montaža, filmska muzika i najbolja pesma. Godine 1936. dodeljeni su prvi Oskari za najbolje sporedne uloge i to Walteru Brennanu za Come and Gei It i Gale Sondergaard za Anthony Adverse. Kategorija specijalnih efekata uvedena je 1939. godine i prvi film koji je dobio Oskara u ovoj kategoriji bio je The Rains Came.

Oskar za najbolji dokumentarni film prvi put dodeljen je 1941. godine a kategorija najboljeg stranog filma uvedena je 1947. godine. Prvi strani film koji je dobio Oskara bio je italijansko ostvarenje Shoe-Shine. Naredne godine uveden je i Oskar za kostimografiju a 1963. godine kategorija specijalnih efekata podeljena je na dve kategorije - najbolji zvuk i najbolje vizuelne efekte.

Oskar za najbolju šminku uveden je 1981. godine a prvi Oskar za animirani film dodeljen je 2001.

Među sada penzionisanim kategorijama nalaze se i kategorije za najbolju komediju i počasni maloletnički Oskar koji se sporadično dodeljivao u periodu od 1934. pa do 1960. godine. Za maloletnički Oskar nisu postojale nominacije. Sam Oskar bio je minijaturna verzija pravog što je naišlo na kritike pa je barem Shirley Temple, koja je bila i prva dobitnica Oskara u ovoj kategoriji 1934., kasnije dobila Oskara u punoj veličini. Judy Garland je maloletničkog Oskara dobila 1939. godine. Ova kategorija na kraju je ukinuta. Deca sada mogu biti nominovana za Oskara ravnopravno sa odraslim glumcima.

Oskar se danas dodeljuje za 24 različite kategorije.



Izvor:Bg Kapetanija

Jugoslovenski filmovi kandidovani za Oskara

Od 29. dodele Oskara 1954. godine ustanovljen je Oskar za najbolji strani film, posle čega je ova nagrada redovno dodeljivana, u standardnoj proceduri, nakon nominacija i glasanja.

Jugoslovenski filmovi su ušli 6 puta među 5 nominovanih: 1958, 1960, 1966, 1967, 1969 i 1985. godine.

1958.Cesta duga godina , režija Djuzepe de Santis - ušao među pet nominovanih
1960.Deveti krug, režijaFrance Stiglic- ušao među pet nominovanih
1966.Tri, režija Aleksandar Petrovic- ušao među pet nominovanih
1967.Skupljaci perja , režija Aleksandar Petrovic- ušao među pet nominovanih
1969. Bitka na Neretvi , režija Veljko Bulatovic - ušao među pet nominovanih
1985. Otac na sluzbenom putu, režija Emir Kusturica - ušao među pet nominovanih


Od svih filmova jugoslovenske kinematografije najpoznatiji nominovan za Oskara je film ,,Bitka na Neretvi,, rezisera Veljka Bulatovica Datum rodjenja: 23.mart. 1928 Vilusi Crna Gora

Bulajić je čuveni jugoslovenski režiser najpoznatiji po partizanskom blokbasteru "Bitka na Neretvi". U dva navrata bio je član žirija na kanskom festivalu.

Bitka na Neretvi je jugoslovenski partizanski film iz 1969. Scenario za film su napisali Stevan i Veljko Bulajić, a režirao ga je Veljko Bulajić. Film je zasnovan na istinitim događajima iz Drugog svetskog rata, strateškog plana udruženog napada sila osovine na jugoslovenske partizane 1943.

Često se smatra najboljim i najskupljim filmom snimljenim u socijalističkoj Jugoslaviji. Bio je nominovan za Oskara 1969. u kategoriji za najbolji strani film.


Radnja filma:


Početkom 1943. godine nemacki generali su počeli, po Hitlerovom ličnom naređenju, sa sprovođenjem plana „Vajs“ za uništenje partizanskih jedinica. Pritisnuti daleko nadmoćnijim neprijateljem, partizani, sa Vrhovnim štabom i 4.500 ranjenika i tifusara, našli su se opkoljeni u dolini Neretve. Ostao je samo jedan most na čijoj drugoj strani su čekale jake neprijateljske snage.Tito je naredio da se sruši most. Iznenađeni neprijatelj je prebacio svoje snage na drugu stranu predviđajući da će partizani pokušati samoubilački proboj obruča. Ali, utoku samo jedne noći partizani su izgradili privremeni most pored srušenog i prebacili se na drugu stranu, gde su se sukobili sa cetnicima.


