Aleksandrija

Malo je gradova na svetu sa tako veličanstvenom, dugom i zanimljivom istorijom kao Aleksandrija. Ovaj prelepi grad na obalama Sredozemnog mora osnovao jeAleksandar Veliki, daleke 331. godine pre nove ere, te je grad po njemu i dobio ime. Ali, još mnogo pre dolaska Aleksandra Velikog na ova područja, čuveni grčki pesnik Homer sa oduševljenjem je pisao o ovim predelima u svojoj Odiseji, a najviše o ostrvu Faros. Jedini ostaci preistorijske luke, koju Homer takođe pominje, nađeni su na obalama ostrva Faros, koji sada predstavlja poluostrvo Ras-El-Tin. Naspram ovog ostrva, na kopnenom delu Egipta, nalazilo se malo selo, utvrđeno baš na mestu gde se danas nalazi Pompejev stub. Ovo selo zvalo se Rakotis, a arheološkim istraživanjima utvrđeno je da je nastalo još u XIII veku pre nove ere.

U IV veku pre nove ere u Egipat je došao Aleksandar Veliki, kralj Makedonije. Kada je došao u Memfis, Egipćani su ga dočekali sa oduševljenjem, jer su mrzeli vlast Persijanaca. Aleksandar Veliki je imao tada 25 godina, i već je bio proslavljeni osvajač, koji je započeo svoj dug put kroz Grčku, malu Aziju i Siriju, poražavajući i prosto čisteći sve grčke i persijske snage koje su mu se našle na putu. Imao je planove za mnogo duže putovanje do Persije, Centralne Azije i Indije. Ali, najpre je morao da poseti oazu Siva i da se konsultuje sa proročanstvom Amona. Na svom putu ka oazi, Aleksandar Veliki je sa divljenjem posmatrao predeo koji se nalazio između Mediteranskog mora i jezera Mareotis, kao i obližnje ostrvo. Naredio je da se tu osnuje grad koji će biti prestonica te regije.

Ova lokacija je bila idealna, jer se nalazila "u sredini" Velike Grčke, naspram Mediteranskog mora, i ostatka Egipta. U to vreme Nil je bio povezan sa Crvenim morem jednim kanalom, pa je Aleksandrija mogla da služi i kao prolaz za Indijski okean. Plan grada napravio je grčki arhitekta Dinokrates, a spoljašnje zidove grada označio je sam Aleksandar Veliki.

Tako je 7. aprila 331. godine pre nove ere nastala nova prestonica Egipta - Aleksandrija. Grad je dobio ime po Aleksandru Velikom, iako je on odmah napustio grad i nije video nijednu građevinu koje je tu podignuta.

Najznačajniji od pet delova grada bio je Bruhejon u kome se nalazila kraljevska palata. Arhitekta Sostrat iz Knida je između 300. i 279. godine p. n. e. na ulazu u luku sagradio svetionik na poluostrvu Faros koji se ubrajao u Sedam svetskih čuda starog sveta. U Aleksandriji je postojala Aleksandrijska biblioteka, koja je sa oko 700.000 pisanih rolni bila najbogatija na svetu. Grad je bio i centar filozofsko-naučne Aleksandrijske škole iz koje su potekli Heron, Ptolemej i Euklid.

wiki/b92

Sagradjen:oko 290 godine p.n.e.

Svetionik u Aleksandriji (grč. o Φάρος της Αλεξάνδρειας), jedan od sedam svetskih čuda, je napravljen između 300. i 280. p. n. e. na polustrvu Farosu. Napravio ga je grčki arhitekta Sostrat. Od svih svetskih čuda, jedino je svetionik u Aleksandriji, pored svoje arhitektonske čudesnosti, imao i praktičnu namenu - omogućavao je brodovima bezbedan povratak u Veliku luku Aleksandrije. U arhitektonskom smislu, ovaj svetionik je ipak imao najveći značaj - to je bila najviša građevina na svetu u to vreme i njena svetlost se mogla videti na 50 kilometara od aleksandrijske obale.

Nedugo nakon smrti Aleksandra Velikog (Makedonskog), njegov namesnik Ptolemej I Soter preuzeo je vlast nad Egiptom. Podigao je i uzeo za svoju prestonicu Aleksandriju u čijoj se blizini nalazi ostrvo Faros, a za čije ime se veruje da potiče od reči Pharao's, što znači „faraonovo ostrvo“. Ostrvo je sa obalom bilo povezano pomoću nasipa nazvanog Heptastadion koji je postao druga luka Aleksandrije. Usled nepovoljnih uslova za pristajanje brodova i plitke obale tog regiona, izgradnja svetionika je bila neophodna.

