|
| Autor | Poruka |
---|
Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Исповест - покајање Sub 6 Jul - 17:20 | |
| ИСПОВЕСТ - ПОКАЈАЊЕ (грч: Εξομολόγηση - покајање; Μεταμέλεια - исповест), Света Тајна Исповести (Покајања). Често се назива другим Крштењем. У Светој Тајни Крштења, бањи поновног рођења, човек се чисти од свих греха, али и после Крштења пада у грех и греши. Грехе учињене после Крштења човек исповеда канонски рукоположеном Епископу или презвитеру и од њих добија разрешење, уз могуће одређење духовне казне - епитимије. Света Тајна Покајања представља наш званични чин измирења са Богом у Цркви, кад нас грех одвоји од црквеног живота. Пошто је покајање пут до поновног заједништва са Богом, онда када је то заједништво нарушено грехом, ο њему се у Црквеном Предању често говори као ο обновљеном Крштењу или као ο поновном васпостављању оног стања живота са Богом које је људима дато у основним Светим Тајнама увођења у хришћански живот. Ова тајна омогућава Хришћанима који су отпали од живота у вери да се покајањем поново обрате. Покајник прво треба да изрази жаљење због учињених греха, да искрено и потпуно исповеди учињене грехе, и да разрешном молитвом Епископа или презвитера прими опроштај од Спаситеља. Исповест и Покајање су првенствено облик духовног лечења. Јер, у Православној хришћанској антропологији, сам грех је првенствено болест, страдање. Носилац власти да везује и одрешује грехе оних који су падали, датој Светим Апостолима, јесте Црква. Зато византијски богослови нису никад подлегли искушењу да грех сведу на учење ο законском преступу, који треба да буде суђен, кажњен или опроштен. Они су ипак били свесни да је грешник пре свега заробљеник Сатане и да је као такав болесник. Из овог разлога, исповедање греха и епитимија, сачували су карактер ослобађања и лечења грешника, него ли суђења. |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Исповест - покајање Sub 6 Jul - 17:22 | |
| Начин приступања и извођења
Овој Светој Тајни се може приступити без икакве претходне припреме. Сваки грешник који се покаје за своје грехе, може се обратити свештенику да га исповеди. Поред таквог приступа, невезаног за било коју другу Свету Тајну, Исповест је неопходна пре приступања Светој Тајни Причести. Црква нас учи да је Исповест неопходна пре примања [[Причест|Светог Причешћа], како би што чишћи приступили Христу Богу. У том случају, Света Тајна Покајања, довршава се Причешћем. Пожељно је да временски размак између Исповести и Причести буде што мањи. Зато се често практикује Исповест непосредно пред почетак Свете Литургије, или на вечерњем претходног дана. Црква се строго држи учења Светог Писма да само Бог може опростити грехе, да Он то чини у Цркви, а да је Исповест, по дефиницији, отворено и јавно признање греха пред Богом и пред читавим људским родом, при чему је свештеник који исповеда само сведок.
Пре приступања Светој Тајни Покајања, верник мора бити решен да напусти грешно стање у коме се налази, јер без тога Свето Причешће биће само нови и тешки грех, како за грешнике који не желе да се поправе, тако и за духовника, који је дозволио да се такав грешник причести. Приликом вршења Свете Тајне Исповести, Епископи и презвитери руководе се правилима Светих Отаца и Номоканоном Патријарха цариградског Јована Постника (582-595). Номоканон је додаван Великом требнику, а штампа се и посебно.
Чин Свете Тајне Покајања врши се пред Спаситељевом иконом. Исповедник другачије испитује духовно лице, другачије просте људе, другачије монахе, другачије светске људе, другачије младе, другачије старце. Ако исповедник нађе за сходно, налаже покајнику одговарајућу епитимију (επιτιμάω - забрањујем), на пример: одлучењем од Причешћа, од заједнице са члановима Цркве, пост, милостиња, молитве, метаније и др. Оне, пак, који су под епитимијом, Црква разрешава посебном молитвом за оне "које је грех оковао", и моли се за њих да могу прићи Господу не чинећи грех.
