Теорија ума

Способност да разумемо шта друга особа мисли – емотивно, интелектуално или визуелно, вештина је која се постепено развија током живота, како показују студије рађене на бебама, предшколској и школској деци



Текст: Марија Николић

Ум је ствар коју је тешко директно посматрати. Промишљајући о уму, креирају се бројне теорије о уверењима, вредностима, емоцијама, мотивацијама, мисаоним процесима и слично. У интеракцији са другим људима, или чак сама помисао на њих, чини да мислимо о томе о чему други људи размишљају односно шта осећају. Те врсте промишљања се зову „теорије ума“. Слична ствар се дешава и када рационализујемо сами себе, кад покушавајући да освестимо своје претходне одлуке и осећања, покушавамо да схватимо ко смо заправо ми.

Оваква активност мозга је наше предвиђање туђих намера, које нам заправо помаже у односима са другим људима. Теорије ума нам помажу и у оцењивању туђих промишљања и помажу да закључимо када други греше (на пример ако имају погрешна уверења). Све то нам пружа прилику да утичемо на туђе мишљење, а често и да будемо део неког неспоразума.

Користећи се теоријама ума у стању смо да препознамо да ли неко говори истину или не. Лако утврђујемо изворе понашања других људи, па чак врло лепо разумемо друге и саосећамо са њиховом срећом и тугом. Теорије ума су, такође, кључне за уметност и религију – веровање у бога сунца захтева нашу моћ замишљања нечега што није присутно, али су исто тако заслужне и за то колико имамо пријатеља. Укратко, теорије ума имају снажне културне импликације. Према речима еволутивног антрополога Робина Данбара са Универзитета у Оксфорду: „Ове способности нам омогућавају да на свет гледамо не само као на физичку појаву, већ успевамо да га замислимо и другачијим.“

СЕЛИ-АНА ТЕСТ



Прве идеје о теорији ума настале су седамдесетих година 20. века, када је откривен већи когнитивни скок код деце старости око четири године. Наиме, теорија ума је дошла као спонтани закључак експеримента који је спровео Симон Барон-Коен са својим колегама истраживачима. Студија је обухватила неколико група деце различитог узраста, чак и групу деце са аутизмом.

Деци испитаницима је био представљен скеч са крпеним луткама у ком је лутка Сели ставила лоптицу у корпу испред себе након чега је напустила сцену. У њеном одсуству, лутка Ана је пребацила лоптицу из корпе у кутију која се налазила испред ње. Након што је то урадила, Сели се поново појавила на сцени и деци је постављено питање: „Где ће Сели прво потражити лоптицу?“

Одговор већине деце испод четири године као и већина одговора аутистичне деце је подразумевао да ће Сели прво погледати у кутију која се налазила испред Ане. Иако су били у прилици да виде где је Сели оставила лопту, деца не успевају да се поставе у њену улогу. Међутим, деца старијег узраста од 4 године умеју да разумеју ситуацију и очекују да ће Сели прво потражити лоптицу у корпи у којој је претходно оставила лопту.

Теoрија ума ипак не успева да одговори на питање зашто неки људи умеју боље да процене друштвене односе од других. Да бисмо успели да измеримо варијације у вештинама, неопходни су различити приступи у истраживању. Један од могућих приступа је коришћење fMRI скенера, који нам може указати на то који су делови мозга активни у току вршења одређене менталне функције. Према мерењима мождане активности путем овог скенера дошло се до закључка да је регија која се назива темпопаријетални спој, а простире се према задњем делу мозга, необично важна управо за теорију ума. Наиме, особе код којих је овај део мозга оштећен не успевају да реше Сели-Ана тест.



Примера ради, програмери на Технолошком институту Џорџија из Атланте, успели су да развију робота који је у стању врло успешно да реши низ сличних ситуација као што је Сели-Ана тест. Овакав пројекат је зачетак развоја вештачке интелигенције, која ће бити у стању да распозна мисли и намере сличних објеката, па чак и људи.

Изучавање ове теорије је удружена активност низа научних дисциплина: од филозофије ума и психологије до неуро наука. Теорија ума је значајна управо због тога што нам омогућава да предвидимо шта би неко други могао да помисли или уради у одређеној ситуацији, али и да нам помогне у објашњењу друштвених и комуникацијских сметњи које се јављају код деце и људи са аутизмом.


elementarijum.