Izgradnju je započeo Ptolemej I Soter oko 290. godine p. n. e, a ona je završena nakon njegove smrti, tokom vladavine njegovog sina Ptolemeja Filadelfa. Sostratus, Euklidov savremenik, bio je arhitekta svetionika, ali su detaljne proračune za građevinu izvršili naučnici aleksandrijske biblioteke-muzeja. Kako svedoči grčki pisac Strabon troškovi izgradnje svetionika bili su izuzetno veliki. Legenda kaže da je Sostrat, dugo tragao za građevinskim materijalom za temelj, koji bi mogao odupreti morskoj vodi. Najzad je svoj džinovski toranj smestio na ogromne staklene blokove. Svetionik je bio visok preko 117 metara i u podnožju imao oko 300 soba.. Na najvišem spratu noću je gorela vatra, a danju se signaliziralo ogledalima. Faros je moreplovcima iz svih krajeva sveta omogućavao da bezbedno uplove u luku Aleksandrije.

Svetionik je bio posvećen bogovima spasiteljima - Ptolemeju Soteru (u prevodu znači spasitelj) i njegovoj ženi Berenici. Vekovima je Faroski svetionik bio znamenje aleksandrijske luke koji je noću svetleo pomoću upaljene vatre, a danju je ogledalima reflektovao sunčevu svetlost. Ovaj svetionik je bio prikazan i na rimskim novčićima.

Kada su Arapi pokorili Egipat, divili su se Aleksandriji i njenom bogatstvu. Svetionik nastavlja da se pominje u njihovim spisima i putničkim izveštajima. Ipak, novi vladari su prestonicu premestili u Kairo, s obzirom da nisu imali nikakvih veza sa Mediteranom. Kada je greškom veliko ogledalo svetionika razbijeno, ono nije bilo ni zamenjeno. Veliki zemljotres 956. godine n. e. potresao je Aleksandriju i naneo manja oštećenja svetioniku, a zatim su dva još jača zemljotresa (1303. i 1323. godine n. e.) nanela nova, još veća oštećenja. Kada je poznati arapski putnik Ibn Batuta posetio Aleksandriju 1349. godine n. e., nije mogao da uđe u ruinirani svetionik, čak ni da priđe njegovom glavnom ulazu. Poslednje pogavlje u istoriji svetionika dogodilo se 1480. godine n. e. kada je egipatski sultan Mameluk Ćatbej odlučio da ojača odbrambene zidine grada Aleksandrije - izgradio je srednjovekovnu tvrđavu na istom mestu na kojem se nalazio svetionik, koristeći njegov građevinski materijal, pre svega mermer. Deo tvrđave su 1882. godine srušili britanski brodovi prilikom zauzimanja Aleksandrije. Danas se tu nalazi Pomorski muzej.

Od šest uništenih svetskih čuda, svetionik je nestao poslednji. U spisima savremenika, Straboa i Plinija starijeg, mogu se naći detaljni opisi svetionika i načina njegovog funkcionisanja. Oni opisuju na koji način je ogledalo reflektovalo svetlost desetinama kilometara na pučinu i iznose legendu po kojoj je ogledalo takođe korišćeno i za spaljivanje neprijateljskih brodova pre nego što bi se uopšte i približili luci. Arhitektonski, ovaj svetionik je ostavio velikog traga i uticaja na kasnije izgrađene svetionike duž Mediterana i u Španiji, a danas se u romanskim jezicima (francuskom, italijanskom, španskom) svetionik kaže „faros“.

wikipedija

Aleksandrijska biblioteka

Aleksandrijska biblioteka je bila najveća biblioteka antičkog sveta. Nalazila se u Aleksandriji, na obali Sredozemnog mora, u današnjem Egiptu.

Osnovana je početkom III veka pre nove ere od strane kraljeva iz dinastije Ptolemeja. Duhovni pokretač i prvi organizator bio je Grk Demetrije iz Falerona. Tokom njenog postojanja upravnici biblioteke bili su veoma učeni ljudi i književnici, kao priređivač klasičnih epova: Zenodot iz Efesa, pesnik i gramatičar Likofron iz Halkisa i kritičar i filolog Aristarh sa Samotrake.



zgradnju grada na ušću Nila u Sredozemno more, sa ostrvom Faros, predložio je prvi grčki pesnik Homer, što je tek Aleksandar Veliki prihvatio i naredio njegovu gradnju 331. p. n. e. Gradnja je počela u selu Rakotis, uključujući i ostrvo Faros, do koga su sagrađene dve luke. Na jugu grada nalazilo se jezero Mareotis, odakle se grad snabdevao svežom vodom.