У византијским евхологионима постоје разне разрешне молитве које су се током векова употребљавале. "На Истоку", каже Алмазов, "увек се подразумевало да је разрешење изражено кроз молитву. Чак и онда када се употребљавала деклараторна формула, опраштање греха се приписивало самом Богу." Од онога који се исповеда тражи се савршено кајање за учињене грехе, а то значи туга, потпуна и искрена исповест, јер свештеник не може да везује или разрешава ако не зна шта има да веже или разреши. |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Исповест - покајање Sub 6 Jul - 17:24 | |
| Историјат Iаситељ је у Својој Цркви установио Свету Тајну Покајања после свог Васкрсења, рекавши својим ученицима: "Којима опростите грехе - опраштају им се; којима задржите - задржани су." (Јн 20,23) Епископ или свештеник, силом Светог Духа разрешава Хришћанина, у овој Светој Тајни, од грехова које је исповедио и за које се искрено каје. Beћ од IV века имамо сведочанства да је Исповест пре Причешћа обавезна. Ο поступању с грешницима имамо упутства у Јеванђељу (Мт 18,15-18; 3,2, , Делима апостолским (2,38) и у посланицама (2 Сол 3,6; 1 Кор 5,1-12; 2 Кор 2,6). Покајном дисциплином у Цркви руководио је Епископ, а његове функције у IV веку пренете су на презвитере. Канони који се односе на оне који се кају за своје грехе потичу од Св. Григорија Новокесаријског (240-270), а остале каноне саставили су у IV веку Св. Петар Александријски, Св. Василије Велики, Св. Григорије Ниски, а такође и синоди: анкирски, неокесаријски и никејски. Св. Григорије Неокесаријски помиње поделу на четири класе, у вези с њиховим падом у време Декијевог гоњења, и то на: оне који плачу, који слушају, који су пали и оне који заједно стоје pravoslavlje. |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Исповест - покајање Sub 6 Jul - 17:30 | |
| SAVETI ONOME KO SE PRIPREMA ZA ISPOVEST U Svetom Pismu je rečeno: "Sine moj! Ako pristupaš služenju Gospodu Bogu pripremi svoju dušu na iskušenja: upravi srce svoje i budi čvrst, i ne daj da te uznemire misli; prilepi se uz Njega i ne odstupaj kako bi se na kraju uzvisio" (Sir.2,1-3). Čim se odlučiš da postiš, da se kaješ i da ispovediš svoje grehe odmah će se pojaviti mnoštvo unutrašnjih i spoljašnjih prepreka. Neprijatelji ljudskog roda, saznavši za tvoju nameru na svaki način će te uznemiravaati raznim neprilikama spolja i sumnjama, pomislima i strahovima iznutra. Ali, sve će nestati čim pokažeš da imaš čvrste namere. Čovek treba da se ispoveda što je moguće češće, pauze između ispovesti treba da budu ispunjene duhovnom borbom i naporima, koji će se učvršćivati pripremama za prethodnu ispovest i pripremom za sledeću. Znači, često ispovedanje greha će te čuvati, podržavati i činiti bodrim sav tvoj duhovni život. Blagodat Božja koja deluje u Svetim Tajnama Pokajanja i Pričešća osetno čini da čovek počne da oseća svoje grehe i slabosti, da se ne upušta tako lako u greh i da se učvršćuje u istinama vere: Crkva i sav njen poredak mu postaju dragi i bliski srcu. Iako je poželjno da čovek ima svog duhovnika, to uopšte nije obavezan uslov za istinsko pokajanje. Za čoveka koji stvarno pati zbog svog greha nema razlike kod koga se ispoveda: samo da se što pre pokaje i dobije razrešenje. Pokajanje mora biti potpuno slobodno, bez ikakve prinude. Ispovest nije razgovor o svojim nedostacima i sumnjama, to nije jednostavno