Režija Veljko Bulajic
Producent Jadran film
Scenario Stevan Bulajic, Veljko Bulajic,Ugo Piro, Rako Djorovic
Glavne uloge Sergej Bondarcuk,Jul Briner,Entoni Doson,Milena Dravic,Boris Dvornik,Kurt Jirgens,Silva Koscina,Hardi Kriger,Franko Nero,Hauard Ros,Lojze Rozman,Ljubisa Samardzic,Oleg Vidov,Orson Vels,Velimir Bata Zivojinovic,Pavle Vujsic..

Muzika Bernard Herman,Vladimir Kraus-Rajteric
Žanr Ratni drama
Izdavačka kuća Jadran film Godina 1969


Izvor:Wikipedia

" Skupljači perja" interesantan po mnogo čemu jer tada u to vreme retko ko je pričao o Romima i njihovom načinu života ,a pesma Djelem, djelem koju je pevala Olivera Vučo...1967 je osvojila Gran pri Filmskog festivala u Kanu, i nagradu Medjunarodnog udruženja filmskih kritičara.

" Bitka na Neretvi" je spektakl koji je postigao veliki uspeh i kod nas i u svetu, i ne verujem da će neki današnji režiser ponoviti to isto. Toliko stranih glumaca, pa velika novčana sredstva koja su uložena u taj film, angažovanje cele drzave u taj projekat je i doprinelo tolikom uspehu. Film je osvojio 14 najprestižnijih međunarodnih filmskih nagrada (Otava, Sidnej, Melburn, Rim, Stokholm).

Skupljači perja

Otac na službenom putu interesantan film ..prepun naših nezgodnih naravi i običaja..

,,Deveti krug,,

Vrijeme je 2. svetskog rata i progona Jevreja u Zagrebu. Stari Vojnović spašava devojku Rut od logora udavši je za sina Ivu. Mada je brak prisilan, razvija se ljubav između dvoje mladih. Kada ustaše ipak odvedu Rut, Ivo je pokušava spasiti, ali oboje ginu u koncentracionom logoru, u devetom krugu iz kojeg nema izlaza.

Male zanimljivosti o najprestižnijoj filmskoj nagradi na svetu


Najprestižnija nagrada u svetu filma, Oskar, dodeljena je prvi put 16. maja 1929. godine u Hotelu Ruzvelt, u Holivudu, na privatnoj ceremoniji koju su organizovali Daglas Fairbanks, predsednik Akademije filmske umetnosi i nauke, i reditelj Sesil De Mil, kojoj je prisustvovalo 270 zvanica, od kojih je svaka platila ulaz, tada neverovatnih, 10 dolara.

Godinu dana pre toga, napravljena je prva statua koja je danas poznata kao Oskar, delo je tadašnjeg umetničkog direktora Metro Goldvin Majera. Statua predstavlja čoveka koji drži krstaški mač i stoji na rolni filma. Do 1931. godine, statua se jednostavno zvala Statua. Ni danas niko sa sigurnošću ne može da tvrdi kako je statua dobila ime Oskar, glumica Bet Dejvis je tvrdila da je dobila ime u čast njenog muža Hermana Oskara Nelsona, ali Oskar prati priča da je dobio to ime kada je bibilotekarka Akademije, ugledavši je, uzviknula – Oh, on je isti moj ujak Oskar!



Prva statua bila je napravljena od legure bakra, kalaja nikla i srebra, današnja je visoka 35 centimetara, pozlaćena je dvadesetčetvorokaratnim zlatom i teška skoro četiri kilograma.

Prvih godina, Oskar je dodeljivan za najbolji film, za umetnički kvaliteti, režiju, najboljeg glumca i glumicu, najbolji originalan scenario, vizuelne efekte, ali s godinama, lista nagrada se stalno proširivala. Tih godina, dodela Oskara bila je emitovana na radiju.

Od početka, dodela Oskara i dobitnici su izazivali sukobe među onima koji su bili u žiriju, članovi su uglavnom bili predstavnici svojih filmskih studija i svako je, naravno, navijao za svoj film. Čak i tada, nagrada Oskar je bila potpuno komercijalizovana.

Tridesetih godina prošlog veka, kada je svetom harala najveća ekonomska kriza koja se osetila i u filmskoj industrji, gledalaca je bilo sve manje u bioskopima, zbog smanjenog profita, radnicima u filmskoj industriji su smanjene plate što je dovelo do žestokih protesta sindikata, i tada je prvi put dodela Oskara kasnila čitavih šest meseci, bilo je pitanje da li če dodela nagrada uopšte biti održana.