Aleksandar Veliki naredio je gradnju velike biblioteke, a grad je imenovao po sebi Aleksandrija i proglasio ga glavnim gradom Egipta, ali ga lično nikada nije video. Ubrzo je Aleksandrija postala najveći grad zapadnog sveta, inače grad papirusa i centar trgovine knjigama. Dolaskom Aleksandra u Malu Aziju, Palestinu, Egipat, Mesopotamiju i sve do današnjih Avganistana i Pakistana došli su i grčki jezik, dotadašnja znanja i grčka kultura. Ti narodi počeli su se međusobno mešati i intelektualno obogaćivati i izgradili zajednu helenističku kulturu. Grad Aleksandrija se širio i postajao sve privlačniji za naučnike Grčke i drugih delova sveta. U okviru izgradnje grada sagrađeni su Velika biblioteka i Muzej, koji su vremenom postali centar naučnih izučavanja. U toku jedne godine (323-322. p. n. e.) umrli su Aleksandar Veliki i njegov učitelj Aristotel, a Aleksandrovi generali, grčko-makedonskog porekla, podelili su vlast u Egiptu, od kada je na presto došla dinastija Ptolemeja i vladala Egiptom gotovo 300 godina (323-30. p. n. e.).

Gradnju Biblioteke i Muzeja počeo je Ptolemej I Soter (367-283. p. n. e.), oko 290-283. p. n. e., a nastavio Ptolemej II Filadelf - Soter (309-246. p. n. e.), u aristokratskom delu grada Brukejon, kraljevskoj četvrti, u stilu Aristotelovog Liceja, neposredno jedno pored drugog. Biblioteka je imala i svoj drugi deo, zvani Sestrinska biblioteka, sagrađen kasnije u delu grada zvanom Serapion, uz obalu Sredozemnog mora. U svom sastavu Biblioteka je imala: šetališta, bašte, prostorije za zajedničke ručkove, čitaonice, holove za predavanja (amfiteatre) i sobe za sastanke. Ovakav raspored prostora sličan je i današnjim univerzitetima. Biblioteka je takođe imala i nabavno odeljenje, locirano u luci, kao i kataloško odeljenje. U holovima su bile police za držanje rolni papirusa, koje su se tada zvale “Bibliothekai”. Iznad rolni stajao je natpis sa značenjem: “Mesto za lečenje duše”. Inicijalno, Veliku biblioteku je organizovao Demetrije Faler, Teofastov učenik. Biblioteke staroga veka razlikovale su se od današnjih. Kako tada nije bilo povezanih knjiga, već su postojale papirus rolne, police su bile prilagođene rolnama. Papirus je inače pravljen od trske, koja je rasla na obalama Nila.

Biblioteka je čuvala radove najvećih mislilaca antičkog vremena. Na opštu civilizacijsku žalost, gotovo sva ta dela uništena su zauvek u velikim požarima.

Zahi Havas, predsednik Egipatskog komiteta za antikvitete tvrdi da je 13 holova u Biblioteci moglo da primi istovremeno 5000 studenata, a prostorije tih holova tako su bili međusobno raspoređeni da je predavač stajao na jednom, centralnom, uzvišenom mestu, na podijumu. Mesto gde su se čuvale knjige sastojalo se od: kolekcije polovnih knjiga (Festus) sa instruktorima i prevodiocima i javne kolekcije knjiga, namenjene za javno korišćenje. Biblioteka je u svom sastavu imala i astronomsku opservatoriju.

U vreme nastanka Aleksandrijske biblioteke čuvene ličnosti u Atini posedovale su svoje sopstvene kolekcije knjiga u svojim domovima. Među njima istaknuti su bili: Euripid, Euklid, Aristotel i drugi. Mnogi od poznatih ličnosti poklanjali su svoje kolekcije Biblioteci. Prva dinastija vladara Ptolemej bili su značajni kolekcionari, pa su i oni poklanjali svoje kolekcije, a takođe i znatna sredstva kraljevskog budžeta usmeravali u iste svrhe. Biblioteka je bila centar kulturnog razvoja Zapada, tokom nekoliko vekova. Od osnivanja Aleksandriju su pretežno naseljavali vojnici, mornari, birokrate, činovnici i administracija, biznis-klasa ljudi, zanatlije i slični. Naučnici helenskog sveta dolazili su da uče i predaju. Plaćani su: lingvisti, istoričari, astronomi, geografi, matematičari, fizičari i pesnici. Među poznatima u Biblioteci su radili Arhimed i Euklid, koji je tu napisao svoju knjigu “Elementi”. Legende kažu da je Ptolemej II primorao [[jevrejske naučnike da prevedu Bibliju sa hebrejskog na grčki. Elen Brundidž kaze da u tom kosmopolitskom gradu Grci, Egipćani, Rimljani i Jevreji nisu baš živeli u najboljoj koegzistenciji, ali su im baš Muzej i Biblioteka bili idealna mesta za sastajanja i razmene saznanja. Ona takođe navodi da je Demetrije, nakon organizovanja Biblioteke istu predao Ptolemeju II Fidelfu 283. p. n. e.