upoznavanje duhovnika sa sobom. Ispovest je Sveta Tajna, a ne samo "religijski običaj." Ispovest je vatreno pokajanje srca, želja za očišćenjem koja se rađa od osećanja svetinje, ispovest i pokajanje su tzv. drugo krštenje, i shodno tome, u pokajanju umiremo za greh i vaskrsavamo za svetost. Pokajanje je prvi stepen svetosti, van Boga. Prva stvar za onoga koji se sprema za ispovest mora biti ispitivanje srca. Za to je potrebno da se čovek pripremi nekoliko dana - da posti, da čita duhovnu literaturu, da se više moli, da čita savete i pouke o Svetoj Tajni Pokajanja, da se seti i da zapiše svoje grehe. Obično ljudi koji nemaju iskustva u duhovnom životu ne vide ni mnoštvo svojih greha ni njihovu odvratnost. Kažu: "ništa posebno nisam učinio", "imam samo sitne grehe, kao svi ostali", "nisam krao", "nisam ubijao" - tako često mnogi počinju ispovest. A samoljublje, netrpljenje prekora, bezosećajnost, čovekougađanje, slabost vere, nedostatak ljubavi prema bližnjem, a malodušnost i duhovna lenjost? Zar sve to nisu teški gresi? Zar je naša vera delatna i vatrena? Da li svakog čoveka volimo kao brata u Hristu? Da li smo dostigli krotost, bezgnevlje, smirenje? Čime objasniti našu bezosećajnost na ispovesti, našu umišljenost, ako ne kamenom bezosećajnošću, mrtvilom, smrću duše i srca? Zašto su Sveti Oci, koji su nam ostavili pokajne molitve, smatrali sebe najvećim grešnicima, a mi smo ubeđeni da je kod nas sve u redu?! Što jače svetlost Hristova obasjava srca, tim čovek više oseća sve mane, čireve i rane. I obrnuto: ljudi koji su zaronjeni u grehovni mrak ništa ne vide u svom srcu, a ako i vide ne užasavaju se, jer nemaju sa čim da uporede, jer je Hristos za njih sakriven zavesom njihovih greha. U pokušaju da se čovek razabere u pogledu moralnog stanja svoje duše treba da se potrudi da napravi razliku između osnovnih i sekundarnih grehova, između simptoma i dubljih razloga. Na primer, mi primećujemo, i to je vrlo važno, rasejanost na molitvi, nepažnju za vreme bogosluženja, odsustvo interesovanja za slušanje i čitanje Svetog Pisma, ali zar ovi gresi ne proističu iz malovernosti ili slabe ljubavi prema Bogu?! Treba u sebi da primetimo svojevoljnost, neposlušnost, samoopravdanje, netrpeljivost, tvrdokornost i tvrdoglavost, ali mnogo je važnije da čovek otkrije i shvati njihovu vezu sa samoljubljem i gordošću. Ako primećujemo u sebi želju da uvek budemo u društvu s ljudima, ako ispoljavamo brbljivost, sklonost ka podsmevanju i ogovaranju, ako se previše brinemo o svom spoljašnjem izgledu i odeći, treba brižljivo da ispitamo te strasti, jer se naša sujeta i gordost najčešće tako ispoljavaju. Ako preterano primamo k srcu životne neuspehe, teško podnosimo rastanak, neutešno patimo za umrlima, zar se u jačini i dubini tih naših iskrenih osećanja ne krije neverje u blagu Promisao Božju? Postoji još jedno sredstvo koje može da nam pomogne u poznanju naših greha. Pre ispovesti treba da se prisetimo za šta nas obično krive ljudi koji žive zajedno sa nama, naši bližnji: često su njihova okrivljavanja, prekori i napadi opravdani. Pre ispovesti treba da zatražimo oproštaj od svih pred kim se osećamo krivim da bismo Svetoj Tajni pristupili mirne savesti. Prilikom takvog ispitivanja srca čovek treba da pazi da ne padne u preteranu sumnjičavost i sitničarsku podozrivost prema svakom pokretu srca; ako krenemo tim putem možemo