U ovim najtežim godinama za filmsku industriju, film iz 1939. godine “Prohujalo sa vihorom” oborio je sve rekorde kada je dobio 8 konkurentskih i dva počasna Oskara. Ostaće upamćen po tome što je tada prvu put jedna crna glumica, Heti Mek Danijel, dobila nagradu za sporednu žensku ulogu. Ovaj rekord, film “Prohujalo sa vihorom” će držati punih dvadeset godina, sve dok se ne bude pojavio film “Ben Hur” koji je osvojio jedanaest.

Četrdesetih godina prošlog veka, dodeljivanje nagrade se otvara prema publici i postaje spektatularan šou na koji su počeli da dolaze, sem članova Akademije, svi kandidati za nagradu, gosti, do danas ovo je ostao jedan od najvećih medijskih događaja u Americi.

Liste nominovanih su ponekad bile prilično duge, tek pedesetih godina nije uvedeno pravilo pet nominovanih po kategorijama.

Danas se o dodeli Oskara govori gotovo čitave godine. Koliko je važna i spektakularna sama ceremonija, toliko je spektakularno i pristizanje nominovanih u Kodak tetatar, naročito za one koji su prvi put nominovani pa samim tim prvi put imaju čast da stupe na crveni tepih.



Čarlston Heston, Ben Hur

Naravno, ovu dodelu su uvek pratili mali i veliki skandali i zanimljive priče.

Komercijalna vrednost statue je 295 dolara, ali na aukcijama može da dostigne vrtoglavu vrednost. Dobitnicima je uvek sugerisano da je ne prodaju već da je, ako je više ne žele, vrate Akademiji, ali i pored toga, neke od statua nađu put do strastvenih kolekcionara. Oskar koji je 1951. godine dobio film “Amerikanac u Parizu” kao najbolji film, prodat je 1988. godine jednom švajcarskom kolekcionaru za skoro 16.000 dolara, a onaj koji je e Marlon Brando dobio za film “On the Waterfront”, prodat je za 13.500 dolara. Brando je 1972. odbio da primi Oskara za ulogu u filmu “Kum”.

Počasna nagrada Akademije, Oskar za životno delo ustanovljena je 1948. godine i to je jedina nagrada na koju Akademija ima diskreciono pravo. Zanimljivo je da počasnog Oskara, nagradu za životno delo, čak ni posthumno, nisu dobili oni koji su zadužili filmsku industriju, pravi pioniri sedme umetnosti, Greta Garbo, Senli Kjubrik, Marlen Ditrih, Čarli Čaplin i Alfred Hičkok.

Ketrin Hepbern

Najviše Oskara u raznim kategorijama, u istoriji dodele ove nagrade, dvadeset šest, osvojio je Volt Dizni, a bio je nominovan ukupno 64 puta. Ovaj rekord još nije oboren. Dvadeset Oskara je dobio za života, a šest mu je dodeljeno posthumno.

Glumica koja je u svojoj karijeri dobila najviše Oskara, četiri, bila je Ketrin Hepbern, a ukupno je nominovana dvanaest puta.

Spenser Trejsi i Tom Henks su glumci koji su dva puta za redom osvojili nagradu, Trejsi za film “Kapetan hrabrost, 1937. godine i “Grad dečaka” 1938. godine, a Henks za filmove “Filadelfija” 1993. i “Forest Gamp” 1994. godine.

Džon Ford je reditelj sa najviše nominacija, pet, i najviše nagrada, dobio ih je četiri.

Film “Ben Hur” iz 1952. godine koji je potukao dotadašnji rekord koji je držao film “Prohujalo sa vihorom”, od mogućih 15 kategorija nominovan je u 14 i osvojio je 11 Oskara. I danas ga rado gledamo, naročito za vreme božićnih praznika.



Tom Henks, Filadelfija; Foto: collegereview.com

Ovu oskarovsku slavu postigli su tek filmovi “Titanik” (1997), i “Gospodar prstena, povratak kralja” (2003) koji su osvojili po 11 Oskara od sadašnjih 17 kategorija. Na četvrtom mestu po broju nagrada nalazi se film “Priča sa zapadne strane” sa 10 Oskara.