Zapisano je da je prvi upravnik Aleksandrijske Biblioteke bio Zenodotus od 285. do 270. p. n. e., biran od strane suda, koji je primenio Aristotelova pravila rada i ustrojio alfabetsko obeležavanje. Zatim su bili: Kalimakus od 260. do 240. p. n. e., Eratosten 276.-194. p. n. e., Aristofan od 200. do 185. p. n. e. i Aristacije od 160. do 145. p. n. e.. A nakon okupacije Rimljana bibliotekom su upravljali vojnici. Jedan od njih bio je Tiberije Klaudije Balbil (20.-79. nove ere).

Broj knjiga i/ili papirusa u Biblioteci se u različitim izvorima navodi različito. Dok jedni izvori ukazuju da ih je bilo 700.000 primeraka, drugi tvrde da ih je bilo 500.000 ili 600.000, a Karl Sejgan čak navodi da ih je bilo million. Barbara Krasner u svom radu navodi da je Velika biblioteka u Aleksandriji osnovana oko 300. p. n. e., kada je kralj Ptolemej I pitao: “Koliko imamo rolni papirusa”? Aristotelov učenik Demetrije je na to imao odgovor i predložio postavku biblioteke koja će sadržati kopije svih knjiga sveta. Ptolemej i njegovi naslednici želeli su da se celokupna kolekcija latinskih, budističkih, persijskih, jevrejskih i egipatskih knjiga prevedu na grčki. Postoji takođe jedna priča kako je Ptolemej III postupao sa Atinjanima tako što je pozajmljivao je od njih originalne knjige, iste su kopirane i kopije vraćane autorima, a originalne zadržavane u biblioteci, uz izvesnu nadoknadu u srebru. Što su knjige bile starije bile su vrednije. Navodi se da je Biblioteka u to vreme imala oko 750.000 papirusa. Na obogaćivanju Biblioteke, pored dinastije Ptolemej, radio je i pergamski kralj Eumene I 283.-263. p. n. e., koji je bio očaran literaturom i naukom.

Aleksandrijska biblioteka postala je mesto stalnoga rada i stvaranja mnogih grčkih naučnika staroga veka, kao što su i: Erasistratus (304.-250. p. n. e.) I Praksgora, koji su otvorili prvu medicinsku školu u Aleksandriji, te Herofilos (335.-280. p. n. e.), Kleofanter Filinos, Krisipus (280.-206. p. n. e.), Euklid, Aristarkos sa Somosa (320.-250. p. n. e.) i drugi. Egipatski faraoni plaćali su im za izdržavanje kompletne porodice dok su živeli i radili u Biblioteci. Faraon Ptolemej III Euerget naredio je da svi strani posetioci Egipta moraju predati svoje knjige Biblioteci, a Biblioteka im je vraćala prepisane kopije istih. Ovaj faraon Ptolemej III, sin Ptolemeja II Sotera, osnivač je sestrinske biblioteke u Serapionu.

Knjige su se sakupljale veoma intenzivno dobrim plaćanjima kraljevstva, a za dobre knjige putovalo se po svetu, a najviše u Rodos i Atinu. Sa brodova, posetilaca Aleksandrije, knjige su oduzimane, a vršena je i velika trgovačka razmena između Istoka i Zapada. Ta razmena pretežno se obavljala između kopna i ostrva Faros .

Kao naučna institucija, Aleksandrijska biblioteka popunjavana je novim radovima iz oblasti matematike, astronomije, fizike, prirodnih nauka i drugih. Metode rada i dobijeni rezultati prvo su postavljani kao empirijski standardi, a zatim su stavljani na najteže provere ozbiljnog kriticizma. Nakon svih tih provera pravljeno je po nekoliko kopija teksta, koji su davani naučnicima, kraljevstvu i bogatim bibliotekama širom sveta. Na taj način ostvarivani su i izvesni prihodi za Biblioteku. Izdavači su bili istaknute ličnosti, koji su radili i na Homerovim tekstovima, a oni najpoznatiji među izdavačima nazivali su se Glavni bibliotekari. Nakon izgradnje i popune Biblioteka je imala knjige iz Asirije, Grčke, Persije, Egipta, Indije i drugih zemalja. U Muzeju je živelo i radilo preko 100 naučnika, koji su se bavili istraživačkim radovima, držali predavanja studentima, pisali knjige i vršili prevode dokumenata. Kada je sagrađena, Biblioteka je sadržala celokupno znanje staroga veka, a kada je uništena od toga nije ostalo ništa.

wikipedija