da izgubimo osećaj za bitno i nebitno, da se zapletemo u sitnice. U takvim slučajevima treba privremeno da ostavimo ispitivanje svoje duše i molitvom i dobrim delima da prosvetlimo svoju dušu. Priprema za ispovest se ne sastoji u tome da se čovek što podrobnije priseti greha, i da ga čak zapiše, već u tome da dostigne ono stanje usredsređenosti, ozbiljnosti i molitve, u kojem će naši gresi postati jasno vidljivi kao na svetlosti. Onaj ko pristupa Svetoj Tajni Ispovesti kod duhovnika ne treba da donese spisak grehova, već osećanje pokajanja, ne detaljno prepričavanje svog grešnog života, već skrušeno srce. |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Исповест - покајање Sub 6 Jul - 17:33 | |
| Znati svoje grehe još uvek ne znači pokajati se za njih. Istina je da Gospod prima iskrenu i poštenu ispovest, čak ako ona i nije praćena snažnim osećanjem pokajanja, ako i taj greh - kamenu bezosećajnost, ispovedimo hrabro i otvoreno, bez licemerja. Ipak, skrušenost srca, žalost zbog sopstvenih greha jeste ono najvažnije što možemo i treba da donesemo na ispovest.
Ali, šta da činimo ako se naše srce isušeno od greha ne orošava živonosnim vodama suza? Šta ukoliko su "nemoć duhovna i telesne slabosti" toliko velike da nismo u stanju da se iskreno pokajemo? Ipak, to nije razlog da se ispovest odlaže u očekivanju osećanja pokajanja. Bog se može dotaći našeg srca i u toku same ispovesti, jer sama ispovest, samo glasno izgovaranje svojih greha mogu da omekšaju naše srce, da izoštre duhovni vid, da prodube osećanje pokajanja.
Za prevladavanje naše duhovne tromosti služe molitvene pripreme za ispovest i ponajviše post. Iscrpljujući naše telo, post narušava naše telesno spokojstvo i duševni mir, koji su pogubni po naš duhovni život. Ipak, post sam po sebi samo priprema i rastresa teren našeg srca koje posle toga može da upije molitvu, Reč Božju, Žitija Svetih i dela Svetih Otaca, a što će biti praćeno pojačanom borbom sa svojom grehovnom prirodom, što će nas podstaći da aktivno činimo dobra bližnjima.
Naša bezosećajnost na ispovesti najčešće ima koren u nedostatku straha Božjeg u nama. Eto, na to treba usmeriti svoje napore. Zbog toga je veoma korisno čitanje i razmišljanje o smrti, o Strašnom Sudu, o nesrećnom bivstvovanju grešnika u paklu, o prolaznosti života i o beskonačnoj veličini večnosti.
Na ispovesti ne treba očekivati pitanja, čovek sam treba da uloži napor, jer je ispovest podvig i samoprinuda. Treba da govori tačno, ne skrivajući rugobu greha uopštenim izrazima. Prilično je teško, ali je neophodno na ispovesti izbeći sablazan samoopravdavanja, odreći se pokušaja da se duhovniku objasne "olakšavajuće okolnosti", odreći se izgovaranja drugima koji su nas, navodno, naveli na greh. Ponekad se ljudi pozivaju na slabo pamćenje koje, navodno predstavlja prepreku da se čovek seti svih greha. I zaista, često se dešava da lako i brzo zaboravimo svoje grehe. Ali, da li se to dešava samo zbog zaboravnosti? Ima naprimer, slučajeva, kad je jako i do bola bilo povređeno naše samoljublje, kad nas je neko nezasluženo uvredio, ili nasuprot tome slučajeva koji gode sujeti: uspeha, dobrih dela, pohvala, zahvalnosti - svega toga se sećamo dugo godina. Sve ono što u našem svetskom životu na nas ostavlja snažan utisak dugo i jasno pamtimo. Ne zaboravljamo li svoje grehe zbog toga što im ne pridajemo ozbiljan značaj?