Ono što će vas sigurno zabaviti je da je film “Lorens od Arabije” iz 1962. godine, jedini film koji je ovojio nagradu za najbolji film a da u njemu nijedna glumica nije progovorila ni reč. U stvari, kažu da je jedina ženska uloga u tom filmu, uloga kamile Gledis.



Lorens od Arabije; Foto: jonathanrosenbaum.com

Show Must Go On. Koliko god komercijalizovana dodela Oskara, svi iz filmske industrije širom sveta nadaju se da će jednoga dana ovu statuu primiti i zahvaliti se sa scene u u čuvenom Kodak teatru.


Tetka.

Оскар за најбољег режисерa


Оскар за најбољег режисерa једна је од најважнијих награда које додељује америчка Академија филмских уметности и наука (Academy of Motion Picture Arts and Sciences). Номинације за награду додељују искључиво чланови редитељског огранка Академије, а избор врше сви чланови Академије.

На првој додели Оскара додељена су два Оскара за режију - за режију драме и за режију комедије. Већ од идуће доделе, додељиван је само један Оскар за режију.

Награда за режију често је била повезана са Оскаром за најбољи филм. Од 80 филмова који су добили Оскара за најбољи филм, 59 је добило Оскара и за најбољу режију. Само три пута се десило да није био номинован редитељ филма који је добио Оскара за најбољи филм: Вилијам Велман за Крила (1927/28), Едмунд Гоулдинг за Гранд хотел (1931/32) и Брус Бересфорд за Возећи госпођицу Дејзи (1989). Само у два случаја Оскар је додељен за режију филма који није био номинован за Оскара за најбољи филм, и то на прве две доделе Оскара. Добитници су били Луис Мајлстоун (1927/28) и Френк Лојд (1928/29).

У два случаја, 1961. и 2007. награду за режију није добио појединац, него редитељски пар. У складу са стриктним правилима Америчког удружења редитеља (DGA), само једна особа може да буде потписана на шпици као редитељ. Правило је уведено да би се избегло умањивање редитељског доприноса убацивањем продуцената и глумаца као коредитеља. Међутим, DGA у ретким случајевима дозвољава изузетке у смислу да двојица могу да буду потписана као редитељи. У историји Оскара забележено је три случаја да двојица редитеља буду номинована за исти филм, и то: Роберт Вајз and Џером Робинс (добили Оскара за Причу са западне стране, 1961); Ворен Бејти и Бак Хенри (били су номиновани за Небо може да сачека, 1978), и Џоел и Итан Коен (који су добили Оскара за Нема земље за старце, 2007).

Осморо људи је за исти филм било номиновано и за најбољу режију и за најбољу мушку улогу. Ворен Бејти (Небо може са сачека и Црвени) и Клинт Иствуд (Неопроштено и Девојка од милион долара) чак по двапут, а осталих шест су: Орсон Велс (Грађанин Кејн), Лоренс Оливије (Хамлет), Вуди Ален (Ени Хол), Кенет Брана (Хенри V), Кевин Костнер (Плес са вуковима) и Роберто Бенињи (Живот је леп). Нико није успео да добије обе награде. Четворица су добили Оскара за режију али не и за глуму: Ален, Бејти (за Црвене), Костнер и Иствуд (за оба филма). Двојица су добили Оскара за глуму али не и за режију: Бенињи и Оливије. Коначно, тројица нису освојила Оскара ни за једну номинацију: Бејти (за Небо може да сачека), Брана и Велс.

Многи познати редитељи никада нису добили Оскара за режију: Роберт Алтман, Алфред Хичкок, Кинг Видор, Федерико Фелини, Стенли Кјубрик, Сидни Лумет, Питер Вир, Ингмар Бергман, Стенли Крејмер, Ернст Лубич, Дејвид Линч, Артур Пен, Ридли Скот, Џорџ Лукас, Чарли Чаплин, Хауард Хокс, Акира Куросава или Орсон Велс. Неки цењени редитељи, као шти су: Тим Бертон, Брајан де Палма, Дејвид Кроненберг, Жан-Лик Годар, Луис Буњуел, Џон Франкенхајмер, Спајк Ли или Серђо Леоне, нису никада били чак ни номиновани.

Стивен Долдри је био номинован за Оскара за режију за прва два филма која је режирао (2000. и 2002.), а Џером Робинс је добио Оскара за режију јединог филма који је режирао (1961).