Neki ljudi se boje i kao da ne veruju da im gresi mogu biti oprošteni i ta bojazan ponekad poprima oblik bolesti. Osećaj straha se temelji na nedostatku vere, nade i ljubavi prema milosrdnom Gospodu, ili pak na čestom ponavljanju greha. Trudi se da ne grešiš i onda će se, uz Božju pomoć, smanjiti i briga za to da ti Gospod neće oprostiti.
Ne usuđuj se da pomisliš da su tvoji gresi toliko veliki da nema smisla kajati se. Ko prima naše pokajanje? Ko isceljuje naše grehovne rane? Svemogući Bog. Zapamti: Svemogući. Svemogući Lekar! I kao takav, On čini mogućim oproštaj i najtežih mogućih greha
Ima takozvanih neispoveđenih greha sa kojima mnogi žive mnogo godina, a možda i čitavog svog života. Sve vreme oni imaju želju da ih otkriju duhovniku, ali ih je previše sramota da o njima govore i tako prolazi godina za godinom. Međutim, oni stalno muče dušu i pripremaju joj večnu osudu. O, kako se treba plašiti nepokajanih i neispoveđenih greha! Naš život je, kako kaže Apostol, isto što i para (Jakovlj. 4,14), danas smo živi, a sutra nam se sprema kraj. Gde ćemo tamo sakriti svoje grehe? Treba se stideti greha, a ne pokajanja. Pokajanje je pobeda nad samim sobom, pobednički trofej zbog kojeg je onaj koji se pokajao dostojan svakog poštovanja i časti. |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Исповест - покајање Sub 6 Jul - 17:48 | |
| Znak potpunog pokajanja je osećaj lakoće, čistote i neizrecive radosti, kada greh čoveku izgleda isto onako težak i nemoguć kao što je pre toga bila radost.
Pokajanje neće biti potpuno ukoliko čovek, kajući se iznutra, ne donese čvrstu odluku da se ne vraća tom grehu. Ali, reći ćeš: "Kako mogu da obećam da neću ponoviti greh? Zar nije ispravnije misliti da će se zbog naše nemoći, ponoviti? Jer, i na osnovu iskustva svako zna da se kroz neko vreme čovek vraća istim gresima i da se iz godine u godinu ne vidi poboljšanje?" U stvari nije tako! Nema slučaja da prilikom iskrenog pokajanja i dobre želje Sveto Pričešće koje je čovek primio, u duši nije izazvalo blage promene. I teško da čovek može sam da sudi o svom stanju. Sve veći zahtevi prema sebi, strogost i izoštren duhovni vid često stvaraju utisak da greha ima sve više i da se njihovo dejstvo pojačalo. Vernik počinje da misli da je postao još grešniji, da bolesti postaju snažnije. U stvari, mnogo toga se poboljšalo, mnogo zla je odbačeno, ali se na njegovom mestu pojavilo ono što ranije nije bilo primećeno i borba se mora nastaviti istom snagom.
Često nam Gospod po posebnoj Promisli Svojoj zatvara oči za naše uspehe, da bi nas sačuvao od sujete i gordosti. I obrnuto: da ne bismo pali u očaj i da bismo se odlučili na borbu s grehom, Gospod nam ne dopušta da odjednom vidimo sliku svog grehovnog pada, koja je krajnje užasna, već nam, po meri našeg duhovnog uzrasta, otvara oči. Često greh dugo ostaje u čoveku, ali česta Ispovest, pričešćivanje Svetim Tajnama potkopava i slabi njegov koren. Pa i sama borba protiv greha, patnja zbog greha - zar već to samo po sebi nije napredak?! "Ne boj se, čak i ako padaš svakog dana i odlaziš od puteva Božjih, stoj hrabro, i Anđeo-Čuvar će poštovati tvoje strpljenje", govori Sveti Jovan Lestvičnik.
Pa čak i ako nema ovog osećanja olakšanja i preporoda, treba imati snage za povratak ispovesti, svoju dušu u potpunosti treba očistiti od nečistote, treba hrabro izbaciti sve nakaznosti, sve gadosti, bez prikrivanja, bez ukrašavanja, očistiti je od skvrnote i prljavštine. Onaj ko teži ka tome uvek će uspeti!
Samo, ne smemo sebi da pripisujemo svoje uspehe, da računamo na svoju snagu, da se uzdamo u svoje mogućnosti. Tako možemo da izgubimo sve što smo stekli.
"Da, gospode, Care, daj mi da sagledam svoje grehe..." (iz Velikoposne molitve Sv Jefrema Sirina)
"Gospode, daj mi misao za ispovedanje greha mojih" (iz 7. Molitve Sv Jovana Zlatousta pre spavanja)
"Rasejani um moj saberi, Gospode, i zaleđeno srce očisti, kao Petru daj mi pokajanje, kao cariniku - uzdah i kao bludnici - suze. Amin.
scribd. |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Исповест - покајање Pon 9 Nov - 13:06 | |
| ИСПОВЕСТ
Света тајна покајања и исповести је једна од најважнијих, благодатних средстава у животу једног хришћанина. У свакодневном животу човек чини ситније или крупније грехе. Они су као блато које каља душу човекову и његов морални лик. Зато је Црква одредила средство којим се то блато и прљавштина греха спира са човека - то је Света тајна покајања и исповести. Исповест је потребна што чешће, а обавезно уочи сваког сваког причешћа. На жалост, ова Света тајна није довољно заступљена у нашем народу, а можда је одсуство покајне дисциплине један од битнијих узрока нашег моралног и духовног посрнућа. Исповест се врши у храму или исповедаоници, пред свештеником. Верник исповеда све оно што га мучи у души, и што му оптерећује савест, све грехе, чак и оне који су почињени у мислима или жељама. Колико је важна исповест знају они који се исповедају, јер они после исповести осете велико олакшање, као да им је неки велики терет пао са душе и срца, а цело њихово бића прожима неизрециво блаженство. Не треба се плашити исповести, јер свештеник, по својој заклетви не сме да открије ни један грех који му је исповеђен, по цену живота. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | Tanguy Master
Poruka : 35440
Učlanjen : 10.09.2012
| Naslov: Re: Исповест - покајање Čet 6 Apr - 1:12 | |
| Uff, zaboravio sam kad sam zadnji put bio na ispovijedi. Ne sjećam se iskreno. A, trebalo bi otići. Samo ako bude fratar što melje o politici i izborima, vala ne ide mi se. |
| | | Gast Gost
| Naslov: Re: Исповест - покајање Čet 6 Apr - 11:31 | |
| Nemoram se sveceniku ispovjedati, dovoljno je kad se Bogu ispovjedim na svoj nacin. Pa da prica okolo po selima svecnik, ma jok. |
| | | Sponsored content
| Naslov: Re: Исповест - покајање | |
| |
| | | |
Strana 1 od 1 | |
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| Ko je trenutno na forumu | Imamo 707 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 707 Gosta :: 2 Provajderi
Nema
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 930 dana Pet 27 Sep - 15:38
|
Dvorana slavnih |
Naj Avatar Haossa !
Kreja
|
Poslanici naj aktivniji nedelje | |
|