Само је једна жена освојила Оскара за режију (Кетрин Бигелоу, 2010), од четири номиноване: Џејн Кемпион, Софија Копола, Лина Вертмилер и Кетрин Бигелоу.

Ниједан филм који је добио Оскара за режију није изгубљен, док код филмова који су били само номиновани за режију има два изузетка - Патриота (1928) је изгубљен, а Сорел и син (1927/28) је делимично изгубљен (сачувана је само некомплетна копија). Филм Drag (један од филмова за које је Френк Лојд био номинован 1929) дуго се сматрао изгубљеним, али изгледа да је ипак сачуван. Добитник Оскара за режију комедије 1927/28 Два арабијска витеза, такође се дуго сматрао изгубљеним, али је онда пронађен сачуван у архиви Хауарда Хјуза и приказан на телевизији, заједно са још једним филмом номинованим на првој додели (Рекет), који се такође сматрао изгубљеним.



Wikipedia.

Џон Форд је једини који је освојио четири Оскара за режију, а следе Френк Капра и Вилијам Вајлер са по три награде. Вајлер је имао највише номинација, чак 12. Највише номинација од којих ниједна није добила награду имају Роберт Алтман, Кларенс Браун, Алфред Хичкок и Кинг Видор, сви са по пет номинација.



Само два редитеља су добили Оскаре за режију у две узастопне године: Џон Форд 1940. за Плодове гнева и 1941. за Како је била зелена моја долина и Џозеф Л. Манкевиц 1949. за Писмо трима женама и 1950. за Све о Еви.



Иако су, с обзиром да се ради о америчкој награди, највећи број добитника Американци, постоји и већи број добитника из других земаља. То су:

Аустралија: Мел Гибсон
Канада: Џејмс Камерон
Чехословачка: Милош Форман
Француска: Роман Полански, Мишел Азанависијус
Италија: Бернардо Бертолучи
Нови Зеланд: Питер Џексон
Пољска: Роман Полански
Тајван: Анг Ли
Велика Британија: Ричард Атенборо, Дејвид Лин, Сем Мендиз, Ентони Мингела, Керол Рид, Тони Ричардсон и Џон Шлесинџер

Šta sve treba znati o Oskaru


Beta/AP

Dodela Oskara američke Akademije za kulturu i filmsku nauku se bliži, a sama ceremonija ne bi bila to što jeste da nema Oskara.






Statua koju svi glumci isčekuju ima bogatu istoriju, a za nju su vezane i neke zanimljivosti koje bi trebalo znati pre 2. marta.

1. Na čemu Oskar stoji?

Svaka statua stoji na koturu filma, koji ima pet krakovi koji predstavljaju glumce, redatelje, producente, scenariste i druge filmske radnike.

2. Šta drži u rukama?

Statua je vitez koji u rukama drži krstaški mač.



3. Da li su sve statue iste?

Ne. Akademija je dodelila skoro 3.000 Oskara od 1929. godine, ali svi oni su imali različite brojeve koji su uklesani u njih.

4. Zašto je Oskar go?

Statuu je dizajnirao umetnički direktor Sedrik Gibons, izvajao je vajar Džordž Stenli, a pozirao mu je meksički režiser i glumac Emilio Fernandez.



5. Kada je statua rođena?

Akademija za kulturu i filmsku nauku je prvu statuu dodelila 1929. godine, a tek deset godina kasnije je priznala ime Oskar.

6. Od čega je napravljen Oskar?

Originalne statue su bile napravljene od pozlaćene bronze. Za vreme Drugog svetskog rata, kada je bila nestašica metala, Oskar je pravljen od gipsa. Danas je napraljen od takozvanog britania metala koji je legura 93 odsto kalaja, pet odsto antimona i dva odsto bakra.

7. Ko pravi Oskara?

Svake godine se oko 50 statua pravi u januaru. Od 1982. pravi ih kompanija iz Čikaga "R.S. Owens & Company".

8. Da li je oduvek bio isti?

Veličina postolja se nekoliko puta menjala do 1945, ali je od tada nepromenjena.



9. Ko je osvojio prvog Oskara?

Prvi Oskar otišao je u ruke Emili Dženingsu za ulogu u filmu Poslednja zapovest.

10. Kako je dobio ime?

Ima nekoliko verzija. Prema jednoj, ime je smislila bibliotekarka Akademije Margaret Herik, koja je kada je videla statuu rekla: "Izgleda kao moj ujak Oskar".

autor: SA
izvor: mashable.com/novi magazin